Stojan Popović polazi svoju rodbinu

* * *


5

Stojan Popović polazi svoju rodbinu

Vino piju trideset hajduka
U zelenoj gori Romaniji,
A pred njima dvije harambaše
Obje ću ti po imenu kazat':
Jedno bješe Popović Jovane,
A drugo je baš sin mu Stojane:
Vino pili, zimovali zimu
U pećini - u stancu kamenu -
Do proljeća, do Vaskresenija.
Tada veli Popović Jovane:
„O moj sine, Popović-Stojane!
Zima prođe, a proljeće dođe,
Preko sutra, evo, đurđev danak,
Kuda ćemo četom okretati?
Ja li ćemo Bosni ponositoj,
Ja li ćemo kroz primorje ravno?
Kroz primorje zenulo drenovlje,
Možemo se kriti kroz drenovlje.“
Progovara Popović Stojane:
„Čuješ babo, Popović-Jovane
Što mi veliš moj miljeni babo,
Kuda ćemo četom okretati -
Tamo ti se okrenuti ne ću!
Evo ima sedam godinica
Od kako se jesmo odmetnuli
Od lijepa šeher-Sarajeva,
A od naše kule od kamena;
Ostade mi sestrica Jelica,
I nje sam se dobro uželio;
Ostade mi do dva brata mila,
(A oba su još mlađa od mene),
Oba su se zapopila, babo,
Oba služe božju leturđiju
U lijepu šeher-Sarajevu,
U bijeloj crkvi manastiru —
I njih sam se uželio, babo:
Ostade mi ljuba neljubljena,
Sama sjedi na bijeloj kuli,
Sama spava na meku dušeku -
Od boga je velika grjehota,
A od ljudi zazor i sramota!
Što mi veliš, da četu provodim,
Ne ću, babo, života mi moga!
Noćno idem šeher-Sarajevu,
Ne ću l' viđet' moju vjernu ljubu,
Da joj kažem - da je obradujem —
Nek' s' udava, nek' s' ne uzda ume.“
Progovara Popović Jovane:
„Nemoj, sinko, tako učiniti,
No poslušaj tvog miloga baba:
Svlači ruho od hajdukovanja,
A oblači gospodske haljine,
Pa pojaši pretila dorina,
(Daću tebi nebrojena blaga),
Hajde pravo šeher-Sarajevu;
Tajno hajde, da niko ne znade,
Dokle dođeš crkvi manastiru
Na jutrenju na svetog đorđija,
Tu ćeš mnoštvo svjeta zastanuti,
Pa se, sinko, ti potajno kaži:
Podaj majci stotinu dukata —
Neka znade da sina imade;
Podaj sestri stotinu dukata —
Neka znade da brata imade:
Podaj ljubi stotinu dukata —
Nek' te čeka još sedam godina.
Ako tako učiniti ne ćeš,
Aram tebi moja hrana, sinko!
Prepade se Popović Stojane,
Prepade se roditeljske hrane,
Pa on skoči na noge lagane
I uljeze u mračnu pećinu,
Pa se svlači, te se preoblači:
Na noge su kopče i opanci,
A na bedre svilen' gaće tanke,
Na pleći je svilena košulja,
Do pojasa od čistoga zlata,
Od pojasa od bijele svile,
Svrh košulje tri tanke đečerme,
A vrh njih su toke Lubovića,
Što ih Stojan na megdan dobio,
Opasa se svilenijem pasom,
Za pas stiče dva čifta pušaka,
Obadva su u đemiš zavita,
Iz đemiša ništa se ne vidi,
No dva luka od čelika ljuta
I mazija, su što vatru dava,
(I puške su bega Ljubovića).
Kad se momak izođede divno,
On izvede pretila dorina
A na njemu timar udario:
Mnake vode i rakli sapuna,
U sunđer mu vodu pokupio,
Na čaršafu dlaku otvorio,
Udari mu sedlo osmanliju,
Priteže mu četiri kolane
I peticu imbrišim-tkanicu,
Što mu konja od kolana čuva,
Zauzda ga uzdom od čelika,
Ufati ga za oba dizgina,
Privede ga binjišu kamenu,
Pa se doru u ramena baci;
Babo m' dade od ašluka blaga,
Pa ovako njemu besjedio:
„Hajde s Bogom, moj Stojane sine
Dušmani ti pod nogama bili,
Kao konju čavli i potkovi!
Kada dođeš šeher-Sarajevu,
Do bijele turske karaule
(Tu mi sjedi dvanaest Turaka),
Pitaće te Sarajlije Turci:
„„O, delijo, na konju dorinu!
Odakle si? od zemlje koje si?“
Nemoj na to okretati glave,
Već mimo njih proćeraj dorina,
Dok dojašeš pred bijelu crkvu:
Kad dojašeš pred bijelu crkvu,
Ti poviči iz grla bijela:
„„Koji će se ovđe junak naći,
Da će moga dora prihvatiti,
Da ga vodi tamo i ovamo,
Evo njemu madžariju žutu?“
Tu će ti se đeca pograbiti
I tvojega dora prihvatiti.“
Kad je Stojan baba saslušao,
On otole poćera dorina
I odjezdi zemljom i ćenarom.
Kada Stojan Sarajevu dođe,
Do bijele turske karaule,
Zavikaše dvanaest Turaka:
„O junače na konju dorinu!
Odakla si? od zemlje koje si?
