Trpen-spasen/III
III
Svako čudo za tri dana. U početku se Boki pod smevahu, a naskoro i to prestade, i Boka opet brije, svira, peva, kao i pre. Boka svojim kolosekom tera, dobra volja već mu se povratila.
Kada je Boka osetio da mu je već brada zdrava i da se astragan odlepljuje, lagano ga skine, pogledi se u ogledalo, i zaraduje se jako kada vide da mu je ne samo sve zdravo, no da se vide i klice nove bra dice. Dve-tri nedelje, pa eto nove brade.
Već se mogao na pijaci i sa Salikom sastajati i razgovarati. Oboje pripovedahu svoja stradanja. Salika se tuži kako sad ne sme na muziku, boji se od kasapa, a drugo, i drugarice je ismevaju sa „hop - polkom", i sad je drukčije i ne zovu već „hop-polkom". Kazala mu je još i to kako joj je teško palo kad je videla da mu mrki bradu čupa.
On je teši da je to ni najmanje ne peče, jer za nju je gotov sve, i sam život žrtvovati, samo neka prema njemu bude nežna; a da joj učini kakvo za dovoljstvo, da joj reč da će se prve nedelje, uprkos svima kasapima, pred celim svetom s njom na pro menadi ispod ruke šetati. To nije mala stvar, i ona se s tim sasvim zadovolji. S prvim se berber skim subjektom na promenadi ispod ruke šetati — nije šala. Kad ugovor rukovanjem i umiljatim pogledom sklope, rastanu se, jer Salika mora da kupuje, a Boka ide jednog majstora brijati.
Boka je opet bio zadovoljan satisfakcijom koja mu je od strane Salike i ostalog sveta učinjena. Nije šala, takva devojka kao Salika, — za koju se prvi kasapski momci otimaju, s kojom se šnajder, kad samo s njome igrati može, za sretnog drži, — da je Boki poklonila i dušu i srce. Pa opet nije mala slava da se zbog njega, kao pobeditelja Salikinog, tolika bitka zapodene. Kud je god prolazio, svuda je bio predmet zanimljivosti. I prvi „kuntovi" čuli su za tu veliku bitku, i kad bi ga pitali kako se zbilo, naravno, tako je opisao da se borio kao Leonidas, jedan jedini protiv pet kasapa, i da je njih ta pobeda skupo stala.
Neko je kazao: „Što više dušmana, tim veća čast". Boka opet kaže: „Šo više taki pobeda, tim veća čast".
Kod ženskog pola zadobio je osobito veliki kredit. Prvi momci bili su protiv njega, a najčuvenije lepotice bile su opet za njega. No Boka pokraj svoje Salike nije se tuđio ni od drugih ženskinja. Zato Boka nije umiljate poglede odbijao, štaviše, usrdno se odazivao. Zato je sve i gledalo na njega, kada je po sokaci išao ili kada se na promenadi šetao.
Gospoda u Novom Sadu, kada se jutrom po pijaci šetaju, pa ne mogu da poznadu koja služavka ili kuvarica kod koga služi, pitaju Boku subjekta, i on im odmah kaže. Poznaje ih po kotarici. On je poznavao kotarice sviju otmeniji' novosadskih ku ća, u kojima se zelen, meso, il' drugo što za jestivo nosi.
Krasno je bilo videti Boku kad se sa Salikom po promenadi šetao. Ona kao paunica, a on kao paun. Ona u svojoj plastici, okruglosti i opružnosti trepti, on opet, sa prebačenim „oberokom" preko leve ruke, ide kao velikaš. Ne jedna gospo đica zavidi njoj; ne jedan štucer zavidi njemu.
Boka se zakleo da više nikad neće na „fraj - muziku" ići, a našto i da ide u takva društva. Nedeljom ide u bolje gostionice, i to sa Salikom.
Boka se tu sastaje sa prvim kaplaricama i sa stražmešterkama, Salika se opet prijatelji sa prvim kaplarima i stražmešterima, i ta je alijancija probitačna za sve nezgode.
