Uroševa ženidba/2
ČIN DRUGI
Uroševa soba. U i>oj je sve u neredu. Po podu, po stolovima rasturene boce, razbacano odelo. U sobi su Uroš, prvi kaluđer, prvi i drugi plemić, prvi i drugi paž, kaluđeri, plemići. Svi spavaju sem Uroša, prvog kaluđera i paževa. Paževi se šćućurili u uglu i nešto šapuću.
PRVI PAŽ
Tu beše Simeun.
DRUGI PAŽ
Iz Trnova?
PRVI PAŽ
Glavom.
Potom iz Ohrida, Skoplja i Vidina.. .
(Zastane kao da se nečega seća, i sanjivo)
Prosulo se sunce pločama i travom,
Kralj blista u plaštu modrog damaskina,
U zlatu i sivom biseru s Cejlona.
Kraljica u plaštu od kamilje dlake,
U sjaju jašpera, srme i cirkona,
U veluru mreže mletačke i lake,
Pokrivena tankim kamenjem spinola.
U ušima dva se rumene rubina,
A na mlečnom vratu blista koža bela,
I treperi plava bales-kolarina.
DRUGI PAŽ
(sluša netremice)
Kakav sjaj! — A ručak?
PRVI PAŽ
Jelo se i pilo.
Tu levantsko grožđe, ajvar i kanela.
DRUGI PAŽ
O!
PRVI PAŽ
Čak i bibera na stolu je bilo.
Najzad se na ribu cela gozba svela
Ohridske, prespanske, s Morače i Plava. . .
DRUGI PAŽ
O!
PRVI PAŽ
Mirisni mošus s ambrom dogoreva.
Malvasija medna veče začinjava.
DRUGI PAŽ
O!
PRVI PAŽ
I bruji himna i zdesna i sleva.
DRUGI PAŽ
O! Čitave bajke!
PRVI PAŽ
Blistaju panciri.
I šlemovi zvone. . . Tamjan se preliva,
I na mačevima bleskaju safiri. . .
(Hvata ga san.)
A aprilsko sunce zlatno odsjaiva.
(Obojicu ih je uhvatio dremež. Oni već spavaju. Za to vreme su Uroš i prvi kaluđer razgovarali šapatom. Kad ovi zaspe, oni počinju glasno.)
UROŠ
(s uzdahom)
Da. Gospod je gnevan.
PRVI KALUĐER
Smak sveta je blizu.
Strahovita kazna na hrišćanstvo pašće.
Već otrovni crvi stub Istoka grizu.
Razvejana biće naša tiha gnezda.
Jao Vizantiji! A i sam car naš će
Klonuti pod burom tatarskih najezda.
(Menja ton i priča mističnim glasom.)
Zimus, jedne mukle noći pune inja,
Zatrese se zemlja kalipoljskog broda
I zaurla divlji talas mora sinja
I začu se topot tatarskoga hoda.
Rasuše se kule i kamene zide
I prestrašen živalj uteče bez java.
A kad jutro svanu, Kalipolj se vide
Opusteo, kako smet ga zavejava.
Lukavi Sulejman naredbom je hitnom
Prevezao Turke na to pusto mesto,
Dok se u Vizantu, u metežu sitnom,
Gložila gospoda o prljavi presto.
A naš car? Vidi li prstbožji u tom?
UROŠ
(uzdahne)
Ne znam.
PRVI KALUĐER
Ne vidi ga, no slepilom gonjen
Čeka da vizantske vrane krila slome,
Da na truli presto krene čete gorde,
Dok ga u zasedi čeka Tatar sklonjen
I sprema mačeve i sokoli horde.
UROŠ
Ništa ne razumem.
PRVI KALUĐER
(videći moćan utisak svojih reči, sipa ih i dalje)
Kud ga đavo vuče?
Dockan biće kada car stane prestravljen
Mesto od Vizanta primiv ada ključe
I padne u krvi vlastitoj zadavljen.
A tad pravoslavlje ko će da nam čuva?
UROŠ
(Gleda tupo, ne govori ni reči.)
PRVI KALUĐER
Ti si nam još nada, ti Gospodu veran,
Ti spasavaj narod dokle bura gruva,
I ublaži bol nam gorak, neizmeran.
UROŠ
Uzdam se u Boga, da mi dela brani.
Ja nisam ko otac.
PRVI KALUĐER
Jer ti imaš cilja.
Ne daš da svetinje nevera sahrani.
Gospod nek te hrabri, nek te blagosilja!
