Tašana/Drugi čin
Dok je u prvom činu sve tužno, dotle je sve u drugom veselo, svetlo, puno života.
Soba ista, ali raskošno nameštena. Lepršaju se po zidovima okačeni dugački svileni peškiri. Blešti se veliko ogledalo, sada bez crnog vela. Prozori širom otvoreni. Bije jutarnja svežina i svetlost. Po tišini, osobito uličnoj, oseća se da je praznik, nedelja. To se još jače oseća katkad brujanjem zvona sa crkava, prolaženjem sluškinja preko soba, njinim iznošenjem starog rublja, čaršava, presvučenih haljinica dečjih. Sluškinje se vraćaju i nameštaju sobu. Jedna briše prozore i čisti rafove, druga namešta jastuke i po podu ćilimove. Posle opet odlaze. Čim se digne zavesa, čuje se naizmenično pesma slugu i sluškinja na raznim mestima, ma da se pevači i ne vide. Dve služavke pevaju:
Živovale dve drugačke,
Među sebe govorile:
»Kako smo si dve drugačke
Da je da smo dve jetrve!«
To začule stare majke,
Razdvojiše dve drugačke.
STANA
(pušeći nadgleda rad sluškinja i namešta po sobi).
Ulazi Bekče u čohanim čakširama, džemadanu, sa svilenim pojasom; na glavi nabijena šajkača do očiju. Bos, razgolićenih grudi, uvek veseo i s pesmom. Stanin vršnjak. Bio je nekada vrlo lep, što se i sada primetno vidi. Koščat, i ima punu, kratku bradu. Omiljen kod sviju. Pri ulazu, pijan i zavaljen, peva:
Katarinče, devojče,
Ajde da se zemame.
Kako da se zemame,
Kad si pare nemame?
STANA
(sama za sebe): Eh, keleš, i ti će nekog da zemaš, — a ni čakšire nemaš! (Smeje se): Kada li se ovaj udesi i kada ču da je ovamo slobodno i veselo. (Gleda ga.) Bre, bre, od koga te pokojnika tako udesiše u te čohane čakšire, pa i džemadan, pa čak i svilen pojas! Samo si rukav opet vrpcom vezao. Ne možeš da zaboraviš svoj nekadašnji užarski zanat.
BEKČE
(produžava pevati):
Ako si pare nemame,
Oku i pol sevdah imame.
STANA
Propao si, ali ti je glas topao. I još si me tražio za ženu! Umalo se ne prevarih i pođoh. (Sebi): Beše lep, ali se propi.
BEKČE
(pruža ruku Stani za novac): Stano, za duvan!
STANA
Popićeš.
BEKČE
Za duvan, živa mi ti!
STANA
(baca mu novac): Na, crkao da Bog da!
BEKČE
(odlazi).
STANA
(pušeći namešta po sobi).
Utrče sluškinje.
PRVA SLUŠKINjA
(preplašena, preneražena): Jao, Stano! Eno ludi Paraputa gde se valja po avliji.
STANA
(ljutito): Pa što ga ne nahranite i napojite?
PRVA SAUŠKINjA
(uplašeno): Neće! Baca hleb. Iskolačio oči. I znaš ga, po njegovom običaju, mumla, preti: kako je ovo njegova kuća i hoće gore, ovamo u sobu. I bojim se ovamo da ne dođe, da ga deca ne vide.
Čuje se na stepenicama, do vrata, stenjanje, neprirodno mljaskanje ustima i potmuo glas: »Moja je ovo, moja kuća!« Pojavljuje se glava Parapute, ali leđima okrenutog, nesrazmerno razvijena i utrpana krpama, ponjavama.
STANA
(ne dajući mu da uđe, zaklanjajući ga na vratima, blago): Tvoja, tvoja, Paraputo. Samo zašto ne ideš u kujnu, i tamo će ti dati da jedeš i piješ.
PARAPUTA
(mumla): Moja je ovo kuća kao što su i sve kuće moje! I vi ste svi moji! I svi ćete kao i ja zemlju da jedete, kao što će i vas zemlja da jede. I ja evo, ja jedem zemlju, jedem zemlju.
STANA
(uzrujano): Ama zašto zemlju, kad eto toliko hleba imaš po pojasima i nedrima? I zašto onda zemlju? (Umiljato): Ali idi sada, Paraputo, u komšiluk, u drugu neku svoju kuću.
Vidi se kako Paraputa odlazi mumlajući: »Moja je, moja kuća«.
STANA
(sluškinjama): Eto vidite, i što ste toliko zalarmile. Kao da ga ne znate. Kao da ga prvi put viđate.
SLUŠKINjE
(odlazeći): More, strašan je!
Ulazi Tašana.
TAŠANA
(obučena raskošno, ne mogući da veže nizu dukata oko vrata čisto se spotiče idući. Stani): Stano, veži mi nizu. Otkada je vezujem pa ne mogu. (Gleda niz sebe i kao crveneći od stida zbog svojih lepih haljina): A i ovo! Nisi trebala da mi spremiš ovo odelo. (Saginje se Stani, da joj zakopča nizu.)
STANA
(zakopčava je. Ali gledajući u Tašanin sjajan podbradak, svetlo, zajapureno lice, a najviše u njena, sada pod tankom košuljom i kratkim jelekom gola razvijena prsa, zaboravlja da je zakopčava).
TAŠANA
(crveneći od Staninog piljenja): Ta zakopčavaj! Šta me gledaš?
STANA
(kao samoj sebi): E lepa si mi!
TAŠANA
Ta zakopčavaj tu nizu i ostavi to tvoje...
STANA
(zakopčavši joj nizu, odmiče se od nje, diveći joj se): Ama, ne znaš ti kakva si!
TAŠANA
Ostavi, ostavi to tvoje. (Malo nadureno i kao ozbiljno uvređena): I čuješ, mori, nemoj više onolika jela da mi donosiš. I što si mi sinoć onakvu vodu spremila za kupanje? Nije bila toliko vrela, koliko nekako čudna. Da nisi u nju kakve mirise, trave metala?
STANA
(tajanstveno, zadovoljno): Nisam de, nisam...
TAŠANA
Jest, nisi?! Zato ja gotovo cele noći ne zaspah. Ko zna kad sam tek zaspala. A bolje i da nisam nikako ni spavala.
STANA
(u poverenju): A što? Došao u snu neko pa te grlio, ljubio?...
TAŠANA
(prekida je crveneći): Hajd’ hajd’!
STANA
(gordo, ponosna na svoje znanje): Ali zato, zbog tih trava, zbog tog kupanja, vidi kako si lepa!
TAŠANA
(u smehu): Ta prestani jednom s tim. Dobro. Eto lepa sam. Evo i ja vidim. I milo mi je, godi mi što sam lepa, ali samo to i ništa više, ništa drugo.
