Starac, jare i tri pandura

Starac, jare i tri pandura
Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Starac kupi na pazaru jare, naprti ga seć na pleća, i ponese ga doma za praznik. Vide ga tri pandura, i dogovore se da mu ga kako izlažu. Iziđu ponaosobito ispred njega, pak onda prvi, rekavši mu: „Dobra kob”, — upita ga smejući se: „Deko, jesi li čitav? Što psa na leđi nosiš?”

Malo posle sukobi ga drugi, i krsteći se počne mu besediti: „Bog s tobom, čiko, što si psa na leđa uprtio? Jošt toga čuda nisam video!” — „Kakva psa, ljudi? Šta vam je danas? Ta ovo je jare.“ — „Jare! Ha, ha, ha!” — stane onoga. I tako se razminu.

Ne prođe mnogo, kad eto ti trećega. „Babo”,— reče mu — „ta ne čini toga pokora, pomagaj! Veži psa za vrat, pak vodi za sobom. Ne sramoti se pod starost. Kom si jošte vidio da psa na leđi nosi?“ — „E, to je mnogo!” pomisli starac. „Kad tebe sav svet za psa pripoznaje, ti valja da si pravi pas, kakav si da si, ne može na ino biti.“

Stovari s sebe jare, zabaci ga negde u među, pak se vrati da što drugo kupi. Onda panduri, kad se on udalji, odnesu jare, ispeku ga, i pročaja.

Naravoučenije

Inglez sverh ove materije ovako veli: „A false thing being confirmed Ьu often repetition at last is believed, and pass for a current truth: jedna lažna vešt budući potverždena čres često poftorenije, na konac veruje se i prolazi za jednu trčeću istinu, sireč za takovu istinu koja vredi da se za istinu priznaje”.

Sva izmišljenija, prevare i lažna mnjenija izviru i proizlaze ili iz neznanja ili iz lukavstva. One laži koje proishode iz neznanja, lakše ih je od sebe otresti, ibo kako čovek pozna ono što jest, taj čas počne za ništa držati ono šta nije; ali samo valja mu dobro dati poznati ono šta nije i šta je lažno. One pak laži koje se iz lukavstva rađaju, neke bivaju tobož s dobrim namjerenijem, a neke sa zlim. Kad mati nemirno i plačljivo dete s plašnjom hoće da primiri, i veli mu: „Eto kurjaka u pomrčini! Eto veštice! Eto vampira!” i pročaja, — ona to čini aki bi s dobrim namjerenijem, tojest za primiriti dete, niti zna koja se zla iz ovakove plašnje rađaju. Sa zlim namjerenijem bivaju kad lukaviji za svoju korist prostijega hoće da obmani, kao ove basne panduri starca, za izlagati mu jare. Ovakovih laža ima najviše na svetu, koje budući da su s velikom hitrostiju izmišljene i sastavljene, najtrudnije se je od njih izbaviti, zašto kad se gdi ukorene i utvrde, za istinu prolaze, i veruju se kako isto evangelije.

Sad, kad gdi veliko čislo ljudi neke stvari lažne za istinite počituju, ako se ko nađe da te vešti kako lažne izobličava, takovi, čineći se da mnoge ljude za prevarene drži i da ih saterava u laž, mora biti zlo gledat, počituje se za nevjernika i često ograjiše. Evo za ovakove su vešti svi apostoli i sam Hristos gonjeni i ubijeni bili, zašto (to što je najgore) po višoj časti nahode se među svima ljudma takovi koji od onih prevara svoj pribitak i korist imadu, i zato baš ako ih oni i ne veruju, ništa manje hoćedu na svaki način da ih drugi veruju, jer njima tako torna konat. Ovakovi su dakle prvi koji, kako se koja istina njihovim interesom protivna pojavi, namah: „Crkva i zakon propade!” viču.

Kamo, gdi su telesa apostolska i svetoga Nikolaja? Vreme i vozduh u ništa su ih obratili, tako će i proča koja se jošte nahode. Da je bog hoteo da oni netljeni ostaju, njih niti bi mogla vatra sažeći, ni vreme razrušiti. Ali idi i kaži to onima koji pritom gube, pak se drži onda! Oni pokazuju one koji se jošt nahode i s kojima oni dobivaju, a za one kojih je nestalo, bili pak prošli, o njima ćute, ili pokazuju njihove kosti, pak i s njima dobivaju; to je njima svejedno, samo nek im što u tas, a iz tasa u kesu dođe. Sa malo zdrave čelovečeske pameti ovo se može postignuti: da ono što bog hoće da nepokvareno ostane, to nikakva sila zemna ni nebesna ne može pokvariti. A ono što izgoreti i malo pomalo u prah i u ništa obratiti se može, što i sami na parčeta režu i raznose po svetu i prodaju, to se vidi šta je, kako li je. Hristos dođe da nas izbavi svakoga poklonjenija i službe tvari i dela ruk čelovečeskih, a oni te okreni te obrni, pak opet moraš se klanjati deluruk čelovečeskih. I što je grđe i gore: pišu svetoga Hristofora s pasjom glavom, moraš joj se klanjati. Obraz preblagoslovene Spasiteljeve matere sa tri ruke pišu! To što bi u naturi (sačuvaj bože!) čudovište bilo, tome se na ikoni moraš klanjati.

