Četvrti čin
◄   Treći čin Pet čina Peti čin   ►

Čuje se pesma i svirka aga koji prolaze pored kuće Tašanine.

Tašanina soba. U veliko dan. Po sobi posluje Tašana. Malo dublje zabrađena šamijom, da joj prašina ne pada na kosu i lice, obučena u svakidanje odelo, samo u jeleku, sasvim nezakopčana, bez pojasa, već između jeleka i šalvara velika razdaljina.

Ulazi Stana.


TAŠANA

(ne prekidajući nameštanje):

Stano, šta je? Jesi sve spremila?

STANA

Hm, hm! I momci već odneše ručak argatima na njivu. A kako je lep dan i biće vrućina, decu sam poslala s Dikom u baštu da se tamo igraju i u reci brčkaju.

TAŠANA

(uplašena): A voda, da nije duboka?

STANA

Kako »duboka«? Presušila pa ne možeš ni izvor da nađeš. Nego, neka se onako gola na suncu igraju. (S podsmehom tajanstveno): Neko došao!

TAŠANA

(ne prekidajući posao): Ko?

STANA

Pa znaš, Saroš.

TAŠANA

(radosno): E, je l’ se istreznio?

STANA

More izgleda da nije ni bio pijan. Sav se nekako izgubio, pomeo.

TAŠANA

Dobro, neka dođe. Samo da mi opet koješta ne govori.

STANA

More kako! Kuka i moli... Samo da mu oprostiš. (Odlazi.)

TAŠANA

(prilazi ogledalu, šamiju jače razgrće, da joj se vidi više lice i kosa; jelek bolje zakopčava i više diže šalvare, da bliže dođu jeleku; seda na minderluk).

Ulazi Saroš.

SAROŠ

(ne sme dalje da kroči): Dobro jutro! Smem li?

TAŠANA

More, ulazi!

SAROŠ

(nesigurnim korakom korača).

TAŠANA

(pokazuje mu na minderluk): Sedi.

SAROŠ

Zar i da sednem? (Bojažljivo, dalje od Tašane, polu sedajući kleče.)

TAŠANA

Šta je? Jesi se ispavao, odmorio? Šta je to noćas bilo? Opet tvoje. Opet si počeo.

SAROŠ

(snuždeno): Završio sam, nisam počeo.

TAŠANA

(u ironiji): Pa onda u svet?

SAROŠ

U đubre a ne u svet.

TAŠANA

De, de, pa toliko. (Viče na ulazu): Stano!

Ulazi Stana (sa poslužavnikom s pićem i kafom.)

STANA

Evo, evo. Znam zašto me zoveš. Evo za našega Saroša.

SAROŠ

(mračno): Teraj komediju.

STANA

(stavlja poslužavnik između Saroša i Tašane. Sarošu): Kamo taj duvan?

SAROŠ

(vadi iz pojasa kutiju s duvanom i pruža ga Stani).

STANA

(uzima): Što ti ruke drhte? Šta je opet tamo noćas bilo?

SAROŠ

Kada znaš, što me pitaš?

STANA

(savivši cigaru i spremajući se da pođe): Pa, snaške, ako nemam šta još, da idem u komšiluk malo. Zvala me ona Suta, bolesna je. A i deca su otišla da se igraju. Sluge i sluškinje svi su na poslu, po bašti.

TAŠANA

Idi, idi. Ali idi prvo i dovedi decu, bojim se da se ne udave.

Stana odlazi.

TAŠANA

(pokazuje Sarošu na poslužavnik): Uzmi i služi se.

SAROŠ

Bolje kuršum u čelo nego posluženje i kafu.

TAŠANA

(hrabreći ga): De, de, uzmi. Evo i ja ću da uzmem. Kakav kuršum, kakav svet! Nego eto, već nisi mlad. Kada se razboliš, legneš, kuda ćeš i šta ćeš?

SAROŠ

Oh, bre, Tašana, koliko si dobra! Oh, šta ću, kuda? Pa dobro: kuda? »Digni se!« »Stani!« Na šta? Da se dignem, da stanem? Treba da ima na nešto da se oslonim. Da imam bar zanat. Bez oca, bez matere a mali, slab, nesposoban za zanat, mogao sam samo kod berbera da poslužujem goste i tu ostanem. I to je bila moja nesreća. Posle, naučih u tamburu da sviram i pevam.