STANA
(dvosmisleno): Biće, biće i drugo, sve će biti. (Razdragano): Znaš li, snaške, otkad poče da živiš, krećeš se, da primaš goste, a pokatkad da izlaziš, da se viđaš, cela varoš, sve se opet u tebe zaludi. I meni sad milo da živim. Pre: idem čaršijom i niko da me oslovi, niko sa mnom reč da progovori. A sada: svaki, pored ma kog dućana da prođem, zove: »Gde si, Stano, kako si, šta radiš? More, Stano, videh ti snašku i Boga Mi, snaška ti je još onako lepa«. I onda svaki pruža duvan i časti. A gde pazarim, naplaćuje manje, te mi po neki put i gotova para u džepu ostane.
TAŠANA
(dobrodušno): De, de... neka te čuje samo hadži Rista i drugi pa ćeš videti!
STANA
Eh, ne znam ja te hadžije. Pa oni su me, snaške, na sve ovo i naučili. Sam svekar ti, hadži Stevan, prvi me je on sve naučio. On me je gonio da se dobro hranim, da se lepo nosim I kitim. Ne za mene već za njega. I ako, ne žalim! Ne žalim što me je ljubio. Jer da njega nije bilo, šta bi sada bilo od mene? Bila bi seljanka. I sad, ovako stara, tamo u selu, dok bi moji sinovi i snahe orali i kopali, ja bih morala po brdima sitnu stoku da čuvam i pasem.
TAŠANA
(raspoložena): Hajde, hajde. Ti kada počneš, sve jedno te jedno.
STANA
(nastavlja još oduševljenije): A što mi je milo, što je ove hadžije deda Miron toliko izgrdio. Znaš li, snaške, pričaju da ih je pozvao, oni svi došli i zatekli ga gde služi u crkvi. On nikoga od njih ne pogleda. Sa Ristom ni da se zdravi. Ni u njihne hadžijske stolove nije hteo da ih pusti, da odstoje službu. Naredio klisaru da ga svi ispred crkve čekaju. Jer kazao: »Ko hoće žive ljude da zakopava taj ni u crkvu ne sme da stupi.« I kad izašao, toliko ih napao, a naročito hadži-Ristu. »Zar ste, veli, zato mene, kao svoga zemljaka tražili da baš ja budem sveštenik, što ste mislili da ja, kao sin nekog vašeg čivčije, neću smeti da udaram na vas, prve, bogate i najveće, i da ćete vi moći da radite što god hoćete: i sa mnom, i sa crkvom, i sa svima?« I onda, kako su smeli zbog pokojnika toliko da te drže u strahu, u crnini, u plaču, samoći...
TAŠANA
(neugodno, već sa strahom pomišljajući na to): Mani to, Stano! Još me je strah. I da znaš kako sam se bojala da se oni zbog toga još više ne naljute na mene.
STANA
A, da se naljute? Smeli bi! Znaš, kad im deda podviknu, hadži Rista u nesvest da padne. Ljubeći mu ruke molio ga da mu oprosti. Veli: oni nisu znali. Mislili su, da što se više pokojniku ugađa, što se više ide na njegov grob, što si duže u crnini, plaču, da se time više veri i Bogu ugađa. I vidiš, kako su od tada svi veseli, razdragani, kao da nikad ovde nije bilo žalosti, pokojnika, crnine. Vidiš kako se svi utrkuju ko će te više razveseliti. E mislim se ja: »Znam ja vas. Da nije dede, Mirona, još bi ovde bilo kao u groblju.« A sada sve drukčije. Eto, večeras će hadži Rista doći sa svojima na sedenje i razgovor. I sada će, posle crkve, svi ovamo doći. Čak će dedu, Mirona, sa sobom povesti, da bi pred tobom izgledalo kako ih on nije grdio.
Ulazi sluškinja.
SLUŠKINjA
(žureći da ove budu spremne): Hajde, snaške. Služba se već odavno pustila, jer evo već i crkveni prosjaci idu po kućama. I kod nas već neki bio.
TAŠANA
(razdragano): Ako! Ako! I podajte svakome štogod. (Stani): Idi ti tamo. Ti to bolje znaš.
Sluškinja odlazi.
STANA
(polazeći): Ima, ima. Ima od sinoć dosta jela i daću svakome da jede.
TAŠANA
(vraća Stanu stajući ispred nje): Čekaj i vidi da li sam kao što treba zakopčana.
STANA
(pregledajući je): Jesi, jesi. (Odlazi.)
TAŠANA
(sama, dosta uplašena, navlači više šamiju na lice; tešnje zakopčava prsa i rukave od košulje i pogleda po sobi da li je sve u redu.)
Ulaze Hadži Rista, Miron i ostale hadžije.
HADžI RISTA
(malo napred, zadovoljan, nasmejana lica, kao nastavljajući usput započeti razgovor, ne primećavajući Tašanu): Ako, ako, dedo. To znači da te se boji, da te poštuje!
MIRON
(spazi Tašanu, prilazi joj nasmejan, čestitajući joj praznik): A, Tašana, srećan ti praznik, sveta nedelja, i kako si?
HADžI RISTA
(prilazi Tašani): I od mene ti srećan praznik, snaho!
TAŠANA
(ljubi ih u ruke): Hvala, hvala.
SVI
Srećan praznik!
MIRON
(u šali): Dobro, bar i ti sada da se smeješ. — Idemo, ja i hadži Rista, a ono odjednom iza jednog ćoška ispade pred nas Saroš... Sav usplahiren. Poče da muca i moli: »Dedo, pope«, veli, »ja sam se mnogo pazio sa pokojnikom, Tašaninim mužem. Kao braća smo živeli, pa sada na ovaj vaš praznik biva li, red li je, mogu li da i ja kod njegove kuće odem i vidim njegovu decu?« — »Slobodno, slobodno, Saroše«, odgovaram ja, »uvek, u svako doba. Istina domaćin, pokojnik nije živ, nije tu, ali je tu njegova domaćica, deca, i za prijatelje je njegova kuća otvorena«. Ali on se jednako snebiva. »Ama, bojim se«, veli, »da ja, kao tuđa vera, pa da vi posle, nekako rđavo ne uzmete a naročito ti, dedo, da ne zameriš?« — »Slobodno, slobodno«, počeh se ja smejati kad videh da se on mene najviše boji. »Evo, hajde s nama, ako hoćeš«, ponudih ga. A on se čisto prepade. I od radosti sasvim se zaboravi, jer, i ako Turčin, poče da se saginje i malo što me ne poljubi u ruku.
HADžI RISTA
(gordo): Može, i treba da dođe. Nije ovo kuća od juče. I kao što je uvek bila otvorena za svakoga prijatelja, gosta, namernika, tako je i sada. (Tašani, šaleći se): Samo na tebe se ljutim, kćeri, na tebe mi krivo. Zašto, kad ti je bilo toliko teško, toliko mučno, a ti meni prvo da se ne potužiš, meni ne kažeš; jer ja namesto moga pobratima, drugi sam ti svekar, drugi otac. (Mironu, ponizno): Da se ne ljutiš ti, dedo, što ja o ovome počinjem?
MIRON
A ne, ne.
