Tašana/Peti čin
| ◄ Četvrti čin | Pet čina | Naslovna strana ► |
POSLE TRIDESET GODINA
S leve strane nekadašnja, na svod, jaka, velika kapija hadži-Stevanove kuće, sada već gotovo sva istrulela. Na njenim glomaznim, otvorenim krilima neke daske već do pola izlomljene, da se može, i kada je zatvorena, osobito pas i sitna stoka slobodno provlačiti. Iz njenog krova štrče grede, razmaknute i otkinute šindre, sa tek po kojom od mahovine već zelenom ćeramidom. Ćeramide stoje tako nahereno i slobodno viseći, da čisto prete da padnu za vrat. Niže kapije, od nekadašnjih ambarova i štala stoje izvaljeni duvarovi, plotovi, sa ispucalim i izvučenim, razbacanim prućem. Pod njima vide se iz zemlje veliki kamenovi sa starim poprečnim gredama na kojima su ambarovi ležali.
S desne strane, od nekadašnje toliko velike dvospratne kuće sa čitavim redom soba, vidi se samo kraj od nekoliko Tašaninih soba, čiji su prozori gotovo zapušeni gustim rešetkama. U te sobe penje se stepenicama. Niže stepenica vidi se Paraputina kućica. Prosta, četvrtasta ozidana soba sa jakim vratima. Sredina bila je nekadašnja bašta sa starim klupama, redovima šimširova, crnim, račvastim šamdudovima i drugim drvećem. U dnu bašte nazire se nekadašnji šedrvan, presušio, zarđao. Iza njega, po ostatku staroga zida vije se ladolež iz koga vire trošni, zemljom i travom pokriveni kamenovi. Od svega samo što na staroj češmi teče voda i do nje vidi se kako se skoro zasađena i negovana mladica jabuka, sa svojim pravim prućem i sočnim lišćem, sveže leluja. Cela pozornica, iza kapije, bašte i kuće, sva je presečena novim zidom. Više kapije, u početku zida, stoje mala vratanca, kapidžik, a ostali zid je prav, pola od cigle a pola od letava, obojenih, posle oslobođenja, narodnom bojom; crveno, plavo, belo. Kroz taj zid od letava vide se nove, po planu podignute kuće Tašaninih sinova. Jedna tek dovršena, još sa obešenim darovima koji se lelujaju. Između kuća vidi se nova, zasađena bašta sa pravilnim redovima mladog drveća. Iza njih naziru se takođe nove štale i ambarovi, od dasaka i pokriveni novim crepovima.
Jutro. Dvorište čisti sluga Jovan. Rije lopatom blato. Ispred češme izbacuje šljunak i raščišćava prolaz bari. Iz kuće silazi sluškinja noseći velike teške ćilimove, da ih rastrese i ispraši.
JOVAN
(sluškinji):
Je li ustala hadžika?
SLUŠKINjA
(i ne gledajući ga): Pa ti znaš kada ona ustaje. Znaš da je odavno već ustala i sada sprema Paraputi jelo. (Pogleda u Paraputinu kućicu. Vidi da je prazna. Uplašeno): Pa njega nema, more!
JOVAN
(kao siteći se): Nema, dabome! Natrpa oko sebe sve krpe i kamenje što nađe, i uhvati maglu.
SLUŠKINjA
(pokazujući gore na Tašaninu sobu): Crni Jovane, znaš li šta će biti kada vidi da ga nema?
JOVAN
(na sav glas, kao nešto što mu se odavna nakupilo): Pa ne mogu ni ja, brate. Otkuda mogu svaki dan da ga pazim? A i pravo da ti kažem: već mi je gadan. I ne može se više. Ovo nije jedna i dve godine, nego ko zna koliko će biti. Hajde što ja, kao sluga, porad hleba, moram ovde služiti, i na njega, Paraputu, paziti, ali kako ona može? Kako se njoj ne dosadi da samo nega dvori, čuva?!...
SLUŠKINjA
(s dosadom): Ostavi to, ostavi. Ti svaki dan, svako jutro, samo to pa to: »Kako može da ga gleda, kako joj se ne dosadi?« Šta ti znaš? Možda se za sevap, za spas duše svoje, zavetovala, da ne bi on umro negde na drumu, u polju ili od gladi?
