Tadija Dijete i Gojeni Alil
(Iz staroga Vlaha)
Rani konja Tadija Dijete,
Rani konja tri godine dana,
Dok je dete konja odgoilo,
Odgoilo konja od ranilo,
Ša izvede bijesna đogina, 5
Da projaše i provoda đogu.
Njemu đogo silan i bijesan,
Pa se trže dok mu otrže,
I pobeže zemljom i ledinom,
Kao zvezda nebom i vedrinom. 10
Traži konja Tadija Dijete,
Traži konja tri godine dana,
Dok je đogi nagizio traga,
Da je njemu đogo pobegnuo,
Pobegnuo u tursku Udbinu, 15
I njemu su kazivali ljudi:
Uhvati ga Gojeni Alile.
Misli junak Tadija Dijete,
Sve mislio na jedno smislio,
Ša se svlači te se preoblači, 20
Sve obuče ruho sirotinjsko,
A na glavu bugarsku šubaru,
Napravi se mlađano Bugarče,
Pa on hode u tusku Udbinu,
Baš na kulu Gojenog Alila. 25
Kada dođe pod bijelu kulu,
On udari zvekirom na vrata,
To u kuli niko ne čujaše,
Već to čuo Gojeni Alile,
Na čardaku na visokoj kuli, 30
Pa doziva Hajkunu devojku:
„Sestro moja Hajkuna devojko!
„Idi sestro niz bijelu kulu,
„Eto tamo jednoga prosjaka,
„Gdi on kuca zvekirom na vrata, 35
„Prosjaci mi dosadiše sejo;
„Svaki danak njima dijeleći,
„Dovedi mi i toga prosjaka,
„I njega ću darivati sejo,
„Ili grošem ili marijašem.“ 40
Sestra njega odmah poslušala,
Te otvori na avliji vrata.
Kada viđe Tadiju Dijete,
Uze njega za bijelu ruku,
Odvede ga na tanke čardake, 45
Kod svog brata Gojenog Alila.
Kad Tadija na čardake dođe,
Pita njega Gojeni Alile:
„Oj Boga ti mlađano Bugarče!
„Odakle si od koga li grada? 50
Veli njemu Tadija Dijete:
„O moj Aga Gojeni Alile!
„Ja sam rodom od zemlje Bugarske,
„Od proklete zemlje Bugarije,
„Terao sam po moru galije, 55
„Pak sam mlogo štetovao blago.
„No čuo sam kazuju mi ljudi:
„Da si junak dobar za mlađega,
„I da su te sluge ostavile,
„Pa sam došo da kod tebe služim, 60
„Da mi platiš koliko rečemo.“
Govori mu Gojeni Alile:
„Dete moje mlađano Bugarče!
„Možeš li se pouzdati sine?
„Da timariš dva konja viteza, 65
„Jednog đoga a drugog vrančića,
„Vranac mi se kod doma rodio,
„A đoga sam skoro pridobio.“
Veli njemu Tadija Dijete;
„O moj Aga Gojeni Alile! 70
„Da ti imaš i dvanajest konja,
„Ja se mogu junak pouzdati,
„Da timarim i da vodom pojim,
„A nekmoli dva konja viteza.“
Godiše se dok se pogodiše, 75
Sad da vidiš Tadiju Dijete,
On otide konjma u podrume,
I tu nađe svojega đogina.
Rani konje Tadija dijete,
Rani konje nekoliko dana, 80
Dok Alilu sitna knjiga dođe,
Iz Posavlja od svog pobratima,
Pobratima Novljanin Halije,
Pobro pobru zove u svatove,
„Pobratime pođi u svatove! 85
„Da mi budeš dever uz devojku.“
Kad Alilu takva knjiga dođe,
On doziva Tadiju Dijete;
„Sluto moja mlađano Bugarče!
„Idi slugo u tople podrume, 90
„Te opremi dva konja viteza,
„Meni đoga a tebi vrančića,
„Da idemo u tursko Posavlje,
„U svatoae mome pobratimu,
„Pobratimu Novljanin Halilu.“ 95
Ljuto pisnu Tadija dijete:
„Bog t'ubio Gojeni Alile!
„Kud me vodiš u tursko Posavlje,
„Jer će mi se podsmevati Turci.“
Onda viknu Gojeni Alile: 100
„Sestro moja Hajkuna devojko!
„Vodi slugu na gornje čardake,
„Podaj njemu ruho šeratlisko.“
Sestra brata odmah poslušala,
Uze slugu za bijelu ruku, 105
Odvede ga na tanke čardake,
Te ga svlači pa ga preoblači.
Kad s' obuče Tadija dijete,
On otide u donje podrume,
Te opremi dva konja viteza, 110
U tom siđe Gojeni Alile,
Đoginu se na ramena baci,
Pa hodoše u tursko Posavlje.
Kad su bili poljem zečevijem,
Onda reče Gojeni Alile: 115
„Slugo moja mlađano Bugarče!
„Sada ćemo konje proigrati,
„I probati dva konja viteza,
„Jer ću tamo trčati košiju,
„Pa ja neznam koji li je bolji, 120
„Vranac mi se kod doma rodio,
„A ćoga sam skoro pridobio.
Ljuto pisnu Tadija dijete:
„Bog t' ubio Gojeni Alile!
„A kako ću konja poigrati? 125
„Kad ja konja nikad jaho nisam.“
Veli njemu Gojeni Alile:
„Slugo moja mlađano Bugarče!
„Ti odupri nogom u zengije,
„A vrančiću popusti dizgine, 130
„Tako će mo konje pokušati.“
To rekoše pa se poslušaše,
I dizgine konjma popustiše,
Polećeše preko polja ravnog;
Al' da vidiš Tadiju Dijete, 135
On vrančiću pokupi dizgine,
Te propusti Gojenog Alila,
Pa poteže dvije danickinje,
Te on gađa Gojenog Alila,
Po sred pasa da nepusti glasa, 140
Pade Alil u travu na glavu.
Kad to viđe Tadija Dijete,
On uhvati debela đogina,
Pa se vrati u tursku Udbinu,
Daleko ga Hajka ugledala, 145
Pa pred njega bliže išetala:
„Slugo naša mlađano Bugarče!
„Gdi si moga brata ostavio,
„Kad ti vodiš njegovoga đoga,
Veli njojzi Tadija Dijete: 150
„O Hajkuna lijepa devojko!
„Alil osta u turskom Posavlju,
„Pa je mene natrag opremio,
„Da ti ideš u tursko Posavlje,
„Tamo nema lepih devojaka 155
„I još te je bratac pozdravio,
„Da otvoriš na riznici vrata,
„Da mu blaga jošte ponesemo.“
To Hajkunajedva dočekala,
Pa otide na gornje čardake, 160
Te se svuče pa se preobuče,
Pa uzeše od riznice ključe,
Te se pustog nakupiše blaga,
I uzeše dva konja viteza,
Metuše se njima na ramena, 165
Pa hodoše preko polja ravnog.
Kad su bili poljem zečevijem,
Tada reče Hajkuna devojka:
„Slugo naša mlađano Bugarče!
„Tud' s' ne ide u tursko Posavlje. 170
„Već se ide u vlaške Kotare.“
GovorijojTadija Dijete:
„O Hajkuno žalosna ti majka!
„Ja i neću u tursko Posavlje.
„Već ja hoću u vlaške Kotare, 175
Pa on hode u lomne Kotare
I odvede Hajkunu devojku.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