UROŠ
(dremajući govori)
Tada ćemo dići gorostasne lavre,
Da propoji zemlja na sve četir'strane.
Duh gospodnji neka poljima nam navre,
A monasi neka svetu veru brane.
(On je klonuo dohvaćen snom. Iz druge sobe se čuje pesma drugog kaluđera.)
Volim tople oči,
Na usnama malim,
Kad se sladost toči.
Tebje Boga hvalim.
Žalost ovog sveta
Blažim vinom starim.
Na mnogaja ljeta
Tebje blagodarim,
Gospodi. . .
(Pevajući »Gospodi« pojavi se na vratima s fenjerom u ruci kome gori sveća, iako je dan, nosi i flašu s vinom.)
PRVI KALUĐER
(probudi se)
Što se dereš? Vidiš: sve spava.
DRUGI KALUĐER
Divota.
Da se kakav dobar batak i but smota. . .
(Traži što za jelo. Istoga časa se čuje spop>a glas Dvo-
rodržice.)
DVORODRŽICA
Tu su se sakrili. . .
(On u društvu nekoliko stražara uleti na scenu. Spazi sliku i zabezekne se.)
Tako mi spasenja! .. .
(Uroš koji se probudio.)
Gospodaru! Piće! . . . Avaj, car kad čuje!
(Jednom kaluđeru)
O, Gospode, oče. . . Takvog iskušenja!. . .
PRVI PLEMIĆ
(budi se)
Zar se tako, starče, san gospode štuje?
DVORODRŽICA
(još ne može da dođe k sebi)
Ni sanjao nisam. . . Avaj, kad car dozna.
Ako reknemo mu, zlo po naše glave!
Ako prećutimo, kazna biće grozna
Kad mu neki drugi za događaj jave.
PRVI PLEMIĆ
(produžuje za svoj račun neku raniju svađu)
Zar skorojevići da nam temelj grade?. . .
On crvene čizme. . . On meneda vređa! . . .
DVORODRŽICA
Grozna biće kazna: čupaće nam brade. . .
PRVI PLEMIĆ
Čik nek svoje slavne pretke ko ja ređa!. . .
On crvene čizme da ponese! . . .
PRVI KALUĐER
Ćuti!
DVORODRŽICA
(Urošu)
Šta da kažem caru? O, sudbine jadne!
PRVI PLEMIĆ
Žutokljunac! Nisu ni opanci žuti. . .
UROŠ
Šta da kažeš? Reci šta ti na um padne. . .
Događaj ispričaj i još k tome dodaj:
»Nesrećna ga ljubav ubija. . .«
DVORODRŽICA
Ni reči.
UROŠ
(nastavlja)
»Onu koju voli za ženu mu podaj. . .
Ona samo može da mu zlo izleči.«
Jest, njeno me oko, kosa i stas vitki
Gone da u noći tražim odmorišta.
Ne draže me ni lov, ni mačevi britki,
Niti me se tiču glasnici s ratišta.
Sanjam da se dižem do božjih visina,
Misleći na sjaj što u oku joj spava,
I gledam uz pesmu, uz pehare vina,
Kako, dok Rim pupi, Vizant docvetava.
I pijan ću biti i noću i danju.
Vlast, blagoslov očev, slava — krpa stara,
Sve to ima vrednost od ljubavi manju.
DVORODRŽICA
(razočaran)
I ja sam voleo...
UROŠ
Ali s manje žara.
To mu reci, a sad idite kud koji. . .
Zbogom.
(Mnogi se razilaze.)
DVORODRŽICA
Mlad carević, a kakvo mekuštvo!
Ljubav. Od užasa čelo mi se znoji. . .
(Odlaze. Čuje se)
Naš blagoslov. . . Zbogom.
Kakvo lepo društvo!
(Prevlači rukom preko čela.)
Ko da vruć je zejtin nada mnom izliven.
Pred očima magla, a u oko trunje!
Kud nađoste ovaj prostor nesakriven?
(Budi jednoga.)
Ustaj! Eno tamo pruži se u žbunje.
(Naređuje.)
Sve te boce, jelo, napolje izbaci. . .
(Filozofira.)
Ah, rat spram ovoga igračka je prava.
Mi čuvari časti pravi smo junaci.
PAŽ
(Izvirio i javlja)
Car ide ovamo!
DVORODRŽICA
(krajnje klonuo)
Zlo. Ode mi glava.
(Svi pobegnu sem Uroša i dvorodržice.)
CAR
(dolazi)
Prekrasan nadzornik! Da divnih stražara!
