Stradija/3
3/3
Kada sam obišao sve ministre, naumim da obiđem i Narodnu skupštinu. Narodna se zove po nekom zaostalom običaju, a, u stvari, poslanike postavlja ministar policije. Čim se vlada promeni, odmah se raspisuju novi izbori, a to znači bar mesečno jednom. Reč „izbori” znači u ovakvom slučaju: postavljanje poslanika, i vodi svoje poreklo još iz patrijarhalnog društva kad je narod zbila imao, pored ostale nevolje, još i tu dosadnu dužnost da misli i brine koga će izabrati za svoga predstavnika. Nekad su se tako primitivno vršili izbori, ali je u modernoj, civilizovanoj Stradiji ta stara, glupa i dangubna procedura uproštena. Ministar policije uzeo je na se svu narodnu brigu, te on postavlja, bira mesto naroda, a narod ne dangubi, ne brine i ne misli. Prema svemu ovome, prirodno je da se to zovu slobodni izbori.
Tako izabrani narodni predstavnici okupljaju se u glavni grad Stradije da rešavaju i većaju o raznim pitanjima zemaljskim. Vlada — razume se, svaka patriotska vlada — i tu se pobrine da to rešavanje bude pametno, moderno. I tu vlada uzme na sebe svu dužnost. Kad se iskupe poslanici, pre nego što se počne rad, moraju provesti nekoliko dana u pripremnoj školi, koja se zove klub. Tu se poslanici pripremaju i vežbaju kako će što bole odigrati svoju ulogu.
Sve to izgleda kao priprema za predstavu u pozorištu.
Vlada sama piše delo koje će poslanici igrati u Narodnoj skupštini. Predsednik kluba, kao kakav dramaturg, ima dužnost da to delo prouči i da za svaku sednicu odredi poslanicima uloge, — razume se, prema njihovim sposobnostima. Jednima se povere veći govori, jednima manji, početnicima još manji, nekima se odredi da izgovore samo po jednu reč, „za”, ili „protiv”. (Ovo se drugo vrlo retko dešava, i to onda kad se podražava prirodnosti, te se, po svršenom glasanju, broje glasovi da se vidi koja je strana pobedila; a u stvari je to određeno mnogo pre nego što je i držana ta skupštinska sednica). Nekima, koji se ne mogu ni za to upotrebiti, određuju se neme uloge, kad se glasa ustajanjem i sedanjem. Kad se tako lepo podele uloge, onda poslanici idu kući i spremaju se za sednicu. Neobično sam se iznenadio kad sam prvi put video poslanike kako uče svoje uloge.
Ustao sam bio rano izjutra i odem u gradski park da prošetam. Tamo puno đaka, dece iz nižih škola i mladića iz viših. Jedni šetkaju tamo-amo i čitaju naglas svaki svoj predmet: ko storiju, ko hemiju, ko veronauku, i tako dale. Neki se, po dva i dva, slišavaju iz onoga što su naučili. Dok, odjednom, ugledah među decom nekoliko starijih ljudi gde tako isto šetkaju, ili sede, uče nešto iz nekih hartija. Priđem bliže jednom starcu u narodnom odelu, poslušam, a on ponavlja čitajući jednu istu rečenicu.
„Gospodo poslanici, prilikom pretresa ovog važnog zakonskog projekta, pobuđen sam i ja, da posle lepog govora poštovanog druga T... M..., u kome je izneo svu važnost i dobre strane ovakvog zakona, progovorim nekoliko reči, i da, upravo, unekoliko dopunim mišljenje poštovanog predgovornika.”
Starac je ovu rečenicu pročitao više od deset puta, i onda ostavi hartije na stranu, diže glavu, zažmiri malo i poče napamet:
„Gospodo poslanici, posle poštovanog druga u kome su...” — Tu zastade, namršti se, ćuta dugo, priseća se, pa nanovo uze one hartije, te opet pročita glasno istu rečenicu. Opet zatim pokuša da je izgovori napamet, ali bez uspeha, pogreši. Ova se procedura ponavljala nekoliko puta, i uspeh sve gori. Starac očajno uzdahnu, odgurnu ljutito hartije i glava mu klonu na grudi.
