Stojan

Stojan Pisac: Branko Radičević

Stojan

I
Doline, brda i tutnje i ječe,
I cikću puške i mačevi zveče,
U meso biju ti prokleti topi.
I rane jape, vrela krvc(a) lopi,
I mozak klade, i škrguću kosti.
A ovo sve je s madžarske pakosti.
Sunašce jarko još je na visin(i),
Pa čudno gleda što Srbljanin čini;
Madžari topim' oće da ga satru,
Srb na nji pali sirotinjsku vatru.
Još de u Srba Srbljanin korači.
Madžara bije i moždi i tlači,
Pa ako tu mu čas samrtni dođe,
Sa sveta barem pevajući pođe.
Sunašce jasno preko neba s' vije
Pa oblak traži, da se za nj'ga skrije;
Ma nebo vedro, ni oblačka nema,
Pa zato sunce zapadu se sprema:
Poljubi usput gradove i sela,
Poljubi reke, potoke i vrela,
Poljubi Srblje, te sokole sive,
Poljubi mrtve, poljubi i žive,
Poljubi rane po grudi, po glavi,
Poljubi krvcu što s' puši u travi.
Još ljubnu kule divna Beograda,
Pa onda zađe od golema jada.
Al' uz Dunavo jedan plovi čamac,
Na sredi sedi jedan momak samac,
Pa gleda tužno onamo nazada,
Okle ga evo izagnaše mlada.
Iz oka njemu tužan plamen gori,
Al' opet muči, ništa ne govori;
Golema tuga srca mu se prima,
On za to opet prašta zlotvorima.
Na kraj već stiže, skoči na obalu,
Potraži odma svoju izbu malu,
Tu žića knjigu vadi iz nedara,
Na sto je meće, pa knjigu otvara;
Još perom oštrim u srce se bode,
Pa krvcom svojom vako pisat ode:
— Smeje se nebo, a sunašce gleda
Odozgo dole na zemaljska čeda;
No jedan dole po zemlji se šeće,
Rekâ bi nema kâ ostali sreće.
On stari nije neg' ti momci mladi,
Al' mladosti se on svoje ne sladi;
Na licu njemu vidim dve-tri pruge,
No da l' od velje uparaše s' tuge,
Da l' od te tuge, da l' oda šta više?
No to na licu njegovom ne piše.
Bijaše lepo, beše pramaleće,
A silni narod tamo-amo šeće,
Taj traži sunca, onaj traži lada,
Tu vidiš starca, onde momka mlada,
Tu vidiš snašu, tu momu tananu,
A onde vidiš rpu pomešanu, —
Golemo ljudstvo sad se amo zbilo,
Kô što je svuda de je kupatilo:
Taj zdravlje traži, jer ga nema dugo;
Al' najviše je došlo po što drugo:
Tom srce mlado od milosti puče,
Pa došô amo da dočeka luče;
Taj opet milog ogrlio keca,
Pa došâ amo da koga upeca.
A tamo vidim dve-tri mome lake,
Donele trga za željne junake —
I tako tude sve je puno ljudi,
A svaki traži što mu je po ćudi.
Silovit svet se tamo-amo vije,
Al' mlogi prođe kanda ga i nije;
Za nekog tude jošte i zapita
Il' momak, il' gospa, il' deklica vita.
Al' tamo jedan sa konjica skoči,
Ka njemu sviju upreše se oči,
I svako pita: Ko li je i šta je?
Al' zalud pita, niko g' ne poznaje.
I jedan samo odgovori na to:
Da lice to mu nije nepoznato,
Negde ga vide, ali de — ne znade.
To samo reče, više ne pridade.
Sa konja skoči momčić kosa dugi,
I dade njega svome vernom slugi,
Pa onda trknu gore svojoj kući,
A sluga osta konje vodajući.
Još mlogi trkni, pa njemu priteci:
„Tvoj gosa ko je, dede nama reci!“
No slabo vredi ota rečica njima,
On samo na nju slegne ramenima,
Pa lati konja, te dalje provađa,
A željnom mane da sam sve pogađa.
Al' zašto ćuti, da l' zborit ne ume?
Il' ako ume, valjda ne razume?
Pa jednu rečicu za drugom laća,
Al' sluga njima ni na što ne vraća.
To beše svima, što bijau, žao.
Al' jad je grdni deklice spopao!
Ta lep bijaše kano danak lepi,
Lepota ova sve i za nj zaslepi;
Još oko ono, munjevito oko,
Kroz srce njima što sevnu duboko,
U oku jošte ona tija tuga,
Na mutnoj kâ je oblačini duga.