HADžI RISTA
(Tašani): Da znaš, kćeri, koliko nas je deda zbog tebe rezilio i to još kako. (Mironu): Oh, dedo, i sad kada se setim onoga tvoga: da, kad sam ti ruku ljubio, da sam mislio da je to ruka sina moga čivčije, a ne ruka moga sveštenika, duhovnika, Boga moga, oh, i sada, dedo, noge mi klecaju. SVI I men, i men!
MIRON
(strogo): Boga mi, da ne naiđem na još koga da se (pokazuje na Tašanu), kao ona, zbog mrtvog čoveka toliko muči. Jer kažem: Vera i Bog nije za mrtve već za vas žive. da vama, živima, život olakša: da što vas snađe u životu, osobito smrt, verujući da je Bog tako hteo, lakše to podnesete. A što vam vera i Bog naređuju da pokojnicima odlazite na grob, iznosite jela, pića i to delite sirotinji, to je opet za vas žive. Jer što potpomažete svoje bližnje, vi postajete dobri ljudi, i onda, kao dobri ljudi postajete i srećni. dakle, da bi vi, živi, što više poživeli...
SVI
(upadaju): Hoćemo, dedo! Kako da nećemo da živimo. Samo ti nam kaži, pouči...
MIRON
Da, i zato neću ovde da, kada u koju kuću uđem, u kojoj je Bog zna kada ko umro, a ono iz nje jednako bije tama i crnina! Zavese se nikako ne dižu! Sunca nema! Čak ni čekrk na bunaru ne krcka, pošto se ni voda iz bunara ne vadi! Kao da se hoće i sama voda da zaustavi, umrtvi, da ne bi tekla i žuborila! A međutim u toj kući deca, deca rastu. A deca hoće sunca, zelenila. I zato: ko je umro — umro; ko je živ — neka živi! I zato neka svaki od vas, pomažući sirote, ne čineći zla drugome, živi i raduje se životu. Neka se raduje bogatoj trpezi; raduje mekanoj, toploj postelji; zdravom i dobrom snu...
SVI
(odobrovoljeni Mironovom razneženošću): Hoćemo, dedo, hoćemo. Kako da nećemo da živimo?
HADžI RISTA
(od radosti umalo ga ne poljubi u ruku): Hvala, dedo! Tako nam govori. Tako hoćemo da vidimo da si i ti međ nama odobrovoljen. — Tako! Hoćemo da živimo, kako nećemo da živimo? Evo ja, star sam, pa koliko puta dobro, slatko jedem, pa i pijem. I to, po nekada više pijem nego što treba, pa onda, Boga mi, i zapevam. Istina u noć, u mrak, jer deca da me ne čuju i da mi se ne smeju... Ali zapevam. Sunca mi, zapevam. I zašto da ne? Veru svoju čuvam i držim a ovamo kuća mi puna, ambari puni, a opet, koliko mi je ruka dostizala, bedno i nevoljno sam pomagao i pomažem. I onda, zašto da ne zapevam, kad vidim kako po sobama moja deca, snaje, unuci, slatko mirno spavaju. Sve je to, koliko je Bog dao, zbrinuto, pa posle mene, ako hoće da rade, ne mora na tuđi prag da idu, tuđi hleb da jedu. I onda, zašto da ne zapevam? Hoću, pevaću, i sada evo prvi ću ja: I večeras evo ja sa mojima doći ću odmah da posedim. (Tašani): Tašano, večeras doći ćemo.
Ulazi Stana sa rakijom i s čašicama na poslužavniku.
TAŠANA
Dobro ćete doći, dobro doći. (Stani pokazuje na Mirona, hadži-Ristu i ostale): Služi, Stano. (Mironu): Uzmi, dedo.
MIRON
(odbija): A, ne to!
HADžI RISTA
(u čudu): Zašto, dedo? Dobro je to. Zagreje, razdraga.
MIRON
(s podsmehom): Pa, hadži-Risto, kada rakiju nisam u mladosti uzimao, kada sam imao za šta da se zagrevam; šta će mi sada?
HADžI RISTA
(pola uvređen): Grešiš, dedo. Treba pokatkada i to, da ovako s nama, zajedno, kao i mi svi... Boga mi, sećam se, sa pokojnim deda-Mitrom, Bog da ga prosti, dok radimo crkvene, naše narodske stvari, — radimo; a posle i mi, ako je sabor, slava, i mi siđemo, pa i mi kao svi. Pa, Boga mi, baš dobro i ponapijemo se i poigramo i zapevamo.
SVI
Jest da, jest.
MIRON
Ali zato si, posle, mogao da mu pokatkad odrekneš, i ne poslušaš ga što ti naredi.
HADžI RISTA
(pobeđen): A, jest, i to je bilo. Jeste, bilo je, bilo. I zašto? Vidim: i on kao i ja: jede, pije, pa neki put i više i gore od mene. Dakle, i on grešan kao i ja. I zato onda, kad mi nešto naredi, onda može biti kao što ne treba da bude?!... (Prekide, prilazi Stani, uzima sa poslužavnika čašicu.) Ali, evo ja ću i za tebe, dedo, da popijem. Piću, hoću, čak i opiću se.
SVI
(piju).
HADžI RISTA
(Stani): Stano, za večeras da mi spremiš... Ali, da li ima još onog, moga vina, što smo ga ja i pobratim pili?
STANA
Ima, ima. Čuva se.
HADžI RISTA
(Stani): I da spremiš onakve »mafiše« kolače, kao nekada kada je i tvoj stari gazda, moj pobratim...
STANA
(gordo): Znam, znam, pa...
HADžI RISTA
(u šali): Ali onakve iste, ne mnogo šećera, nego onakve kao kad ja i stari hadžija u veče zasedimo.
Ulazi Mladen (vodeći decu za ruke. Deca obučena u novo. Nedra im puna cveća, bosiljaka i kolača).
MLADEN
(s ulaza, sav srećan): Pa, čedo, Tašana (pokazuje na decu) mi smo već ogladneli! Gotov li je ručak za nas?
DECA
Nano, nano, dade nam baka cveće.
TAŠANA
(grli decu): O, o, gle moji domaćini već mi došli! (kleči ispred njih doterujući im odela): Pa, gde ste mi bili? Kod babe? Kako ona? Koliko se radovala kada vas je videla i čime vas je dočekala, poslužila? (Vadi im iz nedara cveće): Pogle, koliko vam je cveća nadavala. Zbog vas sigurno celu baštu obrala! (Pokazuje na hadžiRistu, Mirona i ostale): Pa sada sve u ruku!
HADžI RISTA
(preduhitri decu; klekne ispred njih i ljubi ih on u ruku): A ne vi mene, u ruku, već ja vas, jer ste sada stariji od mene. Vi ste mi ovde domaćini. Pogle već koliki su! (Ljubi starijega po glavi): Pogle švrća moj koliki je! Pogle sin moj, pobratimče moje!... Vaš deda, hadži Stevan, i ja, kao rođena braća smo bili, vaš otac kao moj sin je bio, pa sad ste mi i vi moja deca! Čekaj da dâ deda paru. Pa zašto i kod dede niste išli? (Pokazuje na Mladena): Ali on sigurno nije hteo kod mene da vas vodi? Vaš deda samo kod sebe vas vodi. (Dosetivši se, Mladenu): A sad, Mladene, ovako: ti i ja sa decom, pa kod mene.