Vidiš li kako je noć protekla cela?
Tako li se štiti ponos Gospodara?
DVORODRŽICA
Nesreća je jedna moj rad noćas smela.
Brat tvog silnog carstva. . .
CAR
Siniša?
DVORODRŽICA
On glavom. . .
U mom stanu. . . Stid me. . . Moja žena. . .
Sramno. . . Nesreća. . .
CAR
Šta veliš?
DVORODRŽICA
Kao s nekim pravom.
I kad ga zatekoh, drao se pomamno.
CAR
I ti ih zateče?
DVORODRŽICA
Neću da te mučim
I da svoje srce dugom pričom žučim.
Duga je ta povest, strašno zapletena.
Dosta je što celim dvorom podsmeh teče.
Svi znaju da me je prevarila žena.
I ona mi sama, najzad, tajnu reče.
Ja te molim. . .
CAR
Zašta?
DVORODRŽICA
Ja ženi oprostih,
Jer ona je zlato, anđeo i sreća,
I molim te, sram kad ovakav premostih,
Ne daj da sramota bude mi još veća.
CAR
Pa?
DVORODRŽICA
Svoga strasnog brata iz dvora ukloni.
Ta on je i tako gospodar Epira.
Šta će ovde, da mi kuću u sram goni.
I da prlja čednost mog domaćeg mira.
CAR
(nasmeje se za sebe)
Moj zakonik tu me grešenja spasava.
Zar?...
DVORODRŽICA
(zabezeknut)
CAR
Moram pribeći tom pisanom leku.
Pedeset četvrti član za blud kažnjava:
Nos i ruke da se oboma odseku.
UROŠ
Oče! . . .
CAR
Ćuti!
DVORODRŽICA
Tim se ne bi beda spasla.
(Vidi da je terao lisicu, pa isterao kurjaka.)
Nemoj, Gospodaru. Mene bar ne ubi,
Tim bi mi sramota još većma porasla.
Ne sakati telo, kad već čast se gubi.
Ona nije kriva, zato nju poštedi.
CAR
(razmišlja se)
Dobro. Onda sam je kazni kako uieš.
Vidim da ti malo tvoja muškost vredi,
Kad bičem nad ženom bdeti ne razumeš.
Mesto ove molbe, dva dobra udarca
Nju bi naučila kako muž se štuje,
Da ne sme varati čak ni muža starca.
Kad kamdžije padnu, ne sme da se čuje.
Idi i pošlji mi amo Tomaidu.
DVORODRŽICA
Gospodaru, hvala. Naš oče i mati.
CAR
I Sinišin greh ću imati u vidu.
Kazna biće mala, no bol će mu dati.
(Dvorodržica ode zbunjen.)
CAR
(mačem digne s poda jednu zaostalu mrku mantiju)
Sve priča o strašnoj noćašnjoj pijanci.
UROŠ
(muklo)
Da.
CAR
S ljudma što treba tebe da se boje.
(Pauza.)
Družba s potčinjenim, to su nadni lanci,
Što vezuju misli i naredbe tvoje.
Zar misliš štovaće tvoje zapovesti
I drhtati kad ti pogled samo spaze,
Kad su te videli pijanog bez svesti?
UROŠ
Oče, neću više.
CAR
Adske su to staze.
(Pauza. Na carevom licu se grče bore.)
Svi napori moji uzalud su bili.
Strašljivca, glupaka, ti nazivaš bratom.
Reč crnih monaha po mozgu ti pili
I odeva dela i zamisli blatom.
UROŠ
Oče, uvek rob sam bio reči tvojih.
CAR
Pa zašto si onda molitvama predan?
Ja, u tvoje doba, već Velbužd osvojih,
A ti ne dožive još dvoboj nijedan.
Mesto krvi — mleko, mesto kosti — slama.
Unuk Nemanjića po slovima luta,
Dok susedi tajom zamke pletu nama
I cere se podlo iz svakoga kuta.
(Snažno )
Moj udar sve boli. Jad zadadoh svakom.
Svi me mrze, ali strah ih od mog reza,
Čak mi savez nudi Luj na kavgu lakom
I Onom što kune jezik se zaveza.
Plašeći se kazne svi susedi strepe,
A ja oko sebe strah i trepet sejem.
Svi su željni čuti jedne reči lepe,
I dan ih ozari kad se ja nasmejem.
Ati?
UROŠ
(oseća da je nemoćan)
Ne kori me.
CAR
Ti? Ljigavo testo!
Šta ko hoće, može od tebe da pravi.
