Stanoje Glavaš/Četvrti akt
| ←Treći akt | Četvrti akt Pisac: Đura Jakšić Stanoje Glavaš |
Peti akt→ |
PRVI TURČIN: Al’ je i bila noć!
DRUGI TURČIN: Tako mi brade Prorokove, ovako nijesam doživio!... Baš kao ona kara-boja kojom naša hanuma progrušane vitice bojadiše.
TREĆI TURČIN: Pa onaj vjetar! Čovjek bi rekao da se debeli bedemi na gradu urvaju... Zemlja drmi, a ukrstile munje, velju, kihametu doba dolazi! Pa još kad ona šehitanbaba zakrešta: „Hajduci!...“ E, mislio sam sve će nas paša posjeći.
DRUGI TURČIN: Naljutio se, a oči mu kao živa vatra sijevaju. Sreća naša te se, prikliješteno u tomrucima, nađe još pođešto đaurskoga roblja, te da njine glave ne isječe, listom bi naše padale, dina mi.
TREĆI TURČIN: Bi, Suljo! I danas bi se o tvoju lubanju gradske keruše otimale.
DRUGI TURČIN: A i u tvoje zirave oči davno se gavran zagledao!... Nu bez šale! A žao mi je onoga krštenoga psa te ne šće vjerom promijenit, no jogunasto izdahnu na veljim mukama!... Junak bješe, dina mi!... Ja nožem zamahujem a on svoga Hrista priziva!...
TREĆI TURČIN: Pa kakve pomoći i od vjere i od junaštva?... Da je šćede ovom našom zamijenit, prvi da dođe u vezira!... A onako, evo đe ga gladni hrtovi oblijeću!...
PRVI TURČIN: Biva, sve je tako kao što rekoste; ’ma nikako mi u pamet ne iđe kako da se, kod nas ovolikijeh, ono nesrećno roblje provuče!... Ko ih provede? Ko li im ključeve izdade?... Bruka, vjere mi!
TREĆI TURČIN: Bruka, Huso, ’ma čudo ni od kuda!... Dođe derviš — veli da je glavom od Meke došao — tu se dvatri dni po gradu vukao, čitajući, sanćim, iz alkorana nekakve molitve, ne bi li se, belći, Vlasi prevjerili... Dok juče sa zorom štuče nekuda, a oko ićindije evo ga opet u grad sa nekakvim Mehmedom iz Arnautluka!... Ćerim gleda, pa tek vrti glavom...
PRVI TURČIN: Ti kako sudiš, to bjehu prerušeni hajduci? A tako mi i Osman kazuje da je baš glavom Stanoje dohodio...
TREĆI TURČIN: A dakako!...
PRVI TURČIN: E, zla poganika!...
DRUGI TURČIN: Još nešto ima. Vele da je nekakvu curu baš samome veziru oteo. Al’ o tome drugi put!... Kakva je, Huso, ona baba što se oko vrata šunja?... Da je noću vidim bih od nje u svijet bježao!
PRVI TURČIN (gleda kroz prozor): Ta to je ona noćašnja vještica te nam izdade hajduke... Baš nikoja druga do ona!...
DRUGI TURČIN: Eno je đe dolazi!
STANA: Pomozi bog, ljudi čestiti,
Što carskog pašu verno služite!
A je li doma paša Sulejman,
Zločine raje otac milostiv?
I je li zdravljem dosta ugodno?
TREĆI TURČIN: Ugodno je, babo, i zdravo je, samo što je noćas ružan san usnio: kao da mu je keruša dva zuba izbila...
DRUGI TURČIN: Pa sad nema ko da mu san protumači.
TREĆI TURČIN: Već ako ti ne htjedneš?
STANA: U sanu pseto znači zlotvora.
PRVI TURČIN: ’Ma babo, Alija ne reče za pseto, nego za pašinu kerušu.
STANA (u sebi): Obesni momci, pa se rugaju,
A ja im šegu moram trpeti,
Samo do kvake vrata njegovih
Da me provede lepa laskavost... (Glasno.)
Pa, deco, pseto kô i keruša,
Sa lajanja su zube gubili!
A to će reći: da su kauri
Na tursku pravdu negde lanuli.
I zato...
TREĆI TURČIN: Be, aferim, babo!
STANA: Zato im treba zube vaditi.
A ako dosad nisu vađeni,
Treba im smesta glavu odseći,
Da više ne laju!...
PRVI TURČIN: Mašalah, babo! Baš ni oni Hafis, što je u Stambolu knjigu učio, ne bi ljepše tumačit umio.