MLADEN
(nećka se): Ama...
HADžI RISTA
A ne; ovako mora! Ti i ja s decom pa kod mene, kod moje kuće!
MIRON
(Mladenu): Idi, idi, Mladene.
SVI
(Mladenu): Idi, idi, Mladene.
MLADEN
(nećka se pokazujući na decu): Ama da se deca ne umore?
HADžI RISTA
Pa ako se umore, onda ti u naručje jedno, a ja drugo, pa napred kroz čaršiju! (Uzima decu u naručje): Oho, oho, ha! Sad mi je ovako milo, drago. Sad možemo da idemo. (Mironu ponizno): Ti, dedo, pošto idemo kroz čaršiju, nećeš s nama?
MIRON
Da, da ja ću posle vas, ulicama, unaokolo.
HADžI RISTA
(klanjajući se Mironu): E sad da idemo. Sada zbogom, dedo. (Tašani): A do viđenja večeras,. Tašano. (U naručju s decom i ostalima odlazi.)
MIRON
(ustaje i zaogrćući se mantijom gleda kroz prozore da li su svi otišli). Hajd’, i ja da idem!
TAŠANA
(gotovo uplašeno, sa strahom ga zaustavlja): Ostani ti, dedo, ostani!
MIRON
(izvinjavajući se što i on nije sa ostalima otišao): A ne, Tašana. I ja bih s njima, ali, znaš, nije red, da ja, kao kaluđer, u gunguli, čaršijom idem, pa zato sada ću sam...
TAŠANA
(navaljuje, sada već oslobođena): Ostani, ostani ti, dedo. (Prilazi Mironu i umiljavajući se hvata ga za rukav): Oh, hvala, hvala! Tebi, dedo, tebi hvala! Oh, da tebe ne beše, živa bih umrla ili, ko zna šta bih od straha i samoće učinila od sebe i dece... Ali, zato molim te, preklinjem te: da mi dolaziš svakog dana. Jer, pravo da ti kažem, sve ovo što će biti posle ovoga, što ću kadgod možda biti radosna, vesela, i što ću možda slatko disati, spavati, sve to, ako me ti ne budeš obilazio, sve će mi to padati kao grešno. Jednako ću se bojati da sve to: veselost, život, zdravlje nije nešto grešno...
MIRON
(umiruje je): Ne boj se ti! Ne boj se ti, samo živi, budi zdrava i vesela: za sve ostalo ja sam tu...
TAŠANA
(u zabuni postiđena): I znaš, dedo, sramota me. Ali moram da ti kažem, sad mi već i ti nisi onako strašan. I tek sada, iz lica ti i glasa, sve više vidim u tebi ono što sam sasvim zaboravila; sad tek sve više vidim onoga Stanka, komšiju moga, ludoga Stanka, što me je, dok smo bili deca, krijući se, iz bašte gađao. I (crveneći) nemoj da me koriš, nemoj na mene da se ljutiš. Sinoć, kad zaklaše jaganjce, dođe mi na pamet: kako smo nekada ja i ti krali od džigerice i bubrega, pekli ih i krišom jeli. I zato sam još sinoć naredila, da se to ostavi i spremi za tebe.
MIRON
(potreseno): Tašana, zašto?
TAŠANA
(razmaženo, hvata ga za ruku): Ne smeš da mi odbiješ. Znaš koliko sam sinoć bila srećna i vesela, što sam se toga setila. Sad ću ja to. (Viče): Stano, donesi ono, što je za dedu spremljeno.
Čuje se Stanin glas: Sad, sad, snaške.
MIRON
(odbija): Ne, ne, Tašana! Ne mogu, ne jedem ja to!
TAŠANA
A, to moraš da mi učiniš. Moraš, makar samo da okusiš. Jer ja sam se tako radovala misleći kako ću time da te iznenadim, zaradujem. Sedi! Sad će Stana doneti. (Da skrene razgovor): Eto baš pre neki dan bila je kod mene Lena (sedne), tvoja sestra. I ne znaš koliko mi se hvalila tobom. Te kako je pomažeš, kako si joj kuću opravio, nekoliko njiva i vinograda kupio, njenu decu kao svoju gledaš, čuvaš, izvodiš na put.
MIRON
(kao braneći se): A, to nije ništa. Sem nje drugog svoga nemam; pa bar nju da pomognem, usrećim.
TAŠANA
(razdragano): Ako, ako, dedo. Ona je to i zaslužila. Ne znaš ti koliko smo se, ja i ona, kao devojke volele. I sad je jednako grdim, što mi češće ne dolazi, što mi svaki dan ne dođe. Znaš i sam da smo koliko puta zajedno spavale, čak smo se i posestrimile.
MIRON
(odobrovoljen, peckajući je): Znam, znam. Znam kako ste jedna drugoj u amanet ostavile: da, koja nadživi, onu drugu, mrtvu, oblači, sprema i kiti.
TAŠANA
(zastiđeno): A, to su naša ženska posla. Znaš, mi žene, i kad umremo, hoćemo da smo lepe. Ali to je drugo. (Kao uvređena na Mironovu sestru zbog njenog izdajstva te njine tajne): A ona ti je to kazala? E, gle ti nje! Ah, samo dok mi dođe! Izgrdiću je više nego za ono pre što sam je izgrdila.
MIRON
(ljubopitljivo): Za šta, za šta si je grdila?
TAŠANA
(crveneći): Ta za ono, dedo... Za ono što mi ti reče da si me nekada voleo i zbog mene otišao u svet.
MIRON
Ostavi to, Tašana.
TAŠANA
I čim je videh, ja je napadoh: zašto da mi bar ona to nikad ne spomene, ako ne docnije, kad sam se već udala, a ono dok sam bila devojka, dok smo ja i ona gotovo svaki dan bile zajedno. (Sebi, uzbuđeno.) Sad mi je tek jasno, sad tek znam: zašto je ona uvek kad bi tako zajedno spavale, pa se probudimo noću, i ja joj počnem pričati koga sam toga dana videla, kako me ko pogledao, kako mi se koji dopao, a ona onda, sirota, ležeći pored mene, u mome krilu, počne da plače, jeca. Sad znam zašto je plakala.
MIRON
Ja joj nisam davao da ti spomene. Pretio sam joj da ću je ubiti.
TAŠANA
Sad znam zašto je plakala. Plakala je zbog tebe, zbog svog brata. Znala je koliko me ti voliš, a ovamo vidi kako ja nikad tebe ne spominjem.
MIRON
(ustaje, tronuto prilazi Tašani): Ostavi to, Tašana, ja sam kriv. (Potreseno): I mojom krivicom je morala ona toliko da plače, sirota moja i dobra sestra, moja »lala«, moja dobra i mila duša!
