Strah

Svetolik Ranković

Strah

Strah Pisac: Svetolik Ranković

          Kočijaš, obrnuvši kola polukrugom, zaustavi ih pred glavnim ulaskom u stanicu. Kapetan Živko, koji dođe na kolima, i ne sačeka da konji stanu, već nestrpljivo iskoči iz kola i prošavši odeljak za prtljag, izađe na peron. Pogledavši u veliki časovnik i sravnivši njegove pokazaljke sa svojim srebrnim časovnikom, uputi se k vratima, na kojima beše ispisano: šef stanice. Predanj izađe nekakav niži železnički činovnik. Živko ga zaustavi, učtivo prinese ruku kapi i blago zapita:
          — Molim vas, kad stiže voz iz Pirota?
          — Odmah posle beogradskog — odgovori činovnik i htede da pođe.
          — Znam, brate, ali kad... u koliko... hoću reći tačno minuta?
          — Šest i četrdeset pet — oDgovori ovaj i ode.
          — Hvala lepo! — viknu Živko za njim, pa stade da meri koracima kockice na peronu i da svakog trenutka pogleda na sat. Do beogradskog voza imalo je još petnaest minuta, a do pirotskog ravno čas.
          Sad mu bi krivo što se tako požurio: ko će da izdrži još ceo čas u ovakvom nestrpljenju! »Ali opet, pomisli on, bolje da ja čekam ovde no da zadocnim.« I umiren tom mišlju stade da hoda, osluškujući po neki put neće li čuti poznati pisak lokomotive.
          Peron beše prazan. Svetlost od sijalice padaše na šine koje se ređahu jedna pored druge. Jedan radnik provuče prazna kola od prtljaga, ostavi ih tamo negde među šinama pa ga nestade...
          »Kažem ja njoj, misli Živko hodajući, da se ne kreće po ovakvom vremenu. Zar ne bi bolje bilo da smo i Božić zajedno proveli... onako sa decom, k’o što Bog hoće, pa divota! Aja! Hoće ona kod majke... samo da mi muči decu... Pa još traži da je ostavim i za novu godinu. E, snašo, nisi pogodila! To ne dam. Ja hoću s mojom decom da dočekam novo leto.« 
          »Ha, šta je ovo — deset minuta prošlo, a beogradskog voza nema ?« 
          Živko se uputi čekaonici, ali videvši tamo Mnogo naroda, a on sad ne beše raspoložen da sluša svačije razgovore, vrati se i produži dalje da hoda.
          — Koga čekate, gospodine kapetane ? — viknu neko iz neosvetljena kraja.
          — Ja... čekam ja... Živko se zagleda u onoga, što mu se približavaše.
          — A, ti si, Milane... čekam ženu i decu. Priđe mu poručnik Milan i pozdravi ga.
          — Zdravo, zdravo! Eto vi’š... odvela decu kod majke da božićkuje tamo. Sad ih čekam; hoću da dočekamo zajedno novu godinu. A ti?
          — Ja čekam majku, pa ima zadocnjenje. To mora da bude svakad kad ja koga čekam...
          — A, ima zadocnjenje? — zapita iznenađen Živko, ne razbirajući koji se voz zadocnio.
          — Ima, sad sam pitao.
          — E servus!... prekide ga Živko, želeći pošto poto, da ostane sam sa svojim mislima.
          — Znaš, ja imam još da naredim sa šefom — reče on i udalji se brzo.
          Opet dugo i usamljeno hodaše, opet misli jedna za drugom kao rojevi.
          »A ona baš ljuta ode odavde!... I ja sam bio lud... za onaku sitnicu, za ništa, tako reći, a načinio čitavu svađu. I svakad tako.« 
          I sad mu dođe pred oči Draga, onako tiha i blaga, bolešljiva lica, s onim umornim i prekornim pogledom. »O, baš sam lud !«... pomisli on, pa stade još brže da hoda.
          Odjednom čuje on neki živ govor. Ne zna koje je vreme, ali drži da je prošlo vrlo mnogo. Približi se grupi železničara, koji stajahu između šina u živom razgovoru. Jedni trčahu k telegrafu, a drugi k zgradi gde stoji rezervna lokomotiva.
          — Na sto tridesetom kilometru! — viknu neko glasnije!