Kako li se po imenu vičeš?“
Na to Stojan ne okreće glave,
Već mimo njih proćera dorina.
Kad je doš'o pred bijelu crkvu,
On zavika grlom bijelijem:
„Koji će se ovđe junak naći,
Da će moga dora prifatiti,
Da ga voda tamo i ovamo -
Evo njemu madžariju žutu?“
Tu se mnoga đeca pograbiše,
I njegova dora prifatiše.
Stojan uđe u bijelu crkvu
Na jutrenju, na svetog đorđija.
Kad se svrši božja leturđija
I vas narod izađe iz crkve,
A ostaše do dva popa mlada,
(Ne poznaju Popović-Stojana),
Ovako im Stojan besjedio:
„Bogom braćo, do dva sveštenika!
Iznesite krste i ikone,
„Da celivam, pa da ih darivam.“
Sveštenici odma poslušaše,
Izniješe krste i ikone;
Tad' celiva Popović Stojane
I darova stotinu dukata.
Al' govore do dva sveštenika:
„O Boga ti neznana delijo!
Kaži nam se ko si i okle si,
Bar da znamo koje darovao
Ovu našu svetu bogomolju?“
Progovara Popović Stojane:
„Dajte meni knjige bez jazije
I kalema su što knjige pišu,
Ja ću moje ime zapisati.“
Kad to čuše do dva sveštenika,
Donesoše knjige bez jazije
I kalema, su što knjige pišu,
Te je Stojan ime zapisao.
Kad viđoše do dva sveštenika,
Na jedanak brata poznadoše:
Ruke šire, u lica se ljube,
Za junačko pitaju se zdravlje:
Dozvaše mu ostarjelu majku,
Dozvaše mu sestricu Jelicu,
Dozvaše mu ljubu Anđeliju,
Kad se Stojan š njima ižljubio,
Iza pasa kesu izvadio,
Pa je svijeh redom darovao:
Dade majci stotinu dukata —
Neka znade, da sina imade:
Dade sestri stotinu dukata —
Neka znade da brata imade:
Dade ljubi stotinu dukata –
Da ga čeka još sedam godina.
Kad ih Stojan tako darovao,
Izašao pred bijelu crkvu,
Pa pogleda turskoj karauli,
Đe su Turci igru započeli —
Bacaju se kamena s ramena.
Al' da vidiš Popović-Stojana:
Ne dadu mu mirovati vrazi,
Nego ide turskoj karauli,
Pa Turcima turski selam viče:
„Je li testir, Sarajlije Turci,
Da se bacam kamena s ramena?"
Progovara dvanaest Turaka:
„Testir ti je, zašto ne bi bilo!“
Al' da vidiš Popović-Stojana:
Prifatio kamen od Turaka —
Jednom baci, pa svijem prebaci:
Al' Stojanu loša sreća bila:
Pukoše mu puca na dolami,
Sinuše mu toke Ljubovića
I suviše dvije puške male,
Što je skoro na megdan dobio.
Kad to viđe dvanaest Turaka,
Okoliše Popović-Stojana,
Okoliše, pa ga ufatiše,
Svezaše mu ruke naopako,
Odvedoše sarajskom veziru.
Kad Stojana vezir ugledao,
Ovako mu Turčin besjedio:
„Objesite Vlašče od Vlaščeta,
Da se pasjom ne kaljate krvcom!"
Kad to čula ljuba Stojanova,
Da Stojana zarobiše Turci,
Ode mlada sarajskom veziru,
Pa veziru 'vako besjedila:
„Gospodaru, sarajski veziru!
Ja te molim, a ruku ti ljubim,
Pokloni mi Popović-Stojana,
Da ga mojom posiječem rukom,
E je moju sreću zastavio,
Evo tebi stotinu dukata!“
„Mile bjehu sarajskom veziru,
Mile puste madžarije žute:
Pokloni joj Popović-Stojana,
A prifati madžarije žute.
Al' da vidiš ljubu Stojanovu:
Prifatila sablju okovanu,
Manu sabljom i desnicom rukom
Da udari Popović-Stojana, —
Ne udara njega iza vrata,
Već po pustim svezam' na rukama:
Prsnu konop, oprosti mu ruke.
Kad se Stojan ruka dobavio:
Od ljube je sablju ugrabio,
Dok c' okrenu nekoliko puta,
Posiječe dvanaest Turaka.
Kad to viđe sarajski veziru,
On pobježe kroz bijelu kulu,
A sve trči od ćoška do ćoška;
Al' da vidiš Popović-Stojana
Đe veziru ne dade bježati -
Manu sabljom i desnicom rukom,
Posiječe sarajskog vezira,
Salomi mu vrata na riznici,
(A piznica puna je dukata),
Iz riznice pokupio blago:
Natovari deset tovar' blaga,
Brzo dođe do konja dorina,
Pa se njemu na ramena baci,
A uzimlje ljubu Anđeliju,
Pa je meće za se na dorina
I pobježe gori Romaniji;
Zdravo dođe svom milome babu,
Svome babu Popović-Jovanu.

Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg


Reference

Izvor

Srpske narodne pjesme iz okoline hercegnovske i dubrovačke, skupio i za štampu priredio Veljko Radojević, Izdanje skupljačevo Fresno, Kal. 1912., str. 22-31.