Stradija
| ◄ | 2/3 ► |
1/3
U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču; a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode; držali se govori i pisale knjige o privredi, a niko ništa nije sejao; cela zemlja pretrpana moralnim poukama, a morala nije bilo; u svakoj kući pun tavan logika, al' pameti nije bilo; na svakom koraku govorilo se o štednji i
blagostanju zemlje, a rasipalo se na sve strane, a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu: „veliki narodni rodoljub“.
Pisac te čudne priče, putnik beležaka (šta li mu je taj sastav, strogo uzev, po literarnim oblicima, ne znam ni sam, a nisam hteo ni stručnjake pitati, jer bi i oni, bez svake sumnje, po utvrđenom našem srpskom običaju, uputili taj predmet na mišljenje opštoj sednici Kasacionog suda. Uzgred budi rečeno, to je lep običaj. Postave se ludi koji moraju misliti po zvaničnoj dužnosti, pa kvit posla, i svi ostali serbes)... Elem, pisac te čudne priče, odnosno putnih beležaka, ovako počinje:
„Pedeset godina svoga života proveo sam samo u putovanju po svetu. Video sam mnogo gradova, mnogo sela, mnogo zemalja, mnoge lude i narode, ali me ništa toliko nije začudilo kao jedno malo pleme, u jednom divnom, pitomom predelu. Ja ću vam pričati o tom srećnom plemenu, iako unapred znam da mi niko živi neće verovati, ni sada Niti ikad posle moje smrti, ako kome dođe ovo do ruku te uščita...“
Šeret neki čiča, te me baš tim svojim početkom nagna da stvar pročitam do kraja, a kad sam već pročitao, hoću da prepričam i drugima. da ne biste smatrali da vas ovim nagovaram na čitanje, evo odmah, u samom početku, najiskrenije izjavljujem da nije vredno čitati, i da čiča (taj pisac, šta li je?) laže sve što je pričao; ali, za divno čudo, ja lično verujem u tu njegovu laž kao u najveću istinu.
Evo kako on dalje priča.
Pre čitavog veka moj je otac teško ranjen i zarobljen u ratu, a zatim odveden u tuđinu iz svoje domovine, gde se opet oženi devojkom robinjom, svojom zemljakinjom. U tom braku dobije mene, a kad mi beše jedva devet godina, on umre. On mi mnogo pričaše o svojoj postojbini, o junacima i velikim karakterima kojima kipti naša zemlja, o velikom rodoljublju i o krvavim ratovima za slobodu, o vrlinama i poštenju, o velikom požrtvovanju za spas zemlje, gde se sve, pa i život, prilaže na oltar otadžbine. Pričaše mi slavnu i vitešku prošlost našeg naroda, a na samrti ostavi mi amanet: „Sinko, meni smrt ne dade da umrem u mojoj miloj otadžbini, sudba mi ne dade da mi kosti primi ona sveta zemlja koju sam krvlju svojom natapao da bi slobodna mogla biti. Nesrećna sudbina moja ne dade mi da me, pre nego oči sklopim, ogreju zraci slobode u mojoj miloj postojbini. Ali, prosta krv moja, jer će ti zraci slobode obasjati tebe, sine moj; obasjaće vas, decu našu. Pođi, sinko, poljubi tu svetu zemlju kad nogom stupiš na nju, idi i voli je, a znaj da su velika dela namenjena toj viteškoj zemlji i našem narodu; idi i, na ponos oca svoga, na dobro upotrebi slobodu, a ne zaboravi da je tu zemlju orosila i moja krv, krv oca tvoga, kao što je vekovima rosila plemenita krv viteških i slavnih pradedova tvojih...„
Kod tih reči otac me zagrli i poljubi, i njegove suze pokapaše po mome čelu.
— Pođi, sinko, nek ti Bog...
S tom nedovršenom rečenicom izdahnu moj dobri otac.
Nije prošlo ni mesec dana po smrti njegovoj, a ja se s torbom o ramenu i štapom u ruci krenem u beli svet da tražim svoju slavnu domovinu.
Pedeset godina sam putovao po tuđini, po širokom svetu, ali ne naiđoh nigde na zemlju ni nalik onoj viteškoj zemlji o kojoj mi toliko puta otac pričaše.
Ali, tražeći domovinu moju, naiđem na interesantnu zemlju i lude, o čemu ću vam, evo, pričati.
Dan letnji. Sunce pripeklo da mozak provri, od silne zapare čisto osećam vrtoglavicu; nešto mi zuji u ušima, žeđ da me umori, a pogled umoran, te jedva gledam. Znoj me svega oblio, pa se po znoju zalepila putna prašina; odelo mi prašljivo i već poabano. Idem umoran, iznemogao, dok odjednom ugledam preda mnom, na pola časa hoda, gde se bêli grad što ga dve reke zapljuskuju. Kao da osetih novu snagu, zaboravim umor i klonulost, pa požurim u pravcu tom gradu. Stignem do obale. Dve velike reke mirno protiču i umivaju svojom vodom gradske bedeme.
Setim se da mi je otac nešto pričao o jednom čuvenom gradu gde su naši prolili silnu krv, a kao kroza san se opominjem kako mi je govorio da baš tako nekako i leži gde dve reke teku kraj njega.
Srce mi jako zakuca od uzbuđenja; skinem kapu, i vetar baš od gora te zemlje pirnu i rashladi mi znojavo čelo. Podigoh oči nebu, klekoh na kolena, i kroz suze uzviknem:
„Bože veliki! umudri me, poslušaj molitvu siročeta koje se potuca po širokom svetu tražeći domovinu svoju, tražeći postojbinu oca svoga!...“ — Vetrić i dale piri s plavih planina koje se vide tamo u daljini, a nebo ćuti.