Prema njemu, na drugoj klupi, sedi jedno đače; u ruci mu zaklopljena knjiga, a ono napamet govori lekciju iz botanike:
„Ova korisna biljčica raste po močvarnim predelima. Njen se koren u narodu
upotrebljava i kao lek...”
Starac diže glavu. Kad dete izgovori celu lekciju, zapita ga:
— Nauči tvoje?
— Naučih.
— Da si živ i zdrav, sinko! Uči sad, dok si mlad možeš pamtiti, a kad dođeš u moje godine, ič!
Nikako nisam mogao rastumačiti otkud ovi stari ljudi među decom i šta kog vraga oni uče pod sedom kosom. Kakva li je to opet škola u Stradiji?
Radoznalost moja postade toliko jaka da sam najzad, ne mogući objasniti ovo čudo sâm, morao prići onom starcu, te iz razgovora s njim doznam da je narodni poslanik i da mu je određeno u klubu da nauči govor, od koga je maločas ponavljao prvu rečenicu...
Posle učenja lekcija dolazi slišavanje, a zatim se drže probe.
Poslanici dođu u klub i tu zauzme svaki svoje mesto. Predsednik kluba sedi za naročitim stolom, i uz njega dva potpredsednika. do njegovog stola je sto za članove vlade, malo dale sto za sekretare kluba. Prvo jedan sekretar prozove sve redom a zatim se počinje ozbiljan rad.
— Neka ustanu svi koji imaju da igraju uloge opozicionara! — naredi predsednik.
Ustade njih nekoliko.
Sekretar izbroja sedam.
— Kud je osmi? — pita predsednik.
Niko se ne javlja.
Poslanici se počeše obazirati oko sebe, kao da bi svaki rekao: „Ja nisam; ne znam ko je taj osmi!”
Okreću se i ona sedmorica i traže očima svog osmog druga, dok se tek jedan priseti i uzviknu:
— A, pa ovaj ovde je dobio ulogu opozicionara.
— Ja nisam, šta me bediš!? — veli onaj ljutito, a gleda u zemlju.
— Pa ko je? — pita predsednik.
— Ne znam.
— Jesu li svi tu? — pita predsednik sekretara.
— Svi.
— Do đavola, pa mora neko biti!
Niko se ne javlja. Opet se svaki stade okretati oko sebe, dža čak i onaj koga prokazaše.
— Neka se javi koji je!
Niko se ne javi.
— Ti si, što ne ustaješ? — reče predsednik onome osumnjičenom.
— On je, on je! — uzviknuše ostali i čisto odahnuše, kao čovek koji skine s leđa veliki teret.
— Ja ne mogu da igram ulogu opozicionara — jeknu onaj grešnik očajno.
— Kako ne možeš? — pita predsednik.
— Neka bude drugi opozicionar.
— To je svejedno, ko bilo.
— Ja volim da sam uz vladu.
— Ama ti si, u stvari, uz vladu, nego tek forme radi mora neko predstavljati opoziciju.
— Ja neću da predstavljam opoziciju, ja sam uz vladu.
Predsednik se uze objašnjavati s njim nadugačko i naširoko i jedva ga privoli, pošto mu jedan od ministara obeća neku bogatu liferaciju gde se može mnogo zaraditi.
— No, hvala bogu! — uzviknu predsednik sav znojav, zamoren; sad ih imamo osmoricu.
Dok se predsednik i vlada objasniše s osmim opozicionarom, te ga jedva privoleše, ona sedmorica sedoše.
— E, sad ustanite svi opozicionari! — reče predsednik zadovoljno i otre znoj sa čela.
Stoji samo onaj jedan.
— Ta šta to znači, gde su sad ostali? — viknu predsednik, van sebe od ljutine.
— Mi smo uz vladu! — gunđaju ona sedmorica.
— E, baš je oskudica u ovoj opoziciji! — uzviknu očajno ministar policije.
Nastade tišina, dosadna, mučna tišina.