Dokjenjemu takva društva, ne boji se nikakvih kasapa.
Doklejetakoizvan kuće bivalo, donde se Boka kod kuće sasvim drugačije ponašao. Kad je nedelja i svetac, onda je uvek bio u oficini majstor Maksa, i primao novce od brijanja. Y radenim danima gospođa je Fema, kad god je vremena imala, sedela i štrikala. A Boka je u te dane najlepše kosu nameštao. Badava, hteo je da se i gospođi dopadne.
Kada gospođa Fema u oficini sedi i štrika, pa kad dođe kakav pašažer da se brije, a on tako namesti stolicu na koju će pašažer sesti da je licem prema gospođi okrenut, te da može u nju gledati i sebe u ogledalu viditi. Pa onda, kada počne sapuniti, tako udesno pozituru načini, oči tako umiljato prevrće, a za tim brijaču tako graciozno dohvati, da mu se tu cela plastika i krasota videti može.
Kad pašažera obrije, pa kad ga počne umivati i peškirom brisati, da ga ko vidi koji bradu nosi s kakvom finoćom sve to radi, ne bi nikad brade nosio.
Katkad i frajla Mileva dođe u oficinu. Ako je tu mati, onda Boka pred frajlom tako nevino lice pravi, kao ono u preblagog Jevrema. Al' kada mati nije tu, onda Boka uzme gitar, pa zapita: „Frajlice, je l' po volji da vam što sviram i pevam?" I ne čekajući na odgovor, otpočne da svira i peva.
Pa čuti taj umiljat glas, to je milina. Frajla Mileva sedi, sluša, al' ozbiljno lice pokazuje. Dopada joj se pesma, al' joj se ne dopada subjekt, kraj sve njegove krasote, i to samo zato što je subjekt, i to berberski. Frajla Mileva teži za nečim višim.
Boka pak pravi račun u skupu: on je zaljubljen i u majstoricu i u frajlu. Tako što kod berber
skog subjekta nije ni čudo ni novo. On je u sve zaljubljen, jer drži da su sve u njega zaljubljene.
Y kuću majstor Makse dolazio je laćman Emil Predić. Sin siromašne kuće, ali ugledan.
Poznato je kako su oficiri u građanskim kućama dobro primljeni, osobito oni koji se umeju kao građani da ponašaju. Osobito majstor Maksa, koji je sveta video, smatrao je to poznanstvo sa laćmanom Predićem za svoju veliku čast. Laćmanu se frajla Mileva vrlo dopada. Frajla se u početku pokazuje kao nenaklonjena, no ipak zbunjena; nešto je jeza hvata kad vidi soldata. Gospođa je Fema pak u pozorljivom položaju, i ne zna da li se ta velika počast nje ili Mileve tiče.
Naprotiv majstor Maksa je držao da njegova osoba laćmana veže, a u društvenom životu rado bi se za gospodska poznanstva hvatao. Ako je u kafani, u pivari, tu je Maksa uvek sa laćmanom zajedno; rado troši i plaća za laćmana, šta više, često mu i ponešto novaca pozajmi, ako ovome kadi -kad za farbl il' za drugo što ustreba, i to bez pismena i bez da ovoga, kad svoju mesečnu gažu primi, na dug opomene.
Laćman često dolazi u kuću majstor-Makse na ručak, i onda se sve najbolje za njega sprema. Maj -stor Maksa time važnost dobija.
Malo pomalo, pa i frajla Mileva ga se više ne plaši, ne izgleda joj tako više strašan kao soldat, osobito kada je naučila da već s njim kao brat s bratom živi. Dalje videla je Mileva i to, kako u društvu jednu žensku, frajlu, damu, svako većma respektuje, kad joj dvori kakav oficir negoli kakav civilista, naročito majstor.
Pa šta je tome uzrok?
Zaštita, koju ženska pokraj soldata ima.