Ulazi Stana sa manjom sofrom, tanjirićima, bokalom vina i čašom.
STANA
(noseći ispred sebe sofru, tobož sebi samoj): I baš ne može da se živi od ovog hadži-Riste. Sve on mora da vidi, svuda svoj nos da zavuče... E baš se od toga staroga ništa ne može.
TAŠANA
(raspoloženo Stani): De, de, mesto da ti budeš grđena što ne donosiš odmah, a ti počela drugoga da grdiš.
STANA
(stavlja sofru ispred Tašane i Mirona): Nisam od njega mogla, snaške. Znaš ga kakav je, bojim se doći će i kod nas u kujnu, i tamo sve pregledati, sve poklopce sa lonaca poskidati — pa sam morala (pokazuje na jelo) ovo da sakrijem. Jer, kad bi video ove pečene džigerice i bubrege, a zna da samo mi, sluge, seljaci, tako krvavo pečeno volimo, pomislio bi da sam ja to za sebe skrila i onda bi drvlje i kamenje na mene. I zato, dok je on bio ovde, morala sam da krijem, a posle kad ode, dok ga opet podgrejah, uredih, toliko mi vreme prođe! (Pokazujući na sofru, Tašani oduševljeno): A ti, snaške, ovo sa dedom da jedeš! Ne znaš kako je lepo, kako je ispečeno. (Odlazeći): Jedi, snaške.
TAŠANA
(kleči, uzima sa sofre tanjiriće sa pečenim bubrezima i pokazuje): Hajde sad, dedo! Uzmi, jedi. Moraš, dedo. Evo čak sam i zemljani tanjirić naredila da se kupi. Isti onakav kakav smo imali nekada, kao deca. (Uzima tanjirić i podnosi ga Mironu): Gle, isti je, prost, od zemlje, čak sam ga malo i okrnjila, razbila, da bi bio onakav. Znaš, kad ti ne možeš u rukama vruće bubrege da držiš, a ja trčeći da što pre donesem tanjirić, dok ti bubrege ne baciš, udarim ga o vrata kućna i načnem. (Pokazuje ga Mironu): Evo, isto sam ga tako, na istom mestu, sada razbila. I da znaš koliko sam se tome radovala.
MIRON
(ustaje, potresen): I ja, i ja, Tašana. I hvala ti na tome. Hvala, tako mi je sada to drago. (Odbija da jede): Ali, da jedem, to ne mogu, neću.
TAŠANA
(mazeći se, kao ljutito): A zašto? Pa ja sam to za tebe, samo za tebe...
MIRON
(odbija): Ne, ne mogu. I nije red da ja ovde jedem i pijem.
TAŠANA
(snuždeno, kao pogađajući mu misli): A, zato što si sveštenik! Ali, i ti si čovek.
MIRON
Da, da, ali nije red, ne mogu.
TAŠANA
(obradovavši se što se setila): Pa dobro, ako nije red ovde da jedeš, a ja ću sve ovo da uvijem i da pošaljem tvojoj kući. (Obradovana): I bolje. Jer ću tako od sada moći, uvek, svako jelo i sve što treba, svako veče, slati kod tebe tamo u crkvu!
MIRON
(prekida je, odbija, čisto uplašeno): Ne, ne! A osobito u veče, tvoje jelo, tvoje piće... Ne to! (Razdragano, bolno, više za sebe): Kad je veče, mrak, čovek, zato što je sam, slobodniji je, i onda više jede, više pije i više se podaje sreći, nasladi. (Zamišljeno): I kad bi mi ti slala, isto bi tako i sa mnom bilo. U veče, u mojoj ćeliji, sâm ja, preda mnom tvoje jelo, čaša tvoga najboljeg vina. Moj sluga, klisar, pred vratima, uzdisao bi željno i zavidno, što on nema toliko jelo i piće, dok ja ovamo od svega toga ne bih smeo ništa okusiti. Jer, onako sam, u noći, kada bih se dobro najeo, dobro napio i to još od tvoga jela, tvoga pića, (sebi zanosno): oh, ne možda, nego sigurno, sigurno, osećaji, želje, uspomene, nadvladale bi me. I to toliko da bi sa mene sve pokidale, sve na meni uništile: i razum, i ime, i dostojanstvo moje, te bi možda učinio kakvu ludost, zbog koje celog života ne bih mogao da se nakajem. (Razdragano sam sebi): Jer bih onda, možda, na sve zaboravivši, onako u noći, krijući se, nemo, došao čak ovamo. I ovde, ispred tvoje kuće, skriven u kakav kut, cele noći gledao kroz prozore, da kroz njih, kad promineš, na zavesama bar tvoju senku sagledam... (Strese se): Oh, i zato nikada tvoje jelo, nikad tvoje piće nemoj da mi šalješ.
TAŠANA
(razdragano): Bože, dedo!
MIRON
(savlađujući se, i da sve to preseče, naglo, čisto sekući samoga sebe): De drugo nešto. (Hoće da skrene razgovor, seti se): Baš dobro! Znaš, pre dva, tri dana bio sam na preslavi u vašem selu, gde je vaš čivluk. I zato te sada molim, naredi vašem nastojniku da seosko groblje zidom ogradi. Osobito sa reke da ozida, jer, kad nadođe, celo im groblje nosi. Pa ima tamo neka stara uzeta žena. Sve joj poumiralo. I naredi: neka je u čivluku vašem puste da tamo, u kakvoj šupi, noćeva.
TAŠANA
Hoću, hoću! Ali to nije ništa. To je tako malo, nego, da li ima nešto više, neka veća pomoć da se gde učini?
MIRON
Eh, ima! Ali ti to ne možeš. — Za to treba mnogo para. A ja bih baš voleo kada bi ti to mogla. (Sam sebi): A, to bi dobro bilo. Otkada mislim na to. Eh, kada bi ti to mogla, ali samo ti. Jer ovi, hadžije, kad bi im za to kazao, jedva bi dočekali da oni prilože; a ja bih voleo da samo ti priložiš, da to bude samo tvoja zadužbina. Mislim na one slepce, kljaste, bogalje, sulude, što ih toliko po varoši ima... kad bi se mogla kakva kuća za njih pri groblju da podigne, da se ne bi na zimi mrzli, skapavali po ulicama i drumovima. I kad bi mogla ti to da podigneš, da to bude samo tvoja zadužbina, samo tvoje ime da nosi, samo tvoja slika da se drži! To bih ja voleo. Voleo bih, jer, kad od starosti i iznemoglosti ne mognem više poslužiti i ovu varošku crkvu i tamo grobljansku, već budem služio samo na groblju, čekajući smrt, onda da bar imam tu tvoju zadužbinu i u njoj tebe, tvoje ime, tvoju sliku. Pa, ako, ne daj Bože, umreš pre, da onda zbog te tvoje zadužbine nikome ne može padati u oči: zašto sam jednako na tvome grobu, i zašto tebi najviše činim pomene i parastose.
TAŠANA
(razneženo): Bože, dedo, zar si me toliko voleo i zar sam ti toliko bola zadala?
