Tako je moralo biti (drama u tri čina)/7
VII
SOFIJA, JANKOVIĆ, PREĐAŠNjI
SOFIJA (prijavljujući) Gospodin Janković.
NEDELjKOVIĆ: Eto ga, kažem ja! Neka uđe.
JELA: Neka uđe!
SOFIJA (na vratima) Izvolite! (Uklanja se.)
JELA (izlazi ususret, pružajući mu ruku) Tako ste me prijatno iznenadili, prijatelju!
JANKOVIĆ: Otkako smo se sprijateljili, nisam bio u vas, a danas već, rekoh, kada vam je rođendan da iskoristim... Čestitam vam!
JELA: Hvala, prijatelju, izvol'te, sedite!
JANKOVIĆ (sedajući) Nemojte mi zameriti, ali posao i briga; svaki dan nosi svoju brigu. Uostalom, moj sin me zamenjuje, on vam izvesno često dolazi!
NEDELjKOVIĆ: Naravno!
JELA: Odjutros nam još nije dolazio.
JANKOVIĆ: Doći će već, ne brinite! O, on je toliko revnooan u tom pogledu da se ja već moram i požaliti na njega.
NEDELjKOVIĆ: E?
JANKOVIĆ: Pa da, zaboga, otkako se verio nizašta više nije. Nije mu pamet više kod posla i jednako bi hteo da se izvuče iz dućana.
NEDELjKOVIĆ: Šta ćete, to je tako!
JANKOVIĆ: I pravo da vam kažem, zbog toga bih već voleo da se stvar svrši što pre.
JELA: Zašto ne, što pre to bolje!
JANKOVIĆ: Razume se, što pre to bolje. Bojim se da se ne ljutite, prijice, al' evo, ovo je baš zgodna prilika da progovorimo o tome.
JELA: A zašto bih se ljutila?
JANKOVIĆ: Pa, danas je vaš dan, ne bi trebalo o drugim stvarima da...
JELA: Ali, zaboga, tiče se sreće moje sestre; zar može biti milijega razgovora za mene?
JANKOVIĆ: Pravo kažete, pravo kažete, prijice. Ja se, znate, u svakom poslu držim one stare reči: što možeš da svršiš večeras ne ostavljaj za jesenas. Eto, naprimer, našto toliko otezati sa venčanjem? Već mesec dana kako su se deca verila, a mi još nismo ni progovorili o tome.
NEDELjKOVIĆ: Mi to, prijatelju, ostavljamo vama; kako god je vama po volji, mi nećemo biti protivni.
JANKOVIĆ: Po meni, ja bih požurio.
JELA: Zašto ne, prijatelju, i ja mislim da ne treba otezati.
JANKOVIĆ: Razume se! Otezanje kod tih stvari nije uvek probitačno. Eto, ako vi ne bi imali ništa protiv, ja bih prsten održao sad, već u subotu, i tada što pre svadbu.
JELA: Danas je četvrtak. Da nije prerano? Ne znam da l' će se u kući moći sve spremiti do subote, ali, najzad, pomoći ćemo svi.
NEDELjKOVIĆ: Nezgodno je malo i stoga što je kraj meseca. Vi znate već da za činovnike i penzionere to nisu najzgodniji momenti, ali, naposletku, kada će hoće, sve se može. Nećemo zbog malih smetnja da pravimo pitanje.
JANKOVIĆ: Hvala vam, i vama, prijatelju! Nisam se ni nadao da ću naići na toliku gotovost. Hvala vam!
SOFIJA (donosi na služavniku liker i prinosi Jankoviću)
JANKOVIĆ: Oh, da! (Uzima čašu) Danas ću učiniti taj izuzetak. U vaše zdravlje, prijice! (Srkne)
SOFIJA (služi Nedeljkovića)
JANKOVIĆ (koji je opazio da Jela daje neke znake Sofiji) Samo ne i kafu.
JELA: Ali...
JANKOVIĆ: Ne, nikako! Blagodarim! Ja samo ujutru, pre no što odem u radnju, ispijem jednu, ali do podne nikako više. Dozvolite mi da ne kvarim svoje navike.
JELA: Pa lepo, neka bude! (Daje znak Sofiji, te se ova udalji.)
JANKOVIĆ: Vi mi nećete zameriti da do kraja iskoristim ovu priliku. Jer, kad smo već u razgovoru o tome, i kad smo se već tako lako sporazumeli, zašto ne bi i sve ostalo uredili?
JELA: Mislite dan venčanja?
JANKOVIĆ: Da... i dan venčanja, svakojako i dan venčanja. Ali za mene su važne i
druge pojedinosti. Vi mi nećete, prijice, zameriti, ali mi, trgovci, razume se, drukče posmatramo stvari. Navikli smo da kod svakog posla predviñamo i moguću štetu a ne samo dobit, pa tu naviku, vidite, primenjujem i tamo gde joj možda i nema mesta.
JELA: Ja vas ipak ne razumem, prijatelju.