„Kaži mi, ti mili vetre što duvaš od tih plavih gora, jesu li to gore domovine moje? Recite mi vi, reke mile, da li sa tih gordih zidina ponosnog grada spirate krv predaka mojih?“ — Sve nemo, sve ćuti, a meni kao da neka slatka slutnja, neki tajni glas veli:
„To je zemlja koju toliko tražiš!“
Najedared, trže me neki šum. Kraj obale, malo dalje od mene, ugledam nekog ribara. Čamac mu uz obalu, a on krpi mreže. Zanet slatkim osećanjem, nisam ga pre primetio. Priđem tome čoveku i nazovem mu boga.
On me pogleda ćuteći, pa odmah skide pogled s mene i produži svoj posao.
— Koja je ovo zemlja preko vode tamo što se vidi? — upitam, a sav treperim od nestrpljenja šta će odgovoriti.
Onaj sleže ramenima i raširi ruke u znak čuđenja, pogleda me i procedi kroz zube:
— Jest, to je zaista neka zemlja.
— Kako se zove? — upitam.
— To ne znam. Vidim da ima tamo neka zemlja, al' nisam pitao kako se zove.
— A odakle si ti? — pitam.
— Pa, eto, tu mi je za jedno pola časa kuća. Tu sam se i rodio.
,,Čudnovato, to onda nije zemlja mojih predaka, moja domovina“ — pomislim, a glasno zapitam:
— Pa zar ti baš ništa ne znaš o toj zemlji? Zar ni po čemu nije čuvena?
Ribar se zamisli, pusti mrežu iz ruku, pa kao da se nečeg seća. Posle dugog ćutanja reče:
— Kažu da ima u Toj zemlji dosta svinja.
— Zar je samo zbog svinja čuvena ta zemlja? — upitam začuđeno.
— Pa ima i budalaština mnogo, al' to mene slabo zanima! — reče onaj hladnokrvno, i uze opet krpiti mreže.
Beše mi nejasan taj odgovor, te ga nanovo zapitam:
— Kakve budalaštine?
— Svakojake — odgovori ovaj s nekom dosadom, i zenu ravnodušno.
— Dakle, svinje i budalaštine?! Ni o čemu drugom nisi više slušao?...
— Sem svinja, vele da imaju mnogo ministara, koje u penziji, koje na raspoloženju, ali njih ne izvoze na stranu. Izvoze samo svinje.
Pomislim da ribar zbija šalu sa mnom, te planem:
— Ta šta ti meni koješta pričaš, valjda misliš da sam lud?!
— Plati mi da te prevezem tamo na drugu obalu, pa idi vidi čega tamo ima. Ja ti govorim što sam od drugih čuo. Niti sam ja tamo bio, niti znam sve to pouzdano.
,,To već nije zemlja mojih slavnih predaka, jer ona je čuvena junacima, velikim delima i sjajnom prošlošću“ — pomislim, ali me ribar čudnim odgovorima na moja pitanja zainteresova, te se rešim da i tu zemlju vidim, kad sam već tolike druge video i obišao. Pogodim se s njim i sednem u čamac.
Ribar dovesla do obale, primi novac po pogodbi i, pošto ja izađoh na obalu, on odvesla natrag.
Uza samu obalu, malo dalje, ulevo od mesta gde sam izišao, primetim grdnu veliku mermernu piramidu i na njoj urezana zlatna slova. Priđem radoznalo bliže misleći da ću još tu pročitati imena slavnih junaka o kojima mi otac pričaše. Kad tamo, kakvo iznenađenje! Na mermeru urezane reči:
„Dovde se na sever prostire zemlja slavnog i srećnog naroda kome je veliki Bog podario veliku, retku sreću da se u njegovom jeziku, potpuno pravilno gramatički, na ponos zemlje i naroda, k pred i uvek pretvara u c.“
Pročitam jedanput, dvaput, nikako da se priberem od čuda šta sve to ima da znači. Što je još najčudnije za mene, reči su ispisane mojim maternjim jezikom.
„Jest, to je jezik kojim je govorio i moj otac, i njegovi stari, i ja, ali nije ta zemlja; on mi je pričao o sasvim drugoj zemlji.“ Buni me što je isti jezik, ali pomislim da to mogu biti dva daleka naroda, jednog porekla, bratska, ista, koji imaju jedan jezik, ali i ne znaju jedan za drugog. Malo-pomalo presta čuđenje, pa se i ja počeh osećati ponosan što je slučajno i moj maternji jezik isti takav, i baš sa tom istom
krasnom osobinom.
Prođem tvrđavu i uputim se ulicom što vodi u grad da se gde u hotelu odmorim od duga puta i da potom potražim rada kako bih od te zarade mogao dale produžiti put i tražiti svoju domovinu.
Nisam pošao ni nekoliko koraka, dok odjednom a oko mene se, kao oko kakvog čudovišta, poče sa sviju strana skupljati svet. I staro i mlado, i muško i žensko, guši se, propinje, gura, tiska da me što bolje vidi. Naposletku se nakupi toliko sveta da se zakrči ulica i svaki saobraćaj.
Gleda mene svet s čuđenjem, a i mene taj nepoznati svet zadivi. Koga god pogledam, ukrašen ordenima i lentama. Retko ko od siromašnijih nosi jedan orden ili dva, inače je svaki toliko načičkan da mu se ni odelo ne vidi. Poneki ih toliko imaju da ne mogu ni da nose sve o sebi, već vuku kolica za sobom i u njima puno ordena za razne zasluge, zvezda, lenta i kakvih ne odlikovanja.
Jedva sam mogao koračati kroz tu masu slavnih ludi što me okružuju i guše se ko će se progurati bliže meni. Čak se neki i zavadiše oko toga, a čuli se i prekori onima što su dugo uz mene.
— Pa nagledali ste se, valjda, već jednom; pustite sad malo i nas da vidimo.
Ko god priđe meni, odmah žurno stupa u razgovor da ga ne bi ko potiskao.
Već mi dosadiše ista te ista pitanja sa čuđenjem:
— Odakle si?... 3ar nemaš nijedan orden?...
— Nemam.
— Koliko ti je godina?
— Šeset.