Ti ni samog sebe ne razumeš često,
A još manje ljude čija laž te slavi.
(On je ljut.)
I jednoga dana, kad smrt mene skosi,
Ko će dohvatiti razapete mreže,
Da pretnjom i mačem slavu svetu nosi?
I predstavnik ko će biti krvi sveže?
Ko da drži uzde? Ko nov sok da naspe
U vino, što u rat goni čete carske?
Bogomoljac!
(Gleda u sina, koji je zbunjen.)
Sav će trud moj da se raspe.
Mesto leta pašće noći januarske.
Ti, beskrvni majmun što sve podražava,
Što se igra rečma, tom, za ljude, zvečkom.
Zar od tebe da se zemlja užasava?
Od tebe? Ostaćeš večno jadnim dečkom!
(Otac nastavlja sve žešće.)
Ovo nije zemlja, no sabor vojnika,
Ja car nisam, nego ukrotitelj zveri,
Pobunjenik stoji do pobunjenika,
A zakon mi štite ikone i dveri.
(Zastane.)
Jest, treba mi crkva, ko rob da mi služi.
Ovo nisu ljudi, no psi željni mesa,
Carstvo gde sve ključa, Bog se s vragom druži.
Ja car nisam, nego ukrotitelj besa.
A ti?
(Gleda ga oštro.)
Šta za tebe sav taj napor znači?
U tvom srcu sumnja pružila je koren.
Jadni sine, tebe izmirna privlači...
UROŠ
Oprosti mi, oče, ja sam tako stvoren.
CAR
(Strašan bes mu preleti preko lica. On se ugrize za usne, da ga zaboli. Hteo bi za ovo da udari sina, ali se savlađuje i produžuje nervozno.)
Da, ti si pametan ko i drugi ljudi,
Koliko i rulja oko tebe što je.
Ali to je malo da se ljudma sudi,
Da se njima vlada i da te se boje.
PAŽ
(ulazi i javlja)
Tomaida.
CAR
Posle.
(Paž ode.)
Pametznači malo.
Glavno je zadati svuda strah i trepet.
Sa pameti već je mnogo carstvo palo,
Jer ne vredi mnogo mudrih reči klepet.
(Car šeta, hoće da pređe na drugu temu.)
Najzad bićeš pajac ćudi ko zna čije.
(Šeta, muči se.)
Bar da te je ljubav drukčijim stvorila.
(Uroš se ubezekne.)
Kod tebe ni ljubav ko u drugog nije.
Druge diže, dok je tebe oborila.
(Šeta i sprema se za krupne reči.)
Što te duže gledam, zbunjeniji bivam.
Po čitave noći tvoju brigu brinem.
I kad zaspim, samo tvoju nemoć snivam.
Ne znam kako veo da sa tajne skinem.
(Zastane. Gleda sina u lice.)
I da bi se jednom raščistilo s time,
Tomaida neka sa dvora se krene.
Mi imamo druga posla ove zime,
A ne da gledamo uspeh ćudi njene.
(Gleda kakav je utisak ostavio na sina.)
UROŠ
Oče!
CAR
No! Govori.
UROŠ
Oče, ja te molim. . .
Ne znam kojim putem da svoj greh iskupim.
CAR
Skloniću je. Dobro.
UROŠ
Oče, ja je volim. . .
(Uplaši se da nije uvredio oca, i brzo)
I hteo bih da u kaluđere stupim.
CAR
(gleda ga)
Sav moj napor, da zbog jedne žene strada?
I da se ukoči možda pohod ceo?
UROŠ
(očajno)
Ako budem bez nje, umreću od jada.
CAR
(mirno)
Onda neka bude kako sam si hteo.
(Uroš ne razume ništa i gleda u oca zbunjen.)
Nek uđe.
CAR
(ljesne rukama. Ulazi paž.)
(Paž izlazi i propušta Tomaidu.)
Moj care. . .
TOMAIDA
(pokloni se)
CAR
(Seda na stolicu. Dve su stolice pored njega.)
Ovde, pored mene,
Sedite. . . Ja želim da sve doznam jasno,
Mada znam vam želje i misli skrivene.
Bolje pre, no posle, kad bi bilo kasno.
Da. ..
UROŠ
(mahinalno)
CAR
Bez zavijanja i lažnoga stida!
Budimo iskreni! Prilike naszovu
Da se brzo, čisto novi temelj zida,
Moramo braniti ime, kuću ovu.
TOMAIDA
(oseća u čemu je stvar)
Gospodaru. . .
