Tamara (Ljermontov)
| Tamara (1899) Pisac: Mihail Ljermontov, prevodilac: Risto J. Odavić |
U Darjalskom duboklancu,
Gde kroz maglu Terek bije,
Crna kao stenje pod njom
Starinska se kula vije.
Carice je, zle Tamare,
Ova kula vita, tésna.
Tamara je anđ’o lepi
Al’ ko demon zla i besna.
A kroz maglu polunoćnu
Sija oganj — purpur sami;
On putniku pogled skreće
I na noćni odmor mami.
I Tamarin glas se čuje,
Glas pun želje i pun strasti;
Svemoćna je čar u njemu,
Nepojamne pun je vlasti.
Na glas mȃmni k njojzi hita
Kupac, ratnik, pastir derni....
Pred njime se vrata šire
I prima ga evnuh verni.
A na odru čudno mekom,
Puna zlata i rubina,
Ona čeka.... Pred njom kipe
Dva pehara puna vina.
I spliću se tople ruke,
Na usnama usne gore;
Čudnovati, divlji zvuci
Celu noć se tuna ore.
Ko stotina da je došla
Mladih ljudi, lepih snaša
Na svatovsku igru noćnu
Il’ podušje bogataša.
Ali tek što svetlost jutra
Po gorama zrakom sine,
U kuli je mir i tama —
U trenutku pir umine.
Samo Terek Darjal dere
I s grmljavom kroz krš rije;
Val na val se s penom penje,
Val se s valom brzo vije.
I u plaču mrtvo telo
Užurbani nose dalje....
A sa okna bela slika
Poslednje mu „Zbogom” šalje.
Oprašta se puno nežno,
A glas joj je sladost prava,
Ko da ushit za nov susret
I ljubljenje izražava.
Izvor uredi
1899. Nova Iskra. Godina 1, broj 1, strana 11.
Uporedi uredi
|