Tu njima smesta otvori s' srdašce,
Kô ruža jutrom kad spazi sunašce.
Za njime mloga tu uzdanu bela,
No je l' mu koja srdašce ponela?
On okom planu divno gledeć drusto,
Al' srce njemu opet osta pusto,
Na njega zvezda do zvezde s' osmeva,
Srdašce ledno samo sunce zgreva.
Na strani tu je jošte dvoje bilo,
Pa s' divno jedno uz drugo uzvilo,
A divni beu kô dan pramaletni,
U oku radost, ta bili su sretni.
Nji junak gleda setno, neveselo,
Tu njemu srce malko uzavrelo,
Te malko krvce u lice natera,
On osmenu se, al' puno čemera,
Te veđe sabra, rasrdi dorata
Pa za čas dogna dvorima pred vrata.
U dvore uđe; al' ko je i šta je?
Odavde nije, dakle otkuda je?
Odavna sluga tu se njegov bavi,
Al' oto vreme gde on proboravi?
U dvori teškog rekoše bonika,
A to se njemu ne vidi iz lika;
Pa ako beše, sada već prebole,
Mogâ bi amo silaziti dole;
Već konja jaat i trkati more:
Pa zašto odma zamače u dvore?
Pa ako tuga kakova ga mori,
Nek siđe dole, nek se zagovara.
Da l' ima možda tu kakvoga druga?
Na to bi mogô odgovorit sluga;
Al' on je skoro kô kamen studeni
Te samo muči i sleže rameni. —
Taj žubor ide od usta do usta,
Al' niotkuda odgovora pusta,
I svakom beše i teško i žao,
Jer svakome je na srcu ostao.
Al' najviše lepotice žale,
O njemu zbore, pa divno ga fale.
Ta sve je, vele, u njegaka dično,
Sve u njeg' jedno uz drugo je slično:
Uz vrat viteški ona kosa duga,
Uz oko sjajno ona tija tuga.
Al' samo jedno nijedna ne prašta:
Što tu ga nema, te pita: zarašta?
Naš junak amo došao je davno,
Baš mesec dana sad će biti ravno,
Il' mesec ravno, ili više malo, —
No što je meni do malice stalo!
Ne ide nikud, svetu se ne javlja,
U izbi sedi, samac se zabavlja.
Kadikad samo, kad nojca pritisne,
Otvara prozor, uza zid se tisne,
Na ruku čilu klonula mu glava,
Na grudi pala ta kosa ubava.
Predivnu pesmu udesila slavlja,
Al' njezin glasak za nj'ga se ne javlja;
Predivno zvezde i trepte i sjaju,
Ma oči s' tamo njegove ne daju;
Daleko misli njemu se oteše,
Pa oko sobom i uvo odneše.
Odneše nekud, ma kud, ko to znade?!
Odneše nebu, doneše mu jade,
To kaže lice, o Bog ti ga ne dô! —
To kaže lice to njegovo bledo,
To kažu oči one ukočene.
No začas njega ova tuga pređe,
A oko sevnu, skupiše se veđe,
Još kosu dugu poturi nazade,
Te prozor manu i na noge stade,
Po izbi s' onda tamo-amo vinu:
Kakva li guja po srcu ga šinu?
On samac živi bez ikakva druga,
I ako ko je, to je njegov sluga;
Sa njime katkad on po rečcu troši,
Jer svet tu dole čini mu se loši.
Al' opet eto ka njemu katkada
Odnekud dođu neka momčad mlada,
Donesu glase i još sitne knjige,
A ovo njemu grdne gradi brige;
Jer katkad on njih zadrži na dvori,
I pet-šest sata s njim' veća i zbori.
A juče njemu nji dvojica doše,
Kod njega biše, odma otidoše.
A jutros konja on pojaa zorom
Pa nekud krenu kamenom i gorom;
Al' de on beše, što činjaše mlađan,
Ne znam vam kazat ni pričati jađan.
Meni se čini: na nešto se sprema,
Na tajnu neku, a ta je golema.
I kada sve ja poprivatim bliže,
Meni se čini, tajna kraju stiže,
Jer do sad skriva s' na domu svojemu,
A danas svetu ukaza se svemu;
Al' kakvu tajnu na srcu imade,
To pesma moja do sad još ne znade.
Sa konja sjaa, uniđe u dvore,
A mlogi ozdo glede na prozore;
Zastrti uvek bili su dojako,
Al' sada biće valada inako.
Za časak koji, tako svaki s' nada —
Pa degod glava ukazaće s' mlada:
Sad, sad će biti — mlogi progovara,
No prozor kleti nigde s' ne otvara.