JOVAN
(uvređen, prekida je): E pa ako je i za sevap, za dušu, onda je dosta godina, dve, pa i tri, a ne ceo vek. Otkada je već sa njim, i sa njim će i u grob. Pa ako hoće da on ne umre na ulici, od gladi, onda eno joj selo i čivluci, i što ga tamo ne da, da ga čivčije čuvaju i hrane? A ne ovako: sama ona da ga hrani, pere, čisti; sama noću da dolazi i gleda da se nije otkrio, da ne bi nazebao, kao da ga je, Bože mi oprosti, sama ona i rodila. (U vatri): Pa, bre, brate, ovakvo nakazno čovek i da rodi, pa ipak ne može da ga toliko čuva i toliko nadgleda, kao ona.
SLUŠKINjA
(i ne slušajući ga): Ta ostavi!... Nego, ceo dan tu sediš i istežeš se, pa zato možeš o tome i da misliš.
JOVAN
(prekida je pokazujući na Paraputinu kućicu): Ta ceo dan bih voleo orati i kopati, nego što moram na njega paziti. Ne znaš ti, da se od straha izludi! Bud moram da ga čuvam, tud moram i sve kamenje, što sa sobom donese, da izvlačim i sklanjam. I to s mukom, teško, jer on neće da legne na postelju i dušeke nego na zemlju i na to svoje kamenje, kojim hoće tobož da se brani kad počnu da ga »pale«. I to njegovo ludilo da ga jednako potpaljuju i da će on živ izgoreti, to ga jednako drži. I zato moram gotovo celu noć ispod njega to kamenje polako da izvlačim i sklanjam, da ne bi — kad, po običaju, đipi i počne (tobož se upalio!) od sebe sve odelo bacati — da ne bi bar to kamenje oko sebe imao, te njim ili sebe osakatio ili ovamo mene udario. A opet, kad vidi da mu nema njegovog kamenja, tek onda sasvim pobesni, izludi. Tada go istrči i pokazuje na kaldrmu i, evo, vidiš, iz ove stare, tako zbijene kaldrme počne rukama kamenje vaditi i, tobož braneći se, bacati na sve strane, udarati kud stigne, da sve pršti i odskače, i dere se kroz noć: »Žiž! žiž! hoće Paraputa da izgori!« A niko ne sme da mu priđe. Niko da ga umiri, dok se ona, hadžika, gore ne probudi i ne siđe, i samo ona sme da mu priđe i da ga umiri. A i ona jedva ga umiri, jedva ga ponovo dovede, položi u postelju, pokrije, i ututka. I dok god on ne zaspi, ona sedi kraj njega... I tako svaku noć, po nekoliko puta. Pa bar, kad nije besan, da je kao svaki drugi, kao čovek. Nego, i onda, leže i izvaljuje se gde stigne. Iz ruku moram zemlju da mu otimam, jer hoće da je jede; od svake bare da ga sklanjam, jer neće ovu čistu vodu, sa češme ili iz testijice što mu hadžika donese pa još i lišćem zapuši da bi bila što svežija, već hoće baš da pije (pokazuje nogom baru) ovaj brljak i šušnjak. A hadžika, kad vidi, samo mene grdi. A ne zna kako je meni kad pođem da ga od bare istrgnem a on iskolači one mrtve oči na mene i počne da reži, da mi čisto srce stane od straha... A zdrav je, zdrav kao vuk. Nikakva bolest na njega neće. Sve će nas pokopati i posahranjivati. I zato me strah.
SLUŠKINjA
(sažaljivo, podsmevajući mu se): I kao da sam ja ovde od juče i sve to ne znam, pa zato moraš ti svaki dan, svako jutro, da o tome pričaš!
JOVAN
(uvređeno): Ne mogu više, a krivo mi. A najviše mi je krivo na nju, na hadžiku, kad vidim kako se muči toliko oko njega. I čisto voli što se muči oko njega. Čisto je sva srećnija, blaženija, što god joj on veće muke zadaje. A posle, i ono njeno, svako jutro kad iziđe, uvek jedno i isto pitanje: da li sam bio kod njenih sinova (pokazuje glavom), jesu li zdravi, i kada će joj doći? A zna i ona da ja nisam bio, kao što zna da joj oni nikad ne dolaze, niti će joj doći. I onda ja moram uvek jedno isto da joj govorim, uvek jedno isto da joj lažem... (Trza se, ponizno, predano, tiho produžava posao, jer odozgo, na stepenicama, pojavljuje se Tašana s poslužavnikom jela i pića, spremljenih za Paraputu.)