— Uz vladu ste — poče sada ljutito ministar policije. — Pa da niste uz vladu, ne bih vas ja ni izabrao! Hoćete, valjda, da sad mi ministri igramo uloge opozicije? Idućih izbora nećete mi vi doći. U tih osam mesta ja ću ostaviti da narod sam bira, pa ćemo bar imati istinske opozicionare!
Najzad, posle dugog objašnjenja, i pošto svakome obećaše po štošta, pristadoše i ona sedmorica da uzmu na se te mučne uloge. Nekom obećaše položaj, nekom veliku zaradu, tek svaki dobi nagradu za tako krupne usluge vladi, kojoj je stalo do toga da skupština koliko-toliko izgleda istinska.
Kad se sve to srećno svrši i otkloni se najteža prepona, predsednik uze slišavati opozicionare.
— Šta je tvoja uloga? — pita prvog.
— Moja je uloga da interpelišem vladu što se državne pare troše uludo.
— Šta će na to vlada odgovoriti?
— Vlada će reći da je to zbog oskudice u novcu.
— Šta ti imaš na to da kažeš?
— Ja na to imam da kažem da sam sa odgovorom vlade potpuno zadovoljan i da molim desetoricu poslanika da me potpomognu.
— Sedi! — reče predsednik zadovoljan.
— Kakva je tvoja uloga? — pita drugog.
— Ja imam da interpelišem vladu što su neki činovnici dobili velike položaje preko reda i imaju po nekoliko velikih plata i mnogih dodataka, dok su drugi, sposobniji i stariji činovnici, u malom položaju i ne unapređuju se toliko godina.
— Dobro, šta na to ima vlada da odgovori?
— Ministri će na to reći da su unapređivali preko reda samo svoje najbliže rođake i lude za koje su se zauzimali njihovi prisni prijatelji, i nikog više.
— Šta ćeš ti na to reći? —
— Na to ću reći da sam sa odgovorom vlade potpuno zadovoljan.
Predsednik pita trećeg šta je njegova uloga.
— Ja imam da napadnem najoštrije vladu što zaključuje zajam pod nepovoljnim uslovima, kad su finansijske prilike u zemlji i inače teške.
— Šta će vlada odgovoriti?
— Vlada će reći da joj trebaju pare.
— Šta ćeš ti na to?
— Ja ću reći da sam tako jakim razlozima potpuno ubeđen i da sam sa odgovorom zadovoljan.
— Šta ti imaš? — pita četvrtog.
— Da interpelišem ministra vojnog što vojska gladuje.
— Šta će on reći?
— Nema šta da jede!
— A ti?
— Potpuno sam zadovoljan.
— Sedi.
Tako presliša i ostale opozicionare, i onda pređe na skupštinsku većinu.
Ko je naučio svoju ulogu bude pohvaljen, a oni što uloge nisu naučili ne smeju doći u skupštinsku sednicu.
Zbog nepovoljnih prilika u zemlji narodno predstavništvo je moralo u prvim sednicama pristupiti rešavanju najhitnijih stvari. Vlada je tako isto pravilno razumela svoju dužnost, te je, da se ne bi dangubilo u sitnim pitanjima, odmah iznela na rešavanje zakon o uređenju morske flote.
Kad sam čuo o tome, upitam jednog poslanika:
— Vi imate mnogo morskih ratnih brodova?
— Nemamo.
— Koliko ih svega imate?
— Zasad nemamo nijedan!
Ja se zaprepastih od čuda. On to primeti, pa i njemu bi to čudno.
— Šta vam je to čudno? — upita me.
— Slušam da ste doneli zakon o...
— Jest, — prekide me on — doneli smo taj zakon o uređenju flote, to je bilo potrebno, jer ni do danas nemamo tog zakona.
— Dopire li Stradija do mora?
— Zasad ne.
— Pa našto onda taj zakon?
Poslanik se nasmeja i dodade:
— Naša se zemlja, gospodine, graničila nekad sa dva mora, a naši su narodni ideali da Stradija bude ono što je nekad bila. Mi na tome, vidite, radimo.
— E, to je nešto drugo — rekoh kao izvinjavajući se. — Sad razumem, i mogu slobodno reći da će Stradija zaista postati velika i moćna, dokle god se za nju tako iskreno i svojski starate i dokle god bude imala tako mudru i rodoljubivu upravu kao sada.