Čekanje njino bijaše zaludu,
I samo mogu čuditi se čudu.
U izbu uđe i zatvori vrata,
Pa onda svoga dušeka se vata,
Na dušek dole kao kamen pade
Pa nešto krupno mozgom učit stade;
Na licu njemu čemerna milina,
I tija tuga i tija ljutina.
Al' misâ jedna iz druge s' izvija,
Kraj srca s' viju kao klupče zmija,
On usne grize a trepće sve češće,
Iz oka plamen sve sjaje žešće.
Dva-triput onda učesto uzdanu:
Da l' ovo njemu u srcu odlanu?
Tu usta junak na te noge lake,
Pa onda izbom učesta korake,
Na oko mučno natakao veđe,
Dva-triput izbom tamo-amo pređe,
Pa onda zvonce za gajtana vata;
Zatim otide i otvori vrata.
Uniđe sluga, a gospodar veli:
„Pevajde, Mile, baš mi se zaželi!“
Gusala sluga pođe da se lati:
„Ne tako, Mile!“ — gospodar privati. —
„Gusala s' mani, zapevaj onako!“
Al' sluga zače, jer već znade kako,
Pa kliknu, spusti, zadrkta i savi,
Pa lati, diže, otište i zavi,
Pa izbu, kuću, ta pesma zatrese,
Iz kuće jošte daleko ote se.
Pa ječi pusta, sad tiše, sad življe,
Ko ču, taj reče: Ah da pesme divlje!
Al' Stojanu se topi duša živa,
Jedanput opet sreću on uživa,
Sunašca njemu nesta na istoku,
Pa gle ga opet na nebu visoku;
Sve obasjalo, što s' dosad utaja,
Te rajske kraje milog zavičaja.
On vidi mile dole i ravnine,
On vidi gore, brda i planine,
Još divno mesto, de s' iz ništa prenu
Pa prvi put u jarko sunce glenu;
On vidi druge, vidi prijatelje,
On vidi sve tu mile svoje želje,
Oh, nju on vidi, što za se izabra. —
I tu se njemu glatko čelo nabra,
Još tužnim okom kano munja planu,
Pa Milu svome da prestane manu,
Te brzim krokom kroz izbu korača,
Sa zida skida ubojita mača,
Ogleda gvožđe skoro zarđalo,
Pa dade Milu da pogladi malo.
U puške jošte na čivija gledi,
A ove Mile iznova naredi.
— „Jer skoro, skoro, jošte ove noći...
Al' Bog će nama biti u pomoći!“
Pa zatim još mu govoraše dugo,
To samo znadem, ali ništa drugo.
Već danak umre, slavlja za nj uzdiše;
O noći, dane za te slepe miše,
Za slepe miše i te tice kobne,
Ta sove, mislim, što su danu zlobne,
Što tamu ištu, da se svetlom slave,
Jer danju s' vide nakaze od glave.
O noći tavna, ti nekima vero.
Nekima vero, a nekim nevero,
Ne kažem da te rad ne ima niko,
Ma ja te nemam, samrti prava sliko.
Za tebe kažu da si mirno doba,
Ma mir je veći sred tavnoga groba,
I taj bi tebi baš bio po ćudi,
Al' mir je l' pravi, de se i ne budi?
Ta žiću mira Bog za odmor dade,
Al' je l' tu žića, de s' kosti olade?
Meseca eto, te nojci pomaže,
Te žiškom svetu oće da nàlaže,
Da misli svet da sunce sjaje s neba,
Jer znade svetu da sunašce treba.
O sunce jarko, de ukaži lice,
Pa tisni od nas ove laživice!
I sunce granu, al' ne granu nama,
Već granu brdim', granu dolinama,
Gde naši čili junaci se bave.
Da l' sunce nji je ugledalo zdrave?
Sunašce granu — dođe već i pladne,
Sunašce zađe — eto nojce ladne,
Po dola već se i po brdi spusti,
I brda, dole, pokri mrak njen gusti.
I tama beše i već beše kasno,
Al' eto mesec ukaza se jasno,
I prosu bledo to svoje videlo
Na brdo, dolu, i u njojzi selo.
A pored sela legla gusta šuma,
Te pružila se jednako kraj druma,
Kroz lišće gusto pirka vetar tio, —
Al' ko se ono uz dub naslonio?
Kad štogod šušne, a on ti se preda,
Sve nešto sluša, sve nekud pogleda.
Ne mogu njemu da sagledam lica,
Jer i njeg' zavi duga kabanica.