TREĆI TURČIN: Da mi je đeda živ, a ti da si pedeset godina mlađa, bih te za njega prosio, samo da mu razjasniš sanove... On je za jednu noć toliko snijevao da mu svih sedam vlaškijeh proroka za sedam godina ne bi protumačili sanove!... No, babo, reci, duše ti, koja je golema nevolja što te do čestitoga paše dovodi?...
STANA: Nevolja, dete, nevolja!
TREĆI TURČIN (šapuće ostalim Turcima): Ako ćeš smijeha, povlađuj mi samo, da vidiš što ću od babe činiti!... Pazi, Suljo!... (Glasno.) Nevolja, babo!... ’Ma kakva je? Jer ako misliš do paše doć, ja mu moram sve po redu javiti... Da te nije starac napustio?...
DRUGI TURČIN: Ili si se, ovako stara, u drugoga nekog zagledala?... Možda u konšiju?
STANA: Smejte se, deco!... Mene prođoše
Smehova lepih dani veseli;
Sad plačem samo.
PRVI TURČIN: Za kime, bako?
STANA: I to da kažem!
Za sinom svojim tužim, nesrećna;
Za njega jednog tvrde pragove
Pašina dvora čepam strašljivo,
Uklanjajući prostu haljinu,
Da mi krajičak kakve zakrpe
Ne dirne, kako, mermer uglađen!
O, deco, pa i vas molim!
(Klanja se pred Turcima skoro do zemlje.)
’Vako vas molim, kô što priliči
Ponosnoj deci vere jedine,
Pomoz’te danas mojoj nevolji!
TREĆI TURČIN: Opet nevolji!.... Pa, bako, kaži kakva je golema nevolja što je uza svaku spominješ?... Da i ja mognem veziru kazati...
STANA: Jedinac mi je ovde doveden...
PRVI TURČIN: Baš od svoje volje slabo ko u grad dohodi...
STANA: Pa tu je bačen na dno tamnice...
TREĆI TURČIN (za sebe): I ne zna matora vještica da je i on ove noći s hajducima umakao!... Tim više smjeha i šale! Pazi, Uso!... (Glasno.) Pa, bako, bješe li mlad?...
STANA: Mladić je još. (Briše suze.)
Uzorit mladić, dičan, ugledan!
Oko mu crno kô u sokola,
A duga kosa sve do ramena
Zagasit prisen daje obrazu,
Te mu se lice sija snežinom,
Baš kao labud kada putuje,
Sa belim krilom oblak cepajuć;
Pa onda vesô, dobar, ugodan...
Hej, da mi ga je doma videti!
TREĆI TURČIN: A kako ti se zvao?... Jer i to moram čestitom veziru javiti. A možda ga i ja poznajem, te bih ti umio nešto o njemu pričati...
STANA: Bolje da osta večno nekršten!
Al’ šta ćeš? Kum, pijan, možda,
U piću mu je ime nadenô,
I sad ga Boškom zove Kruševac...
A lepše bi mi uvu godilo
Da mu je tursko ime prišio,
Pa makar Hasan!...
PRVI TURČIN: Ljepše, vjere mi!...
TREĆI TURČIN (gleda najpre kroz prozor, a posle se okrene babi): A bi li, babo, što ’no kažu, i mrtva sina mogla poznati?
STANA: Kuku! Zar mrtva?... (Gleda usplahireno u Saliju.)
Čovek si, vidim,
Ali u tvojoj crnoj zenici
Kô da se živi đavo zgrčio,
Te onde duva mehom paklenim,
Da munje spremi grozne poruge
Što će se mojoj bolji smejati,
Kad sina vidim... Gde mi je sin?
O, kaž’te, ljudi, jadnoj materi!...
TREĆI TURČIN: Nasloni se, bako, malo na prozor pa odunda gledaj gore, tamo Stambol-kapiji!
STANA (uzdahne, a posle se, dršćući, približuje prozoru): O, grozno!
PRVI TURČIN: Ja je, sirotu, ne bih mogao tako mučiti.
DRUGI TURČIN: Ja bih je volio ubiti... Gle kako je preblijedila, rekao bih: sad će izdahnuti.
TREĆI TURČIN: Ćuti, Suljo!... No, babo, šta si videla?...
STANA: Što nikad nisam želela —
Tvrdi je bedem vencem okićen...
Svetovi ovi kad bi zgrešili,
Sa smelom rukom kad bi drznuli
Potresti presto boga jedinog,
Pa kad bi tvorac gnevom planuo,
Šiljući jato zvezda repatih,
Da azur plavi svoda nebeskog
Unakrst riju, ruše stubove,
Na kojima se drže planine,
Što biljem svojim hrani čoveka
Po urvinama sveta srušenog,
’Vake bi vence gospod metao...
