USPOMENE
V
Eno tamo dole gde se Dunav beli
Pa se tek zamuti, jadi ga odneli,
Od «zadaće» silne kad smo ti na miru,
Bude nas sijaset dole na bajiru.
Provodimo vreme — da šta mladi znamo,
Kupamo se leti — zimi tociljamo,
Često nas i ponoć — al’ u letnje dane,
Zateče na vodi mlade razgrejane.
A čunići jure i tamo i amo,
Posedamo u njih pa složno veslamo,
Dunav se talasa, napreže i srdi,
Zapljuskuje valom kao da nas grdi.
Događa se da ga snađe srdnja mala
S nestašluka našeg, sa naših vesala,
Pa se ne jedanput zaleti i digne,
Pa zapljuska redom gdegod koga stigne.
No mi smo mu narav već saznali bili,
Pa na čunu malom k’o na laki krili,
Kad od silnog vetra na bajir ne smemo,
Trknemo u adu pa mu se smejemo,
Najedanput, opet kad se čudo gradi,
Kad vetar pojuri — zbunimo se mladi,
Ne znam il’ se većma talas zapomami,
Il se gore vesla, il’ gore krmani.
Krhaju se vesla, a čun se okreće,
Talasina mutna sve grđe doleće,
Od strahote teške srce nam pretrne,
Bojimo s’ da s’ čamac kako ne izvrne.
Slabo se uzdamo što veslati znamo
I što zaplašeni složnije veslamo,
Dok zvezdica koja ozgo ne proviri
Te Dunav za časak slegne se i smiri.
Jedne noći, kad sam s Dunava se vrn’o,
Bilo je po mene naopako, crno,
Na pijaci gore susrete me dete:
«Hajde, braca Miko, da sa mnom idete.
«Seka-Maci našoj vrlo teško biva,
«3nate, bolesna je, pa o vama sniva,
«Odavna vas tražim ovud po sokaci
«Kazala je baba da idete Maci».
Teško mi je bilo, brzo odem dragi,
Šta sam tu zastao — aoh Bože blagi,
Već joj sveću drže... povikaše: «braca,
«A gde ste toliko, hoće d’ umre Maca».
Već kad sam se bio silnog plača man’o,
Bolne oči draga otvori lagano,
Pogleda me tužno — suzica joj' kanu —
Pružila mi ruku pa tiho izdanu.
Njenom hladnom rukom pokrio sam oči,
Srce me zabole, hoće da iskoči,
Usnice joj modre poljubim polako,
Pa onda sam opet neprestano plak’o.
Pomislim na život što mi beše mio
I ako sam velik raskalaško bio,
Mislio sam uvek — već sad ne smem kriti —
Da će Maca moja popadija biti.
Pa gle eto namah ostavi me sama,
Smrt nemila crna u crnim suzama,
Grobnicu mi dala da ljubim, zalivam,
Da samujem — da se po svetu snebivam.
Sutradan je bila mome suvom zlatu
Sazidana kuća na kobnom Čeratu[1]
I još beli krstić čelo glave stoji,
Na njemu slavujak nadgrobnicu poje.
Još bi treb’o mnogo časova i dana
Da sve crte spišem iz mog đakovanja,
Jer su tako slatke k’o da sam ih snivo,
Kad sam ih u srećnoj mladosti uživ’o.
A sad mi se samo uspomena gola
Koji put navrze da je više bola,
Jer onog života i iskrenost svetu
Ja ne nađoh nigde u oporom svetu.
Što je u tom dobu bilo srećno, slavno,
U srcu sam mome sahranio davno,
Pa spolja izgledam k’o grobnica neka
Što na bolji život izgleda i čeka.
A grobnicu ovu pokrilo je granje
Žalostive vrbe žalosno sećanje,
Po granama leti jedna bleda duša
Da ih kako tužne ne sagori suša.