CAR
Mnoge ja ne trošim reči.
Da li se volite, odgovor mi dajte.
Neka strah od kazne govor vam ne preči.
Ne s carem, no s drugom govorite, znajte.
UROŠ
(kad ga otac preseče pogledom)
Ja je volim. . . oče. . . Volim kao sebe.. .
I. . . (Zbuni se.)
I. . .sve ti rekoh...
Ati?
CAR
(Tomaidi)
TOMAIDA
(ona nije očekivala ovakvo pitanje i okolišava zato s odgovorom)
Moćni care,
Kad dođe dan da se zauvek pogrebe
Devojaštvo i da prah se s krina stare,
Razmisliti treba o svemu, o svemu. . .
(Car je sluša. Ona produžuje kao stideći se.)
O mužu su želje ponosne mi bile.
Zamišljah ga uvek ko borca u šlemu,
S oklopom,nikada s odećom od svile.
Pogled mu je drzak, mišice mu smele;
On preko grobova dolazi do cilja.
Grub. A znade samo pesmu borbe vrele.
Ne ume da moli ni da blagosilja.
A kad doma dođe, sav u modroj peni,
Prostreljenim da me mišicama grli.
I taj krvav ratnik, da u mojoj zeni
Nađe čar života što mu pravce hrli;
I srebrna ponoć kada zatreperi,
Zaspi mi na ruci. . .
CAR
Dosta. To su priče.
U današnjici se, devojko, razberi.
O, jedna na drugu kako žene liče!
TOMAIDA
Ti si hteo. Stoga srce ti otvaram.
CAR
Smisao ti reči ne mogu da shvatim.
UROŠ
(za sebe)
No ja shvatam.
TOMAIDA
(caru)
Ja ti želji odgovaram.
UROŠ
(isto)
Sve propasti mora čega ja se latim.
CAR
(videći da Tomaida okoliši, misli da se stidi i hoće da joj pomogne)
Razmišljaš se? Stid te? Stid te čini milom.
TOMAIDA
(Načini prezriv gest, pogledavši nejakog Uroša. No iako je ona to učinila krišom, car spazi i razume.)
CAR
(drekne)
Naslednik je carski!
UROŠ
(vidi kud vodi scena)
Oče, nemoj silom.
TOMAIDA
(videći da uvijanja ne pomažu)
Ja neću.
CAR
(prestravljen, sav pozelenivši)
Šta?
(On čisto ne veruje ušima. Žile mu igraju na slepoočnicama.)
Reč tu još jednom ponovi!
Tako mi Gospoda, platićeš je skupo!
(Tresne rukom po stolu.)
TOMAIDA
(Pred ovim razjarenim kolosom, koji iz krajnje očinske nežnosti prelazi u orkan, osećo da padaju svi razlozi, stoga padne na kolena i tiho, lažljivo)
Nepoznati meni zakoni su ovi.
Prosta sam za presto i bilo bi glupo
Da se posle kajem zašto se udomih.
(Ona ovo govori pogledajući sa strahom kad će se pesnica spustiti da je zdrozga.)
CAR
Preda mnom legije trepere ko trska
I narodi strepe, jer ja carstva zgromih,
A ti, bedna ženo, preda mnom si drska.
Ko tvoj otac beše? Vlasteličić mali,
Dužan, uvek gladan, željan topla kuta.
Ne mogade da se ni sabljom pohvali:
Iz borbe uteče nebrojeno puta.
Ko je tvoja mati? Ćerka sirotana.
Despotica gorda iscepanih skuta,
Gladuje godišnje bar stotinu dana.
Vi, grčki potomci Vizanta što stenje,
Naslednici bedni carstva što je svelo,
Careva, čiji se ponos k nebu penje,
A aleme skiptra prodaju za jelo. . .
Vi, grobari slave. . . kržljavi izdanci. . .
(Ne završi rečenicu, no načini prezriv gest.)
I ti, senko sjaja, sad kada te prosi
Sin cara o kome ječe svi proplanci,
I čiji mač glave vojskovođa kosi,
Odbijaš mu ljubav. . . (Unosi joj se u lice.)
No ja brak taj želim.
Nećeš li, smrt grozna drugi muž ti biće.
Govori. Još jednom pitanje ti velim.
TOMAIDA
Care. .
CAR
(govori lagano)
Prvo smola tvoje telo skriće.
Potom vrelo ulje oči ti ispeći,
Tup nož će ti jezik odseći i uši,
Zatim ćeš morati na vruć ugalj leći,
Gde plamen još tinja, a gust dim se puši.