MIRON
(gorko): A, ostavi to. Jednom je to svršeno. Ne da me to boli, nego sam srećan što sam zbog toga postao sveštenik. (Klonulo): Ali, valjda što sam postigao sve što sam želeo, sve učinio što je trebalo da ja učinim, da postanem ovde prvi, najveći, zato valjda što sad nemam šta da želim, i zbog čega sebe da gonim — počinjem osećati ovu ne malaksalost, već starost.
TAŠANA
A, ne, dedo! Otkuda ti star?
MIRON
Da, po telu nisam, ali po duši — duša mi je stara! (Kao nešto o čemu je toliko mislio, ali o čemu nikad do tad nije hteo da govori, tako razdragano): Da, Tašana, duša mi je stara! Jer duša, koja rano propati, rano sve sazna, rano se zasiti svačeg — a najgore je kad se zasiti još i znanjem i to tobož najvećim, i onda postane dovoljna sama sebi — isto tako rano ostane i usamljena, stara. (Hoće da prekine): Ali, šta ja to tebi govorim?
TAŠANA
Ama, zašto, dedo? Nastavi! Govori! Istina, ako ja to sve ne mogu da razumem, kao ti, što si toliko učio, mogu bar da to osetim. Jest, evo osećam ja kako je to lepo što govoriš.
MIRON
(zagledajući je): Da, iz očiju ti se vidi kako bi to volela i htela da razumeš, a to mi je dosta. Ah, Tašana, da znaš kako je to strašno biti ne telom već dušom star. Da znaš kako je teško biti iznad svega, i ostati zato sam, sam...
TAŠANA
Dedo, ja znam šta je to samoća, pustoš!...
MIRON
I znati, unapred znati, da ćeš biti večito sam. Jer, i u manastiru sam ja bio sam, jer i znanjem i poštenjem bio sam najbolji, pošto sam znao da će me samo to moći održati i uzdizati iznad ostalih, koji imaju pomoći i veze sa strane. A ovde, među vama, znao sam da ću biti još više usamljen, pošto ću morati da budem iznad vašeg života.
TAŠANA
Ako ti to čini dobro, dođi, kad god zaželiš, k nama.
MIRON
Ali sam, pored one moje manastirske usamljenosti, izabrao ovu drugu, među vama, za koju sam znao da će biti i veća i teža, a to zato što sam znao: da, i ako ću biti usamljen od ljudi, od vas, neću bar biti usamljen od drveća, kuća i planine, gde sam se rodio i odrastao. Znao sam da ću, koliko puta, idući sam putem, kojim sam nekad kao dečko išao, radovati se, kad vidim kako se isti taj put proširio i povećao — isto kao i ja; drveće po njemu, koje je bilo nekada zasađeno, već iždžikljalo, izraslo sa po kojom suvom granom — isto kao i ja; planina nada mnom, u koju sam, onako mali, zbog njenog večitog zelenila i magle, uvek sa strahom poglédao, da će biti već malo gola, stara, izrešetana pukotinama i stenama — isto kao i ja što sam sa pukotinama i stenama na duši. I to će me radovati. To će mi biti jedini razgovor, jedino prijateljstvo, jer ja od ljudi nikada ne smem da očekujem ljubav, prijateljstvo, zato što moram da sam uvek ispred njih, iznad njih, da bih izazivao samo poštovanje.
TAŠANA
Bože, dedo! ali, ne »dedo«, ne »Mirone«, već nekadanji Stanko, druže, komšija, zar si ti toliko nesrećan? Zar ti je toliko teško? A mi, ja, sestra tvoja, i svi, toliko ti zavidimo što si tako veliki postao, što te svi, sva varoš toliko poštuje. MIRON
(prekide je, sam sebi govori): Da, mene poštuju svi. Ali najgori ljudski osećaj to je poštovanje. To je najhladniji, najteži osećaj. Poštovati nekoga znači da je taj veći, bolji od tebe. Ali zato, sa poštovanjem, uporedo ide i mržnja. Treba jednu grešku da učiniš, i sve poštovanje pretvara se u mržnju. I to ne zato što te lično mrze, što si ih ti prevario, nego što su se oni varali u tebi i puštali te da si ispred njih; da ih ti zasenjuješ, zbog tebe nisu mogli oni da se vide, nisu štrčali, nisu bili napred. I zato, posle poštovanja, jače, više i dublje te mrze. Da, da, Tašana, da znate vi svi kako je to teško biti poštovan i biti ispunjen samo vrlinama. Dok se do vrlina ne dođe, dok se radi njih čovek muči i bori, tako to čoveka zagreva i uzdiže. Ali, kad neko uspe da se sav vrlinama zaogrne, onda mu je u njima tako suho i hladno, hladno.
TAŠANA
Zar si toliko nesrećan, Stanko?
MIRON
Ništa jače, ništa veće nema od života. Oh, kako bi meni bilo kada bih imao kakvo lice, kakav kut, gde bih znao da sam uvek, u svako doba, voljen. I to ne voljen usled poštovanja, što sam prvi, najveći, ili što, ako je žena, kod nje izazivam strasne, ljubavne osećaje, ne to, ne tako — nego da voli mene kao čoveka. Da voli ovo moje lice, kosu, da žali za njima! Da ih žali, što će, ako sam na putu, po zimi, mećavi, da zebu; ako mi nije hladno, ako sam u svojoj ćeliji, možda će moja glava i čelo biti bolesni... Oh, da ima ko će žaliti ovu moju ruku koja već drhti, a koja se toliko upinjala; da žali ovo moje srce koje sluti smrt, a koje je za vas, za svet, toliko kucalo. Oh, kako bi mi bilo kad bi me neko tako žalio, tako voleo, tako čuvao; da mi je nekog kome bih umoran mogao doći, mogao uzeti mu ruku i metnuti je na svoje čelo, da mi se ohladi, umiri.
TAŠANA
(razneženo, gotovo da zaplače): Pa zašto, dedo, zašto da nema koga, da neće biti koga? Zašto ti to ne kažeš? Evo ja te žalim! I uvek, kad god hoćeš, u koje doba hoćeš, dođi. I ja, i deca, i moja kuća, svi ćemo biti srećni. Ne srećni što ćemo ti time vratiti ovo što si ti za nas učinio, nego srećni što ćeš nam ti dopustiti da ti štogod ugodimo. Bože moj, dedo, ta ja znam šta je to bol, samoća, pustoš, šta je to kad je čovek sam zatvoren. I evo, ja sam sva tvoja ne kao žena, već kao sestra, kći. I ako ti to čini dobro, ublažava bol, kad god zaželiš, dođi i sedi, dokle ti hoćeš. Evo ti i moja ruka.
MIRON
Ne, to...
TAŠANA
Zašto, dedo? Kad god hoćeš, u svako doba, samo dođi i kaži: »Tašana, teško mi je, daj mi tvoju ruku da metnem na svoje čelo«. I uzmi je, dedo, drži je koliko hoćeš.
