Usud
Čekao si, možda, da grozna arena
Moj oboren palac vidi i priznanje;
No ja, kô što ne znam za tašt pljesak žena,
Ne znam ni za poraz, ni za pokajanje.
Krvav pesak škripi, pena se belasa
I pišti u koži razbuktala smola,
Gledalaca red se sve veći talasa,
Kud moj hitac krene i kolena gola.
Jer ja nisam prizor svečanosti gnile,
Nauljena lica da kroz smaragd motre
Kret srebrnog mača i ruha od svile,
Gde se ime palog kô kap blata otre;
Već je krik života moja drska praska;
Neznano, za borbu moje rame vično,
Ne poznaje šta je zabava i maska:
Stolećima igram ja pozorje slično.
Ni najezda žrvanj ne sagnječi mene,
Zbunjen nisam bolom, ni zamoren činom;
Ja sam sin i otac gomile crvene,
Ja se kitim zovom i ne dičim krinom.
Ja poljubac vraćam rođenom Golgotom,
A za udar zub moj samu jetru kida,
Da smrvljenom vragu melem pružim potom.
Ja sam onaj što se smeje kada rida.
Možda mnogih, ili to je moja kupa,
Iz koje pijući ne znam da se dičim.
Možda to kroz mene zbore rase skupa,
Ili, nerazumljiv, sam na sebe ličim.
1917