— Pa još nijedan orden?!
— Nijedan.
Povikaše glasovi kroz masu, kao ono na vašaru kad se čudovišta prikazuju.
— Čujte ludi: čovek od šeset godina bez i jednog jedinog ordena!
Gušanje, graja, vreva, tiskanje sve jače i jače, a iz sviju ulica se svet zgrće i navaljuje da prodre kroz masu da me vidi. Najzad dođe i do boja, te se umeša i policija da uvede red.
I ja sam njih, pre nego što se počeše tući, nadovat, ovog-onog raspitivao o zaslugama zbog kojih su odlikovani.
Jedan mi reče da ga je njegov ministar odlikovao za retke zasluge i požrtvovanja prema otadžbini, jer je rukovao mnogim državnim novcem punu godinu dana, a u kasi je, pri pregledu, nađeno samo dve hiljade dinara manje nego što treba da bude. „Pravo je“, govorilo se, „jer je mogao sve upropastiti, ali mu plemenitost i rodoljublje nije dalo da to učini.“
Jedan je odlikovan što je mesec dana bio čuvar nekih državnih magacina i magacin nije izgoreo.
Jedan je opet odlikovan što je prvi primetio i konstatovao da se reč knjiga vrlo interesantno svršuje na a, a počinje sa k.
Jedna kuvarica je odlikovana što je za pet godina službe u bogatoj kući ukrala samo nekoliko srebrnih i zlatnih stvari.
Jedan je opet odlikovan što se posle učinjenog velikog deficita nije ubio, po glupom dotadašnjem šablonu, već je drsko uzviknuo pred sudom:
— Ja sam nazore i ideje svoje u delo priveo, takvi su moji pogledi na svet, a vi mi sudite. Evo me! (Tu se lupio u grudi, koraknuo jedan korak napred). Taj je, mislim, dobio orden za građansku kuraž. (I pravo je!)
Jedan čiča dobio je orden što je ostario i što nije umro.
Jedan je odlikovan što se obogatio za nepuno pola godine liferujući državi loše žito i još vazda drugih stvari.
Jedan bogati naslednik odlikovan je što nije upropastio očevinu i što je priložio na dobrotvorne celji pet dinara.
Ko bi sve i popamtio! Od svakog sam samo za po jedno njegovo odlikovanje zapamtio, a već sve izređati bilo bi nemogućno.
Elem, kada već dođe do kavge i boja, umeša se policija, uzeše panduri razgoniti svetinu, a jedan kmet, šta li je, naredi da se dotera zatvoren fijaker. Metnuše me u fijaker, oko koga behu naoružani panduri da odbijaju svet. Onaj sede sa mnom i odvede me nekud, a sa sviju strana juri za kolima svetina.
Kola se zaustaviše pred jednom prostranom, oniskom, a zapuštenom kućom.
— Gde smo sad ovo? — upitam onoga kmeta (bar ja ga tako zovem), što je nabavio kola, a i on sa mnom seo unutra.
— To je naša Policija.
Kad iziđem iz kola, vidim dvojicu gde se tuku pred samim vratima Policije. Panduri okolo stoje i posmatraju borbu, a i šef policije i svi ostali činovnici sa zadovoljstvom gledaju.
— Što se tuku? — pitam.
— Pa naredba je takva da se svi škandali vrše tu, pred očima policije; jer, znate kako je! Gde bi šef i ostali činovnici klancali po budžacima. Ovako je lakše za nas, i preglednije. Zavadi se dvoje i, ako hoće da se tuku, dođu tu. One što su pravili škandale dole na ulici, na nenadležnom mestu, moramo kazniti.
Gospodin šef, debeo neki čovek, prosedih brkova, podbrijan, sa podvaljkom ispod okrugle brade, kad me vide, umalo od čuda ne pade u nesvest.
— Odakle si, pobogu, čoveče?!... — izgovori pošto se pribra od čuda, i raširi ruke, a uze me sa sviju strana posmatrati.
Onaj što je došao prošaputa nešto s njim, valjda mu referisao šta se sve dogodilo. Šef se namršti i oporo me upita:
— Odakle si, govori!
Uzeh mu ja sve potanko pričati ko sam, i otkud sam, i kuda idem, dok on nešto postade nervozan, pa viknu:
— Dobro, dobro, ostavi te svoje ludorije, nego, što je glavno, kaži ti meni kako si smeo takav ići ulicom usred bela dana?
Ja stadoh gledati niza se i oko sebe da li nije šta neobično na meni, ali ništa ne primetih. Tako sam prošao kroz toliki svet i niko me nigde nije uzimao na odgovor.
— Što ne laješ? — viknu onaj učtivo, kao što se uopšte, prema raspisu, ponaša policija u toj zemlji, a primetio sam kako drhti od ljutine. — Ja ću tebe u zatvor, jer ti si izazvao tolike škandale na nenadležnom mestu i uznemirio ceo grad tvojom glupošću.
— Ništa ne razumem, gospodine. Čime sam mogao učiniti toliko zla? — primetim u strahu.
— Ostario si, a ne znaš ni ono što znaju i mala deca po ulici... Pitam ja tebe, još jednom, kako si tako mogao proći ulicom i izazvati nerede, i to još na nenadležnom mestu?
— Ja sam ispravan.
— Ti si lud, tako mator... Ispravan... a kamo ti odličja?
— Nemam.
— Lažeš, matora kujo!
— Nemam, tako mi boga!
— Nijedan?
— Nijedan!
— Koliko ti je godina?
— Šeset.
— Zar za šeset godina nijedan orden? Pa gde si ti živeo? Na Mesecu, gde li?
Nijedan nemam, tako mi svega na svetu! — uzeh se kleti.
Šef se zapanji od čuda. Zinu, razrogači oči, zagleda se u mene, pa ni reči da progovori.
Kad se malo povrnu od čuda, naredi mlađima da što pre donesu desetak ordena.
