Tri deputacije
Pisac: Dragutin Ilić
POJAVA III



POJAVA III

(Julije kuca na prozor)


BRANKO: Ko je?
JULIJE (otškrine i promoli glavu ): Pst! pst!
BRANKO: Je si li ti Julije?
JULIJE: Ja sam Branko; jesi li sam?
BRANKO: Gde su ostali? Što ne ulazite?
JULIJE: Vraga ćemo ući, kada smo se razbegli kao vrapci isired kopca. Sima zagrebo čak na Magarčevo brdo da mu ni uha ne možeš dogledati.
BRANKO: Da ne misli otuda koncertirati?
JULIJE: Dobio bi taj koncert, samo da ga je pulger-majstor uhvatio.
BRANKO: Zašto da ga hvata? Da nije razbio kome nos?
JULIJE: Gore! Tvoj čiča Luka podbunio protiv nas celo Karlovce. Proneli, da se kod tebe krišom sastajemo i tu oporočavamo crkvu, vlasti i školu. Protivu tebe podigli sve što nosi „prosvješčenije"; optužuju te, da si, za ovih 15 dana od kako si ovamo dopao, omladinu zaveo toliko, da je autoritet roditeljski znatno opao, da se u crkvi više ne viđa od mladeži ni muško ni žensko, da nema ni jedne šiparice u čijim se nedrima ne bi mogla naći prepisana pesma: „Devojka pa studencu", ili „Vragolije“. Jednom reči, sve si zaveo u neposlušnost i razvrat... Danas će da se iskupi jedna deputacija, koja će od magistrata zahtevati, da te, kao pesnika koji razvraća mladež i kao jeretika...
BRANKO: Na glomači spale?
JULIJE: Da mogu i to bi tražili; no za sada samo da te proteraju.
BRANKO: I sve zato što sam se drznuo da pevam jezikom svoga naroda, da srpskom rukom kucam na srce svoga naroda?
JULIJE: Tako je!
BRANKO: Neka pokušaju samo. No ja ne verujem da će im se u magistratu odazvati.
JULIJE: I o tome su govorili. Vele, ako nh magistrat odbije, onda im ne ostaje drugo, već da svakome blagodjejancu, koji bi se s tobom sastajao, oduzmu blagodjejanije, one upornije isteraju iz škole, a sve roditelje pozvaće, da svoje odraslije kćeri drže pod ključem i ne puštaju na ulicu dokle god ti ne odeš nz Karlovaca.
BRANKO: Julije, buncaš li? Kakva bi to tek dosada bila, živeti među narogušenim starcima i klasično-memlavim licima, a ne videti nigde ni rumenih obraščića ni nestašnih očiju. Kukavni Vranko, šta li ćeš još doživeti!?
JULIJE (tužno): I tek ja, sin tuge i suza, dok mi onaj zverupodobni čika Marko zabrani da se sunčam na obraščićima gospođice Mare! O, Branko, Branko, neće nam drugo ostati, već da sva obudovljena Omladina izdahne na pragovima Karlovkinja, kao Antonije na pragu Kleopatrinom!
BRANKO: Kukavico! Zar nije dostojnije za Omladinu da kao drevni Rimljani stvorimo novu otmicu Sabinjanaka?
JULIJE (obrazre se za sobom; strašljivo): A jaoj! Evo ih, bliže se!...
BRANKO: Ko? Sabinjanke?
JULIJE: Sabinjani! Zbogom, Branko, jer ako me smotre, ode moja Mara.
BRANKO: Uskači ovamo!
JULIJE: A čiča Luka? On tek što nije došao da pronjuška, ko dolazi ovamo! Odoh ja na Belilo, tamo će se i ostali iskupiti... evo ih! Nokat u ledinu (pobegne).
BRANKO: Čekaj, Julije, evo i mene! (skoči kroz prozor).



Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 98 godina.