Sudba
| Sudba Pisac: Slobodan Radošević |
Sudba
Šta su ljudi drugo nego senke blede,
Fatamorgana na pustinjskom pesku,
Sudbinu magle što životom slede,
Da najzad nestanu u jednome blesku?
Senke po zemlji kada sunce sija
Silama svojim atomskoga žara;
Il neka divna,tiha melodija
Što za časak jedan dušu nam očara.
A kad sunce zađe za oblake guste,
I igra atoma nenadno zastane,
Svud samo tišina i odaje puste,
Dok senka jedna zauvek nestane.
Nit sjaja oka,nit blagoga zova,
Nit nežnih reči ljubavi žarke;
Niti suza,patnji,il onoga bola
Koji znaju samo svetiteljke majke.
Potomstvo,sreća,trijumfi i slava,
Večite težnje,borbe,ideali;
U grobu mirno svaka sudba spava,
Bogat i siromah,veliki i mali.
Al srce ljudsko odgovora traži
Od onog što se večnošću nazvaše;
Zaboravom čovek svoju nemoć snaži
Pred problemom tužnim realnosti naše.
Našto smis’o pravde,lepote i dobra,
One spone mile naših ljudskih snova,
Kad sve samo traje do bliskoga groba,
Do samoće stravne,zavijanja sova?
Sva zemlja lepa,svi naši dragi,
Svetovi stvari,životinja,bilja,
Sve majske zore i vetrići blagi,
I čežnje tople zemaljskog okrilja.
Zagonetkom tužnom svaka mis’o diše,
Iluzije puste nestaju bez traga,
Jedno po jedno – nema ih više,
Sa spiska živih sudba redom briše...
Oktobra 1954
Beograd
Izvori
uredi- Autor:Slobodan Radošević , Sub specie aeternitatis, Beograd: Čigoja Štampa, 1995.