Iz pobočne sobe odmah doneše vazdan raznih ordena, zvezda, lenti, ordena o vratu što se nose, i vazdan medalja.
Šef naredi te mi na brzu ruku metuše dve-tri zvezde, jednu lentu; tri-četiri ordena obesiše mi o vrat, nekoliko prikačiše na kaput a, sem toga, dometnuše još dvaestak raznih medalja i spomenica.
— Tako, brate! — uzviknu šef zadovoljan što je izmislio način da spreči dalje škandale. — Tako, — dodade zatim — sad malo liči na obična čoveka, a onako mi uzbunio ceo grad, upao kao kakvo čudovište... A ti valjda nisi ni znao da je danas još i svečanost? — završi pitanjem obrativ se meni.
— Nisam.
— Čudnovato! — reče on malo uvređen, poćuta, pa će reći:
— Pre pet godina, na današnji dan, oždrebljen je moj konj što ga sad redovno jašem, i danas pre podne primao sam čestitanja od najotmenijih građana; a doveče će mog konja provesti oko devet časova s bakljadama kroz ulice, i zatim će biti igranka u prvom hotelu, gde imaju pristupa naj otmeniji građani.
Sad se ja htedoh zapanjiti od čuda, ali, da on ne bi primetio, priberem se i priđem, te mu i ja čestitam rečima:
— Izvinite što nisam znao za taj vaš svečani dan, i veoma žalim što vam nisam mogao u određeno vreme čestitati; ali, evo, to sada činim.
On mi od sveg srca zahvali na iskrenim osećanjima koja gajim prema njegovom vernom konju i odmah naredi da se donese posluženje.
Poslužiše me vinom i kolačima, i ja se pozdravim sa šefom i pođem s jednim pandurom, koga mi dade da me odvede u gostionicu, ukrašen zvezdama i ordenima, te sam mogao mirno ići ulicom bez graje i gužve od svetine, što bi moralo biti da sam onako bez odličja pošao.
Onaj me pandur odvede u gostionicu „Kod mile nam napaćene otadžbine“. Gostioničar mi odredi jednu sobu, te uđem da se odmorim. Jedva sam čekao da ostanem sam i da se priberem od čudnih utisaka koje ova zemlja na prvi mah učini na mene.
Tek što sam zatvorio vrata za sobom, skinuo sa sebe ono silno ordenje i seo umoran i loman da danem dušom, a začuh kucanje na vratima.
— Napred! — rekoh, a i šta sam znao drugo.
u sobu uđe gospodski odeven čovek s naočarima na nosu. (A već i da ne pominjem neprestano, treba imati na umu da je svaki, ko manje, ko više, pretrpan ordenima. Kad sam išao hotelu s onim pandurom, moram i to napomenuti, video sam gde vuku u zatvor jednog što je ukrao cipele u nekoj radnji, a i njemu o vratu orden. „Kakav mu je ono orden?“ — upitam pandura. — „Ono je orden za zasluge na prosvetnom i kulturnom polju!“ — odgovori on ozbiljno i hladno. „Kakve su to zasluge?“ — „Pa on je, znate, bio kočijaš kod bivšeg ministra prosvete. Darovit kočijaš!“ — odgovorio je pandur).
Dakle, uđe čovek s naočarima na nosu, pokloni se duboko, — što i ja, razume se, uradim, — i predstavi se kao viši činovnik iz ministarstva za spoljne odnose zemaljske.
— Drago mi je! — rekoh iznenađen ovom neočekivanom visokom posetom.
— Vi ste prvi put sada u našoj zemlji, gospodine? — upita me.
— Prvi put.
— Vi ste stranac?
— Stranac.
— Došli ste nam kao poručeni, verujte! — uzviknu taj viši činovnik oduševljeno.
Mene to još više zbuni.
— Imamo jedno upražnjeno mesto za konzula. Tu biste, što je glavno, imali dobru platu i dobre dodatke na reprezentaciju, što biste vi, razume se, trošili na svoje lične stvari. Vi ste star, iskusan čovek, a dužnost vam je laka: propagacija naše narodne ideje u krajevima gde živi naš narod pod tuđinskom upravom... Taman ste došli kao da smo vam poručili; već više od mesec dana kako se mučimo tražeći pogodnu ličnost za tu važnu tačku. Za ostala mesta imamo, dao bog, strance. Imamo Jevreje, Grke, Cincare (otud oni?!)... A koje ste vi narodnosti, ako smem pitati?
— Pa, ja, upravo, kako da vam kažem, i sam još ne znam!... — rekoh zastiđen, i taman da otpočnem pričati svoju tužnu porodičnu istoriju, dok me on prekide, pljesnuvši oduševljeno dlanom o dlan i zaigra po sobi od radosti.
— Prekrasno, prekrasno!... Nikad bolje!... Vi ćete tek moći savesno vršiti ovako svetao zadatak. Odmah idem ministru, a za nekoliko dana možete poći na put! — izgovori viši činovnik van sebe od radosti i odjuri da saopšti svome ministru važno otkriće.
Taman on ode, a ja sedoh i zaronih glavu među ruke. Nikako ne mogu da verujem da je sve ovo istina što sam dosad video u ovoj zemlji, dok opet neko zakuca na vrata.
— Napred!
u sobu uđe opet neki drugi elegantno odeven gospodin i predstavi se opet kao viši činovnik nekog ministarstva. Reče mi da po nalogu gospodina ministra dolazi meni važnim poslom; a ja na to izrazim svoje neobično zadovoljstvo i sreću zbog takve počasti.
— Vi ste stranac?
— Stranac.
On me pogleda s rešpektom, ponizno se pokloni do zemlje, i taman da otpočne govoriti, a ja ga prekidoh rečima:
— Molim vas, gospodine, recite mi kako se zove ova vaša zemlja?
— Niste znali?! — uzviknu onaj, i pogleda me s još većim rešpektom i poniznošću.
— Strâdija! — dodade i stuknu preda mnom malo nazad.