Sutradan čujem da je kabinet pao. Na sve strane, po ulicama i mehanama i privatnim stanovima, razleže se vesela pesma. Već sa sviju strana Stradije počinju dolaziti deputacije da u ime naroda pozdrave novu vladu. Mnogi listovi prepunjeni depešama i izjavama odanih građana. Sve su te izjave i čestitke nalik jedna na drugu, gotovo reći razlika je samo u imenima i potpisima. Evo jedne:
„Predsedniku Ministarskog saveta, Gospodinu...
Gospodine predsedniče,
Vaše rodoljublje i velika dela u korist naše drage otadžbine poznati su širom cele Stradije. Narod ovoga kraja pliva u veselu i radosti zbog dolaska Vašeg na upravu zemaljsku, jer je svaki tvrdo ubeđen da ste Vi sa vašim drugovima jedini u stanju da zemlju našu izvedete iz ovih mučnih i teških prilika, iz ove bede u koju je baciše rđavim i nepatriotskim radom Vaši prethodnici.
Kroz suze radosti kličemo: Živeli!
U ime pet stotina potpisa
(potpis jednog trgovca).”
Ili izjave, obično ovakve:
„Do danas sam bio privrženik prošlog režima, ali kako sam se danas, dolaskom novog kabineta, potpuno uverio da je prošla vlada radila na štetu zemlje, i kako je sadašnji kabinet jedini u stanju da zemlju povede bolim putem i ostvari velike narodne ideale, to izjavljujem da ću od danas svim silama potpomagati današnju vladu i da ću svuda i na svakom mestu osuđivati prošli zloglasni režim,koga se gnušaju svi pošteni ludi u zemlji.
(Potpis).”
U mnogim novinama, u kojima sam do tog dana čitao članke u kojima se hvali svaki postupak prošle vlade, sad vidim članke u kojima se najoštrije osuđuje prošla vladavina, a u zvezde kuje nova.
Kad sam uzeo te listove i pregledao brojeve od početka godine, video sam da se dolaskom svake vlade ponavlja sve jedno te jedno. Svaka nova vlada bude na isti način pozdravljena kao jedina valjana, a svaka prošla osuđena i nazvana izdajničkom, gadnom, štetnom, crnom, gnusnom.
Pa i izjave i čestitke iste, od istih ludi, svakom novom kabinetu, a i u deputacijama su stalno isti ludi.
Činovnici naročito žure s izjavama odanosti svakoj novoj vladi, sem ako koji sme da protivnim postupkom dovede u opasnost svoj položaj i da reskira službu. Takvih je malo, i o njima javno mnjenje ima vrlo rđavo mišljenje, jer kvare tako lep običaj koji u Stradiji postoji već od dužeg vremena.
Razgovarao sam s jednim dobrim činovnikom o jednom njegovom drugu koji ne htede čestitati novoj vladi dolazak na upravu, te je zbog toga otpušten iz državne službe.
— Izgleda pametan čovek — rekoh.
— Budala! — odgovori ovaj hladno.
— Ne bih rekao!
— Ta ostavite, molim vas, zanesenjaka. Voli da gladuje s porodicom nego da, kao svi drugi pametni, gleda svoja posla.
Koga god bih upitao, dobijem tako isto mišljenje o takvim ludima, pa čak ih svet gleda sa sažaljenjem, ali i prezrenjem.
Kako je nova vlada imala neke svoje hitne poslove, a potrebno joj je bilo da joj narod preko poslanika izjavi puno poverenje i u isti mah da osudi rad prošle vlade i skupštine, to zadržaše iste poslanike.
Ovo me jako iznenadi, te naročito nađem jednog od poslanika i povedem s njim razgovor:
— Bez sumnje će kabinet pasti, pošto ostaje ista skupština? — upitam.
— Ne.
— Znam, ali kako će vlada imati puno poverenje ove skupštine?
— Izglasaćemo!
— Onda biste morali osuditi rad prošle vlade, pa i vaš. To znači osuditi svoj rad!
— Koji naš rad?
