Sulj-kapetan
| Sulj-kapetan Pisac: Grigorije Božović |
U Brodu, glavnom mestu poturčene Gore, čija su sela nežno obgrlila grotlasti Koritnik, već odjekuju gočevi i zurne, i to ne ciganske no prave goranske, napravljene po nekom iz dalekoga Anadola donetom prepočetku. Sredina je divnoga planinskoga leta, a sutra je Pantelejica.
Čudan je Šar sa svojim gredama i ograncima. Krepak je njegov ne samo divlji čar, no i snaga koja još drži istrzane ostatke starine naše. Stočarska naselja s obe strane njegova šarena hrbata imaju svoje običaje, naročite nagone za održane. Lutaju sa svojim stadima od blagih primorja do posurelih snežanika Bistre n Koraba. Skiću po pečalbi od mora do mora i daleko preko Dunava, noseći u mekoj tugovanki nostalgiju za rodnim kršem kao niko iz našega plemena. Ali svako njihovo selo ima jedan dan u godini, kad se po mogućstvu svi skupljaju, koji je veći i od Uskrsa i Bajrama, i kad planinci gotovo neosetno osete da su jedno, i ako ih ova dva praznika dele u nepomirljive tabore. Najizrazitiji u ovom pogledu, Galičnik, ima svoj Petrovdan. To je svetkovina i starodavnoga početka leta, i zavetina seoska, praznik pune vedrice i srećnoga dolaska sa pečalbe. To isto je za Brod Pantelijevdan, sadašnja Pantelejica, ostatak njihove hrišćanske zavetine kod crkve Sv. Pantelije u Brodu.
Odjekuju gočevi, a užurbalo se selo. Došli su pečalbari iz tuđine da prosvetkuju po starom običaju. Na prekor svih hodža i ulema, Brođani su ga održali. Osvanuće sutra Pantelejica, pa kao u prošlim vremenima, u selu će se obaviti sve svadbe, sva vesela, svi suneti. Poređaće se oko izvora nasred sela gledanici — momci za ženidbu. Doći će da zahite studene vode nakićene gledanice i baciće kitu tek iščupana bosiljka na svoje srećne izabranike. Jer tako poturčeni Gorani čuvaju stare običaje, kaogod i staru nošnju i govor. Ali su revnosni u veri kao retko ko od preverenih skorojevića. Sunet, pravo muslimansko krštenje, obavljaju samo u ovaj dan, da bi toj stvari dali što veći značaj. Zato se već po Brodu peku halve, mese baklave i razni kolači, kakve je samo Carigrad mogao izumeti a Goranin naučiti, bilo kao kuvar kod kakvoga ješnoga paše, bilo kao poslastičar s one strane Zlatnoga Roga.
No najveću novost učini dolazak u selo Sulj-kapetana, staroga ratnika i goranskoga viteza lutalice. OD Sereza do Vasjata, n od Debra do Ćustendila spominjano je njegovo ime i pronošena hajdučka slava. Sinovac čuvenoga Lazara Ćaje, svoga oca je sahranio u pravoslavnom groblju, a muslimanstvo prigrljavao utoliko ukoliko mu je rasla mržnja na one, nešto ranije isturčene, koji mu kuću razoriše, i tisućna stričeva stada pregnaše preko Koritnika. Odmetnuo se bio u šumu kao i svaki nemiran duh. Da je sultan češće, kao ranije, prolazio kroz ove krajeve, jamačno bi i njega uočio kao i njegova zemljaka Sinan-pašu, kao Sokolovićeve — Hercegovačkoga i Matskoga, kao Rustema Bosanca i mnoge Ćupriliće. Kad se već poturčio, hteo je da bude slobodan i bez stege: nije valjda mogao gledati da mu Ljumljani i dale otimlju stoku i presecaju globu. Naprotiv, postao je hajduk da sam šale raboše za globe i da pokaže kako se otimlje. Neka mu se smeju koliko god hoće što mu je strina Božana još Božana, i to baš u Brodu pokraj preklada, i što su mu bratanci u Prizrenu u srpskoj školi. Lekovac je on. A od Lekovaca neki su već muftije i muderizi, pa i oni što se krste — daj, Bože, da postanu vladike, a on će da hajdukuje!... Stočarstvo je u Gori uništeno i nastala dotle neznana pečalba. Ne može on ići u Smirnu i Sarajevo da gradi halvu i prodaje bozu. U drukčiju je pečalbu pošao. Sastavio je Družinu po starom krdžalijskom zakonu: od zla oca i od gore majke, u kojoj se o veri ne pita. Nastao je da sobom produži mutno pomešane zavete i Starine Novaka i raznih balkanskih kesedžija. Kačanik, Demir-Kapija i veliki putovi ka Serezu i Bitolju bejahu njegovo poprište. Njegove pustolovine vlast je gledala kroz prste, jer se odlikovao u svima ratovima i ugušivanju pobuna, da mu je nadimak kapetan pristajao i kao pustolovnom atamanu i kao ratnom stotinašu.