„Čudan slučaj da se tako zvala i ona uzvišena, viteška zemlja predaka mojih!“
— pomislih u sebi, ali njemu ništa ne rekoh, već ga upitam:
— Čime vas mogu služiti, poštovani gospodine?
— Osnovano je novo zvanje upravnika državnih dobara, pa sam slobodan da vas u ime gospodina ministra umolim da se primite toga visokog i patriotskog položaja...
Vi ste, na svaki način, bivali već nekoliko puta do sada ministar?
— Nisam nikada.
— Nikad!... — uzviknu on zabezeknuto od čuda. — Onda na kakvom visokom položaju, sa nekoliko plata?
— Nikad.
Viši činovnik kao da oneme od čuda. Ne znajući šta dale da preduzme u tom jedinstvenom slučaju, izvini se što me je uznemirio, reče da će o tome našem razgovoru izvestiti gospodina ministra, i ode.
Sutradan su već sve novine pisale o meni. U jednima beše beleška:
„Čudo od čoveka. U našem mestu već se od juče bavi jedan stranac, kome je sada šeset godina, a nije nikad za to vreme bio ministar, niti je i jednim ordenom odlikovan, pa čak nikad nije imao nijednu državnu službu, niti ikad primao platu. Zaista, jedinstven slučaj u svetu. Kako smo saznali, to čudo od čoveka odselo je u hotelu 'Kod mile nam napaćene otadžbine'. Mnogi su ga juče posetili i tvrde da se nimalo ne razlikuje od ostalih ljudi. Mi ćemo se postarati da o ovom zagonetnom biću doznamo šta detaljnije iz njegova života, što će na svaki način morati biti od velikog interesa po naše poštovane čitaoce a, po mogućstvu, gledaćemo da donesemo i njegovu sliku u našem listu.“
Druge su novine otprilike to isto saopštavale, sa ovakvim dodatkom:
„Sem toga, doznali smo s pouzdane strane da taj čudni čovek dolazi još i važnom političkom misijom.“
Vladin list, opet, učtivo demantuje te glasove ovako:
„Glupavi opozicioni listovi, u svojoj šašavosti, izmišljaju razne neistine i proturaju kroza svet obespokojavajuće glasove kako je u našu zemlju doputovao neki stranac od svojih šeset godina koji, kako ti zvrndovi vele, nije nikad bio ni ministar, ni činovnik, niti ima ma kakvog odličja. Ovakve nemogućnosti i skroz neverovatne stvari mogu samo zamisliti i u zloj nameri proturati skučeni, bedni i izlapeli mozgovi saradnika opozicione štampe; ali im taj metak neće upaliti, jer, hvala bogu, evo već nedelu dana otkako je ovaj kabinet došao na vladu, a položaj mu nijedanput nije bio uzdrman, kao što to žele glupaci iz opozicije.“
Oko hotela gde sam odseo, posle ovih člančića po novinama, poče se okupljati svet. Stanu, gledaju, blenu, pa jedni odlaze, drugi dođu, i tako u svako doba stoji oko hotela velika rula, a kroz nju se motljaju prodavci listova i knjižica, i deru se u sav glas:
Nova knjiga: „Doživljaji jednog starca bez ordena!“ —
Još je vazda bilo takvih knjižica.
Čak je i jedna meana istakla firmu: „Kod čuda od čoveka“, a na velikoj tabli naslikan čovek bez odlikovanja. Svet se počeo okupljati oko tog čudovišta, i policija, naravno, šta će, kuda će, u interesu javnog morala, zabrani tako sablažnjivu sliku.
Sutradan sam morao promeniti hotel. Kad sam ulicom išao, morao sam ići pristojno, bar sa nekoliko ordena, te tako niko ne obraćaše pažnju na mene.
Kao čovek stranac imao sam mogućnosti da se odmah poznam sa viđenim ličnostima i ministrima i da se brzo posvetim svima državnim tajnama.
Ubrzo sam imao čast takođe da posetim sve ministre u njihovim kabinetima.
Prvo odem ministru inostranih odnosa. Baš u taj mah kad ja naiđoh u hodnik, gde beše dosta njih radi da iziđu pred ministra, a momak objavi vičući na sav glas:
— Gospodin ministar ne može primati nikoga, jer je prilegao na divan da malo prospava!
Publika se raziđe, a ja priđem momku s rečima:
— Ako je moguće, javite gospodinu ministru da jedan stranac želi njemu.
Momak se, čim ču reč „stranac“, učtivo pokloni i uđe u ministrov kabinet.
Najedared se otvoriše dvokrilna vrata i na njih se pojavi dežmekast, punačak, omalen čovek, pokloni se s osmehom i dosta glupo, i pozva me lično unutra.
Ministar me privede jednoj fotelji i namesti da sednem, a on sede prema meni, prebaci nogu preko noge, pogladi se zadovoljno po oblom trbuhu, i započe razgovor:
— Baš se radujem, gospodine, što ste me posetili, a ja sam već slušao mnogo o vama... Ja, znate, htedoh da legnem da malo prospavam... Šta bi' drugo?... Nemam posla, pa od duga vremena prosto ne znam šta ću.
— U kakvim ste odnosima sa susednim zemljama, ako smem pitati, gospodine ministre?
— E, kako da vam kažem?... Dobro, dobro, na svaki način... Pravo da vam kažem, ja nešto nisam o tome ni imao prilike da razmišljam; ali, ceneći po svemu, vrlo dobro, vrlo dobro... Nije nam se ništa zla dogodilo, sem što su nam zatvorili na severu izvoz svinja, a na jugu upadaju i pljačkaju po našim selima. Anuti iz susedne zemlje... No to nije ništa... To su sitnice.
— Šteta je za taj izvoz svinja. Čujem da ih mnogo imate u zemlji, — primetim učtivo.
— Ima, hvala bogu, ima ih dosta, ali svejedno; poješće se ovde te svinje, još će biti jevtinije; a najzad, šta bi bilo kad ne bismo ni imali svinja?! Moralo bi se opet živeti! — odgovori mi ravnodušno.