— Rad vaš sa prošlom vladom?
— Osudićemo prošlu vladu!
— Znam, ali kako ćete to vi, isti poslanici, kad ste do juče pomagali prošlu vladu?
— Ne menja stvar.
— Ne razumem!
— Vrlo prosto i jasno! — reče ravnodušno.
— Čudnovato!
— Ništa nije čudno. Neko će to morati uraditi, pa bilo mi, bilo drugi poslanici. Vladi treba samo ta formalnost. To je tako zavedeno valjda po ugledu na ostale strane zemlje, ali, u stvari, skupština i poslanici kod nas rade samo ono što hoće vlada.
— Pa našto onda skupština?
— Ta je l' vam kažem, samo radi forme, koliko da se kaže da u našoj zemlji ima i toga, i da vlada izgleda parlamentarna.
— E, sad tek razumem! — rekoh još više iznenađen i zbunjen odgovorom.
I, zaista, poslanici su pokazali da umeju ceniti svoju otadžbinu, jer za nju žrtvovaše i svoj lični ponos i obraz.
— Život su naši stari žrtvovali za ovu zemlju, a mi se još predomišljamo da li za nju samo čast svoju da žrtvujemo! — uzviknuo je jedan poslanik.
— Tako je! — odjeknu sa sviju strana.
Poslovi su u skupštini tekli žurno.
Prvo, novoj vladi izglasaše puno poverenje i osudiše rad prošle, a zatim vlada iznese pred Narodno predstavništvo predlog da se u nekoliko zakona učine izmene.
Predlog se primi jednoglasno, i usvojiše predložene izmene u zakonima, jer su zakoni bez tih izmena i dopuna smetali nekolicini ministarskih rođaka i prijatelja da zauzmu neke više položaje u državnoj službi.
Najzad se unapred odobriše svi izdaci koje će vlada učiniti preko budžeta, i onda se skupština raspusti, i poslanici, umorni od državnog posla, odoše kućama da se odmore, a članovi kabineta, pošto srećno prebrodiše sve prepone, i zadovoljni punim narodnim poverenjem, prirediše svečanu drugarsku večeru da se uz čašu vina, u veselju, I sami odmore od teških briga oko uređenja zemlje.
Sirota nova vlada odmah je morala misliti, a tome zanatu ministri u Stradiji nisu vični. Iskreno da govorimo, nekoliko dana su se junački, ponosno držali; dok je trajalo i poslednje pare u državnoj kasi, oni su prekodan vesela i vedra lica primali silne deputacije iz naroda i držali dirljive govore o srećnoj budućnosti mile im i napaćene Stradije; a kad noć padne, onda se priređuju sjajne i skupocene gozbe, gde se pije, peva i drže se rodoljubive zdravice. Ali kad se državna kasa potpuno isprazni, počeše gospoda ministri ozbiljno MISLITI I dogovarati se šta da se preduzme u tako očajnom položaju. Već za činovnike je lako, oni su i inače naviknuti da plate ne primaju po nekoliko meseci; penzioneri su stari ljudi, dosta su se i naživeli; a vojnici, razume se samo po sebi, i treba da se naviknu na muke i nevolje, pa nije zgoreg da i glad junački trpe; liferantima, preduzimačima i svakom drugom dobrom građaninu srećne Stradije lako je reći da isplata njihovih računa nije ušla u ovogodišnji državni budžet. Ali, nije lako za ministre; jer oni, razume se, treba da plate da se o njima dobro govori i piše. Nije lako još i za vazda drugih prečih stvari, jer ima dosta stvari koje su preče od Stradije.
Zabrinuli se, i došli na misao da treba osnažiti privredu, te se zbog toga rešiše da zemlju zaduže povećim dugom; ali kako se oko zaključivanja toga zajma mora potrošiti dosta novaca za skupštinske sednice, za putovanja ministarska u strane zemlje, to ministri rešiše da pokupe za tu celj sve depozite državnih kasa, gde je deponovan novac privatnih lica, da na taj način pomognu otadžbini koja cvili u nevolji.
