Tri kovača
| Tri kovača Pisac: Jovan Grčić Milenko |
(Alegorija).
Kov kovala tri kovača,
Udari se jasno čuju;
No ma da su do tri brata,
Razne sprave pokuckuju.
Jedan kuje oštro ralo,
Da zaore njive plodne;
Drugi kuje ljuta mača,
Da slobodi neslobodne!
Oh, al’ treći, — poturica,
Sindžir teški hitro kuje,
Sa okovi nemilosno
Braću srpsku da okuje.
Koji kuje oštro ralo,
Taj od srca pesmu vije:
»Ori, pluže, rodi, zemljo,
Puni kuću Srbadije!«...
Koji kuje ljuta mača,
Taj uskliče ka’no soko:
»Ko mi dirne sirotinju,
Zgodiću ga preduboko!«
Koji kuje okov rodu,
Taj kroz zube gunđa ’vako:
»Niste više moja braća
Kad mislite oba tako!«
To slušala majka njina,
Pa na mestu mrtva pala;
A dva brata izdajicu
Čekićima ugruvala...
I stoleće mnogo jošte
Kovala su brata oba;
I sad jošte »složno« kuju
Za blagoslov novog doba.
Kad god srpski osmeh vidim,
Ja ih čujem kako kuju;
Pa im zato pesmu šaljem,
Da se pesmom obraduju!...
U Beču, 1869.
Izvor uredi
Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 147-148
|