TAŠANA

Pa gde i od koga nauči tolike pesme?

SAROŠ

Pa tu, u berbernici. I naši i vaši trezni dolaze da se briju samo pred velike praznike, a u ostale dane većinom pijani su; ili se tu opiju, čekajući na red i poručujući piće iz kafane. Ja sam im donosio i služio ih. Docnije, kad sam poodrastao, naučio uz šarkiju pesme od njih, donoseći im piće, ja sam od svakog po malo ispijao da bi mi boli glas bio kad počnem da pevam i sviram gostima, da kod gazde mesto što bolje utvrdim i što više mušterija privučem.

TAŠANA

(sa saučešćem): Teško tebi! A dom, kuća?

SAROŠ

(grcajući): Nikada. Nikada postelja. U berbernici, na klupi, da se je uvek širio od mene miris od pomade, mazanja, sapunice. I ne naučivši zanat, zbog mog pevanja, počeše svi naši begovi da me vode na veselja, bekrijanja, kao i vaši bogataši. Nisam imao za šta da se brinem. U svakoj kafani imao sam besplatno jelo i piće i postelju, jer sam bio dobar mamac za goste, koje ću svojom pesmom da skupim da što više potroše.

TAŠANA

(uzrujana, potresena): Crni Saroše, crni! (Ustaje i hoda.) Ali ipak, tvoje je bolje. Sam si bez igde ikoga, ali bar si bio svoj. Što si želeo to si učinio. Kud si hteo tamo si išao, pevao, pio. Ali ima i teže, strašnije samoće.

SAROŠ

(uplašeno): Kako: teže, strašnije samoće?

TAŠANA

(sve uzrujanija): Ostavi. Da, ima samoće koje su najstrašnije. Biti sam, a ne biti svoj. Eto ja? Kada sam ja bila svoja?

SAROŠ

»Svoja«? Uvek! Tašana, čuvena, velika. U svojoj kući i to u kakvoj kući! Opkoljena familijom, rodom, ocem, majkom i decom. Kud god prođeš, kud god odeš, svaki ti se divi, poštuje. I ima za što da ti se dive.

TAŠANA

(uzrujano, besno): Oh to, ne to. Velika, čuvena Tašana. Ali to nisam ja. Nisam nikada bila ja, svoja Tašana. Uvek nečija.

SAROŠ

(u čudu): Kako »nečija«?

TAŠANA

(gnevno): Tako: nečija, tuđa. Tako. Kao devojka: Tašana, lepa kći gazda-Mladena. Kao udata, čak ni žena svoga muža, nego Tašana, snaja hadžiStevana. Kada sam bila grljena i ljubljena, opet ne kao Tašana nego kao venčana žena. Ni majka nije smela da me voli, koliko me voli, bojeći se da se ne osramoti; ni otac, bojeći se da se ne ponizi. I kada sam ja, ja, Tašana, mogla da volim, da imam što želim? Nikada!

SAROŠ

Tašana, to je nešto mnogo kod tebe.

TAŠANA

Sutra, kad mi deca odrastu, neće smeti da me vole koliko me vole, neće smeti da mi bezbrižno leže u krilu, zavlače ruke u nedra, kosu, bojeći se da to nije u redu i da to ne dolikuje. I eto, zato sam tebe toliko čuvala, rado pomagala. Olakšavajući Tvoju samoću, osetila sam da time ublažavam i svoju. (Seda, izvaljuje se.) Oh, nije mi trebalo sada ovo da kazujem. Toliko mi je sada teško! Oh! (Oko vrata se razuzuruje i zadiže šamiju iznad lica da se rashladi.)

SAROŠ

(potreseno): Zašto, Tašana, zašto nije trebalo da mi ovo kažeš, da mi se izjadaš? A ne znaš koliko si se time podigla. Oh, Tašana, pa ti si bila isto tako, kao i ja, siromašče.

TAŠANA

(sa zahvalnošću): Da, siromašče, i to kakvo. Do smrti, bez nade. Pa i ta smrt što već ne dođe! Oh!

SAROŠ

(prilazeći, seda do nje): Ne smrt, Tašana! Kakva smrt? Hodi! Priberi se. Odmori. (Hvata je za ruku.)