Sad nešto beše, on stade, oslušnu,
Al' vide opet da list samo šušnu,
Još drumu upre te nemirne oči,
Dva-tri put onda tamo-amo kroči.
Al' ko je, pusti? On čeka, al' koga? —
Zacelo ajduk čeka plena svoga,
Pa čuo da će sada tuda proći,
I to ga nagna ovamo po noći,
Pa još se ljuti što ga nema veće,
Zato se, kleti, tamo-amo šeće.
Al' opet stade, opet prisluškuje,
Uputi s' drumu — da li što čuje?
I bogme jeste, eno iz daleka
Čuje se drumom i topot i jeka.
On stade, pa glednu, pa kroči, pa stade,
Još jednom glednu, pa stupi nazade;
Pa tamo-amo plaovito s' savi,
U kabanicu tad se bolje zavi,
Ka drumu oce, tu stade da čeka, —
Već dobro s' čuje i topot i jeka.
Još konjik jedan sve dolazi bliže,
I sada eto već do njega stiže,
Sa konja sjaa, pa ovako poče:
„Meneka evo, al' ti ko si, čoče?“
— „Kô misliš, nesam, al' tvoj dužnik jesam!“
Pa nazad turi svoju kabanicu,
A onaj sav se promeni u licu.
„Ne boj se, Vaso“, Stojan mu veljaše,
Jer on to glavom na putu čekaše, —
„Ne boj se, Vaso, ja dug uvek vraćam,
Ma kada vraćam, ja pošteno plaćam.
Pri sebi pušak' ja vidim imadeš,
Šta mislim sada, mnim da i ti znadeš,
Od moji koja možda biće bolja,
Izberi brže koju ti je volja.“
Međutim Vasa već je snagu pobrô,
Pa odgovori: „Stojane, e dobro,
Nek prema glavi jednom nas zasvira,
Jer donde nema ni jednome mira.“
Te pušku lati, a izmeri polje:
— „De pali prvi, za tebe je bolje!“
Tako se Vasa Stojanu podsmeva,
A ovog ljuta stade vatat vreva.
„O pucaj, pucaj, tebe đavo brani,
Ma Bog i pravda na mojoj su strani!“
I Vasa trže, ma slaga mu oko,
On Stojana nam preturi visoko.
Tad Stojan pušku svoju malu pali.
I dobro zgodi, na zemlju ga svali.
Tad Stojan brzo ka njemu korači,
I vide lice kako mu s' razvlači,
I vide ruke de s tegle i grče,
Još malo, pa mu na veki se smrče.
On glednu svome zlotvoru, najveću,
Što njemu ćaše svaku uzet sreću,
Iz zavičaja mila što g' izagna,
Pa svetom belim potucati s' nagna.
Još oseti se onom grdnom jadu
Da on mu divnu prisvojio mladu,
Pa želi njemu još više neg' pakô,
Jer njemu s' čini e umire lako;
Pa drkće junak, od gnjeva trepeće.
No šta se ono tu podalje kreće?
Još glasi neki na blizu se čuju,
Pa sve se bliže amo približuju.
Naš Stojan zato ne aje isprva,
Njemu se čini e trepeću drva;
No kad se žubor poprimače bliže,
On glavu brže na 'nu stranu diže,
Pa gleda dobro, pa ugleda pravo,
Čini se njemu: neće biti zdravo.
Pa s' onda opet zlotvoru okrenu,
I saže s' njemu, pa glenu, i glenu,
Pa onda reče: „Preživet ne more!“
Te skoči brzo, i lati se gore.
Tu mesec sakri onaj oblak gusti,
Debela tama naokolo s' spusti,
Pa zato moga ja razabrat samo,
Da neki ljudi slegoše se tamo
I žubor beše i trajaše dugo,
To samo znadem, ali ništa drugo.
Al' kada nojca udri se sa zorom,
Dva konja vide gde ježđau gorom,
Al' ne, ne tude, već dosta daleko,
Dva sata otle, tako bi ja rekô.
Na jednom konju tu jedan jaaše,
Ma na tom drugom nji dvoje bijaše.
Još žensko beše jedno od to dvoje,
Već ako oči svaraše me moje.
No zasad ovo primite ovako,
Druga će pesma kazati je l' tako.

II
Sunašce granu, sve na zemlji živnu,
I glednu gore onom suncu divnu,
A sunce opet divno s' razigralo,
Pa ljubnu dole veliko i malo.
Kud gode glednu, sve beše veselo,
Od pusta milja sve mi se zanelo.
Al' oko podne nestade veselja,
Jer svuda naže ta zapara velja,
Drveće, cveće i travica tonu,
Što beše živo, u zalađe klonu.