MIRON
(potreseno, posrće držeći se za čelo): Ne to! To ne sme, to neće biti! A tebi za to hvala! Ovo mi je draže i milije nego sve što sam do sad u životu postigao. Hvala ti! Da idem. (Tare čelo, kosu, da se smiri.)
TAŠANA
Da donesem vode da se umiješ i osvežiš?
MIRON
(pribravši se): Ne treba, ništa ne treba! Idem. Zbogom, Tašana! (Odlazi.)
TAŠANA
(sama od sreće izvaljuje se po minderluku. Ne može da se nadiše od zadovoljstva): Oh, ala je lepo kad može čovek dobra da čini! Kako je sada ovako lepo! Oh, ovako da je uvek svetlo, ovako veselo!
Ulazi Stana.
STANA
(pokazuje napolje): Snaške, evo Saroša. Sigurno je on. Poznajem ga po glasu, po koraku.
Čuje se jak glas sa stranim akcentom: Kako ste? Jeste li zdravi?
STANA
Eno, zbunjen je, pa hoće vikom da to zabašuri.
Čuje se kako ga radosno oslovljavaju sluge i sluškinje: »O Saroše! Otkuda ti, Saroše?«
Ulazi jedna sluškinja.
SLUŠKINjA
Snaške, evo i Saroša.
TAŠANA
(ne dižući se, izvaljena, zadovoljna): Dobro, neka dođe. Znam, čujem da je došao.
Ulazi Saroš (u tridesetim godinama, raspusna izgleda, negovana lica, još negovanijih brkova. Sa zavrnutim rukavima, te mu se vide još lepše i nežnije ruke. Obučen u dosta aljkavo odelo, ali po kome se vidi da je, kad je prvi put krojeno i šiveno, to bilo sasvim raskošno odelo. Uvređen, a i dosta zbunjen).
TAŠANA
(ne dižući se sa minderluka, raspoložena, s prekorom): O... O... tako! Dobro i sada dođe!
SAROŠ
(već pribran): Ne bih ni sada došao.
TAŠANA
(začuđeno): E?
SAROŠ
(jetko): Da! Ne bih ni sada došao. (Ljubomorno): Ali vidim kako ceo svet dolazi. Sad baš čaršijom idu sa tvojom decom hadži Rista i otac ti, Mladen. I hadži Rista tvoga starijega dečka obgrlio u naručje, a jednako se okreće kako bi svi videli koliko on tvoju decu voli. Kao da ih samo on voli?!
TAŠANA
(s podsmehom): A tebi krivo?
SAROŠ
Meni ne. Pa čak i da mi je krivo, šta sam ja, ko sam ja? Tuđin, tuđa vera! Propali Saroš. I onda, otkuda ja smem...
TAŠANA
(prekida ga s ljutnjom i ironijom): Gle! Gle! (Unosi mu se u lice i zaboravljajući se u ljutini i jedu): I ti još imaš da se ljutiš? (Okreće se od njega gledajući ga preko ramena): Ti? Ti?
SAROŠ
(uplašeno): Što me gledaš tako?
TAŠANA
(jednako preko ramena): Gledam te! I što je najgore po tebe — ne ljutiš me čak! (Ponova se zaboravlja i plane): Dakle, ti bi još imao obraza da se ljutiš! Od kad je pokojnik umro i ja u crnini...
SAROŠ
(prekida je): Sada znam.
TAŠANA
(okreće se i pravo njemu u lice): Pa kad znaš...
SAROŠ
Sad znam, sad znam. (Sam u sebi pogađajući): Dakle, od kada si ti u crnini, u tuzi, ja zato nikada nisam došao.
TAŠANA
(prkosno seda na minderluk sproću njega): Da! SAROŠ
(uzrujan, korača, lomi prste): Što se od tada nije jelo i pilo? A sada, kada si prestala da žališ, kad su opet počeli gosti da ti dolaze, i časte se... zato ponova dolazim!... (Ne verujući sebi, razrogačen, Tašani): Aman, Tašana?
TAŠANA
(jetko s nasladom): Da, da!
SAROŠ
(besno): Ni ti, niti iko tako što o meni ne sme da misli. A najmanje ti! Ti to ne smeš tako o meni...
TAŠANA
(besno, ulivajući sav bol, jad): Smem! I hoću! I istina je! Jer ja sam po tebi mogla da presvisnem, da skončam, da sama sebi glave dođem. I ti nikad da priviriš. (Gorko): Oh, ne da me utešiš, no bar da me sažališ i da vidiš kako mi je. Da vidiš Tašanu koju si tobože sestrom nazivao, koja te je, kada si sa pokojnikom dolazio, kao brata pazila. (Sećajući se na sav bol, jad, muke, suze joj pođoše. Seda od besa, gotovo se izvaljuje na minderluk, naslanja glavu o dlan, te joj se rukav zavrće i vidi gola ruka.)
SAROŠ
(držeći se za glavu). Imaš pravo, imaš pravo. Da, istina je. Ja sam kriv! (Spazi njenu golu ruku): Pokri to! Može ko ući i videti te takvu. TAŠANA (u prkos): Neću. Pred tobom neću da se krijem. Nisam se krila ni pre, kad si s pokojnikom dolazio, pa neću ni sada.
SAROŠ
(prekida je): Pre si bila druga, a sada si druga...
TAŠANA
Nisam. Za tebe sam uvek ista. A sad još manje imam da se od tebe krijem, stidim, bojim.
SAROŠ
(gorko, kao jedva čekajući na to): Da, da. Ne samo ti, već niko od mene nema da se stidi i boji. Jer šta sam ja, koji? Za vas, Hrišćane — Turčin, tuđa vera; a opet za moje, nisam pravi Turčin, jer ne mogu da vas mrzim onako kao što vas oni mrze. Čak, slađe mi je vaše društvo nego njihovo, pošto sam sa vama: s tobom, s pokojnim ti mužem, i ostalim mojim komšijama, odrastao, zajedno smo se igrali. I tako nisam onda ničiji. I uvek tako, celog života. I još ti! Ti da me naružiš, kako zbog žalosti nisam dolazio!
TAŠANA
(upada, više kao sebi, idući po sobi): Da, da, baš zato što sam znala da nisi ničiji, da nemaš nikoga svoga, zato sam te onoliko žalila, onoliko kao nešto svoje, kao brata imala. I zato, dok sam bila sama, pusta, zatvorena, tešila sam se da kad ti dođeš, da bar pred tobom mogu dušom dahnuti. Ne da se nasmejem, nego da se ne trzam, kao što pred drugima moram, bojeći se da ne učinim nešto što nije red i običaj da udovica učini. (Gorko): Oh, ali tebe nikako! Da, da... Pokojnik umro... nestalo gozbe i veselja.
SAROŠ
(ustukne): Tašano, Tašano, opet ti?! — (Uplašeno): Ama, ti ne znaš zašto ja nisam dolazio! Ne znaš ti, Tašano!
TAŠANA
(jetko): Ne znam. I neću da znam.
SAROŠ
(odlučno): Znaćeš! Znaćeš! A kunem ti se: ni na samrti, ni na onom svetu, nikad ne bih kazao.