Pogledajte kad se samo služavka sa kaplarom po promenadi šeta; kakva radost; kakvo se pouzdanje na njoj vidi. Haljinu sad ovamo, sad onamo prstima udešava, i s kakvim ponosom pokazuje svetu svoju sreću. Uzmite samo stražmeštera, kad se sa ma kakvom matorom kuvaricom šeta, s kakvim gospodarstvenim hodom i pogledom svakom u oči pada. Pa tekar kad dođe u gostionicu, a kalfe i kalfinice sve se odmiču, i bože sačuvaj da se ko s njom pošali. Al' zato se ona i trudi da što veću platu dobije, jer što se plaćanja tiče, svud je ona za svoga gotova. Na „fraj-muzici" i kasapi zaziru.
A šta je tek oficir?
Kad je na balu, a civiliste zaziru, ne smeju baš ni da igraju mnogo sa onom koja rado s oficirom igra. Ako je gdegod u bašti, u Tivoli, pa kad oficir psžraj frajle ili dame sedi, a dama svoju haljinu raširi, on pak svoju sablju opruži, čuvaj se da kakogod nehotice ne staneš na tu sablju ili haljinu, jer možeš zlo proći. Badava, ženska gleda u soldatu onu veliku snagu koja će nju u istini i nepravdi, u nevinosti i sujeti da zaštiti. Ženska ne trpi čoveka slaba i mekušca, jer u njemu ne nalazi zaštite; i Venus je više volela Marsa negoli Vulkana, tako i ženska volije soldata, negoli 'romog kovača.
Stvar je već do toga došla da je majstor Maksa sa Milevom i s gospođom Femom u društvu sa Predićem u pivaru odlazio. Tu se gospođi Femi i Milevi sa svake strane klanjalo. Gospodske kćeri, kada su sa svojim roditeljima ili rođacima pokraj njih prolazšte, držale su za veliku sreću kad bi ih Mileva oslovila ili kada bi im laćman Predić, koji se kraj Mileve nalazio, komplimenat učinio. Sve porumene od stida i te počasti, kojom su udostojene. A gospođa Fema tek milostivo glavom maše, majstor Maksa pravi okruglastije lice nego što je inače, i obzire se na sve strane, da li ko na njegovo društvo gledi, ustaje sa stolice, pa se sasma ponosito svud okolo šeta i gospodstveno se klanja svojim poznanicima. Naravno da svi na njega i njegovu porodicu gledaju.
Svi se trude da se njima, kao otmenom društvu, približe.
Boka subjekt, i on je dolazio u Tivoli, upravo u pivaru, ali bez Salike, jer sa njome je ponajviše kod „Crvenog vola" ili kod „Zlatnog bureta" odlazio, a drugo nije baš rad da ga s njom u pivari majstor Maksa, a najmanje frajla Mileva, vidi.
Tako otprilike kad Boka u pivaru dođe, on obično prođe pokraj stola gde mu principal sa porodicom i laćmanom sedi, načini veličanstven i umiljat komplimenat, zatim sedne za drugi sto, ali tako da sve videti, a i ponešto čuti može. Kada komplimenat načini, frajla, pogledavši ga, baci pogled na drugu stranu kao da ga nije htela videti, a laćman ga nije ni pogledao, no samo bi mu se principal i principalica nešto migom odazvali.
Mileva se malo pomalo naučila na laćmanovo društvo. Maksa je davao kadikad i male igranke, i laćman Predić, kao dobar igrač vežbao ih je sve redom u igranju, osobito frajlu Milevu. Mileva za kratko doba postade osobita igračica. Koliko je puta Boka želeo da i on na toj igranci bude, ali su se tome laćman i Mileva protivili.
Mileva se već tako na oficirske običaje navikla da čovek čisto ne bi rekao da je majstorska kći. Doduše, i društvo nije bilo majstorsko. Tu je na igranci apotekarov sin. pa onda senatorski i trgovački sinovi. Od ženskinja samo se po gdekoja majstorska kći pozivala i primala, a to zato jer senatorske kćeri ne bi se pozivu odazvale, a bez igračica ne ide.