A svet oko tebe i zdesna i leva,
Obučen svečano kao svat do svata.. .
UROŠ
(zamišljajući voljenu devojku u mukama)
Nemoj. . .
CAR
(produžuje reč po reč)
I dok smola tiho dogoreva
Slušaćeš svatovac. . .
TOMAIDA
Oh, jeza me hvata.
CAR
Znaj: niko se nije mog spasao gneva.
UROŠ
(mehanički)
Niko.
CAR
Biraj.
TOMAIDA
(zbunjena)
Čekaj. . .
CAR
No!
TOMAIDA
Još se ne reših.
CAR
Kako hoćeš da ti venčanje se peva:
Na spalištu ili. . .
TOMAIDA
Bože! Šta ti zgreših?
(Pada caru pred noge i brizne u iskren bolan plač kao pokajnica.)
CAR
(Videći je ovakvu, menja ton. To su trenuci kad nežnost treba da pobedi, iako je lažna, jer je pretnja učinila svoje.)
No ti nisi kriva, već oholi preci.
Oni su te, dete, do suza doveli.
Krv matere tvoje! Sad reč svoju reci.
No! (Pomiluje je.)
TOMAIDA
(kroz plač)
Sve neka bude kako car moj želi.
CAR
Blagoslov vam dajem!
(Uroš klekne pored Tomaide.)
Još znamenje vidno
Učiniti treba. (Sinu) Prsten s tvoje ruke.
UROŠ
Izgubih ga sinoć u piću.
CAR
Prestidno.
UROŠ
(plašljivo)
To je predznak bure usred bračne luke.
CAR
To je samo sramno, a ne predznak kobi.
(Skida svoj prsten.)
Blagoslov vam dajem. Uskoro venčanje.
(Diže Tomaidu.)
Sada možeš ići, pošto prsten dobi.
A nas čeka dužnost i carsko nam zvanje.
TOMAIDA
(u očima joj se čita skoro pretrpljeni strah i laž)
Idem Bogomajci, s osećanjem novim
Svetoj crkvi glavu da stavim u krilo,
Željna da u reku mirisnu zaplovim.
(Pokloni se.)
CAR
Zbogom,snaho.
(Tomaida ode.)
UROŠ
Kako sve je lepo bilo.
CAR
I suviše život uprošćen je, da bi
Preplašeni svojoj dali se sudbini.
Zagonetke uvek vide samo slabi,
A jak čovek sudbu svojim robom čini.
. . .Sad nežnosti dosta. Zakonik je svršen?
(Seda.)
UROŠ
Da. Pregledah prepis, i s Dodatkom hitam.
No smisao negde izgleda zairšen.
(Daje mu rukopis Zakonika.)
CAR
To znači: još jednom sam da ga pročitam.
(Otvara rukopis, pretura listove i govori poluglasno, razmatrajući ga od člana 156. nadalje, koji je deo tada dodao.)
Hrisovulje, pisma, dužnost krajišnika,
Vađenje železa i jemstva za štetu,
Kazne za pijanstvo, dužnost porotnika,
Sudija i zakon. Žir za crkvu svetu.
Zakoni za novce. . . Povelje zlatarske.
Carski sud. . .Tamnici. . . psari i stanari. . .
Zakon za kradljivce. . . Za dvorane carske. . .
Prenoćište carsko. . . Desetak. . . Globari. . .
Crkvena imanja. . . Ko kaluđer biva. . .
Rokovi plaćanja carskog kako gredu. . .
U crkvama ne sme žensko da noćiva. . .
Zakon za merophe. (Glasno.) No, sve je u redu. . .
UROŠ
I ? . . . (Otvara neko pismo.)
Od Lodovika. Kroz mesec će dana
Poslanici papski pred tvoj presto stati
Noseći ti zvanje verskog kapetana.
CAR
(nasmeje se)
Crven će mi šešir pali Vizant dati.
Neću papu. . .
Zbilja?
UROŠ
(obradovan)
CAR
Moralo se. Sada,
Kada Kantakuzen u tamnici trune,
Pomoć mi papina čak rđavo pada.
Sve je prema vetru.
UROŠ
A papa?
CAR
Nek kune!
I Kalikst me prokle. Zar to znači nešto?
Avinjonu javi da sav trud mu dalji
Uzalud bi bio. Ali javi vešto.
A papi i crkvi darove pošalji.
Dalje?
UROŠ
Jedna molba od Brankova Vuka.
Teško mu je što ga šalješ iz Epira.
