5
Sužanj Vladimir[1]
Procvilio sužanj Vladimire!
U tavnici kralja bugarskoga.
On proklinje dane i godine
I staricu milu majku svoju,
Koja ga je na sv'jet porodila. -
Činii, jadan, da niko ne čuje:
Al' to čula Kosana đevojka;
L'jepa ćerca kralja bugarskoga!
Pa govori Kosana ćevojka:
„Boga tebn, sužnju nevoljniče!
„Koja ti je golema nevolja?
„Ali ti je starost dodijala;
„Al' tavnica jadna kuća tvoja;
„Al' na nogu negve do koljena;
„Al' na ruku teške lisičine;
„Ali ti je na um pala majka;
„Ali ti je žao zavičaja;
„Al' si čuo, moj sužnju nevoljni,
„Da s' udaje vjerna ljuba tvoja?"
„„Boga tebi, neznana đevojko!
„„Lije meni starost dodijali,
„„Ni tavinica jadna kuća moja,
„„Ni na nogu negve do koljena,
„„Ni na ruku teške lisičine
„„Niti mi je na um pala majka,
„„Niti mi je žao zavičaja,
„„Nit s' udaje moja vjerna ljuba.
„„Ženjen n'jesam, ženiti se neću,
„„Jer znam da ću skoro poginuti.““
Još ga pita Kosana đevojka:
„Kaži mi se, moj sužanj nevoljni!
„Od koga si roda i plemena?“
Kaže joj se sužanj Vladimire:
„„Ja sam sinak kralja Pirinskoga!
„„A sužanj sam kralja bugarskoga.
„„Moja bi me otkupila majka,
„„Al' me ne da care na otkupe;
„„Već on ište moju rusu glavu."" -
- Ja ću poći b'jelu dvoru mome,
Zaklinjat ću starca babu svoga,
Samuila gospodara tvoga!
Živim ću ga Bogom zaklinjati,
Da te pusti iz tavnice tavne.
Ona ode b'jelu dvoru svome,
Ona kleče na gola koljena,
Pa zaklinje starca babu svoga:
„Boga tebi, moj babajko stari!
„Daruj meni sužnja Vladimira
„Za v'jernoga zaručnika moga!
„Pusti njega iz tavnice tavne
„A tako ti Boga jedinoga!
„I tako ti sina Radomira!“
Na to se je kralju smilovao,
Udara sө rukom po koljenu,
Pa govori Kosani ćevojci:
- Darujem ti sužnja Vladimira,
— Za tvojega vjerna zaručnika.
Tad ustade Kosana đevojka,
Ona skoči na noge lagane,
Pa uzima od tavnice ključe,
Tavnici je vrata otvorila,
Dozivala sužnja Vladimira:
„Ustani se moj sužnju nevoljni!
„I otari grozne suze tvoje,
„Evo tebe zaručnica zove,
„L'jepa ćerca kralja bugarskoga,
„Samuila gospodara tvoga.“
Tad se dike sužanj Vladimire:
Pocrnio i sav potavnio;
Nokti su mu orati bi mog'o;
Kosa mu je do zemljice crne;
Ubila ga memla od kamena;
Jedva ide dvoru bijelome. -
Daleko ga kralju ugledao,
Još je bolje preda-nj išetao:
- Aoj meni, do Boga miloga!
Dosta sam te sinko namүčio
I konakom... i gladi... i žeđom...
Brže zove bugarske teržije
Da mu kroje od zlata haljine.
Te govori Kosani ćevojci:
- Darujem ti sužnja Vladimira!
Za tvojega vjerna zaručnika. -
Ajde, sinko, b'jelu dvoru tvome,
Neka ti se obeseli majka;
Kad ugleda Vladimira sinka!