I tako bilo, dugo ne trajalo,
Al' nebo vedro oblačit se stalo:
Sad tu i onde, pa više i više,
Oblaci dok se od svud ne sklopiše,
I munja suknu, a grmnuše gromi,
A vetar strašan na zemlju se slomi.
Oh grmi, grmi, da se stenje kreće,
A vijar čupa iz stene drveće.
Ta stenje kr'a s' i svaljuje, pobro,
Al' mora biti, pa zato je dobro.
Da bure nije, ko b' odagnô pare,
Što sadelaše iz gliba omare;
Da bura nikad tu se ne osili,
Pauci bi nam nebo zamrežili,
I sakrili nam sunce ogrejalo,
Što tek nas eto jedva obasjalo
Ta bura nek je ma u srcu samo,
Dok zgodna dana mi ne sagledamo.
Pa kada dođe, nek na vedlo bukne,
Nek puška cikne, a sablja posukne,
Jer eto veće sve đavolu ode,
Ni crvu tako ne ima slobode,
A kamo l' čojku, ta Bog ga prokleo,
Kad čovek čojka u verige speo.
Naš Stojan grdnu preturio muku,
I zlato uze zlotvoru iz ruku,
Još njemu dušu iz nedara trže,
A grešno telo na zemljicu vrže,
Srdašce njemu moglo b' biti sretno,
Al' zašto katkad on tu šeće setno,
Pa za stol sedne, lati neke knjige,
I velje njemu udvoje se brige?
Nji čita dugo, čita i premeće,
Pa baci tad i zamišljen se šeće,
Tad gledne neke na zidu artije,
Pa gleda tamo i meri i štije,
Te sedne za stol, nešto zabeleži,
Pa onda opet tamo-amo beži.
Iz lica njemu videti se more
Da nešto oće, što sad bit ne more,
I srce njemu ražali se jako,
Jer misli veće da je vreme jako,
Pa s' onda ita na dušeka meka,
Od misli tužni skoro van sebeka.
On nije sada de bijaše pređe,
On odonuda puno zemlje pređe,
I stroši junak tri il' četiri danka,
Dok amo dođe i izabra stanka;
Ma neću kazat šta bijaše ode,
No samo kažem da je ukraj vode,
Kraj reke neke, za vas bez imena,
Al' beše divna, brza i studena.
Kraj reke beu jedni dvori tude,
Na dvorim ništa čemu s' ljudi čude;
U dvori tude na dušeka meka,
On pade, tužan, skoro van sebeka;
Al' eto amo njegovoga zlata,
U izbu uđe i stade kraj vrata,
Kraj vrata stade, pa u dragog gledi,
U njega gledi, pa drkće i bledi,
I gledaše ga baš po sata duga,
De srce njemu teška mori tuga,
Pa od stra ljuta sva zadrkta mlada,
Jer njega taka ne vide nikada.
Pa napred pođe, ka dragome kroči,
On žubor začu i podiže oči:
Pred sobom vide svoje sunce jarko,
Pa lati mladu i poljubi žarko.
Al' učas lati g' uspomena neka,
Pa zlato svoje turi od sebeka,
Još okom tužnu nemilo preseče.
To mutno oko njojzi 'vako reče:
Otale ajde, ja t' prvi poljubi,
Ma zlotvor prvi sve drugo obljubi!
Al' mutno oko ona razumela,
Pa odma na to povrisnula bela:
„Oh Stojane, oh tako t' Boga živa,
Ta što sam tužna ja evovde kriva!
Tebeka divna odonud nestade,
A majka mene tvom zlotvoru dade!
Ti znaš da beše protiv moje volje.
Ne glaj me tako, oh ubi me bolje!“
To reče mlada, skoro dušu dade,
A Stojan skoči, pa je grlit stade:
„Oh ti si opet, ti si mi jedina,
Što osta tužnom od sviju milina;
Ma čim ću tebi tog sveta studena
Naplatit veru tvrđu od kamena?“
— „Oh nek sam tvoja, pa sretnoj ne treba,
Krom tebe, više ni Boga, ni neba!“
To reče ona u tužnoj radosti.
Smiluj se, Bože, pa mi joj oprosti!
Pa idu beli kâ i do sad dani,
Ma u njeg' sad je češće ljudi strani;
Za goru kada zađe sunce sjajno,
Tad oni stignu, pa s njim zbore tajno,
I sitne knjige počesto se čate,
Sa zida mape na stola se late,
Pa glede s' sela, vode i planine,
I po njoj česte belege se čine.