JANKOVIĆ: Pa... mislio sam, ako nemate ništa protiv, da progovorimo reč dve i o mirazu.
NEDELjKOVIĆ: O mirazu? A šta bi imali tu da se sporazumevamo? Ja sam vam još o veridbi kazao sumu, dvadeset hiljada dinara, vi ste pristali i time je svršena ta stvar.
JANKOVIĆ: Da, imate pravo, imate potpuno pravo. To se može smatrati kao svršena stvar, i ja o sumi ne mislim ni reči da progovorim. Što je jedanput ugovoreno to ostaje! Je li tako prijatelju?
NEDELjKOVIĆ: Razume se!
JANKOVIĆ: O tome nećemo ni razgovarati. Ali, vidite, miraz je gdekad razlog sa kojega se porađaju nesporazumi, često beskrajni, koji mute i sreću u braku i prijateljske odnose. Zar ne? A sve to, ako se može, treba izbeći; treba unapred ukloniti i najmanju mogućnost koja bi mogla dati povoda...
NEDELjKOVIĆ: Da, da, da...
JELA: Razume se!
JANKOVIĆ: Stoga sam ja, vidite, mišljenja da bi najprobitačnije bilo da mi se miraz preda sad, u subotu, o prstenu. Time bi bilo otklonjeno sve; to bi, dozvolite da se trgovački izrazim, značilo: čisti računi, duga ljubav. To bi, vidite, otklonilo svaki povod za nesporazum, jer, dozvolite, ako bi ga i bilo, zar nije bolje da se pojavi ranije, dok je
ovadba još daleko, no docnije, pred svadbom ili o samoj svadbi?
NEDELjKOVIĆ: Nesporazum? O, prijatelju!
JELA: Ne daj, bože!
JANKOVIĆ: Ta, razume se, do toga izmeñu nas ne može doći, ali, rekoh vam malopre, zašto ne bi kao u trgovini, predvideli i mogućnu štetu, a ne samo dobit; zašto ne bi predvideli svaku mogućnost, pa bila ona i neprijatna donekle? Zar ne?
NEDELjKOVIĆ: Pa ipak, prijatelju, meni izgleda, vi se pribojavate da ja nisam spremio obećani novac?
JANKOVIĆ (ne baš vrlo ubeñeno) Bože sačuvaj!
NEDELjKOVIĆ: Tako izgleda. Ali vam mogu izjaviti da mi je novac spreman i da sam gotov položiti ga o prstenu.
JANKOVIĆ (neverice) Sad, u subotu?
NEDELjKOVIĆ: Da, sad u subotu.
JANKOVIĆ: Tako! E, to mi je milo, to mi je vrlo milo. Sad već možemo reći da smo se potpuno sporazumeli i složili.
JELA: A kad je tu postignut sporazum, i u svemu će ostalom. O, prijatelju, mi ćemo sve učiniti za našu Stanku i za njenu sreću.
JANKOVIĆ: Ona to i zaslužuje.
JELA: No, kako će se iznenaditi mladenci kad čuju da je već u subotu prsten; a kako tek majka koja će sad imati pune ruke posla. A ne rekosmo višta o svadbi?
JANKOVIĆ: I u tom pogledu probitačnije je da se držimo onoga; što pre to bolje. Ipak, ostavljam vama da izaberete dan. Ako bi mene pitali, možda bi zgodno bilo oko sedmog ili osmog aprila.
JELA: Ili možda prve nedelje po ðurñevdanu?
JANKOVIĆ: Slažem se, potpuno se slažem.
NEDELjKOVIĆ: Mene svadba manje brine no prsten, ali ne zbog miraza, kao što bi vi, prijatelju, mogli pomisliti, već stoga što prsten mislimo naročito svečano da izvedemo. Činili smo čak i izvesne prepravke u kući samo zbog toga dana. Istina, sve je ostalo
spremno, ali ipak, znate, one poslednje sitnice, koje oduzimaju najviše vremena, a svega je tri dana.
JELA: Svi ćemo potrčati, svi ćemo se založiti i podeliti poslove. Stići će se, samo kad se hoće.
JANKOVIĆ: Tako je, prijice. Zato sam ja i voleo da razgovaram u vašem prisustvu, jer znam da ste odlučni i znam da vašu reč cene i prijatelj i stara prija. (Ustajući) E, ja vas ne smem duže zadržavati.
JELA: Ali sedite, zaboga!
JANKOVIĆ: Napustio sam posao, samo da vam čestitam, prijice. Zbogom, pozdravite gospodina Đorđa! (Nedeljkoviću) Vi ostajete, prijatelju?
NEDELjKOVIĆ: Da, ja sam danas ovde celog dana gost.
JANKOVIĆ: Želim vam prijatnu zabavu! Zbogom!
JELA i NEDELjKOVIĆ: Zbogom, prijatelju! (Jela ga prati do vrata.)
JANKOVIĆ (još jednom na vratima) Dakle, ostaje sve tako kako smo se sporazumeli?
NEDELjKOVIĆ: Sve do poslednje tačke!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|