Starac i zlato
| ←Petao i dpagi kamen | Starac i zlato Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Papagal i mačka→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Starac bogat rasproda gde god što ima. Sve učini u zlato, koje saspe u jedan kotao, zakopa ga u bašti blizu kuće, gdi malo koji dan propuštaše da ne dođe nadgledati ga, popropipati ga i njegovim žutim licezrenijem ublažiti se. Neki kovaran i zlohitar iz komšiluka prijak nekako kroz plot na mesečini privreba našega starine ljubovna dela i potajene sastanke. Šta bi drugo podozreo nego ono što jest. Kako se sposobna dočepa vremena, ode u starčevu bašču zlato saspe u torbu, a kotao napuni šljunaka, zatrpa ga brže bolje, pak ispod žita, nikom ni reči. Drugu noć zatim, oko večernje doba, pre prvih petala, kad sva čeljad poleže, ode starac da nagleda po običaju blago i dušu svoju; a kad nađe tu šljunke, kojima se nikad za života nije nadao, stane ga taki lelek i jaukanje da sav komšiluk na larmu i na oružje skoči i pritrči, ko u košulji, a ko u gaća. A kad čuju da se je zlato u šljunke pretvorilo, onda ti počnu, ka' i ostali ljudi, jedan jedno a drugi drugo govoriti; a kako upaze staroga seoskoga đaka, svi mukom umuknu, da čuju šta on o tom čudu misli. Onda ti se on nakašlje i po čelu protare, pak stane besediti:
„Čujte, braćo! To ti je ono što sam ja u moje mlado doba, kad sam u namastiru Studenici đakovao, u starostavniku knjizi (koja se svuda ne nahodi) ne jedanput, ni dva, nego na! (uhvati se za bradu) ovoliko redi proučio. Zlato kad stoji zadugo zakopato, ono se mora pretvoriti ili u ugljevlje ili u šljunke, al' ono je zlato te zlato. Hego slušaj der ti, kumašine vuče! Niti ti tuži, ni zapevaj, nego ti dobro čuvaj te šljunke, i teši se s njima kako si se i pre tešio, to je sve za te živo zlato kako god i prvo, zakopano stojeći. I dobra vam svima, braćo, noć!”
Kako god druge različne stvari, tako i zlato i proče bogatstvo ne samo u svim mudrih ljudi knjigama, nego i u Sveštenom pismu, na neki se mesti pohvaljuje, i za znak božjeg blagoslova predstavlja. „Blagoslovi bog Jova, i dade mu veliko bogatstvo.” I paki Solomonu govori bog: „Budući da si ti premudrost iskao, ja ću ti dati i bogatstvo kakovo nijedan car pre tebe nije imao.” Na više mesta obače to isto bogatstvo pohuždava se i za vredovito i mnogim zlom vinovno izdaje. Za imati, dakle, čisto ponjatije o tome, i ova vidima protivorečija za ukloniti s puta, dužni smo ovako suditi: zlato iliti bogatstvo samo po sebi niti je zlo niti je dobro, no črez upotrebljenije koje se njim čini biva jedno ili drugo. I budući da po višoj časti na zlo, a to jest na gordost, na raskoš, na sladostrastije i na rastljenije dobrih i blagih narava služi, zato se češće na njega i viče. Srebro i zlato, kako i proči metali iz zemlje se vade i na zemlji ostaju i propadaju: no otkad su se ljudi soglasili da se za ova dva metala navlastito svašto promenjuje, od tada ko njih ima, svašta može imati, tojest što se kupuje i prodaje. Zato kad ove vešti dobrom i pametnom u ruke dođu, on mnoga dobra s njima čini; a kad se zlu u šake i vlast dopadnu, na zlo mu i služe. Kad se pak namere na bedaka i prostaka, kaono ti je naše basne kumašin, a oni leže gdi u kotlu ili čem drugom, i niti čine zla ni dobra, kao i šljunci.
Mnogi se bogat rodi ni sam ne znajući kako, ili od kakva srodnika nasledi bogatstvo; ovome nikakve česti nije na tom, razvje ako bude znao s njim dobro upraviti, onda se običava reći: došlo je u dobre ruke. Neki se obogati s nepravdom i grabežom, i ovo služi za silno dokazatelstvo da bogatstvo niti je vsegda od boga, niti je znak blagoslova božja. Na konac, mnogi steče dovoljno s poštenim i pravednim svojim trudom i vrednostiju: ovo se uprav može nareći blagoslov božji, i služi svojemu stjažatelju na poštenje, navlastito tada kad on, kako ga je umeo steći, tako ume s njim razumno i upravljati, sebi dobro čineći, svoju decu pristojno vospitavajući, srodnim i bližnjim svojim pomažući, a najpače na opštu otečestva svojega polzu upotrebljavajući ga. Ovi je oni razumni upravitelj evangelskih talanta koji će se udostojiti one blažene čuti reči: „Blagi rabe i verni, nad malim si mi bio veran, nad mnogim ću te postaviti. Uđi u radost Gospodina tvojega!“ Razumnom služi zlato njegovo, a nerazuman i bedak drkće pred njim kao pred žestokim gospodinom i ljutim mučiteljem, i ne sme se ni maknuti. Ovo je ono prokletstvo božje gdi veli: „Isotvorju tja raba rabov tvojih.“ No neka niko iz ovoga ne zaključava i ne misli da ko mnogo ima — valja da lopatom rasiplje. Nikako! Raspolagati od razmetati, i davati od razbacavati i prosipati, daleko su otlične vešti.
Izvori uredi
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|