Već je počeo da zalazi u godine. Njegov je jedini sin gotovo momak, a još nesunećen. Kao i mnogi po selu. Svake godine uoči Pantelejice siđu stariji Gorani do Prizrena i tajno upitaju koga od srpskih prvaka: da li se treba nadati skorom pzbavljenju, da ne bi svoju decu kvarili — da posle, kao hrišćani, nose sramni žig na mirosanom telu... To je činio i Sulj-kapetan, te mu je dete već odraslo kao kaurin. I on se nečemu nadao. Ali evo već nekoliko godina kako su Prizrenski odgovori tužni. Svet počeo da se miri sa sudbinom. Tako isto i hajdučki kapetan. Iz dana u dan vidi on kako od nada nema ništa. Već je počeo da se ljuti na svoje bratance Jančeta i Kostu što se ne turče, no još svoju dedu šalju u Beograd na škole. He, a kako je divan, na primer, Petar Kostin! Kad bi se taj poturčio, vera i bog, brzo bi Postao ili veliki vezir, ili šeih-ulj-islam... Slomljen je već Sulj-Kapetan. I sam oseća da svakoga trenutka postaje sve veći muslimanin i Turčin. Ne vala se više zanositi i premišljati. Zato je i došao u Brod da se malo odmori i Suneti svoga sina. Bi!... I sam je Turčin već... Gočevi biju. Sulj-kapetan je objavio svoju odluku za Sina, te mu navališe Gorani na veselje. I oni su kao ostali svet. Iščekuju čuda od rasipanja i pokazivanja. Pa to i ne kriju. Misle da su i njegovi ćemeri puni dukata, kao što je gromka njegova slava hajdučka. Međutim, kapetan je tanak domaćin. Nije štedio ni kod kuće, ni pri pustolovinama. Hteo je da zadivi svet jednim Goraninom, da pokaže Turcima kakav može biti jedan potur. Rasipao novce lakše no što ih je zadobijao. Davao je sirotinji, gostio prijatelje i divlju družinu. Bacao je u tekije i crkve baš kao onaj đakovički bektaš što je na samrti podelio svojih poslednjih trista groša tekiji, džamiji i Dečanima: „pred Bogom jedna je vera prava — valjda će koja od ove tri pomoći meni grešnom pijanicu!...“ Niko ne zna da je on jedva u ćemeru nabiljušio pedeset dukata da obavi sunetsko veselje, no sve zinulo da vidi čuda od zlata i gospoštine...
Vidi to kapetan, pa ga nešto štrecnu. Zagolica ga bezobzirna taština. Prvi je on čovek sad u Gori, u Brodu, mora i njegovo dete u poslednjoj svečanoj povorci kroz selo biti kao knez. U zlatu i na hatu kao valijin sin. Inače zašto se poturčio i zašto da dete sad čini pravim Turčinom? Zašto da njegovi zemljaci pomisle da je više sojtarija no hajdučki kapetan? Ali — pusto nemanje!...
Baš tih dana bejaše došao u Brod bogati prizrenski trgovac Spasa Čemerikić sa punim bisagama zlata i srebra da po Gori otkupi ovogodišnju vunu za izvoz. Došao je na svojem hatu, sa vezenim kuburlucima na sedlu, jer se ovde nije bojao. On je glavni poverilac goranski, dobrodušan čorbadžija, koji oskudnih godina svu Goru izdržava hranom do ovoga doba. Njega se najzad seti Sulj-kapetan. Pa pozva staroga slugu Ćerima:
— Ali znaš, moj Ćerime, da mi je sega srce ćumur? Još jedna žiška — pepel će se učini!...
