5
Teško tuži u Đurđevu dvoru
Teško tuži u Đurđevu dvoru;
Nit je vila, nit je zmija ljuta,
Veće tuži Jerina gospoja,
Ne more se s čedom rastaviti.
Pak govori Jerina gospoja:
„Gospodine, Đurađ Smederevče,
Ti mi vataj konje u kočije
Te izvozi tri bojne lubarde
Na bedemu bilu Smederrevu,
Pak ožeži tri bojne lubarde,
Ne bi li se s čedom rastavila.”
Puče Krnje, puče i Zelenko,
One su se po svem svitu čule,
A kad puče Margita lubarda,
Potrese se i nebo i zemlja -
Jerina se s čedom rastavila.
Nije čedo već čudo golemo:
Vučji pramen na glavi mu raste,
Ljuta zmija pod livim pazuom.
Kako /s/ rodi, ono progovara:
„O Jerina, draga majko moja,
Krsti mene, pak me ženi, majko,
Prosi mene Turkinju đivojku
Kojano je usiđela u majke
Sedamdeset i četiri godine
I tri puta na ćabu odila!”
Onda veli Jerina gospoja:
„Gospodine, Đurađ Smederevče,
Kako /s/ rodi, ono progovara:
Krsti mene, pak me ženi, majko,
Prosi meni Turkinju đivojku
Kojano je usiđela u majke
Sedamdeset i četiri godiie
I tri puta na ćabu odila!”
To se Đurđu na ino nemore,
Sedla konja Smederevče Đurđu,
Pak mi ide prositi divo/j/ku.
Prosio, isprosio div/j/ku;
Malo njo/j/zi roka ostavio,
Malo roka, nedeljicu dana.
Svate kupi Smede/rev/če Đurđu,
Svate kupi, ide po divojku.
Lipo i je paša dočekao,
A /još/ lipše otpravio.
Pak ne prođe ni nedelju dana
I uzima lijepa djevojka.