U celoj zemlji nastala pometnja: u nekim listovima se govori o krizi ministarskoj, u nekim kako je vlada već povoljno svršila pregovore o zajmu, u nekim i jedno i drugo, a vladini listovi pišu kako nikad zemlja nije bila u boljem blagostanju.
Sve više i više stade se govoriti o tom spasonosnom zajmu, novine sve više i više puniše svoje stupce raspravljanjem toga pitanja. Nastade na sve strane jako interesovanje i zamalo te dođe dotle da gotovo stadoše svi poslovi. i trgovci i liferanti i činovnici i penzioneri i sveštenici, sve je to u nekom grozničavom, napregnutom očekivanju. Na sve strane, na svakom mestu samo se o tome govori, zapitkuje, nagađa.
Ministri trče čas u ovu, čas u onu stranu zemlju; čas jedan, čas drugi, čas po dva—tri zajedno. Skupština na okupu, te se i tamo debatuje, rešava, i najzad odobriše da se zajam zaključi pošto-poto, i odoše svaki svojoj kući, a očajna radoznalost sve veća i veća u javnom mnjenju.
Sretnu se dvojica na ulici, pa mesto pozdrava odmah:
— Šta je sa zajmom?
— Ne znam!
— Pregovaraju?
— Sigurno!
Ministri sve jače učestali pohađati strane zemlje i vraćati se natrag.
— Došao ministar? — pita jedan.
— I ja čujem.
— Šta je učinjeno?
— Valjda povoljno!
Dok, jedva jednom, objaviše vladini listovi (vlada uvek ima po nekoliko listova, upravo svaki ministar svoj list — jedan, ili dva) da je vlada dovela do kraja pregovore sa stranom jednom grupom, i da su rezultati vrlo povoljni.
„S pouzdanošću možemo potvrditi da će za koji dan zajam biti potpisan i novac uvezen u zemlju.”
Svet se malo smiri, ali vladini listovi javiše da će za dva-tri dana doći u Stradiju punomoćnik te bankarske grupe g. Horije, te tu potpisati ugovor.
Sad tek nastade usmeno i pismeno prepiranje; zapitkivanje, očekivanje, suvišna, nervozna radoznalost i silno polaganje nade u tog jednog stranca, koji se očekivaše da spase zemlju, behu dostigli vrhunac.
Ni o čemu se drugom i ne govori i ne misli do o tom Horiju. Pronese se glas da je prispeo i odseo u tom i tom hotelu, i masa radoznala sveta, i muškog i ženskog, i starog i mladog, jurne hotelu, jurne tako žurno i besomučno da stare i slabije izgaze
i izgruvaju.
Pojavi se na ulici kakav stranac, putnik, i tek neko rekne drugom:
— Gle, stranac neki! — i pogleda druga značajno, licem i pogledom kao da ga pita: „Da nije to Horije?”
— Da nije on? — veli onaj drugi.
— I ja nešto mislim.
Sa sviju strana posmatraju stranca i zaključe da će baš on biti. Pronesu posle tu vest kroz varoš da su videli Horija, i ta vest se tako brzo pronese i prostruji kroz sve slojeve društva da će posle jednog-dva časa cela varoš s pouzdanjem tvrditi da je
on tu, da su ga ludi lično videli i s njim govorili. Ustumarala se policija, uznemirili se ministri, pa trče na sve strane da se sa njim sastanu i ukažu mu poštovanje.
Nema ga.
Sutradan donose listovi da jučerašnja vest o dolasku Horijevom nije istinita.
Dokle je to došlo, videće se iz ovog događaja.
Jednog dana išao sam na stanicu gde staje jedna strana lađa.
Prispe lađa i počeše izlaziti putnici. Ja se nešto zagovorio s jednim poznanikom, dok, odjednom, masa sveta se povi ka lađi tako silno da me umalo jedan što se zatrčao ne obori.
— Šta je to?
— Ko je? — stadoše mnogi jedan drugog zapitkivati.
— On! — odgovaraju.
— Horije?
— Jest, došao!
— Gde je, kamo ga! — žubori masa i nastade guranje, tiskanje, propinjanje, zveranje, svađa; svaki hoće da priđe bliže.
