◄   IV V VI   ►

V

ĐORĐE, JELA

ĐORĐE (pravdajući se) Jedini koji može dati bez ustezanja, samo ako bude hteo.
JELA (ćuti duboko zamišljena)
ĐORĐE: Zar ne? Zar nije to ipak najbolje što se u ovom trenutku može učiniti?
JELA: Ne, nije! Ali... ni sama ne znam šta bi drugo... Vidiš li, vidiš li, Đorđe, gde nas vodi tvoja pogreška?
ĐORĐE (trgne se) Moja pogreška? Ti je zoveš mojom pogreškom?
JELA: Ja ne znam kako bih je drukče nazvala?
ĐORĐE: Reći ću ti ja. Kad si je nazvala pogreškom, mojom pogreškom, tad da razgovaramo o njoj. (Pauza) Hvala ti što me u prvim časovima, kad sam ti nesreću saopštio, nisi ni pitala o uzrocima njenim, nisi me ni osuđivala, već ti je prva misao bila da mi pomogneš. Možda je i bolje što o toj pogrešci nismo razgovarali ranije, tada ti je ne
bih umeo dovoljno ni objasniti, dotle nisam dovoljno mislio o njoj. (Pauza) Da, to je moja pogreška i ja trpeljivo primam prekore koje mi kazuju tvoji pogledi i koje sam sebi upućujem, al'... svaka pogreška ističe iz izvesnih uzroka, a ti uzroci, vidiš, nisu u meni i to me miiri sa savešću. Nisu u meni, jer ja nisam vaspitan da kradem, nisam možda ni stoga što nikad nisam imao potrebe. Siromah đak a skroman činovnik, ja nisam nikada imao šire prohteve, moje potrebe nisu nikada premašile moje mogućnosti. Otkad su, dakle, nastale te šire potrebe, koje su me nagnale da se tuđega novca mašim? ... (Pauza)
Tvoji roditelji nisu ti obezbedili miraz, ali su ti obezbedili vaspitanje kome je brak robija a dužnost nasilje. Tvoji zahtevi nisu uvek bile samo potrebe, tvoje želje nisu uvek bile u skladu sa mogućnostima, tvoja...
JELA: Đorđe! Zar je sad na meni greh?
ĐORĐE: To nije tvoj greh, to je greh onih koji su te za život spremili.
JELA: Ti nemaš prava da mi činiš prekore. Jesi li koji put rekao: stani! Jesi li mi rekao: dovde su naše mogućnosti! Po čemu znaš ti da ja tada ne bih drugače činila?
ĐORĐE: Ne, jer si tako vaspitana, takvim životom žive ti otac i majka i danas još.
JELA: Ali, Đorđe, nevolja vaspitava čoveka, a ti mi je nisi nikad predočio. Naprotiv, ti si mi činio više no što sam ja zahtevala; ti si mi ugađao više no što bih ja zamišljala; ti si se starao da zadovoljiš moju želju pre no što je ja i poželim. Ti me nisi zaustavljao na putu
tom, već, naprotiv, išao si dalje nego ja.
ĐORĐE: To je sušta istina, jer... jer, vidiš, to je bio jedini način, jedini put kojim bih mogao doći do tvoje naklonosti. Ti nisi pošla za mene što me voliš; ti to uostalom nisi krila ni od mene, a još manje od drugih. Trebalo ti je udati se iz ovih ili onih razloga, a meni je godilo uzeti ženu iz tako ugledne porodice, i eto, to nas je uputilo jedno drugo. Pa ipak, ja sam ušao u brak sa željom da u njemu sreću zasnujem; ti si u njemu tražila načina da se vratiš životu i društvu koje mladu ženu više ceni no staru devojku. I tada je nastao brak, koji je za tebe značio život, a za mene borbu. Da, ja sam se borio da stečem makar jedan delić tvoje naklonosti i da suzbijem one podrugljive osmehe na usnama tvoje okoline u kojoj sam se morao kretati, a za koju ja nikad nisam prestajao biti uljez i prostak. I čime sam mogao postići to? Moje zdravlje, moja snaga, moja sprema, moja činovnička revnost i savesnost nisu za vas bile nikakve vrline. Novac u vašim očima
uznosi čoveka; ja sam morao imati novca ako sam hteo pred vama da se uznesem. Jer, kad rasipnik, čiji ugled na novcu počiva, baci ženi pred noge zlato, perlu i dragi kamen, sve što se može kupiti, ta žrtva ga u njenim očima uznosi; kad siromah prostre pred njene noge čast, jedino blago koje se ne kupuje, ona gazi po njoj nemarno, kao po staroj,
izlizanoj prostirci. (Pauza) A ja, niko i ništa, neznan imenom, bedan poreklom, sin čuvara opštinskoga groblja, sve što sam izneo iz bede, iz udžerice u kojoj sam se rodio, iz vaspitanja koje mi je sirotinja pružila, to je osećanje časti. I, eto, to, to sam ja tebi žrtvovao! Žrtvovao sam ti, jer mi je trebalo u tvojim očima uzneti, trebalo mi je sreće, sreće mi je trebalo... Žedan sam bio sreće!