TAŠANA

(malaksala, gotovo klonula, trza ruku ali je ostavlja): Bolna sam. Umorna.

SAROŠ

Odmori se, odmori! Evo, nasloni se na mene. Ne boj se ništa. Nasloni se na mene. Siromašče neka se osloni na siromašče. (Prislanja se obgrljujući je k sebi.)

Ulazi Miron.

MIRON

(zagledajući iza sebe, u dvorište): Ama, kako to da me niko ne srete, da nikoga nema? Da nisu nešto deca bolesna, pa svi oko njih gore na okupu?

SAROŠ

(užasnut, skače).

TAŠANA

(klone).

MIRON

(sagledavši je ustukne preneražen): To?! Ovo?!

SAROŠ

(krijući glavu laktovima pored Mirona prolazi i odlazi).

TAŠANA

(klečeći): Dedo! Dedo!

MIRON

To? Ovo?!

TAŠANA

Saslušaj... Umorna sam, bolna.

MIRON

(pokazujući na njenu sobu): Idi tamo!

TAŠANA

(vukući se odlazi).

MIRON

(sam): To? I još sa neverom! (Hvata se za glavu.) Pih! (U grčevitom smehu): Aha-ha! Pa, Mirone, Božji ugodniče, vladičin namesniče, prvi duhovniče, tako li ti tvoju pastvu čuvaš, na dobar put izvodiš, u veri pravednih otaca učvršćuješ? A za tu veru tolike glave padoše, toliki ljudi na kočevima duše ispustiše, pa i sada tolike komite i hajduci svoje živote žrtvuju! A ti, Mirone, umesto da ih učvršćuješ u veri i čistoti, ti ih guraš u naručje neveri! Oslobođavaš mlade udovice od crnine i stroga života, da bi se bacile neveri u zagrljaj, a krv i veru poganile! Oh, Mirone, ne Božji ugodniče već razvratniče, bludniče! I to gori nego obična podvodačica, Naza Ciganka, koja bar hleba radi podvodi, a ti najgori... sebe radi!... Kao veliš: kada je ja ne mogu imati, jer to ne dopušta čin, ime, onda oslobodiću je crnine, pustiću je u život da se s drugim provodi, da je drugi grli i ljubi. Ih, ih, koliko si pokvaren, Mirone, i to duša ti pokvarena! I sad kuda? U crkvu ne, pred raspeće ne, sa amvona pridike ne! Zar sveštenike, moje mlađe, da upućujem kako treba svoje parohijane, pastvu, čuvati u veri i čistim životom živeti, povučeno, u svojim kućama, dane provoditi... — a moji sveštenici, ma da mi u oči neće ništa reći, ali će se među sobom pogurkivati i šaputati: »Da, da kao što ti izvede Tašanu iz crnine i pusti je Turčinu, neveri, u ruke«. (Očajno): Oh, izgubih sve: ime, ugled... I sada kuda? U manastir? Ne! Tamo su svi od mene mlađi, i oni me ne mogu primiti za mlađeg od sebe, za slugu svoga. Kuda? Ah, znam: na groblje ću! Tamo mrtve da opevam i sebe, kao već mrtvoga, sahranim. (Zadubljen u misli sedi na minderluku.)

Ulazi Mladen sa bratstvenicima.

MLADEN

Dedo, tražismo te tamo u crkvi, pa kada te tamo ne nađosmo, dođosmo ovamo, jer znamo da, po običaju, svraćaš ovamo da decu vidiš. Znaš, mi ovde, u varoši, pomešali se sa neverijom, pa toliko strogo ne vodimo računa o veri i običajima; ali ovi moji, tamo u brdu, bolje vode računa. Sišli i došli, pa mi kažu da ovih dana treba trogodišnji pomen zetu — pokojniku dati. Pa eto dođoh s njima da te pitam: kad i u koji dan pada?

MIRON

Kakav: »parastos«, »pomen«? Kome za dušu?

MLADEN

(začuđeno): Dedo, što pitaš tako? Pa znaš: parastos mom zetu, hadži-Stevanovom sinu, koji je umro pre tri godine.

MIRON

Njemu li? Kći tvoja ne sme dati parastos.

