Susret
I demon smrti Azrael se krete
U zemlju patnje i krvavih njiva,
I spazi bednog ratnika što sniva
O večnom miru posle borbe svete.
I demon stade kad ga sama srete,
Divalj kô usov kad se s gora sliva,
Strašan kô duga kad polja razriva,
Vatren ko vulkan, plah kô divlje čete.
I zaceri se: »Kud um ti luta,
Kad polja tvoja kostima zasuta
Potoci krvi tvog naroda vlaže,
Kuda ćeš preko izbrazdanih šuma
Kuda te vodi zanos nerazuma?«
Umornu glavu tužno ratnik saže.
Za jauk bolnih gluhe su ti uši
A oči slepe za spaljena sela
Gde paukova mreža se rasprela
A opljačkani hram se srušen puši.
Smrt kanda ne tražiš u svoj ovoj tmuši,
Zar mišica je tvoja i sada smela
Kad decu tvoju klešta muče vrela,
Kud ćeš u zemlju gde se carstvo ruši?
U blato zala i smrti i kuge?...
Gospod mi reče: Umiri za druge
I diže oči i pođe put rova.
Zastrašen demon uteče bez krika
Jer u patnika opaljena lika
On vide pogled Pravednoga Jova.
(Bez datuma)