Zaista primetim jednog stranca koji je molio i zapomagao da ga puste jer ima žurna posla. Jedva čovek govori, stenje upravo, potisnut i zgnječen radoznalom svetinom.
Policajci su odmah razumeli svoju pravu dužnost i odjuriše da o dolasku njegovom izveste ministra predsednika, ostale članove vlade, predsednika opštine, glavara crkve i ostale velikodostojnike zemaljske.
I, zamalo, a u masi se začuše glasovi:
— Ministri, ministri!
I ministri se doista pojaviše sa svima velikodostojnicima zemlje Stradije. Svi u svečanom ruhu, sa svima lentama i silnim ordenima, a sve ne nose u redovnim prilikama, već po nekoliko samo. Masa se rasklopi na sve strane, i tako stranac ostade sam u sredini, s jedne strane, a s druge se strane pojaviše ministri idući mu u susret.
Ministri se zaustaviše na pristojnoj daljini, skidoše kape i prikloniše se do zemlje. To isto uradi i masa. On izgledaše nešto zbunjen, preplašen, a u isto vreme jako začuđen, ali se s mesta nije micao, stajao je nepomično, kao statua. Ministar predsednik istupi jedan korak još napred i otpoče:
— Vrli stranče, tvoj dolazak u našu zemlju istorija će zabeležiti zlatnim slovima, jer taj znameniti dolazak čini epohu u našem državnom životu; tvoj dolazak donosi srećnu budućnost našoj miloj Stradiji. U ime cele vlade, u ime celog naroda, ja te pozdravljam kao spasitelja našeg, i kličem: živeo!
„Živeo! Živeo!” prolomi se vazduh od usklika iz hiljade grla.
Zatim glavar crkve otpoče pevati pobožne pesme, i zabrujaše zvona na hramovima glavnog grada zemlje Stradije.
Kad se i taj deo zvaničnog dočeka svrši, onda ministri, sa ljubaznim osmehom na licu, s poniznošću priđoše strancu, rukovaše se redom, pa se ostali izmakoše i stadoše gologlavi s priklonjenim glavama, a ministar predsednik uze njegov kufer u naručje, s nekim strahopoštovanjem, a ministar finansija, opet, štap znamenitog čoveka. Poneše te stvari kao kakve svetinje. Kufer je, razume se, i bio svetinja, jer je u njemu sigurno sudbonosni ugovor; upravo, u tom kuferu beše, ni manje ni više, već budućnost, srećna budućnost cele jedne zemlje. Zato je, dakle, ministar predsednik, znajući šta nosi u svojim rukama, izgledao svečan, preobražen, ponosit, jer u svojim rukama nosi budućnost zemlje Stradije. Glavar crkve, kao čovek bogom obdaren velikim duhom i umom, odmah je i sam uvideo važnost toga kufera, te sa ostalim prvosveštenicima opkruži ministra predsednika, i zapevaše pobožne pesme.
Sprovod se krete. On i ministar finansija napred, a kufer u naručju ministra predsednika, opkružen prvosveštenicima i gologlavim narodom, za njima. Ide se lagano, svečano, nogu pred nogu, pevaju se pobožne pesme, a zvona zvone i pucaju prangije. I tako lagano glavnom ulicom, idući domu ministra predsednika. I kuće i kafane i hramovi i kancelarije, sve se ispraznilo, sve je živo izišlo da sudeluje u tom epohalnom dočeku velikog stranca. Čak ni bolesnici ne izostadoše; i oni su izneti iz stanova da vide tu retku svečanost; čak i iz bolnica sve bolesnike izneli na nosilima; pa i njima čisto seknula boljka: lakše im kad pomisle na sreću svoje mile otadžbine, i deca na sisi izneta, i oda ne plaču, već upiljila svoje očice u velikog stranca kao da osećaju da se ta sreća za njih sprema.
Dok stigoše do kuće ministra predsednika, već i veče pade. Stranca više uneše nego što ga uvedoše u kuću; uđoše svi ministri i velikodostojnici, a masa ostade da pilji radoznalo u prozore, ili prosto da blene u kuću.