MLADEN

(začuđenije): Kako to, dedo?

MIRON

(značajno): Srete li Saroša?

MLADEN

Jest, na kraju ulice.

MIRON

Iz kafane li je izišao?

MLADEN

Kafana je još bila daleko.

MIRON

A iz čije kuće on može u ovoj mahali da iziđe, ako ne iz ove?

MLADEN

(posrće).

MIRON

Eto ti! Jutros, ovde, dat je parastos, pomen pokojniku. Ovde, eno tamo, zatekao sam njega i nju, tvoju i našu Tašanu, u zagrljaju. (Polazi.) Oh, i sada eto pomen i lep spomen podiže mu ona sa Sarošem. (Odlazi.)

MLADEN

(bratstvenicima): Pa?... Čuste li? Pa?...

PRVI BRATSTVENIK

Glava mora za obraz!

SVI

Glava za obraz!

MLADEN

Imate puške, konje...

DRUGI BRATSTVENIK

Ti znaš da mi krijemo, ali bez oružja nigda ne idemo.

MLADEN

E, sada puške, i na konje, pa ma u kojoj kafani, ma nasred čaršije, ma gde da ga nađete — njegovu glavu! Nek se pamti na čiji dom, kuću nasrnu!

SVI BRATSTVENICI

(odlaze žurno): Njegovu glavu!

MLADEN

(sam): A ja, oh, ja idem otrova da nađem... i da joj ga ja, rođeni otac, dam u ruke. (Naginje se ka dvorištu i viče): Dimitrije.

DIMITRIJE

(iz dvorišta): Sad, gazda!

Ulazi momak Dimitrije i uplašeno staje pred Mladena.

MLADEN

(mračno): Zatvorite kapidžike, kapiju, i nikoga ne puštajte iz kuće, niti u kuću, dok ja ne dođem. Glavom mi jamčiš!

U to se čuju prvi, retki pucnji pušaka, halakanje ispod prozora. Bat nogu, bežanje i uzvici: »Za Sarošem jure da ga ubiju! Uhvatili ga kod Tašane i sad hoće njegovu glavu!« Čaršija se zatvara. Svet beži kući.

MLADEN

(prolazi uz grčeviti smeh): Tako, braćo! Tako!

Osvetite me. Glavu za obraz! Ja sam već mrtav ali bar da mi se kosti u grobu ne prevrću. (Ode.)

DIMITRIJE

(ode za njim).

Pauza.

Uleti Stana i nariče.

STANA

Kuku, snaške, kuku, snaške!... Krv će da legne. Već cela varoš uzbunila se. Turci poleteli da ga brane od ovih naših.

Istrči Tašana.

TAŠANA

(odlučno): Ćuti! Idi odmah nađi Saroša, i kaži mu: kola, konje da dovede i odmah odavde da se beži.

STANA

(pođe i vraća se): Da idem, idem... ali možda će i moja glava otići ako čuju da sam ga ja ovamo uvela, pustila.

TAŠANA

Ne boj se! Pre će moja nego tvoja!

STANA

(odlazi).

TAŠANA

(sama sebi): Svršeno je. Mora se. Kuda? Ne znam. Neću o tom da mislim. O tome neka on mi sli. (Osluškuje.) Da li već dolazi?... Čekaj, s decom da se oprostim. Ali ne. Ne smem da ih zagrlim, ižljubim. Moje su ruke nečiste: one više ne pripadaju samo njihovom ocu. Ali mogu decu bar kroz rupe na vratima da poslednji put vidim. (Prilazi otvorima i kroz otvor gleda): Slatka moja deco! Pogle kako se igraju. Ništa ne slute. Čekaju da im nana dođe. A nana im nikada, nikada neće doći! Ah! Kada budu porasla, deca moja, o nani će samo zla slušati... Gle onog starijeg švrću, kako mi pametno oko ima i lepu okruglu tatinu glavu... (Okreće se.) Još ga nema da me vodi, da bežimo daleko u svet... Hajde da se obučem i bošče spremim za put. (Oblači se i vezuje bošče.) Utrči Kata i još sa ulaza kuka i nariče.

KATA

Kuku, kuku! Tašana, crna ćerko, šta učini?!

TAŠANA

Što učinih, učinih!

