UTEXA
Mani ga nek ide kud ga želja vuče,
Nesretno devojče! On ne shvaća jada,
Nit je čuo, kad ti za njim srce puče
I prokapa suzom, koju liješ sada.
Ah, tuga je avet, što rumen ispija
Sa živih obraza. Zar da se ugasi
Boja livnog cvetka, kog je zora tija
Brižno negovala, da tobom ukrasi
Baštu ovog sveta?... Ljubio te nije:
K'o leptirak, koji s cveta na cvet sleta,
On zaljubljen beše, dok slast ne ispije —
Ti mu draga beše, ali nikad svata.
Ostavi ga, zlato, pa opet zarudi
K'o slika, koja se iz mašte razvila,
Oplođena željom u plamenih grudi',
Čarobna k'o zvezda, kao zora mila,
Budi kao tiče tugom netaknuta,
Ne odbi mi ruku, što ti suze briše
Ah, da ti uveneš, ta nesreća ljuta
Ojadiće mnoge — a mene najviše . . .
Beč, 17 oktobra 1893