TAŠANA
(prekida ga, uznemireno): Šta to?
SAROŠ
(rešeno, spremajući se): To! Evo... Sada!
(Pauza.)
TAŠANA
(sva uznemirena izmiče ispred njega).
SAROŠ
(zadržava je): Šta uzmičeš?
TAŠANA
(uplašeno): Šta je to, za Boga?
SAROŠ
(k njoj, iz dubine): Vidiš i sama šta je to, koliko je to, pa zato i bežiš. To je: nisam dolazio — zato što sam te voleo, i što te volim!
TAŠANA
(ustukne, preneražena): Saroše, jesi lud?! Nisam ja kao druge!
SAROŠ
(prekida je): Oh, pa to je najgore što nisi kao druge, kao svaka! Ah, kamo sreće da si kao svaka druga, onda, kao za svaku, ja bih imao reči, uzdahe, uvijanje, prenemaganje. Ali ti si — ti! Tašana! Tašana, kakvu do sada ne videh. Tašana, koja mi je ušla u krv, koja mi se upila u mozak!
TAŠANA
(poniknuto): Ćuti! Ćuti! Zar nije bilo greh da ti, koji si onoliko sa pokojnikom drugovao, njegov hleb i so jeo... u isto vreme...
SAROŠ
(otvoreno): Zašto greh? Rekoh li ja to kome? Eto, ti si tu, pa reci: pogledah li te kako ne treba? I da pokojnik ostade u životu, ostala bi mi sestra. A ti si prema meni toliko dobra, toliko mila bila. Nisi me od svoga muža odvajala, već si me, kao brata, zajedno s njime čuvala, dvorila i negovala. Žalila si me kao svoga rođenog. A to što si me žalila, to me je i ubilo. Misliš ti, nisam ja bežao od tebe? Koliko puta sam odlazio. Zbog moje pesme, bekrijanja. Ti znaš da mi je svaka kuća, osobito naše, turske, otvorena. I, da tebe zaboravim, izabrao sam najlepšu, najbešnju. Glavu sam u torbu metao, da dođem do nje. Ali, kad je poljubih, oh! odmah osetih kako mi njena usta nisu slatka kao što bi tvoja možda bila.
TAŠANA
(uznemireno, uplašeno, zvera da ko ne čuje): Ćuti! Ćuti!
SAROŠ
(zaneseno): I kad bolestan ležim, osećam kako bi mi lakše bilo kad bi me ti negovala. Znam da bi boljka, glava, brzo prešla, kad bih ležao i odmarao se na tvome krilu.
TAŠANA
(više za sebe): Crna tvoja majka i sestra!
SAROŠ
(ganuto): Zašto spominješ moju majku i sestru? Veliš: kad ti ne možeš da me čuvaš i neguješ, što bar one nisu onda tu... Vidiš kolika si i kakva, Tašana? Oh, vidiš? (Pristupa joj, nadnosi se nad njom): Evo ne drhtim, ne klecam od strasti za tvojim telom, već samo osećam kako bi mi tu, kod tebe, bilo sve moje: i sreća, i mir, pokoj, kuća... Eto šta si ti za mene i kakva! Sada moraš sve da znaš.
TAŠANA
(jednako poniknuta, izgubljena, otimljući se): Neću sada da znam, već idi! Idi ti sada!
SAROŠ
Neću da idem, hoću sve da znaš. Znaš li? Sećaš li se? Moraš, moraš znati, moraš se sećati. Kada i ja i pokojnik, posle lutanja po mehanama, dođemo onda ovamo (pokazuje na sobu), evo u ovu istu sobu, samo tad punu, punu razmeštenih postelja, jastuka, a najviše punu tvojih, ženskih haljina... I pokojnik se veseli, sevdališe. A ti, da bi nas razdragala, morala si u razna odela da se oblačiš, na krilu da mu ležiš... Sećaš li se zašto sam ja tada, uvek, pevao istu pesmu: »Bolan mi leži Kara-Mustafa, bolan mi leži, hoće da umre«?
TAŠANA
(poniknuto): Pa zar si ti i tada to mislio?... Bože, Bože! A on, pokojnik, kao brata, kao brata te dovodio.
SAROŠ
Da! I bio sam mu brat. Jer, kad biste vas dvoje pali od umora i zaspali, mogao sam te poljubiti, ali nisam hteo. Jer sam se bojao da sutra on, pokojnik, po mojim očima i ustima, to ne pozna. Sada eto znaj, kada sam završavao pesmu, kad ga pitam: »Ko da ti ljubi tanku Stojanku?« i kad on odgovara: »Neka je ljubi taj Hajduk-Veljko«, ja sam uvek zamišljao da on tebe meni ostavlja. I znam, kad je umirao, da sam ga zamolio: »Pobratime, kardo, daj i ostavi meni Tašanu«, da bi mi te on dao, kao što bih ja, kada bih umirao i imao takvu ženu, samo je njemu ostavio. (Uzrujano): Ah!
TAŠANA
(zaboravlja se, razneženo): Lud si ti, lud! I dokle ćeš tako da si lud? Kada ćeš se već jednom opametiti? (Odjednom se osvešćuje i videći šta čini, užasnuto odbija ga, uzmiče od njega): Ali ne! Ne! Ne! Idi, idi sada!
SAROŠ
(gorko ali sa nadom, čak već i uveren u uspeh): Idem. I ako mi po Stani ne poručiš, ne javiš štogod, ja sutra odoh za navek odavde. Bolje mi je u tuđini da umrem, nego ovde da umirem pored tebe i željan tebe. (Odlazi.)
TAŠANA
(usplahirena, unezverena. Hvata se za glavu. Odjednom odbacuje ruke, sva prestrašena): Luda! Luda! Ja sam luda! (Viče): Stano! Stano! Ulazi Stana.
TAŠANA
(pokazujući Stani na varoš, ulicu, kapiju): Stano, zatvaraj! Zatvaraj kapiju da ko ne uđe!... Zatvaraj sve, i ne puštaj nikoga.
STANA
(dosetivši se, sa osmehom): E ako, ako, snaške. Nije nego! Ne živi se da...
TAŠANA
(uplašena, unezverena, sa strahom gledajući na kapiju): Zatvaraj, Stano! Ne puštaj, Stano! da ko ne dođe, ne uđe i ne vidi me ovakvu? I decu mi dovedi, decu...
STANA
Nisu tu deca. A ti ne boj se. Zatvoriću ja sve. Neću nikoga pustiti. Ne boj se ti. Ništa nije.
TAŠANA
(Stani): Oh, Stano! Oh, Stano! Oh, Stano! (Trza se): Ali, je li, Stano, ja nemu nisam ništa odgovorila? I niko ništa nije čuo?
STANA
(sa smehom, razdragana): Ništa nisi, ništa, snaške. Ali oči ti i lice mnogo govore. Sva se sijaš, sva si srećna!
TAŠANA
(zagrli Stanu): Oh ćuti! Ćuti, Stano!
STANA
Sva se sijaš, srećna si.