KATA

(gleda povezane bošče i obučenu Tašanu): Pa kuda sad?

TAŠANA

U nevrat!

Ulazi prva sluškinja.

PRVA SLUŠKINjA

(uplašeno): Gazdarice, eno crni se kapija i dvorište.

Ulazi druga sluškinja.

DRUGA SLUŠKINjA

Sve hadžije i polovina čaršije naših dolaze.

KATA

(žurno): Tašana, sklanjaj se u dečju sobu.

TAŠANA

(pobegne).

Na stepenicama čuje se bat i krkljanje mnogih ljudi. Ispred svih ulazi hadži Rista.

HADžI RISTA

(hodajući po sobi): Kućo, ko te opogani? Ko ti crn obraz udari? Ko u ovu sobu, gde se skupljale vladike, držala molepstvija, osuđivalo koji će paša, koji će krvnik između naše nevere da bude ubijen, smaknut, pa ko sad sve to, baš sa neverom, opogani? (Seda, oko njega hadžije i ostali.)

HADžI RISTA

(tapše rukama).

Ulazi Stana.

HADžI RISTA

(se podboči pred njom): A ti, kučko selska, ti beše provodadžisala da se opogani ova naša sveta kuća?

STANA

(prkosno): Ako sam seljačka, nisam pogana, niti sam štogod opoganila! (Donosi posluženje svima.)

HADžI RISTA

(prezrivo): Bit! Gde ti je snaška!

STANA

Snaška? Bolna.

HADžI RISTA

»Bolna«? Dovedi je ovamo.

SVI

A — a — a!

HADžI RISTA

Sad ćemo da je ozdravimo.

Ulazi Mladen.

MLADEN

Dođoste li?

SVI

Dođosmo.

HADžI RISTA

Kako da ne dođemo, kad nama više ni u čaršiji, pa čak ni u crkvi mesta nema. Kad vi, a najviše tvoja kći, toliko nam obraz zacrniste, da ne smemo u čaršiji trgovine da otvorimo.

SVI

Jest, hadži-Risto!

JEDAN OD TRGOVACA

Jutros otvaram dućan, a ono kuče tursko, Mehmed beg, što mu se meso natrag kroz čakšire vidi i što mu hleb na veresiju dajem, prođe pokraj mene pa lanu: »Hej! Čuste li vi za vašu Tašanu i našega Saroša?«... A kako je gore »u medžlis« — usred varoši? — Ne smemo ni da privirimo tamo.

MLADEN

(seda na minderluk i tare znojavo čelo): Osvetiću ja sve to krvlju.

HADžI RISTA

Ej, Mladene, sinko, je li ti ja govorah da tvoje dete nije bilo za ovakvu kuću, za ovakvu staru hadžijsku kuću. Vi ste skorotečnici, jer ste skoro iz sela došli i slučajno postali gazde. Istina, jeste pošteni i vredni, ali niste hadžijski, od starina, kao mi. Da, iskreno ti govorah: Tašana nije bila za ovakvu kuću.

SVI

Nije bila.

MLADEN

Pa kad nije bila, neće ni biti! (Polazi ka dečjoj sobi i viče): Ovamo ti!

Izlazi Tašana ubijena. Prilazi ruci Mladenu; ovaj zabacuje ostrag. Tašana se okreće hadžijama da i njima poljubi ruke; tako isto i oni zabacuju ruke za leđa.

MLADEN

(sa najvećim naporom se savlađuje; vadi iz silava uvijen otrov i pruža ga Tašani): Eto, tatko ti doneo dar, da te daruje; da tamo u sobu ideš, popiješ i — svršiš.

KATA

(koja je dotle nički ležala, skoči, Mladenu): Ne, čoveče, jedinče nam je!

MLADEN

(odgurnu je, hoće nogom u glavu da je lupi): Petom ću ti glavu razbiti! Zbog tebe sam i dočekao da mi sad obraz gori. Dok sam bio u brdima, među svojima, ti svaki dan: »Hajde da siđemo u varoš. Vidiš, Tašanu, jedinče, u kakvu će se lepotu razviti, pa zašto ovde, u selu, da vene i suši se?« A sad? S neverom...