Zatim mu pruži fišek i prsten s ruke, pa se strahovito namršti:
— Turčin sam, šućur!... Što da mislim gore-dolu?... Idi vo selo. Će go nađeš čorbadžija Spaso od grad. Dadi mu to.
„Ti se pozdravil — da mu rečeš — aga mi Sulejman Lekovac so zdravo — živo: hata da mu ispratiš i sve ćemere so liri, so altani, so dukati. Rezil da go ne učiniš, zašto — sunet pravi detetu. Gajle ič da nemaš. Samo nema takec-vakec: ja toj, ja glava nemaš“... Odi, bre stari pes!...
Krajem leta nakon dve godine posle ovoga spuštaše se niz Vardar kroz Demir-Kapiju karavan sa prizrenskim trgovcima. Karavani sa vunom i sahtijanom stigli su još ranije u Solun, gde se utovaruju u lađe za Trst i Marsel. Trgovci su na običnim jalicama, sa seksanama koje im nose jelo i stvari za prenoćišta. Na ponekoj seksani su i bisage pune novaca. Vrve oni bez oružane pratnje, na sreću, ovom opasnom dolinom. Neće da izazivlju gorske hajduke neskromnošću. Samo je svaki od njih prigotovio po dvadesetak dukata, a u bisagama pored čuture sa žeženicom po oku najlepša skopljanska duvana — da obdare slučajne susretnike koji žudno traže ukraj puta ovake namernike. Ali je svaki od njih prikrio duboko u pojasu i po samokres. To je očajnička puška. Jer je čudnovat Prizrenac. Potuli se putem, postane veoma skroman, mnogo podnosi, hoće novcem da se otkupi, duboko se Turčinu presavije, no ume i hoće često da umre! Kad kroz njega Progovori klasična krv, a lice pocrveni kao turčinak...
U Društvu beše i Spasa Čemerikić. Spremio se da sa Dimišem Mišetevićem vidi London. Bio je u Carigradu, Aleksandriji, Trstu i Beču. Hoće pod stare dane da oproba Trgovačku sreću i sa dalekom prestonicom. U Solunu mu se već tovare ogromne količine vune i polučinjene prizrenske kože. To Mu je valjda poslednji uzmah, jer je ostario. Pred polazak je ostavio zaveštanje, da njegova muka ne bi otišla u vetar. Dece nema, pa je sve ostavio narodu. Zato i treba ovaj poduhvat da mu donese najviše zarade...
Kad povorka naiđe u samu sutesku, ona pogna umorne konje brže da što pre mine ovo opasno mesto. No čim izbi na drugu stranu, čitava četa razno obučenih i razno naoružanih pustolova opkoli ih i zaustavi s naredbom na turskom jeziku da sjašu i pođu za njima. Trgovci utrnuše, pa poslušaše. Ali Čemerikić se seti da su njegove bisage najpunije, da je to već narodna navaka. Sjaha i on, pa uzdahnu teško i bolno. Gle nesreće! Uz njegovu glavu, koja više nikomu ne treba, otide i ono što je narodu namenio kao da je prokleto. Ostaće i dalje crkva nepokrivena, a škole u podrumima. Vaj!... Njemu udari plamen uz obraz, pa brzo trže pištolj i opali na najbližega. Ali ne pogodi. Hajduku ne dade družina da ga pogubi, pošto je njihov poglavica izrično naredio da se svi živi dovedu.
Iza desnoga vrha Demir-Kapije, na jednom brdašcu, seđaše na ovnujskoj koži stravičan ataman. Duže kose, u bradi, sa ogromnom derviškom kapom, ispod koje sjajahu dva krupna zelena oka. Puši na dugom čibuku, a belokori jatagan izvukao iz nožnica i metnuo pored desna kolena. Iza njega drži mu momak njegova konja i dve-tri samarice koje im nose komoru. Trgovcima klecnuše kolena, kad hajduk pokaza na Spasu Čemerikića i reče da je pucao. On naredi da mu se ovaj primakne, pa se maši za jatagan i o tle mu oproba vitkost. Ali ga Spasa dostojanstveno pogleda i pozdravi rukom. Harambaša ga preseče očima i poče potmulo turski:
— Šta si hteo, bre?