Seoba mu takva pričiniće muka:
Uspomene ruši, goni ga iz mira,
Da ga ne premeštaš s očevine, moli.
CAR
Očevina? Kad se o državi radi,
Zar premeštaj jedan pravog muža boli?
Čovek nije drvo, što kad se presadi
Uvene! On treba vrlinu da seje.
Stanovnik se carski s mestom srodi lako
I očevina mu biva zemlja gde je.
Dosad to ne beše. Odsad biće tako.
(Pauza.)
Dalje?
UROŠ
I još neke molbe istog kova.
CAR
Pređi preko toga.
UROŠ
(pretura hartije)
Uzajamne tužbe.
CAR
(Smeška se)
Starcima ne gode naređenja nova.
Umara ih dužnost nove carske službe.
Tja, ja neću carstvo snova kao pređe,
Gde su porodična predanja — vrline,
Nego carstvo ljudi što razmiču međe,
Pa ma bili deca blata i tuđine.
Glavno da su snažni i od cara strepe,
Ko su, šta su, to je sporedno. A dalje?
UROŠ
Ban Stevan Bosanski, uz pozdrave lepe,
Da mu vratiš zemlje, neke molbe šalje.
CAR
Nek ćuti! Taj dosta milosti uživa.
Dosad treba da je u tamnicu bačen.
Taj kletvenik papin, što trag podlo skriva,
Nek ćuti, dok nije u mrtve naznačen.
UROŠ
(s rezignacijom)
Čak ni on mi nije ćerku hteo dati.
CAR
Šta će nam njegovi inoverni svati?
Bojao se pape. Sad on nek ga štiti.
Na proleće i s njim čarkanja će biti.
Za taj sram ja ću mu platiti ma kada.
PAŽ
(ulazi)
Carica!
(Propušta je.)
CARICA
(ušla je i poklonila se)
Moj care, reći sam ti rada
U sramnom poklonstvu nekoliko reči.
Tomaida sve mi kaza.
CAR
Zar već? Tebi?
CARICA
A majčin mi ponos tada reče: »Spreči.«
Moj sin, ja car da sam, uzeo je ne bi.
Da, ljupka je, nežna i vitka i plava.
Sa purpurnom kosom. . . Zanosi, osvaja.
Ali zakon veli: Samo carska glava,
A ne carsko srce, brak careva spaja.
CAR
Gospo, uvek tvoja reč mi draga biva,
No ovoga puta, mada si u pravu,
Ne razumeš dubok razlog što se skriva
I na presto vodi tu lepojku plavu.
CARICA
(začuđena)
Šta? Moraš? Greh neki? . . .
UROŠ
O majko. . .
CARICA
Stid da je.
I jedno i drugo. Takvi gresi njeni
Traže da se zbog njih u tomnici kaje,
A ne na prestolu mene da zameni.
UROŠ
Gospo, greha nije. Ljubav.
CARICA
Nežnost srca!
Carsko gnezdo mora carska tica sviti,
A ne kći plemića što u bedi grca.
CAR
Najzad, ja to hoću. Tako mora biti.
CARICA
Ne želim da carstvo bude pod sramotom.
Želim sreću kruni, i tebi i njemu.
Stog te molim da još govorimo o tom.
CAR
Pa. . . zborimo. . . mada razmislih o svemu.
(Urošu )
Sutra ću zakonik taj Saboru dati.
Idi i sredi ga.
UROŠ
(Razume u čemu je stvar. Polazi i, osećajući da se radi o njegovoj sreći, pogleda bolno, kao ranjen u mater i gotovo zavapi)
Smiluj mi se, mati.
(Ode.)
(Car šeta, još ne počinje. Carica čeka objašnjenje.)
CAR
Razlog za taj brak su potrebe državne.
Ja unuka hoću, i to što skorije.
CARICA
Unuka? Zar malo gospode je slavne?
U kraljeva. . . kneže. . .
CAR
Ići će sporije.
Za veliko delo proleće me čeka.
Carevinu želim osvojiti celu.
Mačeva će strašna zazvoniti jeka:
Radi se o njenom ili mom opelu.
Ko zna šta me čeka kada Vizant padne.
CARICA
I najgore da se desi, Bože skloni,
Tu je Uroš, pravac i nov put da dadne.
CAR
Naš sin? Sam on baš me na taj korak goni.
Carstvom mojim podli povlače se lisci
I riju gde mogu. Dok ja vodih bitke,
Njemu su uhode, gadni crnorisci,
Sipali u glavu laž i misli plitke.