Još beše tude zbora svakojaka
Od brza praa i tanki pušaka,
I od đuleta, topa, lubarada,
Ma slaba u sve kanda beše nada,
Jer uvek tu po razgovoru dugom,
Raziđoše se sa čemernom tugom.
I nojca beše, i beše odavno,
Dolina, brdo, sve bijaše tavno,
I ona bistra, ona reka ista,
Jedva se degde u prugama blista.
A dva čoveka jedan čunak mali
Baš priteraše amo ka obali,
I kako doše, iskočiše smesta,
I začas otud u tami i nesta.
Al' jasne gore kod Stojana sveće,
On misli nešto, tamo-amo šeće,
Pa onda stade, i za stola seda, —
Al' eto k njemu dva momčića bleda.
Bez pitanja su k njemu uleteli,
Bez pozdrava su mučnu reč poveli.
On žubor začu, pa glavu obrnu,
Al' već je čuo, čuo rečcu crnu;
I ja sam čuo, ma ne znam šta beše,
Jer brzo reči od usta s' oteše.
Ma on je čuo, pa sam vas pobledi,
Al' muči junak, pa preda se gledi,
Pa onda usta, tamo-amo kroči,
A momci mučne u nj uprli oči.
On mozgom nešto tamo-amo kreni,
Pa sada bledi, a sada rumeni.
I učas, ne znam što mu na um pade,
On grootom se tu smejati stade,
Pa jošte reče: „Da srećice klete!
Ta veselo je, što se ne smejete?“
Pa tad se smrče i ceo pobledi,
Kô kamen stoji, a u zemlju gledi.
Pa onda reče, skoro izvan sebe:
„Tog i tog nema, al' nije ni trebe,
Kako je, da je, ne mož' biti bolje,
Jer sad premišljat više nije volje“, —
Pa uze tabak i pisati stade,
Napisa brzo i mladićim' dade;
Još njima reče: „Bolje umret tako,
Neg tužnim srcem umirat jednako.“
Već istok sinu, a sunce izađe,
Al' drugojače sve neg juče nađe:
Sve žubor, itnja i spravljanje neko,
Kô na boj da je, tako bi ja rekô.
Još neki vele da negde na strani,
Baš iljada je ljudi oružani.
No Stojan danas veseo je zdravo,
Al' okle ovo, ja ne znadem pravo;
Ma može biti da se sve obrnu,
I stenje kleto sa puta mu zgrnu;
Al' može biti da se samo smeši,
Da srce jadno malčice uteši,
Il' valjda je jošte štogod drugo,
Ma o tom mislit bilo b' sasma dugo.
I sunce zađe veće poodavno,
I nojca beše, i bijaše tavno;
On s dragom svojom večerati sede,
Ma njima, s' eto nikako ne jede;
Sve jedno drugo da privati nuka,
Al' jesti ne da neka teška muka;
Još šalu češće on zbijati pođe,
Ma ova šala od srca ne dođe.
I tako vreme duže se provelo,
Ma najzad vako zače čedo belo:
„Oh moj Stojane, oh moj druže mio,
Ne pitam tebe što si naumio,
Ma ako t' lice i jeste veselo,
Na neko velje ti se spremaš delo;
Al' što je da je, štono tebe čeka,
Ne poturi me tužnu od sebeka!
Oh, vod' me sobom, a tako ti Boga!
Ta što će ruža bez sunašca svoga?“
To mlada reče, lati ga za ruku,
U oku sjajnom onu ljutu muku,
A ruku njojzi stište Stojan mio,
Pa vako ode govoriti tio:
„Da, ja se spremam, ja ću nekud poći,
I to skoro, jošte ove noći,
Na velje delo jesi pogodila;
No ti si, mislim, Stojanova Mila,
Al' ostan' doma, sad više ni reči!
To tebi milost, to ti Stojan preči...“ —
I ona muči i uguši muku
Te pusti njemu onu belu ruku,
Sa vrata skide neke amajlije,
Te progovori ove reči tije:
„A ono uzmi bar to od meneka,
Ja ovo čuva samo za tebeka;
Starina jedan, što u nas bijaše,
Meneka jednom ovo darivaše,
Unutri, reče, časnog dreva ima,
I on ga done iz Jerusalima;
Pa ko god nosi ove amajlije,
Ni top, ni puška, ni sablja ne bije;
I zakle mene da ne dam drugome,
Već samo milom suđeniku svome.
O, uzmi, uzmi ovo od meneka,
Ta ja to čuva samo za tebeka!“ —
Ovako reče, pa to oko živo
U njega upre mlada bojažljivo,
A on je sluša, osmenut se ćaše,
Al' brzo smisli, pa dar dovataše,
O vrat ga veša i spušta u nedra,
Pa ljubnu zlato posred čela vedra.