Milevin razgovor postade oštar, militaran. Badava, u takvom dodiru moralo se njojzi štošta i militarnog da priljubi. Mileva prestade u oficinu ići. To je Boki veoma žao, i ne može lako pre leti.
Otkako laćman Predić u kuću dolazi, i otkada frajle u oficini nema, Boka se sasvim preinačio. Postade durovan. Neće više da peva vesele pesme, nego samo žalosne, ali ljubavne. I knjige je na tu formu čitao. Znao je na pamet Marmontelovu „Adelaidu alpijsku pastirku". Kad Milevu izdaleka opazi, a on tužnim glasom zapeva:
Nemam mira ni pokoja,
Nit' u srcu radost koja,
Sve za tobom tugujući,
Danju, noću, uzdišući;
Jer bez tebe ja ne mogu
Živet', veruj višnjem Bogu!
Frajla Mileva kad to čuje, nasmeši se, pa pomisli „ne luduj!" Milosrđa nema dok je laćmana tu, premda joj se ipak dopadalo to njegovo ludovanje, jer misli: što više njih za njom luduju, utoliko je veća dika, a za takve lepe frajle kao što je ona moraju više njih kao žrtva pasti, pa zašto ne bi i subjekt Glađenović. Štaviše, ima ih koje ne mare ne samo da kogod za njima luduje, nego baš doista i da poludi, i da nesretnog u ludnicu odnesu, jer kakva to mora biti krasota, koji se sam tako ubije. No valjda kod Glađenovića neće biti ta bolest baš tako opasna, vreme će njega već izlečiti.
Gospođa se Fema, otkako laćman u kuću dolazi, nešto malo i sama ponela, i baš kad je preka potreba, onda dolazi u oficinu, i to vrlo ozbiljna.
Kad je tako, mora i Glađenović postati ozbiljan, pa i ozbiljniji. Kad gospođa štrika i ćuti, a u oficini nikoga nema, onda Boka uzme „Robinzona" u ruku, pa sedi i čita sve dotle dok gospođa Fema ne ode, a kad ode, a on kao uprkos odmah uzme tamburu, pa popeva:
Pred kućom joj jablan drvo visoko,
Popeću se jablanu na granu,
Zakukaću kao kukavica,
Previjaću s' kano lastavica
Ne bi l' joj že smilovala majka,
I menika svoju ćerku dala.
Ovo se dobro čuje, pa čuje i gospođa Fema. Boka Glađenović istina nije još dosada ljubav svoju prema frajli usmeno izjavio, premda je vrlo dobro znao da frajla zna da je on u nju zaljubljen. Subjektu nije nužno da to odmah izjasni, pa još usmeno, jer se to po sebi već razume da svaki berberski subjekt mora biti u principalovu frajlu zaljubljen, jer bi inače po kući sramota bila, a ta ljubav daje se i drugačije izjaviti. Zar tambura, gitar, pesma, ne može sve to krasno da izjavi?
Glađenović je već toliko zaljubljenih strofa, toliko zaljubljenih pesama o „Milkinim" zubima, očima, čitavom licu otpevao, da frajla već dobro zna koja je to ta „Milka", da je to ime to isto što i Mileva.
Boka je u građanskim i majstorskim kućama svuda pristupa imao, i baš su se za njega grabile; al' njegov ponos nije dopuštao da, pokraj sviju ovih, u kući svoga principala prenebregnut bude. To njega najvećma boli.
A šta je sa Salikom? Salika — kao Salika. Boka je nju istina voleo i odviše voleo, al' berberska je ljubav kao „šlofkapa", koju i ovako i onako na glavu metnuti možeš, al' pokraj pet takovih mora biti bar jedna frajla.
Tako dakle tambura, gitar i glas sasvim ljubav njegovu prema frajli izjaviše, samo je sad trebalo da frajla to ponja, i da krasnim rečma odziva mu dade.