KATA

(okreće se hadžijama, u očajanju): Za Boga, ljudi Božji! Kakvi su to obrazi? Kakve »nevere«? Pa u crkvi svaki dan slušamo kako se govori: »Ljubite svoje bližnje, kao samoga sebe.« Pa odkuda on nije, i ako druge vere, a ono baš bližnji; komšija nam je bio, tu se rodio, odrastao.

HADžI RISTA i OSTALI

(kao perući sa sebe): Ne znamo mi to, ne znamo.

MLADEN

(rešeno Tašani): Spremaj se da odmah umreš.

KATA

(vrisne).

HADžI RISTA

Ne, Mladene, ne toliko.

SVI

Ne toliko.

MLADEN

Kako: »ne toliko«? Dok vaše kćeri sa begovima i pašama ašikuju i kopilad u reku bacaju, svi kažete: »To ništa nije! Raja smo! Mora da se trpi!...« A kad moja kći sa Turčinom zgreši, svi graknete: »Nije hadžijska, nije iz starinske kuće!« Sada ćete vi videti kako baštovan svoj obraz brani... Ovamo, Tašano, otrov ovaj pij!

TAŠANA

(se odupire da uzme otrov).

Iz daljine se čuju puške i halabuka.

Ulazi jedan bratstvenik.

BRATSTVENIK

Mladene, pobeže nam Saroš. Begovi ga opkolili i na konjima odjurili s njim. Ne mogosmo da ih stignemo. Ovi naši brdski konji sitni, a njihovi hatovi, pa ni puškom da ih dognamo. Odvedoše Saroša u Kumanovo.

HADžI RISTA

Bre, bre! Sada će naša sramota po Kumanovu, Skoplju, Velesu. Nećemo smeti ni po trgovinu, ni po svojim rodovima i familijama ići.

TAŠANA

(razrogačeno, preneraženo): Pobegao, ostavio me! (Pruža ruku ocu): Daj otrov!

MLADEN

(izvan sebe od sramote i besnila): A, dakle, ti si ga i volela... nije on tebe na silu, iznenada? Sada ne dam otrov! Sada ću ja, tvoj otac, da te ubijem, posred grudi, koje je on opoganio.

Ulazi Miron.

MIRON

(Tašani): Idi tamo.

TAŠANA

(odlazi u svoju sobu).

MIRON

(jednom trgovcu): Idi u crkvu i kaži klisaru da mi dovede Paraputu.

TRGOVAC

(odlazi).

MIRON

Znao sam ja to i zato potrčao. Znao sam ja to, čim sam čuo pucnjavu između njih i naših, da ako tamo neće krv pasti, moraće ovde. Pa zar krv, krv i samo krv? HADžI RISTA i OSTALI

Pa, dedo, ne znamo... nismo...

MIRON

Dobro sam došao da vidim, jer bi vi posle, kao uvek, pošto kog silom otrujete ili ubijete, izgovarali se kako niko nije znao, ni slutio, već se on sam noću otrovao, ubio.

HADžI RISTA

Pa nešto mora da se sačuva... vera i Bog.

MIRON

Zar je Bog i vera za krv? Zar Bog hoće krv na zemlji, a ne živote? Čujte me: prokleću vas.

SVI

Ne prokletstvo!

MIRON

Prokleću vas, što veru i obraz u krv pretvarate. Prokleću vas, da vam ni čukun-unuci glavu ne dignu, u crkvu ne uđu, u stolove ne sednu. Prokleću vas kao što sam i sebe prokleo i upropastio kad sam ovamo došao, da ovo sve dočekam i vidim. Jeste li mislili na decu, kad ste hteli da im majku uništite? Pilićima kvočku niko ne može da zameni a kamo li detetu mater. Zato ona mora da živi. Ali da bi svoj greh ispaštala, bila kažnjena celog života, ovde, u ovoj kući, ima Paraputu, onako unakaženog, blatnjavog, što se valja po ulicama i spava po kamenjarima i pod plotovima, da neguje i dvori... Prvo njemu hleb da dâ, pa onda ona da uzme. Prvo njemu vode da dâ, pa onda ona da pije. Prvo njega da pokrije, ututka, utopli i uspava, pa onda sebe. I tako celog života.