U daljem razgovoru pričao mi je kako je izučavao šumarstvo, a sada rado čita članke o stočarstvu; i kako misli da nabavi nekoliko krava i da gaji telad, jer tu može da su dobri prihodi.
— Na kom jeziku najviše čitate? — upitam.
— Pa, na našem jeziku. Ja drugi jezik ne volim, i nisam hteo nijedan učiti. A nije mi se ni ukazivala potreba za znanjem stranog jezika. Naročito na ovom položaju, to mi nije potrebno; a ako bi iskrsla takva prilika, lako je poručiti stručnjaka sa strane.
— Sasvim tako! — odobrim mu tako duhovite, originalne misli, ne znajući ni sam šta bih drugo mogao činiti.
— Zbilja, volite li pastrmke? — upita me posle izvesnog ćutanja.
— Nisam ih nikad jeo.
— Šteta, to je vrlo fina riba. Upravo specijalitet. Juče sam dobio od jednog prijatelja nekoliko komada. Vanredno dobra stvar...
Pošto još neko vreme porazgovarasmo tako o važnim stvarima, izvinim se gospodinu ministru što sam ga svojom posetom uznemirio možda u važnom državnom poslu, pozdravim se s njim, i pođem.
On me ljubazno isprati do vrata.
Sutradan sam posetio ministra policije.
Pred ministarstvom masa naoružanih momaka namrštena izraza, čisto zlovoljni što već dva-tri dana kako nisu tukli građane, kao što je to običaj u toj strogo ustavnoj zemlji.
Hodnici i čekaonica prepuni sveta što želi pred ministra.
Koga sve tu nema! Neki su elegantno odeveni, sa cilinderom na glavi, neki opet podrpani i pocepani, jedni opet u nekakvim šarenim uniformama, sa sabljama o bedrici.
Nisam se hteo odmah javljati ministru, želeći da se malo porazgovaram s tim raznovrsnim ludima.
Prvo stupih u razgovor s jednim otmenim mladim gospodinom, i on mi reče da je došao tražiti državnu službu u policiji.
— Vi ste, izgleda, školovan čovek; sigurno ćete dobiti odmah državnu službu? — upitam.
Mladi čovek preznu od tog mog pitanja i bojažljivo se okrete oko sebe da se uveri da li je ko čuo i obratio pažnju na moje pitanje. Kad vide da su ostali svi zauzeti jedan s drugim u svoje razgovore, pretresajući svoje nevolje, odahnu, a zatim mi glavom dade znak da govorim lakše i oprezno me povuče za rukav da stanemo malo u stranu, dalje od ostalih.
— I vi ste došli da tražite službu? — upita me on.
— Ne, ja sam stranac, putnik. Rad sam da govorim s ministrom.
— Zato vi tako glasno velite da ću kao školovan odmah dobiti državnu službu! — reče on šapatom.
— Zar se ne sme to reći?
— Sme, ali bi meni škodilo.
— Kako škodilo, zašto?
— Zato što se u ovoj struci, ovde u našoj zemlji, ne trpe školovani ljudi. Ja sam doktor prava, ali to krijem i ne smem nikom reći: jer kad bi ministar doznao, ne bih dobio službu. Jedan moj drug, takođe školovan, morao je, da bi dobio službu, podneti uverenje kako nikad ništa nije učio, niti misli išta učiti, pa je dobio službu, i to odmah dobar položaj.
Još sam s nekolicinom razgovarao, a između ostalih i s jednim uniformisanim činovnikom, koji mi se požali da još nije dobio klasu, a stvorio je krivice za veleizdaju petorici ludi koji pripadaju opoziciji.
Ja sam ga tešio zbog takve strašne nepravde koja se čini prema njemu.
Zatim sam razgovarao sa jednim bogatim trgovcem, koji mi pričaše mnogo iz svoje prošlosti; a od svega toga sam zapamtio samo kako je pre nekoliko godina držao prvi hotel u nekoj palanci i kako je stradao zbog politike, jer je oštećen sa nekoliko stotina dinara; ali je odmah posle mesec dana, kad dođoše na vladu njegovi ludi, dobio dobre liferacije na kojima je zaradio veliki kapital.
— U tom — veli on — pade kabinet.
— Pa ste opet stradali?
— Ne, povukao sam se s političkog pola. Doduše, u početku sam pomagao naš politički list novcem, ali nisam išao na glasanje, niti se jače isticao u politici. Od mene je dosta i to. Drugi nisu ni toliko činili... A i umorila me politika. Šta će čovek da se lomi celog veka! Sad sam došao gospodinu ministru da ga molim da me o idućim izborima izabere narod za narodnog poslanika.
— Pa to valjda narod bira?
— Pa, kako da vam kažem?... Jest, ono bira narod, tako je po ustavu; ali obično bude izabran onaj koga policija hoće.
Kad sam se tako narazgovarao s publikom, priđem momku i rekoh mu:
Želim da iziđem pred gospodina ministra.
Momak me pogleda namršten, gordo, s nekim prezrenjem, pa će reći:
— Čekaj! Vidiš koliko tu ludi čeka?!
— Ja sam stranac, putnik, i ne mogu odlagati — rekoh učtivo i poklonim se pred momkom.
Reč stranac imala je uticaja, i momak odmah kao smušen jurnu u ministrovu kancelariju.
Ministar me odmah primi ljubazno i ponudi da sednem, pošto se već pre toga, razume se, kažem ko sam i kako se zovem.
Ministar, protegljast, suv čovek, sa grubim, surovim izrazom lica, koje odbija od sebe, iako se on trudio da bude što ljubazniji.
— Pa kako vam se dopada ovde kod nas, gospodine? — upita me ministar smešeći se hladno, preko srca.
Ja se izrazim najlaskavije o zemlji i narodu, i dodam:
— A naročito mogu čestitati ovoj divnoj zemlji na mudroj i pametnoj upravi. Ne znam, prosto, čemu čovek pre da se divi!