TAŠANA
(stara, pogrbljena, ali još sa tragovima nekadašnje lepote. Zabrađena je duboko. Jedva joj se oči i čelo vide. U crnoj dugačkoj koliji. Oko vrata povezana belom, čistom maramicom. Jednom rukom nosi poslužavnik a drugom zagrće rukave na prvoj ruci, da joj se ne prljaju od poslužavnika. Polako, pazeći na poslužavnik, silazi drhteći od starosti i ide Paraputinoj kućici. U prolazu sproću sluge, zastaje): Jesi bio tamo? (Pokazuje na nove kuće gde su joj sinovi.)
JOVAN
(brzo, naviknut na taj svakidašnji odgovor): Jesam. Zdravi su. Mladoga gazdu sretoh na kapiji. Pozdravio te. I pita: »Šta radi majka?« Ne može, veli, da dođe. Sa trgovcima ima neki posao, šta li. A u kući, svi su zdravi. I, kaže, da malo Milanče već odavno prohodalo i već govori. I već tebe traži. Viče: »baba«, »baba«.
TAŠANA
(zamišljeno): Što ga nisi doneo?
JOVAN
Htedoh, ali snaška ne dade. »Nemoj«, veli, »još je hladno, bojim se nazepšće, pošto je nešto slab.«
TAŠANA
(uznemirena, uplašeno): Zašto, kako: »slab«? Što ga ne leče? (Prekida): A jesi li bio na groblju? Kako grobovi? Gore li kandila? Ima li zejtina? Da se nije koje ugasilo?
JOVAN
Sve je, sve je kako treba. Gore kandila. Juče sam baš zejtina odneo. I danju i noću gore kandila. I grobovi su dobri. Samo deda-hadži-Stevanov grob malo napukao, ulegao, ali mramor još ne popušta, te se još ne poznaje da se iskvario.
TAŠANA
(prolazi pored Jovana ka Paraputinoj kućici. Ali, kad vide da je prazna, ona se bolno trza, upitno se okreće sluzi i sluškinji).
JOVAN
(krijući se i pravdajući se): Ode, hadžike!
TAŠANA
(uplašena, ide kapiji): Pa što ga, za Boga, ne čuvate? Što ne idete za njim?
JOVAN
(rešeno): Ne smem, hadžike. Diže se, potrpa sve što nađe, sve krpe, sve kamenje, i zatura po pojasu i košulji, i ode. Htedoh za njim ali, bojim se, okrenuće se i nekim će me kamenom možda u glavu.
TAŠANA
(vraća se, u očajanju, krši ruke): Oh, pa bar sada idi, sad ga nađi, dovedi. (Sebi): Oh, sada će opet po čaršiji, opet će ga uhvatiti deca, opet će se iskaljati, izgruvati, a možda i glavu razbiti. (Sluzi): Idi! Šta stojiš? Idi, nađi ga, dovedi, da se ne izgubi ili se gde ne uvali u blato.
SLUGA
(odlazi).
TAŠANA
(uzima metlu, đubrovnik i polako, pogureno ulazi u Paraputino sopče. Čisti ga. Odnosi đubre i baca. Zatim se vraća i penje u kuću).
Na kapidžik ulazi Mara, devojčica, unuka Tašanina, sa još nekoliko komšijskih devojčica.
MARA
(vukući ostale za sobom): Ama hajdete! Ne bojte se!
JEDNA DEVOJČICA
(odupirući se i uplašeno gledajući u Tašanine sobe): Nemoj, nemoj, Maro. Bojimo se da ne iziđe pa da je vidimo.