Kad uze dara, njoj malo odlanu,
Činjaše s' sunce da joj opet granu,
Pa oko vrata lati ga beloga,
Pa ljubi, grli suđenika svoga,
Iz oka još joj suza se otište,
Što jad joj dotle u srdašcu stište.
U tioj tuzi tako vreme prođe,
Al' eto vreme ka rastanku dođe,
On opravi se, lati se oruža,
Još dešto njemu tužno zlato pruža,
I rastaše se, ne bi ni jauka;
Ma beše, brate oni ti(j)i muka.
Ona mu mlada oko vrata pade,
Pa ljubit stade, dugo ne prestade,
Tad malko klonu, junak se otrže:
„O, zbogom, zbogom!“ pa s' napolje vrže.
Al' ona za njim, još jednom ga vata,
Još jednom njemu pada oko vrata,
Još jednom ljubnu dugo, dugo, dugo,
Pa reče: „Zbogom!“, ali ništa drugo;
Pa g' onda pusti, glednu za njim malo,
Dok njenom oku dragoga nestalo.
Tad uzdrkta se, u izbu poita,
Pa kao mrtva na dušek se ita,
I tako leže, i vremena prođe,
A ona tužna još sebi ne dođe.
Al' naposletku s' iz nesvesti prenu,
Pa sluškinju kraj sebeka zglenu,
Pa upre u nju to stakleno oko,
I malko diže, uzdanu duboko,
Pa onda mladoj pade na sred krila,
I tu je prve suzice prolila.
Oh, lije suze, one suze tije,
Kô ruža bela kad se sunce skrije,
Ma ruža sunce videće zanago,
Al' oće l' ona svoje sunce drago?
Oh, đavo kleti svuda svetom njuši,
Pa jade spravlja čovečijoj duši.
Ma ko to beše što mu se prodade
I božem drustu te udari jade?
Da l' đavo njemu obeća kolajnu,
Te divnu turi na videlo tajnu;
Al' da l' učini radi novca kleta,
Da zalud ginu ona braća sveta?
No makar kako, đavolska je šala,
I tajna njina rano se saznala,
I koje, da je, nikud iz te kože,
I oni ginu radi pravde bože,
Oni se biju kano i risovi,
Ma mloge jedu zlotvorski zidovi.
U zlotvora je topa i kumbara,
I to im čini mlogo pusta kvara;
No njima čine štete mlogo više
Što sramotno i mlogi ostaviše,
I radi novca i drugoga blaga
Poizmicaše, bilo im bez traga!
Još beše međ tim mlogo strašivica,
No što je stalo do ti kukavica?
Ma što zaosta, sve je čelik tvrdi,
O Bog bi dao da vraga nagrdi.
Sve istopi se, tek i je iljada
Ma sve je, brate, ona krvca mlada,
A krvca mlada, ona krvca vrela,
Za pravdu uvek bit se započela.
Nji tu je malo, zlotvora mložina,
Na svakog došla po koja stotina,
Još u nji bije top sa svake strane,
A oni sabljom i puškom se brane;
Ad' opet nigde nazad ne usprežu,
Već čilom rukom na juriš potežu,
Pa de ko padne, tu drugi poleti
Da pravdu božu životom osveti.
Da nema ništa, oni sami vide,
Ma opet svaki unapredak ide,
Jer eto oće njina krvca mlada
Da spomen dade svetu za svakada,
Za pravdu kako valjade umreti,
Da đavo kleti Bogu se ne sveti.
Naš Stojan tu je međ prvima prvi,
Već zlotvora on mlogo stade krvi,
Ma još je čitav, još se ne umara,
Još britkom sabljom zlotvora obara,
Pa de god treba, tu je divan svuda,
I kud se makne, čini divna čuda,
Sve junak razbi. Ma ko iznenada,
Ko ono otud na nj'ga naže sada,
Još viknu besno: „Stani, da ti platim,
Da žao tebi za još gore vratim!“
Naš Stojan začu, onamo s' okrenu,
No što se stresnu, koga tamo zglenu?
— „Ta otkud ti tu, da li iz mrtvila,
Da l' moja t' puška loše pogodila?“
To samo reče, pa s' onda zaljulja,
Poljani pade, a krvca pokulja
Iz rane smrtne što mu Vasa dade —
Jer Vasa beše što ga tu prepade.
Baš Vasa oni, kog m'ljaše u gori
Da onda noćom samrtno obori.