— The, moglo bi i bolje biti, ali mi se trudimo koliko možemo! — reče ponošljivo, zadovoljan mojim komplimentom.
— Ne, ne, gospodine ministre, bez laskanja, bolje se ne da poželeti. Narod je, vidim, vrlo zadovoljan i srećan. Za ovo nekoliko dana bilo je već toliko svetkovina i parada! — rekoh.
— Tako je, ali u tome narodnom raspoloženju ima nešto moje zasluge, što sam uspeo da u ustav, sem svih sloboda koje su date narodu i potpuno ujemčene, unesem još i ovo:
„Svaki građanin zemlje Stradije mora biti raspoložen i veseo i s radošću pozdravljati mnogobrojnim deputacijama i depešama svaki važan događaj i svaki postupak vlade.“
— Znam, ali kako se, gospodine ministre, to može izvesti? — upitam.
— Vrlo lako, jer se svaki mora pokoravati zakonima zemaljskim! — odgovori ministar i napravi lice važno, dostojanstveno.
— Lepo, — primetim — ali ako to bude kakva nepovoljna stvar po narod i njegove interese, kao i po interes zemlje? Eto, kao na primer, juče sam doznao od gospodina ministra predsednika da je zatvoren na severu izvoz svinja; a time će
zemlja, kako izgleda, pretrpeti grdnu štetu.
— Tako je, ali to je moralo biti; pa opet će zato danas-sutra već stići tolike deputacije iz svih krajeva Stradije i čestitati ministru predsedniku na tako mudrom i taktičnom vođenju politike sa tom susednom i prijateljskom zemljom! —
reče ministar oduševljeno.
— To je prekrasno, i takvo mudro uređenje može se samo poželeti, a slobodan sam i ja da vam kao stranac iskreno čestitam na tom genijalnom zakonu, koji je postao vašom zaslugom, a koji je usrećio zemlju i suzbio sve brige i nevolje.
— Za svaki slučaj, ako bi narod baš nešto i zaboravio da vrši svoju obavezu prema zakonu, to sam ja već, predviđajući i taj najgori slučaj, poslao pre tri dana poverljiv raspis svima policijskim vlastima u zemlji i strogo im preporučio da
narod povodom tog slučaja dolazi u što većem broju i čestita ministru predsedniku.
— A ako se kroz koji dan otvori izvoz svinja, šta onda mislite? — upitam učtivo i radoznalo.
— Ništa prostije: pošaljem drugi poverljiv raspis, u kome ću opet tako isto narediti policiji da poradi da narod opet u što većem broju dolazi na čestitanje.
To tako mora ići u početku poteško, ali će se narod postepeno navići, pa će dolaziti i sam.
— Tako je, imate pravo! — rekoh iznenađen ovim odgovorom ministrovim.
— Sve može da se učini, gospodine, samo kad se hoće, i kad ima sloge. Mi u kabinetu pomažemo jedan drugog da bi se naredba svakog člana vlade najtačnije vršila. Eto, vidite, danas mi je ministar prosvete poslao jedan svoj raspis da ga i ja potpomognem i naredim svima policijskim organima u područnom mi ministarstvu da se strogo pridržavaju toga raspisa ministra prosvete.
— Neka važna stvar, ako smem pitati!
— Vrlo važna. Upravo neodložna; i ja sam učinio potrebne korake. Evo, vidite reče i pruži mi u ruku tabak hartije.
Uzeh čitati:
„Uviđa se kako se kojim danom sve više i više počinje kvariti jezik u našem narodu, i da čak neki građani toliko daleko teraju te su, zaboravljajući odredbu zakonsku koja glasi: 'Narodni jezik nijedan građanin ne sme kvariti, niti izvrtati
red reči u rečenici i upotrebljavati pojedine oblike protivno propisanim i utvrđenim pravilima koje propisuje naročiti odbor gramatičara', počeli čak i reč gnev, na žalost, drsko, i bez ikakva zazora, izgovarati gnjev. da se i u buduće ne bi dešavale ovakve nemile pojave, koje mogu biti od vrlo krupnih zlih posledica po našu milu otadžbinu, to vam naređujem da silom vlasti zaštitite reč gnev, koju su tako unakazili, i da strogo po zakonu kaznite svakog onog koji bi, bilo ovu, ili drugu reč, bilo gramatički oblik reči, svojevoljno menjao, ne pazeći na jasne odredbe zakonske.“
— Pa zar se ovo kažnjava? — upitam preneražen od čuda.
— Razume se, jer to je već krupnija stvar. Za ovakav slučaj kazni se krivac, ako se njegova pogreška dokaže svedocima, od deset do petnaest dana zatvora!
Ministar poćuta malo, pa produži:
— O ovome treba da razmislite, gospodine! Taj zakon, kojim imamo prava da kažnjavamo svakog ako nepravilno upotrebljava reči i pravi gramatičke pogreške, ima neocenjive vrednosti još i sa finansijskog i političkog gledišta. Razmislite,
pa ćete doći do pravilnog gledišta na celu stvar!
Pokušavam da se udubim u misli, ali nikakva pametna ideja da mi dođe na um.
Što sam više mislio, sve sam manje razumevao smisao ministrovih reči, sve sam, upravo, manje znao o čemu mislim. Dok sam se ja mučio tim bezuspešnim pokušajem da mislim o tom čudnom zakonu u toj još čudnijoj zemlji, ministar me gledaše s osmehom zadovoljstva što stranci ni izbliza nisu tako razumni, dosetljiva soja, kao narod u zemlji Stradiji, koji ume izmisliti nešto toliko pametno što bi u drugom svetu važilo čak za čudo.
— Dakle, ne možete da se setite?! — reče s osmehom i pogleda me ispod oka, ispitujući.
— Izvinite, ali nikako ne mogu.