HADžI RISTA

Strašno, dedo. Tako grdnoga, crnoga od zemlje, negovati i čistiti! Ja i kad ga sretnem, ma da je i to Božji čovek, Božja duša, a ja se po dva tri sata gadim. MIRON

Zato će njen greh bivati manji. Što veće ispaštanje, mučenje, grehovi su manji. (Hadži-Risti): Ti ćeš odavde da odeš pravo do popa Manasija, kao najstarijeg i najpismenijeg, da uzme crkvene knjige i donese mi na groblje, da mu predam račune, jer odavde pravo na groblje idem, grobljanski da sam sveštenik i čuvar, jer u crkvu više ne smem.

HADžI RISTA i OSTALI

Ne dedo, ne!

MIRON

Svršeno je. Mrtav sam i idem među mrtve. Vi, tutori, čujte: Ja u ime duhovne vlasti koja mi je Bogom dana, popa Manasiju postavljam za starešinu vaše saborne crkve. Primate li?

HADžI RISTA

Što Bog preko našeg duhovnika naredi, ne da primamo, nego smo i blagodarni.

HADžIJE

Blagodarni smo, dedo!

Ulaze Arsenije klisar i Paraputa.

ARSENIJE

(vodi Paraputu): Dedo, evo dovedoh Paraputu. PARAPUTA

(kad vidi sve u sobi, počne da uzmiče): Žiž, žiž, izgorećete Paraputu!

SVI

Nećemo, nećemo, Paraputa.

PARAPUTA

A jedete li zemlju? Svi ste zemlja.

MIRON

(prilazeći Paraputi): Ne boj se, ja sam tu. (Klisaru): Što mu ovo ne povadi?

ARSENIJE

Ne smem, dedo. Ubiće me ovim kamenjem. Ti znaš, da mu samo ti možeš uzeti.

MIRON

(čisti Paraputu od zemlje): I gde ovoliko zemlje i blata nađe? Sav se zemljosao. (Vadi iz njegovih nedara kamenje i zemlju.)

PARAPUTA

Je li za Svetu Bogorodicu to uzimaš od mene i čuvaš?

MIRON

(čisteći ga): Da, da, za Svetu Bogorodicu.

PARAPUTA

E, dobro, za nju ja zbiram i prosim.

MIRON

(nađe u Paraputinim nedrima komađe hleba koje mu furundžije dadoše i pruža mu): Zašto ovo ne pojedeš?

PARAPUTA

I to je za Svetu Bogorodicu. Sve je za nju, a ja zemlju jedem.

MIRON

(krsteći ga po licu, te mu ruku Paraputa ljubi; uzima ga za ruku i dovodi kraju sobe): Hodi. (Hoće da ga posadi na minderluk): Ne boj se. Sedi. Ja idem na groblje i od sada tamo ću jednako biti, i zato ti u crkvu više nećeš moći; neće imati ko da te čuva, već ćeš ovde. Slušaš li, razumeš li me?

PARAPUTA

(trepćući, gleda pobožno u Mirona): Hm, hm. Slušam. Ti i Bog, dedo.

MIRON

(posadi Paraputu da sedne): Sedi tu. (Dovodi Tašanu): I sada ova, ne žena, nego majka, ona će ti druga majka biti. Ona će te hraniti, čuvati, negovati. (Tašani): A ti, evo ti ovaj Bogom nakazani, ali za to Božji čovek. U amanet ti ga Božji ostavljam. Ali da se nisi usudila da ga bilo glađu, bilo žeđu mučiš i moriš, da što pre umre, da ga se što pre otreseš.

TAŠANA

Oh, zar ja, dedo?

MIRON

A ja polazim za uvek na groblje. Mrtvace da opevam, s mrtvacima da živim.

TAŠANA

Mirone, Mirone, brate! Bud sebe, što tebe toliko upropastih!

MIRON

Krst nije lako nositi, da bi čovek mogao biti čovek. (Ostalima): Sad hajde. Ja na groblje, a vi vašim kućama. Ovde se nema šta više.

SVI

(krsteći se pobožno, odlaze).

TAŠANA

Ne boj se ti mene, Paraputo. Čuvaću te ja.

PARAPUTA

Ne bojim se. Jer i ti si zemlja kao i ja.

TAŠANA

Oh, jeste. Zemlja i to kakva strašna, crna zemlja.

PARAPUTA

Zemlja! Zemlja!