Vidiš li ga? Sve je smrvljeno u njemu.
Ni snage, ni volje, ni želje, ni cilja.
Sin moj, a meni je protivan u svemu.
Ja mrvim i kunem, a on blagosilja.
Mislio sam dugo, tražio spasenje
I molbom i pretnjom. Sve po starom osta.
Najzad videh: brak je jedino rešenje.
Nek unuka da mi, i to biće dosta.
CARICA
(Oborila glavu i ćuti.)
CAR
Istinu ne krijmo. Sama znaš da prosih
Na dva mesta snahu. Lošu imah sreću.
Znaš sasma kakvim se zamislima nosih.
On sam sebi sad je izabrao treću.
Za prezrenje nije. A meni se (zastane) hita.
On je voli. Možda ona će ga spasti.
On u njenom oku svoju sreću čita.
A ja moći imam i snage i vlasti.
Ne moraju da se nove veze traže.
A Uroš? Vidiš ga. . . Mi tu nismo krivi
(Zastane.)
Razumeš. . . Ne mora baš sve da se kaže. .
(Slegne ramenima.)
Neka u svom sinu svog oca oživi.
Možda. . .
CARICA
(uzdahne)
CAR
Sve je tako. Pa kad sina rodi,
O unuku svome ja ću da se brinem,
On će da caruje i da vojske vodi,
Kad ostarim i kad krunu s glave skinem.
CARICA
(premišlja se da još nešto kaže)
Da. ..
PAŽ
(ulazi)
Despot Siniša.
(Car da mu znak da ga pusti)
SINIŠA
(ulazi)
Gospodaru brate,
Čuh da mi se sprema kazna. . .
CAR
Na zlo lakom,
Kao svi što dužnost ne znaju da shvate,
Zgrešio si. Zakon pravo sudi svakom.
Tvoj greh mi je poznat, ko i ratna dela
Stog strog neću biti.
(Uroš izlazi iz sobe, i kod spazi Sinišu trgne se.)
SINIŠA
I najmanja da je,
Kazna pečat srama beleži sred čela.
CAR
Iz ruku današnje uzimam ti kraje
I šaljem. . .
SINIŠA
Tog istog časa, care brate,
Kad mene progoniš, crni će monasi
Lepoticu jednu u groblje da sprate:
Ne mene od srama, nju od smrti spasi.
Tim je veća kazna.
CAR
Mužu moj. . .
CARICA
(doseća se)
CAR
(nervozno)
Ja vladam.
Ko je ona?
UROŠ
Avaj!
SINIŠA
Zlo je ako stradam.
Kajaćeš se, mržnju što sa bratom poče.
CAR
Ime?
SINIŠA
(Gleda pobedonosno, pošto je namučio cara. Slog po slog:)
Tomaida!
CAR
(tresne mačem)
Do đavola!
UROŠ
Oče!
CAR
Šta? Zar i nju lažeš?
SINIŠA
(duboko uvređen ovim, zauzme stav i oholo)
To je ljubav prava.
(On ne zna ništa o namerama carevim i pogrešno razume carev gnev.)
CAR
(zbunjen ovom vešću)
Carice, prozbori. . .
CARICA
(i sama zbunjena, gleda čas u Sinišu, čas u Uroša)
Takva vest me čudi.
SINIŠA
(koji je naopako shvatio ovaj utisak)
Što? Misliš da ona carstvo ponižava?
I da, možda, carskoj porodici hudi?
(Odsečno, gotov na sve )
Volim je ko život. Ona moja biće.
Carevi mi neće svoju kćer da nude.
Nisam vladar kome vreme lovor sviće.
Dosta mi je, ako volela me bude.
(Okreće se caru i cinično)
Naslednika carskog dostojno oženi, —
Za porfiru carsku carska su ramena, —
No molim te, nemoj svetovati meni.
Sirota je, ali lepa i poštena.
CARICA
Užasno! Šta misliš sad u ovoj tmuši?
Dva su puta: koji misliš da je bolji?
UROŠ
Smiluj se. Zar kula slave da se sruši.
CAR
(odsečno)
Biće ko što rekoh i po mojoj volji.
(Nasmeje se.)
Divna kazna! Biće to šala valjana.
Sto rešenja jednim izvršiću mahom.
(U lice Siniši)
Tomaida biva za nedelju dana
Uroševom ženom, našom carskom snahom.
(Siniša, koji je očekivao sve, samo ne ovo, zastane zgraiut. Urošu je lice nasmejano. Car je gord. Carica nešto misli.)
(Zavesa naglo pada)