MARA
Ama, nije ona tako strašna. I nikada ona ne izlazi. Ni ja je nikad ne vidim. Hajte. Ima samo još neko cveće da uzmem i presadim u našu baštu, pa ćemo posle kod nas, u bašti, igrati. I ljuljaćemo se. Celog dana ljuljaćemo se i pevati, jer ćemo biti same. Otac i majka nisu kod kuće. Otišli su na čivluk. (Pokazujući glavom na Tašanine sobe, sluškinji): Baba je gore?
SLUŠKINjA
Gore.
MARA
(otrči u baštu).
SLUŠKINjA
Ta dosta to cveće. Već ga i nema. Sve pokidaste.
MARA
(vraća se iz bašte sa cvećem, iščupanim zajedno sa korenjem i zemljom).
SLUŠKINjA
(uplašeno): Pa što ga sasvim čupaš? (Pokazujući na Tašanine sobe): Pa posle možda mene da grdi.
MARA
Kaži da sam ja.
SLUŠKINjA
Pa idi joj ti kaži.
MARA
(polazeći s drugaricama): Kaži ti samo da sam ja to iščupala i ništa se ne boj. A i šta će vama ono ovde? Mi ćemo ga u našu baštu presaditi. (Sluškinji): A da znaš kako je naša bašta lepa! A kako li će još lepša da bude kad i ova druga kuća bude sasvim gotova. Tata kaže da ćemo onda i šedrvan odavde uzeti. Istina, dosta je star, zarđao, ali ćemo ga obojiti novom bojom, pa će tada tako lepo biti kod nas. (Odlazi na kapidžik.) Ulazi Mita, unuk Tašanin, šiparac ali već zamomčen. Obučen u dosta tesan mintan, opasan svilenim pojasom, u čakširama sa nogavicama, išaranim širokim gajtanom. Na prsima sahat sa lancem. Sa fesom na glavi. Vidi se da prilikom šišanja već brije vrat.
SLUŠKINjA
O, o! Pa ti baš pravi momak! Da nećeš na kakav sabor, među ženske, u kakva ora?
MITA
(prkosno): I hoću. Nego da ideš gore i baba da mi da para.
SLUŠKINjA
Pa što ne potražiš od oca?
MITA
Neću on da me zna. Nego baba neka mi da para. Ti joj kaži da sam ja dolazio i tražio para, i ona će ti dati.
SLUŠKINjA
Pa kad je luda neka vam daje. Niko neće da od nje ište, da joj samo ne bi dolazio. Pa i kad je bolesna, niko od vas da dođe da je poseti.
MITA
(spazi do češme mladu jabuku sa pravim, mladim granama. Prilazi i najlepšu granu, kojom se produžava stablo, lomi i čisti joj lišće za štap.)
SLUŠKINjA
(uplašeno): Pa zašto, bre, to izlomi? Znaš li da hadžika to godinama zaliva i gleda kako joj raste i napreduje?
MITA
(švićkajući se po listovima tom granom): Ja! A šta će vam? (Polazi.) Nego molim te kaži joj za pare. I neka ti ona da. Pa ću ja posle da navratim i od tebe da uzmem. (U poverenju, moleći je): I znaš šta još? Molim te (pokazuje na kapiju) ne zatvaraj noću kapiju, ako se noću zadocnim, pa naša (pokazuje na kapidžik) bude zatvorena, da mogu ovde da uđem i kroz kapidžik odem kući, da me i ne opaze naši. (Odlazi.) Ulazi Miron sa Arsenijem, klisarom.
MIRON
već obnevideo od starosti. U dugoj iznošenoj mantiji od prostog sukna. S masnom kamilavkom. Obrastao u bradu, kosu. Sav zaudara na plesan, burmut, duvan. Iza vrata viri mu zavučen stari čibuk.
ARSENIJE
(uvodeći ga): Tu smo, tu, dedo.
MIRON
(drhteći, poklecujući): Osećam, osećam, sinko, da sam tu. I sada idi ti u crkvu do namesnika, pa vidi da li ima što da mi naredi, poruči za groblje, i onda se vrati da me vodiš natrag.
SLUŠKINjA
(prilazi i ljubi ga u ruku): Blagoslovi, dedo. (Vodi ga ka češmi, do klupe.) Izvoli ovde, na klupu. (Odvodi ga sa Arsenijem i posadi na klupu.)