Sutradan počeše da stižu deputacije iz naroda da pozdrave velikog stranca, a već još u zoru pred kuću ministra predsednika dokrckaše lagano teško natovarena kola raznih odlikovanja za vrlog stranca.
Stranac je, razume se, odmah izabran za počasnog predsednika ministarstva, za počasnog predsednika opštine, Akademije nauka i sviju mogućih humanih društava i udruženja u Stradiji, a njih ima sijaset, pa čak i društvo za osnivanje društava. Sve ga varoši izabraše za svog počasnog člana, svi ga esnafi priznadoše za dobrotvora, a jedan puk vojske u počast njegovu prozva se „Silni puk Horijev”.
Svi listovi ga pozdraviše dugim člancima, mnogi doneše njegovu sliku. Mnogi činovnici behu u počast toga dana unapređeni, mnogi policajci i odlikovani i unapređeni, mnoga nova nadleštva otvorena i novi činovnici postavljeni.
Već dva dana kako traje burno vesele po celom gradu. Svira muzika, zvona zvone, pucaju prangije, bruje pesme, rasipa se piće.
Trećeg dana, ministri, iako mamurni od veselja, moradoše žrtvovati odmor tela svog za sreću zemlje i naroda, te se iskupiše u punu sednicu da sa Horijem završe pregovore o zajmu i potpišu taj epohalni ugovor.
Najpre, kao uvoda radi, počeli su privatan razgovor (u veselu zaboravih reći da se kufer čuva pod jakom stražom).
— Hoćete li duže ostati ovde? — pita ga ministar predsednik.
— Dokle god ne svršim posao, a on će duže trajati!
Ministre zbuni ta reč duže.
— Mislite, duže će trajati?
— Na svaki način. Takav je posao.
— Nama su vaši uslovi poznati, a i vama naši, te držim da neće biti nikakvih smetnji! — reče ministar finansija.
— Smetnji? — reče stranac uplašeno.
— Da, držim da ih neće biti!
— I ja se nadam!
— Onda možemo odmah potpisati ugovor! — reče ministar predsednik.
— Ugovor!
— Da!
— Ugovor je potpisan; i ja ću se još sutra krenuti na put; a, pre svega, ja ću vam i sada i dovek biti zahvalan na ovakvom dočeku. Iskreno da vam kažem, ja sam zbunjen, još nisam dovoljno svestan šta je sve sa mnom. Doduše, u ovoj sam zemlji sad prvi put, ali nisam mogao ni sanjati da ću kao nepoznat ma gde biti ovako dočekan. Ja još držim da sanjam.
— Potpisali ste, dakle, ugovor? — viknuše svi u jedan glas, oduševljeno.
— Evo ga! — reče stranac i izvadi iz džepa tabak hartije na kome je ugovor, i uze čitati na svom jeziku. Ugovor je bio između njega i jednog šljivarskog trgovca iz unutrašnjosti Stradije, gde se onaj obvezuje da mu liferuje toliku i toliku količinu šljiva za kuvanje pekmeza, do tog i tog dana...
Šta se u jednoj civilizovanoj i pametnoj zemlji i moglo drugo učiniti, već da se stranac, posle tako glupog ugovora protera iz Stradije, tajno, a posle tri dana da vladini listovi donesu belešku:
„Vlada energično radi na ostvarenju novog zajma i svi su izgledi da ćemo još do kraja ovog meseca primiti jedan deo novca.”
Svet se malo raspitivao o Horiju, pa prestade, a zatim opet sve po starom.
Kad sam uzeo razmišljati o ovom poslednjem događaju, neobično mi se dopadaše opšta harmonija u Stradiji. Ne samo što su ministri simpatični i valjani, već sam primetio da je i glavar crkve uman i duhovit čovek. Ko bi se mogao u zgodnom trenutku, upravo najsudbonosnijem trenutku, kad se rešava sudbina zemlje, setiti da zapeva pobožne pesme nad kuferom onog pekmezara i da time moćno pomogne trudoljubivoj vladi u velikim podvizima. Kod tako složnog rada mora biti sreće.
Odmah se rešim da prvom prilikom odem mudrom ocu, glavaru crkve, te da izbliže poznam tog velikog Strađanina.