Tomaida (drama u tri čina)/9
IX
GERONDI, BRAJKO BRAJANOVIĆ, SELENOVIĆ, DESPOT, PREĐAŠNjI
BRAJKO (Uvodeći geronde): Sačekajte ovde despota! — (Prilazi Vladu i Grubeši te obrazuju zasebnu grupu i razgovaraju među sobom do pojave despotove).
SELENOVIĆ (Posle izvesne pauze ustaje i objavljuje): Gospodin Despot!
DESPOT (Opasan mačem, ulazi i otpozdravlja geronde koji se duboko klanjaju): Dobro mi došli uvaženi moloski gerondi!
PRVI GEROND (Klaljajući se): Donosimo ti ponizno, kirije despote, pozdrave moloskoga plemena koje poštuje tvoju silu i veruje u tvoju pravdu!
DESPOT: Dragi su mi pozdravi koje mi donosite iz Molosije, ali mi nisu dragi glasovi koji mi otuda stižu. Tomaida, kći despotice Ane, ostala je u zemlji i sakupila na Pindosu četu odmetnika da se bori sa mnom. Ta četa s dana na dan raste, pristižu joj odmetnici sa svih strana, a moloska mladež listom joj je pohitala u planinu, u odmetništvo. Kada sam jednom pogonio četu Tomaidinu, Molosija joj je utočište dala. Ja ne bih hteo mačem i ognjem da razorim to gnezdo buntovno, jer cenim molosko pleme iznad svih plemena epirskih, ali ja hoću na svojoj pobedi mirne noći da provodim!....
PRVI GEROND: Čuj me, kirije despote! Pobeda tuđeg naroda nikad i nikome nije bila uzglavlje na kome bi mirne noći mogao provoditi. Sila, koju si doveo i sa kojom si nas pobedio, bila je jača od naše snage i stog ti rekoh: poštujem ti silu. Gledao sam te, kirije despote, u borbi sa nama; umeo si hrabro stati i hrabro ostati pred opasnošću; stani dakle hrabro i pred istinom: da pobedilac ne može biti drag pobeđenom al’ zato može biti pravedan, zato i rekoh još: verujemo u tvoju pravdu!
DESPOT: Nije to moć sile koja je mene ovamo dovela već moć pravde, jer ja sam došao u ime onoga Cara, kome je Gospod dodelio da primi romejsko nasleđe. Ja nisam naišao ovde kao usov, neznanom silom zavitlan, da domovima višim krovove porušim; bogomoljama temelje zaljuljam a zemlju zaspem bezakonjem. Vi znate, il’ recite ako je drukčije, da sam ja izdao stroge naredbe da se običaji vaši očuvaju, da se zakoni poštuju, pa šta bi više vi?
PRVI GEROND: Poštuješ običaje, despote, to je istina i stoga ti se duboko klanjam, al’ u običajima nije sav život jednoga naroda. Poštuješ veliš i zakone, al' ima jedan zakon, kirije despote, zakon božji, koji nalaže da svaki narod ima prava da bude slobodan. Taj si ti pogazio, zemlju si nam osvojio, vladare nam prognao i svoju vlast nametnuo.
DESPOT (Plane): Kirije geronde! Reč ti je oštra i da ti nije starosti, reč bih ti na vrh mača dočekao! Ne, kirije geronde, nisam ja vama vlast svoju nametnuo; vlast je milost božija kojoj se i vi morate potčinjavati kao i ja. Nisam ja vaše vladare prognao, već eno vam ga vladar, despot Nikifor, sedi u Vizantiji, kao talac Imperatorov, a despotica Ana je napustila zemlju pre no što sam ja u nju dospeo. Ja sam se borio sa carskim namesnikom Sinadenom, a ne sa despoticom epirskom.
PRVI GEROND: Nisi, kirije Despote, ni mogao očekivati da bi despotica vojsku vodila.
DESPOT: Nisam, al’ nisam očekivao ni da bi njena kćer hajdučku četu vodila, a nisam očekivao ni da će mladež iz Molosije poći u hajduke, uzdajući se u vašu mudrost, moloski gerondi!