MIRON
(blagosiljajući je): Blagosloveni da ste! Pa kako ste, kako? Jeste li živi, zdravi? Kako Tašana?
SLUŠKINjA
(uslužno): Zdrava je. Sad raspremi Paraputino sopče pa ode gore. Idem da je zovem.
MIRON
(vadi čibuk iza vrata i pruža ga Arseniju. Drugom rukom barata po masnom, širokom džepu na mantiji i vadi duvan celom šakom, drhteći i prosipajući ga proz prste): Puni, Arso, puni! (Barata duboko po džepu i vadi prašinu duvansku). Oh, opet mi nestao, opet mi neko popušio. Ta, juče napunih džep.
ARSENIJE
Ama, ti, dedo, ti dok jedan čibuk napuniš, sav duvan prospeš. I zato ti toliko puta kažem da uzmemo kesu duvansku, pa za pojasom neka ti stoji.
MIRON
Eh, kesa! Zar može nešto od onih naših tamo božjaka i prosjaka i da se sakrije? Uhvate me kad zadremam pa mi sve pridignu. Eto noćas mi svu rakiju popili. Probudim se, pipam oko sebe a ono pljoska prazna. I zato neću duvansku kesu, jer sa kesom sav će mi duvan ukrasti, a ovako, kad mi iz džepa kradu, bar mi prašina ostane.
Silazi Tašana, vođena i pridržavana sluškinjom.
ARSENIJE
(na uvo Mironu, kao gluvom): Evo hadžike, Tašane. (S poštovanjem povlači se u stranu.)
MIRON
(pokušava da se digne i pođe joj u susret).
TAŠANA
(zaustavlja ga prilazeći mu): Neka, dedo, neka, ne muči se.
MIRON
(jadikujući): Eto, Tašana, eto već ne mogu ni da se dižem.
TAŠANA
(ljubi ga u ruku i staje preda nj ponizno, nemarno): Blagoslovi, dedo!
MIRON
(uzrujan): Blagoslovena da si mi! Pa kako si mi? Kako živiš?
TAŠANA
(učmalo): Pa...
MIRON
Možeš li?
TAŠANA
Pa i može se, i mora se.
MIRON
Mora, Tašana. Eto ja jednako molim Boga, i služim i pevam za smrt, a ona nikako neće. (Jadikujući): A ne može se više. I da mi još nije kuća pokojnog hadži-Riste i tvoja, Tašana, pokatkad do vas da dođem, ko zna šta bi bilo? (Pipa se po džepu, Arseniju): Arso, napuni mi i drugu lulu.
ARSENIJE
(pokazujući na njegov džep): Pa nema, dedo. Otoič isprosipasmo sve.
TAŠANA
(Arseniju): Idi kod Jovana u čaršiju i kaži da ti za našu kuću dâ duvan.
ARSENIJE
(polazi).
TAŠANA
(doseća se i zaustavlja ga): Arso, sinko, da li gde usput ili tamo kod vas, na groblju, ne vide Paraputu? (Brižno Mironu): Opet mi se, dedo, jutros iskrao, opet nekud zalutao. I bojim se da se nije u kakvu jarugu, u kakvo blato zaglibio, upao i ubrljao se.
ARSENIJE
Boga mi, hadžike, sad ga nisam video. Ali, sigurno je na groblju. Sigurno se opet u kakav stari, već ispucan grob zavukao i tamo leži, pošto ga tu, kao bajagi, niko ne može upaliti. (Odlazi.)
Graja na ulici. Čuju se uzvici dece: Žiž! Žiž! Paraputa!
Ulazi Jovan sa Paraputom (glasno mu se umiljavajući).
JOVAN
Ne boj se, Paraputa! Tu smo, tu, u svojoj kući. I niko ne sme da te pali, i nećeš ti, nećeš izgoreti.
Uzvici dece oko kapije sve češći. Vide se kako promiču pored kapije i ubacuju ovamo upaljene žižice vičući: Žiž! Žiž, Paraputa!
PARAPUTA
(otrgne se od Jovana i izvan sebe beži po dvorištu): Izgore Paraputa, izgore!
TAŠANA
(ide ka Paraputi): Nećeš, ne! Ne boj mi se! Nećeš izgoreti!