Tu baš leži za Boku nešto „uvreditelno", što frajla ne da povoda, premda zna da ga sasvim ne mrzi, jer prvih meseci, dok nije laćman dolazio, smešila se na njega kad god bi u oficinu stupila, a on je već odmah dočeka s komplimentom: ,,Dobro jutro; frajlice, kako vam se sinoć moja pesma dopala?"
No i sreća frajle Mileve što nije odziva dala, jer ne znam šta bi između nje i Salike bilo, jer Saliki je već obrekao ženidbu, i zakletvom je vernost potvrdio, a isto tako i ona njemu. Sve je to bilo jedne nedelje kod ,,3latnog bureta", i kad bi Salika što čula, ne bi frajla od nje mira imala ni na promenadi, jer takve su stvari katkad ma i mala šteta, al' velika žalost.
Kada je Glađenović hladnoću frajlinu iskusio, izrodi se u njegovom srcu želja za osvetom. On se rad ma kako osvetiti, i to laćmanu Prediću, što mu u nadi i izgledu sigurnu dragu otima. Osvetiti mu se mora ma kako.
Naumi pre subjekstvo otkazati, negoli i dalje laćmana Predića brijati. I laćman je bio kućevni kunt, pa mu dosadilo laćmanovo raspitivanje o frajli Milevi.
Danas će Glađenović laćmana Predića poslednji put brijati.
Ide Boka da brije.
— Dobro jutro, gospodine!
— Ha, dobro jutro Boko, šta ima novog? — To je obično prvo pitanje svakoga kunta, jer su radoznali, da li je bio kakav škandal u varoši, ili kakav nov ljubavan „abentajer", štono Boka veli; a nema primera da je subjekt kunta zapitao šta je novo, jer što kunt danas zna, to je subjekt već davno zaboravio.
— Danas baš ništa, — odgovori 'ladno Boka.
— Pa kako to da nema baš ništa, zar niste bili noćas kod „Zlatnog bureta"?
— Ja retko tamo idem, i kad odem, ne ostanem ni jedan sat. Ja takva društva noću ne volim, tamo su sve kojekakve ordinarne kalfetine i soldati.
— A jeste l' vidili onde Saliku i oficira kakvog?
— Vidio sam kadikad vas i g. laćmana Vintera, al' ne često.
— Pa kako možete kazati ordinarne kalfe i soldati?
— Vi niste igrali polku, a inače ste oficir, a soldat se kaže samo onaj koji je prost. Zato i kažemo ,lrost soldat", „idu soldati", a ne kažemo „prost oficir".
— Hajd, oprostiću vam taj gikser; šta radi frajla Mileva?
— Nisam je video.
— Kako to?
— Ja o njoj brigu ne vodim.
— A ja sam hteo da se vami poverim kao veštom čoveku.
— A šta bi to bilo?
— Onako, kad biste vi meni pisma nosili i do nosili.
— Znam, frajli Milevi?
— Jest.
Boka se malo pozamisli.
— Najbolje bi bilo kad bi po vašem furišici ili našem šegrtu slali, jer meni nije slobodno s frajlom se razgovarati.
— A kako po šegrtu?
— Da vas on mesto mene brije.
— A ume l' dobro?
— A, Ljuba Vinokvašić, naš šegrt, vrlo dobro brije, skoro će kalfom postati.
— E dobro, a vi se izmenite, samo ne će l' gospodaru Maksi ta promena nepovoljna biti?
— Ni brige vas, gospodine, ja ću sve to narediti. To je moja briga, samo vas molim da mi dve kondicije ispunite, pa će sve u redu biti.
— A koje su to?
— Prvo, da ništ' ne spominjete mome princi -palu o tome kako je mene šegrt zamenio; da se či -nite sasvim nevešti; drugo, da se ne protivite kad i e kakva igranka da budem na njoj, jer nećete moći kazati: „Gle, igra sa onim koji me brije".
— Što se prvog tiče, ne branim; što se tiče bala, to vam kažem na oficirski ne možete, tome nisam ja kriv, oficirski kor neće trpeti; što se tiče drugih igranaka i balova, tu nek vam je prosto.