JELA: Al' sreća se ne gradi na zločinu, Đorđe! A ti si, umačući ruke u tuđu imovinu, hteo da prljavom rukom sagradiš sebi sreću; prljao si čelo sramom onda kada si želeo uzneti se; rušio si temelje kućne da bi pod njenim krovom stekao sebi mir i zadovoljstvo. I za sve to sad uoči časa kada treba da se za tobom tamnička vrata zatvore, ti bi hteo da je neko drugi kriv.
ĐORĐE: Ne vezujem ja nikoga za svoj greh, poneću ga sam. Hteo bih samo da te lišim prava da mi činiš prekore. Nisam ih od tebe zaslužio, jer ako sam grešio, tebe radi sam grešio. Moj greh je služba tebi; moj greh je robovanje za delić sreće koju si ti držala, sebično držala ne pružajući mi ga. Videla si ti, ne može biti da nisi videla, moje čelo
izbrazdano umorom, od napora koje sam činio ne bih li stekao ma jedan osmeh sreće; videla si moje oči usahle od čežnje za tom srećom; videla si moje usne isušene od žeđi za tom srećom. U starih Jevreja ljudi su služili i robovali u oca da bi stekli kćer; eto tako sam robovao ja u tebe, evo već punih pet godina; robovao sam da bih stekao tebe. I šta,
šta sam mogao u toj službi da ti dam? Odanost moju? O, imala si je i previše. Vernost moju? Ti si na nju tako malo polagala. Ostalo mi je još poslednje što sam ti mogao ponuditi, to je moja čast. I... eto, ja sam ti je bacio pred noge. Gazi je, slobodno gazi je, ali bar... ne prekoravaj i... žali me!
JELA: Što mi bar dosad nisi tako govorio! Možda bi bolje bilo da si mi tako ranije govorio.
ĐORĐE: Jer sam te hteo štedeti, nisam nikad hteo dozvoliti da tvoje čelo brige osenče; nisam hteo da bolom, koji je meni život svakodnevno zadavao, izbrišem osmeh sa tvojih usana.
JELA: I sve si to zbog mene samo patio?
ĐORĐE: O, kamo sreće da sam kadar još patiti, žrtava podneti... veruj, ne bih žalio. Veruj mi, ja te molim, Jelo, da mi veruješ, da mi ni sama tamnica, koja me očekuje, ne bi bila teška, kad bih znao da bi je ti shvatila kao jednu od žrtava koju zbog tebe rado podnosim; kad bih znao, ako jednoga dana budem opet sagledao božji zrak, da ću sresti
osmeh tvoj, a ne prezrenje...
JELA (veličinom svoga bola Đorđe je osavaja i, posle gornjih reči, ona savladana nekim nejasnim osećajima udari u težak plač)
ĐORĐE (ne mogući da razume ovaj plač, posmatra je dugo, zatim joj prilazi nežno) Ti plačeš, Jelo?
JELA: Ostavi me, ostavi me mojim suzama.
ĐORĐE: Al' zašto?
JELA: Ne znam, ne umem da ti kažem.
ĐORĐE: Bojim se da te nisam uvredio?
JELA: Ne, ne... ja ne znam... ne znam šta se to u meni desilo, šta se to u meni dešava... I bol i radost i tuga i sreća i uniženje i ponos... sve, sve to u isti mah. Nešto veliko se kida u meni, nešto... O, bože moj!
ĐORĐE: Oprosti!
JELA: Zar ja? Zar ja? Ne znam... ti ne znaš koliko si ovoga časa u mojim očima porastao... Javljaš mi se kao neko nepoznat, neko koga nisam nikada srela, nikad videla, nikad znala, a sad ga u času upoznala O, bože, da li nevolja odista čoveka iskrenije, istinitije prikazuje no sreća; zar ti je nevolja odista mogla dati toliko snage da pobediš u
meni sve što nas je odvajalo...?
ĐORĐE (ushićeno) Jelo?
JELA: Da, ja sam kriva, ja! I znaš li u čemu je moja krivica?
ĐORĐE (hoće da kaže)
JELA: Dozvoli mi da sama sebe optužim: nisam te poznavala; nisam se čak ni trudnla poznati te, jer da sam to... ja bih te volela.
ĐORĐE (potreseno, ushićen, ščepa je za ruku i privlači sebi) Jelo, voliš li me bar sad?
JELA: Da... da... da, poznala sam te!
ĐORĐE: Jelo! (Strastan zagrljaj i poljubac, pri kome oboje grcaju u suzama.)
JELA: Pa zar sad, kad sam te poznala, da te izgubim? Ne, ne boriću se kao lavica,
borićemo se zajedno... reci, govori šta da činimo?


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.