          — Prokleto mesto!
          — Sad će vlakovođa biti gotov.
          Jedan iz gomile odvoji se i prođe pored Živka.
          — Molim vas lepo, šta je to bilo? — zapita ne dišući.
          — Iskočio voz — odgovori ovaj u hodu.
          — Gde? A putnici!? — viknu Živko i potrča za njim.
          — Ne zna se još ništa.
          Živko stade. Svetlucaju sijalice i treperi u tami slaba im svetlost, a on zanemio kao da mu je paralisan svaki živac. Najedared se obrte i potrča napred, prođe staničnu zgradu pa dohvati ravnu prugu pirotsku i pojuri njom ne znajući ništa za sebe, ne misleći ni o čemu. Samo mu pred očima proleću neki svetlaci i u mislima stoje samo oni, njegovi najmiliji, koji tamo negde u ravnom polju na ovoj studeni, možda leže razmrskani, pobijeni, mrtvi.
          »Šta je ovo ?... Ne može biti! Zar baš sad, kad oni dolaze... zar baš ovaj voz!... To je ono, što sam ja navalio kao lud: dođi, pa dođi! Trebaju mi deca za novu godinu.« 
          »A ako slučajno nisu pošli ovim vozom? A depeša !...« I on se pipnu po džepu gde mu stojaše depeša, u ko joj žena javlja da dolazi večeras.
          »Znam, ali je mogla zadocniti za voz... mogla je zadržati majka ...« Ali on pojmi da njegova Draga ne bi smela učiniti ono, što je protivno njegovoj volji.
          I njegova sopstvena pogreška još više pade mu na dušu, i on potrča još brže.
          — Stoj! — viknu neko pred njim. Slaba svetlost prođe mu preko lica i on poznade čuvara pruge.
          — Ko je to? Sad će voz da prođe, dole s pruge — viknu mu čuvar.
          Živko mu pritrča, dohvati ga rukama za ramena i snažno zatrese.
          — Kakav voz!... Zar nisu poginuli ? Živi ?... Čuvar se otimaše, misleći da ima posla s nekim ludakom, ali kad spazi oficirsku kapu, umiri se.
          — Pirotski voz, gospodine... šta vam je ?...
          — Pirotski!... Zar nije iskočio... smrvljen?
          Kao odgovor na to pitanje začu se iz daleka tutnjava voza, koja se približavaše sve više... Kroz gustu tamu svetlucahu dva crvena oka kao dva čudovišta, a gruvanje po šinama postajaše sve jače.
          Živko pusti čuvara, skoči s pruge, pa potrča pored nasipa k stanici.
          — O Bože, učini čudo !... Moja mila dečica !... I on trčaše iz sve snage, a za njim iđaše sve bliže i bliže sa gruvanjem i treskom noćni voz.
          Odjeknu pisak kroz noćnu tamu i voz projuri napred. U najvećem trku Živko gledaše na prozore vagona. Učini mu se da promače poznato mu detinje lice... Jest, on je, njegov mali Mića! O, Bože!...
          Polumrtav od umora stiže na stanicu.
          Draga se osvrtaše s decom, čudeći se što nema njega, da ih po običaju dočeka.
          Najedared iz mraka ispade on i zgrabi u ruke oboje dece, privuče ih na grudi i gledaše ih čudnim uplašenim pogledom.
          — Živi!...
          Glas mu zadrhta, a iz očiju potekoše vrele suze...
          — Hajde, hajde u kola!
          — O gospođo, dobro došli! — viknu Milan prilazeći im.
          — Šta?... A, gle... vidiš ja moje dočekah, a tvoja majka, gde je ona?
          — More, nevolja je... Iskočio beogradski voz, pa će biti zadocnjenje.
          — A-a!... razvuče Živko i veselo pođe sa decom ka izlasku.
          Kad posedaše na kola i kočijaš ošinu konje, Živko se prekrsti i uzviknu :
          — E presede mi kraj stare godine! Ali neka, samo neka nova bude srećnija!

Izvor

Biblioteka srpskih pisaca, Svetolik P. Ranković, celokupna dela, knjiga druga, str. 51-56, IP "Narodna prosveta", Beograd

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.