— E dobro, za oficirski bal i ne branim, no ako bude igranka kod mog principala, neće vam da -kle biti protivno ako i ja onde budem.
— Dobro, al samo c frajlom Milevom nećete igrati.
— Dobro, ja ću c drugima.
Pogodba je gotova, Boka jedva čeka da izađe.
— Dakle, tako će to biti sa šegrtom?
— Samo mu vi ma šta podajte, a on će sve fraj -li odneti, ja ću ga već ohrabriti i informirati.
— Ako rđavo ispadne, teško vama. Boki je dakle sve po planu ispalo.
Posle ručka dođe majstor Maksa u oficinu da malo nadgledi. Baš nema tu ni Gavre ni šegrta Vinokvašića.
Kako uđe, Boka se malo nakašlje, da se pri -pravi, pa onda reče:
— Gospodine principalu, uzimam sebi slobodu da vam nešto važno kažem.
— Šta će to biti?
— Ja više gospodina laćmana ne mogu brijati.
— Zašto?
— Jednomrečju, ne mogu ga brijati, volim vam pre i otkazati. Dok on nije u kuću dolazio, ja sam od vas priman bivao kao sin, a od tog doba kao ka -kav sluga, da ne smem pred njega izaći.
— A kako to?
— Kad je kod vas kakva igranka, a ono tu su i trgovačke kalfe, a mene ni od korova; a šta je bolji od mene trgovac? Pa onda, zašto da ne mogu igrati il' pevati u društvu laćmana? Zar je on bolji od nas? Dok on nije dolazio, vi me niste pre -zirali.
— Doduše, nešto imate pravo, Boko, i oni su ljudi kao i mi, nisu bolji od nas, al' šta ćeš, kad je bog svet već na rangove podelio, pa se oficiri drže za nešto bolje; eto tako i ti šnajdere fumi -giraš, pa imaš i pravo; kada tebe drugi, a ti trećeg.
— A zašto vi njega ne fumigirate, nego on vas?
— Šta on mene fumigira?
— Hteo sam kazati, kako on i vas ne fumigira.
— To je drugo. Znate, Boko, on dolazi k meni u poštenu kuću, pa mora i on mene poštovati.
— Pa opet ne trpi vašega subjekta u društvu.
— Al' manimo se toga, Boko, kaž'te šta želite.
— Želimija biti u društvu pri igranci, ako ne, nemojte se naći uvređeni, ja službu os -tavljam.
— No hajd' ćutite, — razgovaraću se sa lać -manom.
— Jalaćmana neću da brijem, izvol'te k njemu JBubu slati.
— Onda bi ga mogao Gavra brijati, al' pravo, nije rezon, kad mi u kuću dolazi i sa Milevom igra, da Milevin brat njega brije. A ne će li se laćman zbog tog rasrditi?
— Briga vas je. Kada Ljuba onamo ode, kazaće da sam marod, bolestan, pa dva-tri puta tako, na je sve u svom redu, brani on ma ko ga brijao, ooobito i sam vidi da nerado k njemu idem.
— E dobro, a ti uzmi sve na sebe, pa ako dobro ne ispadne, ti ćeš biti kriv.
— Ni brige vas.
Tako se stvar utaloži. Maksa ode, a Boka se ra -duje kako mu je plan za rukom ispao. Dođe šegrt Ljuba.
— Ti ćeš, Ljubo, od prekosutra ići gospodina laćmana Predića brijati, to je naredba princi -pala.
— A zašto?
— Ne pitaj zašto, naredba je taka; ćuti, pa -daće tringeld kao kiša.
— Padaće do vraga.
— Euti, videćeš, samo se pametno vladaj, budi poslušan, a kod mene ima još saveta za tebe.
— Vidićemo.
Ljuba se mogao tako komotno sa subjektom raz -govarati, jer tek što nije postao kalfom, a inače između Boke i Salike on je kalefaktor, komunika -tor i sve.
Ljuba ode k jednom kuntu.