MIRON
(sa klupe): Ne boj se, ne boj, Božja dušo!
PARAPUTA
(jednako okrenut kapiji, baca, kida sa sebe odelo, da bi se ugasio): Zapalili, zapalili Paraputu! I, izgore Paraputa, izgore! (Okreće se i poleti Tašani): A, ti si me zapalila! Ti hoćeš da izgorim. Ti hoćeš. Tebe ću ja, tebe! (Sagne se i traži po kaldrmi da bi koji kamen izvadio i njime Tašanu udario.)
JOVAN
(sav preplašen, ali ipak staje između Parapute i Tašane): Skloni se, hadžike. Udariće te, umrtviće te!
TAŠANA
(odgurne Jovana): Idi ti, idi! (Prilazi Paraputi): Nećeš izgoreti, nećeš. Ja ne dam. Ne boj mi se! (Ponizno saginje pred njim glavu): I ako, evo, udri me, bij me! ali samo ne boj se ti! Ja sam, ja, tvoja Tašana. I ja ne dam, ja te čuvam! PARAPUTA
(smiruje se, kleca, hoće da padne).
TAŠANA
(pridržava ga da ne padne, Jovanu): Daj vode!
JOVAN
(odlazi u trem i donosi testijicu vode i sipa Tašani u šaku).
TAŠANA
(jednom rukom grleći ga, pridržava Paraputu, drugom ga prska vodom po čelu i licu): Napij se malo. (Uzima od Jovana testijicu i meće na usta Paraputi da pije.)
PARAPUTA
(žedno pije vode i umirujući se zanosi se i hoće da padne).
TAŠANA
(pridržava ga i kleknuvši polaže u svoj skut): Tako, sad lezi, odmori se, i ne boj mi se ti... ne boj! Ne dam ja tebe! (Umiva ga po glavi): Kako mu biju žile! (Sluškinji): Idi gore i donesi mi kakav ubrus da mu vežem i stegnem čelo. (Jovanu): A ti mi donesi jastuke i jorgan da ga namestim i pokrijem, te da se odmori, spava.
JOVAN i SLUŠKINjA
(donose iz sobe ubrus, jastuk i jorgan i uslužno daju Tašani).
TAŠANA
(mesto svoje ruke podmeće pod glavu Paraputi jastuk, kvasi ubrus i vezuje mu čelo, jorganom ga pokriva, utopljava, da mu je što mekše i toplije): Tako! Ne boj mi se ti. (Ostaje nad Paraputom klečeći do njegove glave i jednako ga ututkavajući jorganom.) JOVAN i SLUŠKINjA
(odlaze u kuću, gore).
MIRON
(ne mogući više, potresen, ustaje i klecajući polazi Tašani): Tašana, da ti nije mnogo teško s njim?
TAŠANA
(bolno): A, ne.
MIRON
(potresen, sebe kriveći): Mnogo, mnogo ti je teško, a za to ja sam kriv, ja sam...
TAŠANA
(uvređeno, gorko): Oh, zašto ti, dedo, kriv? I zašto me o tome pitaš, kad sam znaš: da kad njega ne bi bilo, kad ne bih imala da se oko njega mučim, brinem, da bih onda, ovako sama, morala mnogo da mislim. (Potresena, ophrvana uspomenama, klečeći nad Paraputom zaogrne se u šal): A, ti bar, dedo, znaš da, kada bi mislila, morala bih da poludim.
MIRON
(uzrujano): Da, da... Ne misli! ne misli! I ne treba da misliš, da ne bi zbog toga došla sebi glave, poludela...
Ulazi Arsenije.
ARSENIJE
(užurbano hvata Mirona, da ga vodi): Hajde, dedo! Bio sam kod namesnika. Kaže: nema ništa za tebe. I drva ne može da ti da, već ćemo morati sučke i vrbe pokraj reke da skupljamo. (Ljutito): Badava smo i dolazili. I zato hajd! (Ljutito vuče Mirona ka kapiji.)
MIRON
(vukući se za Arsenijem): Čekaj, bre! Ama ne vuci me! Ne mogu ja tako brzo, tako silno!
ARSENIJE
(odvlačeći ga): Hajde, hajde! Gde je čak groblje i kad ćemo tamo stići!