Ma udesi i neka sreća luda
Te neke ljude tad provede tuda,
Te puške čuše, tamo potekoše,
Te skoro mrtva njega podigoše;
A lekar vešti navali melema,
I skoro sraste rana mu golema
On vide kako Stojan o tle pade,
Konjica nagna, i njemu dopade,
I glenu njemu u to bledo lice,
Što smrt razvlači tako nemilice,
I glednu, glednu, i beše mu slatko,
Te još se smeje, al' beše za kratko;
Jer Mile otle beše nedaleko,
Te silnom miškom junak je sekô,
Al kada spazi de gospodar pade,
I ko mu ranu samrtnu zadade,
Kô oganj živi planu mu u oči,
Dva-triput kroči, zlotvoru dokroči.
Pa uze njega nako na dovatu,
I udari ga po belome vratu.
Baš jednim maom otkide mu glavu
I obori je u pra i u travu,
Još kliknu junak: „Blago li si meni,
Da divno li ga, divno ga zameni'!“
Tu Stojan oči još jednom otvori,
Pa spazi svoga bez glave zlotvora.
Pa spazi Mila, što mu je odseče:
„O fala, Mile!“ slabim glasom reče,
Pa oči sklopi, malko se zatrese,
A Bog mu dušu na nebo odnese.
Još sablje zveče, još traje pucnjava,
Zelena trava sva je već krvava;
No zalud teče njima krvca mlada,
Već moraju se povući nazada.
„Već beže, beže“, viče zlotvor kleti,
Al' to im nije ni na kraj pameti.
Već vataju se nekog kamenjaka,
Pa otud staše biti iz pušaka.
Sa svi je već strana zlotvor i optekô
Dva-triput je već: „Predajte se!“ rekô.
No niko od nji za to i ne znade,
Ta de će pravda krivdi da s' predade.
Sad zlotvor juriš na divne činjaše,
Al' mlogi o tle glavnom udaraše.
Jer oni pali za kamena tvrda,
A kamen tvrdi zlotvoru se sprda,
Oh, kamen ledni na nji s' smilovao,
De bratac brata rodnoga izdao.
Tu oni biju ognjem iz pušaka,
Ne dadu napred kročit ni koraka,
Pa drug kad padne: „Oh prosto mu mleko!
Da blago tebi!“ pobro mu je rekô,
Te pušku lako od oka saleti;
Te bije, ruši, svoju braću sveti.
No što za fajdu, i pre beše malo,
Al' sad ih samo stotina ostalo,
A zlotvor svoje broji na iljade, —
Oh sunce jarko, vidiš li im jade?
I vidi sunce, ono oko bože,
Da dugo četa branit se ne može,
Pa oda silnog i golemog jada,
Svog eto ode tražiti zapada.
I sunce jarko već oće da sedne,
No gledni tamo ukraj reke ledne,
Tu neko sedi, i baš ona sedi,
Pa tužnim okom u vodicu gledi.
Još amo ide, tako bi ja rekô
Baš jedan čamac upravo od preko,
Sve bliže, bliže amo junak vozi,
A to je Mile, Bože joj pomozi!
Pa kada veće do obale stiže,
Tad ona jadna svoje oči diže,
Pa spazi slugu, pa opazi čamac.
Pa skoči, viknu: „Ta zar ideš samac!
O Mile, Mile, a tako ti Boga,
Ta kuda dede gospodara svoga?“
Ni reči na to Mile ne izusti,
Već samo malo u čamac se spusti.
Još proli do dve, do tri vele suze,
Pa otud nešto u naručje uze,
Pa iz svog čamca tad na polje šetnu,
Pa nešto dole na travicu metnu.
I u to ona amo priskočila,
Pa vide svoga pred sobome mila.
Tu nju mi lati oni jad sileni,
Od jada silna sva se okameni,
Nit štogod reče, niti suznu okom,
Nit glednu gore to nebo visoko;
Ta ono nebo nju prevari zdravo,
A to je pred njom njeno nebo pravo,
Te malko staja, tad na dragog pade,
Oh silni Bože, da li dušu dade?
Tu Mile odma ka reci poita,
U vesa svoga vodice zaita,
Te brže nazad, pa je kvasi, škropi,
Ma ona oka opet ne otklopi;
I tako dugo mučaše se tude,
Al' najzad vide zaman cele trude,
Te lati pušku, sasu je u glavu,
I kraj nji pade u zelenu travu.
Sad idi u svet, moja jadna pesmo,
No voleo bi da si mi povesmo,
Da iz te divno ja uvrtim uže,
Da braća moja neke njim posluže.

(19. januara 1849)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branko Radičević, umro 1853, pre 171 godina.