Testament
Testament
Ja u noći ne rešavam teze,
i ne lupam glavu:
kada je jedanput jedan jedan,
zašto nije dvaput dva-dva.
Ja u noći slušam kako pauk veze
samrtne košulje
muvi, koja na smrt boluje,
i koja će mu u krilo pasti pijana.
I gledam u gustom dimu
kako su strašne na zidu stvari
skromne, mog golog, isposničkog stana,
gde smeh nikad ne ječi,
ali se i ne kleči
ni pred kim: ni pred Bogom! Ni pred Ženom!
Čirak na stolu; na zidu veliki tamni krst...
Ali ja neću poći na Golgotu,
pa neka me smrtvi taj Bog,
i baci poslednjem skotu!
Na stolu kutija od žižica;
na zidu kovčeg (dva metra, il' veći)
u koji ja, u smislu božje volje, -
neću leći.
Jer ja noću i Testament pišem:
moje telo neka spale,
i pepeo neka bace u vale
mora, kad bela pena
zagrli njegovo plavo, mlado telo.
I jednog će dana doći
da nariče jedna žena
koja istu sudbu želi.
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dušan Vasiljev, umro 1924, pre 100 godina.
|