— Da se branim, aga.
— Čime?... Puškom?... Kaurska glavo nerazbrana!... Zar ne znaš da je vaša puška umrla odavno?
— Zaista je tako, aga!... Ali desi se po neka...
— Koja ne upali —
— Ponekoja i upali! — drsko odgovori trgovac, kao čovek koji vidi da je sve svršeno. Smrt ga neće mimoići, pa barem da progovori kao onaj s koca, ili ispod dželatove sablje...
— Dakle i kaurin da se maša za pušku?
— Sladak mu je život kao i Turčinu, aga... Obraz tako isto...
— Take je! — uzviknu dervišina na goranskom narečju, te se Trgovci još više uplašiše. To je sigurno kakva poturica iz Kičeva ili Tetova, koja se neće zaustaviti samo na pljačkanju.
Međutim namršteni harambaša upre pogled iznad njih negde u daljinu, pa se duboko zamisli, a rukom se igraše sa golim jataganom, po izgledu samo da naredi da mu poviju Spasu Čemerikića, te da mu odrubi samovoljnu glavu.
— Ali me poznavaš, bre kaurine? — nastavi u neko doba čisto — goranski. Ne.
— Ne se plaši, kazuj istinu!
— Potesno li će me nađeš — isprsi se Spasa očajnički: — te da te lažem?
— A si poznaval nekad potura Sulj-kapetana?
— Jesam.
— Beše li toj neki put na nečare?
— Ne znam, aga...
— Ne, ne — zbori pravo. Ako si ti Spasa Čemerikić od Prizren?... Teško beše jedan put i Sulj-kapetan vo Gora. Rezil će se napraveše. Ama ti mu go donese obraz na mesto. So junaština. Dade mu hata za dete i mnogi ćemeri so zlato... Take li je?
— Pa, aga...
— Ubavo!... Vrati li ti toj stari poturski pes?
— Vratio mi je sve. I pare i konja. Sam je došao kod mene da broji pare, a njegov sluga je doneo punu tepsiju baklave.
— A što ti reče najzad? Misli ubavo, pa da mi kažeš!
— Reče mi: „Bog turska duša“...
— Ne, ne!... Vake: ,,Bog poturska duša“...
— „da ne mi je zeme, more Čemeriko, dok ne ti napravim dobro“!
— A, take!... Ete, take je rekol toj stari pes!... Toj pogani potur i torbeš!... Takec!... Nastade tajac i pometnja. Prizrenci počeše da mere što bi valjalo: braniti svoga zemljaka ili udvorično odobravati ovom strašnom čoveku. No, on brzo zbaci derviški klobuk s glave, zapovedi družini da voljno sedne, pa se okrenu ponovo zbunjenom Spasi:
— Toj potur se napravi božem derviš: ja sam Suljkapetan — ruku ovamo, zdravo-živo, zemljak!... Ti mi nekad sačuva obraz, pravo je sega i ja da ti vratim... Svi ste slobodni Zemljaci sme. Vije v tuđina da pečalite, i ja takec... Rakije da se napijeme, ama turski, a ne kaurski... Sedite!... Kao nanovo rođeni, Čemerikić mu na rastanku ponudi malo troška, ali se kapetan ljutnu:
— Ba!... Siromav čovek sam, pa opet vo moj ćemer će se nađe nekoj altan... Samo zemi moj prsten. Do Senjanik ima još loši ljudi: neka ti bidne on derudedžija — zašto pa jedan je Sulj-kapetan od Gora, iako je potur, iako jošte među zube, može biti, će mu se nađe domuzovina... Takec!... Kad trgovci siđoše na put n okrenuše ponovo niz Vardar, inače ćutljivi Demiš okrenu se Spasi šaljivo:
— Ama na ovuj muku nije baš rđavo kad se neko naš poturči, a što veliš?
— Skrši vrat, protestantu ni jedan! — poluljutito odgovori pobožni Čemerikić, pa natuče na prst desne ruke veliki kapetanov prsten — za svaki slučaj...