DRUGI GEROND: Dopusti, kirije Despote, iskrenu da ti kažem reč. I moj je sin odmetnik u planini, u četi Tomaidinoj, a ja sam došao, vidiš, da ti se poklonim i da ti pokornost iskažem. Mlad si i sam, kirije despote, te zašto mladeži zameraš što se za srcem povodi a ne za razumom. U nas se još pevaju pesme o jednoj sjajnoj prošlosti, u nas ta prošlost još nije prestala biti san koji nam duše snagom zapaja. Zevs rađa Ahileosa, a Ahileos daruje Molosiji za kralja sina, čijim se imenom i danas zove Epiros. U Elopeji, na Tomorosu, uzdizala se Dodona, kojoj su se Atinjani klanjali kadgod su posumnjali u moć pitija delfijskih; hramu Dodoninom Krezus lidijski slao je, preko dalekih mora, poslanstva da se poklone i darove mu prinesu. Kroz šum hiljadugodišnjeg hrasta, koji se uzdizao kraj hrama tog, sam Zevs je kazivao narodima svoju reč. U našu zemlju slazili su bogovi sa Olimpa, koji nam je na severu, i slazile su muze sa Elikona, koji nam je na dogledu, na jugu. Mi susedujemo sa Osom koja božanskim prestolima preti da ih obori; mi smo čuvari hrama Apolonova, spomenika bitke između Oktaviana i Antonija, koja je sudbinu Rima odlučila; mi smo svedoci junačke smrti tri stotine Leonidinih Spartanaca. Dva Pirusa proslavljaju oružje naše u svetu, pred prvim dršće Rim, pred drugim Sicilija. Akarnanci su se borili pod Filipovim zastavama, a Etolci pobeđivali Demostena. Čitava sjajna, velika prošlost, koja u sebi sadrži istoriju sveta, razvijala se na ovome zemljištu, na svakoj stopi zemlje koju gazimo. Pa zar ti, kirije Despote, hoćeš u mladim dušama da ugušiš ponos koji je nikao iz te i takve prošlosti?
DESPOT: Prošlost se samo kazuje, sa sadašnjošću se računa. Prošlost pripada starcima i pesnicima, a sadaššost vojniku i državniku. Kazao si nam, kirije geronde, jedan lep san; protrljaj oči sad i pogledaj u sadašnjost. Da li je ona toliko ponosna? Ili se zar moloska mladež ponosi ćerkom oca-ubice i majke trovačice, Tomaidom hajdučicom?
DRUGI GEROND: Tomaida je Paleologinja!
DESPOT (Plane): Paleolog sam i ja. Majka je moja carska kći. I krv Paleologa, koja u meni teče, ište vašu ljubav za mene!
PRVI GEROND: Ti nisi, kirije Despote, ušao među nas kao Paleolog.
DESPOT: Već?
PRVI GEROND: Došao si kao Nemanjić, kao namesnik Cara tuđinskoga, koji ište romejsko carstvo u nasleđe; došao si...
DESPOT (Gnevno): Dosta! Il’ dodaj još, došao sam kao gospodar onih koje sam pobedio. (Pauza. Umiruje se). Kazali ste mi sve što vam je na srcu ležalo i, pošto mi nemate više reći, il, ako bi i imali, ne želim više da čujem — to se možemo rastati. Vi ste od puta umorni, valja vam se odmoriti. (Selenoviću) Selenoviću, moloski gerondi moji su gosti i — moji taoci! (Među gerondima pokret iznenađenja). Ostaće u proksenusa Teodulosa i slobodno se kretati, samo van grada ne smeju maći sve dok Tomaida oružje ne položi, ili dok moloska mladež ne napusti njenu četu. Vodićeš računa da gerondi budu dobro ugošćeni i svuda predusretnuti, da mi se ne požale ni na što. Razumeš li, da mi se ne požale ni na što!
PRVI GEROND (Uzrujan): Mi, kirije despote, besmo pozvani da ti budemo gosti a ne taoci.
DESPOT: Mi ćemo se još videti; ovo nam neće biti poslednji razgovor. (Selenovaću) Ostaje sve kako sam rekao! (Gerondima). Laku vam noć, čestiti gerondi!
GERONDI (Klanjaju se i izlaze praćeni Selenovićem).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|