Evo, braćo moja, dokle sujeverije i slepota može doći i stignuti! I ovakove vešti ne samo što bi doveka morale ostati, nego bi jošt sve nagore išle, zašto zlo kad otme mah, neće da se ustavi, no sve to većma napreduje. Obače promisal blagoga boga to ne dopušta, nego daje u srce nekima ljudma ljuboistinito i smirenomudro derznovenije da kažu ljudma presvetu istinu, da ih mole i bratoljubno uveštavaju da se prevare čuvaju. Ova uveštanija, ako se i ne poslušaju brzo i za njihova života, no s vremenom i posle njih malo pomalo nađu svoje mesto i poslušaju se.

Takovi ljudi, ljubeći sa svim srcem i dušom boga, kad poznadu božju istinu, ljube je većma nego svaku svoju privremenu korist i nego isti malovremeni život na zemlji. Iz ljubovi božje rađa se u njima ljubov k svim ostalim ljudma, no ljubov razumna i slovesna koja ljubi duše čelovečeske i prosveštenije uma njihova. Takova ljubov ne ograničuje se samo onima koji u njihovo vreme živu, nego se rasprostranjuje i do onih dalekih rodova ljudi koji ćedu na hiljade godina po njima živiti. Zato, želeći da učine koje dobro dugovremeno, i ako je vozmožno večno često su prinuždeni zameriti se onima u kojih vreme živu, i njihovo negodovanije na se privući, i gnjev, zlobu i mrzost protiv samih sebe vozdvignuti. No njihova poštena i čista sovjest za sve to njih ne samo u velikom spokojstvu soderžava i utešava, nego jošte saviše bogato ih nagraždava, predstavljajući njima da je zloba čelovečeska vesma kratka i s životom svoj konac prima, a istina i dobrodjetelj, to su stvari večne, kako je i sam bog večan. „Kad bi hoteo ljudma ugoždavati, —veli blaženi apostol — Hristov rab ne bih bio!” Zašto i Hristos da je knjižnikom i farisejem ugoždavao, niti bi ga gonili ni na smert predali. Ovo su njegove iste reči: „Tako podobaše postradati Hristu, i potom vniti vo slavu svoju!”

Oni premudri Grigorije Nazijanzin evo kako lepo hvali neke sobore svoga vremena:

Ουδέ τι πον συνόδοισιν ομόθρονος έσσομ΄ εγωγε
Χηνών ή γεράνων άκριτα μαρναμένων.

Niti ću gdi soborom sosjedatelj biti ja
Gusaka ili ždralova nerasudno vojujuštih.

A kad je tako bilo u njegovo vreme, kad je tobož više svetinje bilo, šta se je dakle posle njega događalo? Svašta i svakojako, kako su naumili da se pokažu mudriji i od samoga Hrista. Origena držaše trista godina za najvećega crkovnoga učitelja (kako i jest takovi), a posle trista godina prokleše ga kao jeretika, i knjige njegove, koje mogoše, sažegoše. A zašto? Eto zato što on nije mislio kao su oni mislili. A kako je on mogao znati šta ćedu drugi na toliku silu godina posle njega izmisliti? Ništa mu to ne pomaže. Leon, papa rimski, i Joan Postnik, patrijarh carigradski, dok su god živili, proklinjali su se i jedan drugog antihristom nazivali, a kad po smrti — obadva sveca, i pravila im se čate u crkvi. To se zove sreća!

Ovo nizašto drugo ne napominjem ovde kromje samo zato da kavga, inat i mrzost među poštenim i dobrim ljudma za zakon ne biva. Svaki je hristjanski zakon svet i dobar po evanđeliju, a sve ostalo što su ljudi izmislili, oni će to opet s vremenom nešto odmetnuti, a nešto popraviti. Bog zna najbolje ko je svetac, i on će svakomu dati po delu, a mi među nami svakoga ko je pošten, razuman i dobrodjeteljan u opštestvu kako pravoga sveca počitujmo i ljubimo, zašto koga vidimo kako živi i šta čini, onoga uprav možemo poznati je li svetac, i, što je jošt više, sin Višnjago ili ne. „Slava čest vsjakomu djelajuščemu pravdu, njest bo u Boga licezrenija”, uči nas blaženi apostol.

Pritom pamtimo dobro našega starca; ne tri, no trista hiljada pandura da nam reku da jare nije jare nego nešto drugo, nek idu oni svojim putem, a mi jare nosimo doma, zašto jare ništa drugo ne može biti nego jare.

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.