Sad opet sam Boka o celoj stvari razmišlja.
Po oficini hoda gore-dole, ruke odostrag sklo -pljene, pa se pita: koga većma voli, Saliku il' fraj -la Milevu? Vole Saliku, iije ni čudo, dala bi mu ne samo dušu i srce, nego, da može, krunu bi mu na glavu metnula. Ako postane Glađenovićkom, onda se ne bi ni c kojom na svetu menjala.
Al' tu je frajla Mileva, vidi je svaki dan, sva -ki sat, ures njene forme, svako njeno micanje daje njegovoj duši hranu. Pa još pored toga frajla, pra -va frajla, principalova kći, to nešto važi, i su -jeti njegovoj laska.
Sadga je tek to uzbudilo što ga je laćman pred frajlom tako nalako uzeo.
Hoda, pa sam sebi govori.
„Dakle laćman —on se drži da je bolji od dru -goga, on mene. Uniforma mu daje prvenstvo. Šta je on sad bolji od mene? Zar nismo svi ljudi jednaki? Pa i principal drži da nismo jednaki. Pa što je v njegovoj kući i u društvu laćman? Pogordila se gospođa, pogordila se Mileva. Mileva drži da će ]e laćman uzeti; dobro, ako je uzme, šta je onda? On nije v stanju, kao laćman, toliko zaslužiti sab -ljom kao ja c mojom bricom, a daleko je još do ka -petana. alrt pitanje je, hoće li [je] i uzeti? Ne ve -rujem. Koji želi takvu devojku kao što je Mileva vseTH, taj neće noću tumaratn i ići kod „Zlatnog bureta". Prevariće se, pa će pevati: „Vukle moje na što me navukle". Laćman je, kao što čujem, od siromašna roda, nema kal/cije, a principal, ako bapt i ima nešto, al' toliku kauciju ne može po ložiti, ma on pelo imanje na to dao. Pa zato tog laćmana očima da ne vidim. c njim neće ništ' biti, a ovamo meni posao kvari. Principal se raduje kad samo može biti u društvlg laćmanovom, a gospođa diže perje, a da oboje znaju šta svet govooi. šta govore o njima sami laćmanovi kamarati. Duelirao bi se sa laćmanom, samo da znam „fehtovati", ili bi mu pre il' posle brijačem vrat odsekao, samo da sam ga duže brijao. Bi' ga, bogami, ne bih se mogao uzdržati".
Tako je Boka govorio. Tuži se na laćmana, na njegov rang, stalež, a ovamo je zaboravio da se i on sam tako isto pred Salikom ranguje. Vidi trun u tuđem oku. Pa i što kaže da bi mu c brijačem vrat odsekao, i to mu ne treba verovati; gde i koga je u Jevropi berberin tako posekao? A što se jedi i revnuje, to je druga stvar: gde je jedna ženska dvo -jici predmet mio, tu se i braća mrze, i to mu se ne može baš tako jako zameriti.
Posle svog monologa, maše desnicom nalevo i nadesno; da mu je sada tu laćman, brijaču bi zgra -bio i odmah bi mu vrat presekao.
Boka se malo utaloži, i svoje poslove izređuje.
Prekosutra ode Ljuba da brije laćmana. Laćman ga meri. Dok se pripravlja da sapuni, laćman ga pi -ta, otkuda je, pa onda šta je novo.
Ljuba kaže da je iz šajkaškog bataljona, pa onda po berberskom običaju poče pripovedati mesne novine, tako, kako je jedan bostandžija sinoć kod „Crnog orla", u opkladu, za jednu forintu sto ora -ha čelom razbio; kako su jednu gospoju u dućanu uhvatili, baš kad je komadić svile sakrila, i po -dobne sitnarije.
Ljuba dobro brije, laćman je zadovoljan. Pohva -li ga, i da mu dva grošića tringelta, samo da mu i odsada po volji čini.
Ljuba obreče da to ne sme faliti, i svoju je dužnost doista tačno obavljao.