Tri deputacije/POJAVA V
| ←POJAVA IV | Tri deputacije Pisac: Dragutin Ilić POJAVA V |
POJAVA VI→ |
MIJA: Šta je, Luka, što si zalarmao toliko?
LUKA: Nesčasni čoveče, šta je ono?
MIJA: Tabla.
LUKA: Ono, ono, na tabli.
MIJA: Ono vijorepo, je li?
LUKA: Jota! Ono je Jota!
MIJA (obilazi oko table i gleda pažljivo): Maj, odkuda se ona prilepi tamo? Posle samo kako su oni dežmekasti jerovi navalili da je uguše. Ama, vsuje, što ti reko.
LUKA: Mijo, čoveče, brate, znaš li šta činiš? Čest nmenu naše Familije uničtožavaš! Zar u domu brata Lukijana, umirovljenoga proFesora Pojessije i Retorike, niklo pzdajstvo? Ko je namolovao ono?
MIJA (mirno puni lulu iz duvankese): A odkuda ja to znam?
LUKA (besno): Ona skorpija, ona ehidna, aspida, ona... ona...
MIJA: Koja?
LUKA: Anka! Tvoja kći! K nesčastiju naše čado, koje nam ime bezčesti.
LUKA: Ne znam zašto?
LUKA: Jerbo si prostak, pa nemaš ni ponjatija, šta se sve iz Rima sprema, samo da nas odpade ot pravoslavija, jezika i serbskoga morala. Najmili su Vuka... hu, da gadnoga imena!... da uvuče u serbski alFabet šokačku Jotu, da izgoni staroslavjanske jerove i debelo jerove, a kada u tome uspjeh obezneči, onda eto ti i latinskoga alFabeta! — A već posle?.. Danas Jotu, sutra ceo alFabet, a za njim će već i katoličesko svjaščenstvo s biskupami i kurijom.
MIJA (odbija dimove): I sve to ova vijorepa beštija?
LUKA: Ona, ona, i još mnogo koečto što derzki Vuk črez razvratnu mladež protura.
MIJA (pustl gust dim na Jotu): Ho, maj, a po izgledu ne bih smeo reći da je tako pakosna. Tanka kao devojčica od 14 godina, pa kako se izdušila, kao da nije već tri dana ništa okusila. A pogle samo ove naše Jerove. puni kao topovi, samo što ne grunu pa da je u komadiće raznesu! O, o, o! Pa veliš, baš ova šokačka Frajla hoće da nam pojede jerove (smeje se).
LUKA (jetko): Mijo?!
MIJA: De, de, ne ljuti se; znam šta ti je. Učena si glava; ali ja neću da se pletem u ta posla. Ako je Branko što vlastima skrivio, kaži mi, da ga, kao naše dete, zaklonimo i posavetujemo. Nije pravo, trista mu muka, da mu se ne nađemo! Došo mi je u kuću ovolišni, detinjstvo proveo kod nas, odrasto među nami, na sad, kada je došo u goste da ga oteram zar?
LUKA: Oteraj, šta ti treba razvratnik!..
MIJA (koji je dotle bio sasvim bezbrižan): Nv budali! On je ono što smo i mi bili u njegovim godinama: mlad, veseo, živahan. Vole da pevne pa bogami i da zaviri čašici u dno, da poigra u kolu s devojkama, pa da i podmigne po katkad. E, a šta bi ti hteo? Da ide u starce kad treba da mladuje, šta li? He, he, he! Baš ste vi učene glave. čudne glave.
LUKA: On je ozloglašen.
MIJA: Ne znam zašto?
LUKA: A njegove pesme?
MIJA: Čudna mi čuda — pesme!
LUKA: Ta one su zaraza, raskol, razvrat! No što ja tebi govorim to? Oterao ga ti, ne oterao, on će još danas "peršup" iz Karlovaca... Ne damo mi da u matici serbskoga prosveščenija prebiva duhovno čado prokletoga Vuka.
MIJA (smeje se od srca): Čuo sam, čuo, deputacija ide u magistrat; i ti si u njoj.
LUKA: Da šta! Kad ti ne umeš da čuvaš svoj obraz, ja sam dužan da sačuvam i moj i tvoj. Mijo, Mijo! Ti i ne znaš šta će sve postići bjedno Serbstvo, ako ovaj razvratnik uspe da svojim pesmama otruje vkus i čednost iaše mladeži.
MIJA: A ako vas magistrat odbije?
LUKA: O, neće, neće! Tamo djejstvuju umni ljudi ot vkusa i nauke. Konečno, meždu njima nahodi se i takovih ne pritjažavajućih otnjud ni ponjatija o književstvu; no nahodeći se pod vlijanijem onih drugih, ovi česni pulgeri, prinadležući raznovrsnim zanatima, kao na priliku: mesari, obućari i proče i proče, voljni jesu poderžati umstveni glas onih ot vkusa i nauke.
MIJA: Radite kako vas pamet uči: ali meni se sve kaže, da ovi mladi ljudi, što su se okupili oko našega Branka i toga starca, koga toliko mrzite... ček, ček, kako se ono samo zvao — Vuka, rade pametno...
LUKA: Ti to ne ponjaš.
MIJA: Ne ponjam ja to što vi govorite i kako pišete; ali ono što govori i piše Branko, razumem sve, ama sve. More, čntam njegove knjige pa kao da mi iz duše vadi, sve razumem, sve prijanja, lepi se za dušu kao tutkalo za đonove. Nije ti to brate pisano nekakvim jezikom. Bog bi ga znao kojim, nego onako baš kako u kući i na njivi govorim. Pa onda, ono što kaže, kazuje ga nekako slatko, prosto, ne zavija ga u stotine krpa, da ti glava zabuči samo dokle mu sve odmotaš, te da vidiš šta ima tamo. Ako je tuga, a ona takne u srce; a ako je nestašluk, a ono je nestašno baš onako kako mu i jeste. Čitam, a sve mi dođe da i sam podskočim i nabrojim kao što sam nekada. Podmlađuje, hej, podmlađuje me njegov nestašluk; a ne kao vaš Mušicki, koga i ne razumem!
LUKA (koji je nervozno šmrknuo iz burmutice naglo digne prst u vis): Ćut! Kad to ime hoćeš da izgovoriš, usta operi, prostače!
MIJA: A što? Zar je to ime tako nečisto?
LUKA (srdito): Tvoja su usta nečista, paoru jedan! Mušicki je svetinja, on je ikona pred kojom svaki čestni Serbin kapu skida.
MIJA: Marim ti ja za to! Ako je ikona metnite je u crkvu pa da je celujemo.
LUKA: Vsjačeski, on i stoji u hramu serbskago knjižestva, i umosvetlim pesmama napaja shodno svežem kristalu podobnomu gorskomu istočniku serdca i duše umnih i vkusom propitanih ljudi.
MIJA (krsti se): O, budi Bog snama! ko će to razumeti!
LUKA: A Branko je razvratnik, raskolnik, ubica svojih roditelja, cerkve i vospitanija. Otnjud ne hrani u sebi nadeždu, da ćeš ga zakloniti ot progonstva! On mora otići, ili... ili...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 98 godina.
|