— E, vidite, to je najnoviji zakon koji ima velike vrednosti za zemlju. Prvo i prvo, kazne od takvih krivaca naplaćuju se u novcu, i tu zemlja ima vrlo lepa prihoda, koji troši na popunjavanje deficita što se nađu u kasama načelnih
prijatelja, ili na dispozicioni fond, odakle se nagrađuju pristalice vladine politike; drugo, taj zakon, koji izgleda tako naivan, dosta može pomoći vladi pri izborima narodnih poslanika da, uz ostala sredstva, istera svoju većinu u
skupštini.
— Pa vi velite, gospodine ministre, da ste ustavom dali narodu sve slobode?
— Tako je! Narod ima sve slobode, ali ih ne upotrebljava! Upravo, kako da vam kažem, mi, znate, imamo nove, slobodoumne zakone, koji treba da važe; ali nekako, po navici, a i radije, da vidite, upotrebljavamo stare zakone.
— Pa našto ste onda donosili nove zakone? — usudih se da upitam.
— Kod nas je takav običaj da se što češće menjaju zakoni i da ih ima što više.
Mi smo u tome pretekli ceo svet. Samo za poslednjih deset godina doneto je petnaest ustava, od kojih je svaki po tri puta bio u važnosti, odbacivan i opet nanovo priman, te tako ni mi, niti se građani mogu razabrati i znati koji zakoni važe, a koji su odbačeni... Ja držim, gospodine, da u tome leži savršenstvo i kultura jedne zemlje!
— dodade ministar na završetku.
— Imate pravo, gospodine ministre; i stranci vam moraju zavideti na tako mudrom uređenju.
Uskoro se pozdravim sa gospodinom ministrom i izađem na ulicu.
Na ulici me iznenadi nepregledna masa sveta što se u grupama talasa sa sviju strana, skupljajući se pred jednom velikom kućom. Svaka od tih velikih grupa ljudi istakla svoju zastavu, na kojoj je ispisano ime kraja iz koga je narod u grupi, a ispod toga reči: „Za Stradiju sve žrtvujemo“ ili: „Stradija nam je milija i od svinja!“
Ulica dobila naročiti svečani izgled, na kućama istaknute bele zastave sa narodnim grbom u sredini, sve radnje atvorene, a svaki saobraćaj prekinut.
— Šta je ovo? — upitam radoznalo jednog gospodina na ulici
— Svečanost. Zar niste znali?
— Nisam.
— Pa o tome se piše po novinama već tri dana. Naš veliki državnik i diplomata koji ima velikih i ogromnih zasluga za otadžbinu, a i presudni uticaj na spoljnu i unutrašnju politiku naše zemlje, imao je jaku kijavicu, koja je izlečena
milošću božjom i iskrenim zauzimanjem stručnih lekara, te sad to neće smetati velikom i mudrom državniku da svu svoju brigu i staranje posveti na dobro i sreću ove namučene zemlje i da je povede još boljoj budućnosti.
Svet se okupi pred domom velikog državnika u tolikoj masi da i kiša najjača ne bi od ludi, žena i dece mogla pasti na zemlju. Ljudi poskidali kape, a u svakoj grupi je po jedan kome iz džepa strči napisan rodoljubivi govor. I na balkonu svoga doma pojavi se sedi državnik, a gromoglasno: „Živeo!“ prolomi vazduh, i odjeknu celim gradom. Na svima okolnim kućama zazvečaše prozori i na njima se pojaviše mnoge glave. Ograde oko kuća, krovovi, sve to puno radoznala sveta, pa čak i na svakoj badži od tavana vire po dve-tri glave.
Prestadoše uzvici, nastade mrtva tišina, dok iz mase zacika tanak glas:
— Mudri državniče!...
— Živeo! živeo! živeo! — prekidoše govornika burni i silni uzvici; a kad se stiša rodoljubiva masa, govornik produži:
— Narod moga kraja lije tople suze radosti i klečeći na kolenima zahvaljuje premilostivom Tvorcu, koji milošću svojom otkloni veliku bedu od našeg naroda i dade ozdravljenja tebi, vrli naš državniče, da nam dugo poživiš na sreću naroda i
ponos zemlje! — završi govornik, a hiljadama grla uzviknu:
— Živeo!
Mudri državnik zahvali govorniku na iskrenom čestitanju i napomenu da će sve njegove misli i osećanja biti i ubuduće upravljeni na to da se ojača kultura, privreda i blagostanje mile otadžbine.
Razume se, posle toga njegovog govora ponovi se nebrojeno puta: „Živeo!“
Sad se tako izređa desetak govornika iz raznih krajeva otadžbine, a posle svakog govora stari državnik je odgovarao rodoljubivim i jezgrovitim govorima. Naravno, kroz sve je to bilo isprepleteno ono oduševljeno gromoglasno: „Živeo!“
Dugo je trajalo dok se svi ti obredi izvršiše, a kad se dođe kraju, zasvira muzika kroz sve ulice, a svet je šetao gore-dole uveličavajući time svečanost.
Uveče je bilo osvetljenje, i opet muzika, uz zapaljene buktinje koje nosaše rodoljubiva masa sveta, prolamaše vazduh po ulicama ovog srećnog grada; a u visini, u tamnom vazduhu, rasprskavale su se raketle, te zasija ime velikog državnika, koje izgleda kao od sitnih zvezdica opleteno.
Posle toga nastade duboka, tiha noć, i rodoljubivi građani divne zemlje Stradije, umoreni vršeći uzvišene građanske dužnosti, zaspaše slatkim snom, snivajući srećnu budućnost i veličinu svoje mile otadžbine.
Razbijen ovim čudnim utiscima, ne mogoh cele noći zaspati, i tek pred zoru što me, obučena, s naslonjenom glavom na sto, zanese san; a kao da čuh neki strašan, demonski glas sa zlobnim kikotom:
„To je tvoja otadžbina!... Ha, ha, ha, ha!...”
Trgoh se, i grudi zadrhtaše od strašne slutnje, a u ušima odjeknu ono pakosno:
„Ha, ha, ha, ha!”