To je strahota!...
PRVI TURČIN: Sirota žena!
TREĆI TURČIN: Još nije videla!... Babo, sad gledaj dolje, nalijevo, još malo niže Stambol-kapije; onđe na ćošku... (Stana gleda nanovo.) Vidiš li sad?...
STANA: On je!... O, da sam ja!... (Dršće i hoće da padne u nesvest. Turci se smeju.)
PRVI TURČIN: Javaš, babo, javaš!... Šala je...
STANA (dolazi k sebi, viče trogavajući): Sina! Sina!...
Oh, sina moga daj!
TREĆI TURČIN (uplašeno): Ćut’, babo!... Sad će ti doći sin!... Eno ga, ide! Ćut’, čuće vezir!...
STANA: Nek’ čuje vezir!... Neka ogluvi
Od glasa moga strašne kuknjave:
Sina mi dajte, Turci svirepi,
Sina, o, sina mog!...
TREĆI TURČIN: Ćut’! Ugušiću te!...
STANA: Ugušio si
Onde na zemlji tvrdog bedema!
Šupljike suve starog nasipa
Isisale su žeđu lakomom
Prsiju mojih dušu živosnu...
PRVI TURČIN: Eto nam šale... Ide!
SULEJMAN: Šta je to?
Kakva je huka po mom konaku?
Gde se i muva zukom strašljivim
Tek jedva čuje... tu sad robovi
Šenlukom svoga bezobrazluka
Vezira bude iz rahatluka!
TREĆI TURČIN (zbunjeno): Ev’, ova žena dođe, te napravi čitavu bruku... A, vjere mi, mahnita je!
DRUGI TURČIN: Luda je, čestiti pašo, te od nas traži jedinca svog.
SULEJMAN (vidi Stanu): Došla si zar?... A šta ćeš tu? (U sebi.)
Sin joj je jošte noćas umakô
Pa ko je, vraga, drži ovde još? (Glasno.)
Mahnita je!... Odlaz’te svi,
Da joj nameru bolje iskušam.
(Turci odlaze.)
STANA: Sina mi daj!
O, silan pašo, moći vrapčije,
Što tvrdim kljunom krade useve,
Birajuć zrna klasju bogatom —
Ali u stanju nije stvoriti
Ni ljusku jednu graha divijeg,
To li ukrasit njivu plodovi
Što jezgra svoga hranom pitomom
Sultana lenog trošan želudac
I prosijaka gladne utrobe
Jednakom brigom večno neguju!...
Dete mi vraćaj, vuče grabljivi!
Ti si ga zaklô oštrim zubima!
Ili poricat misliš istinu?
Ta, eno, pena krvi njegove
Po ust’ma ti se lepi poganim!
SULEJMAN: U pamet, babo!
Ili se smeješ vlasti pašinoj?
Na čekrk ću te bacit, matoru,
Pa neka palac točka gvozdenog
Osušena ti rebra premeće
Sve donde dok se može slušati
Krckanje tupo tvrde košturi,
Da silu poznaš sluge careva!...
STANA: Ha, ha, ha!...
I to će biti sila vrapčija!
Razorit samo!... Ali stvoriti?...
Divnu si glavu vešto srubio,
Eno se bledi sa vrh bedema,
Kao kolutak tanke svetlosti
Što je pred ponoć stere Danica...
...Majka te moli, pašo svemoćan,
Povrati rumen licu bleđanom,
Po bledilu ga neću poznati.
A još da više njemu naliči,
Na ramenu mu glavu postavi,
Ako ćeš roblje da se zaklinje
Golemom snagom svoga tirana,
A ne da viče strašnom porugom:
„Goluždravče je jednog vrapčeta
Od silnog paše mnogo moćnije!...“
SULEJMAN (u sebi): Žalost joj muti oči nemoćne,
Te tuđu glavu tamo s bedema
Zamišlja da je sina njezina,
A ne zna jošte da je umakô.
Sad samo vešto!... A još je nade
Da ću joj divnu ćerku dobiti. (Glasno.)
Ti sina tražiš?... S kakvim obrazom,
Protuvo svetska, roda lažljiva?
Zar se ne sećaš na obećanje
Što si zakletvom lažnom tvrdila,
Pred muselimom mojim klanjajuć?
Pa šta si meni, suzom varljivom
Polivajući ploče mermera,
U zanetosti obećavala;
Da ćeš je zlatom moje dolame
I drugim sjajem dvora bogatog,
Kao leptirka krila šarenog,
Na sveću mamit veštom udicom,
Dok je na grud’ma mojim ne vidim?
Pa gde je kći?...
STANA: A gde je sin?...
Ja sina tražim, pašo nesrećni!...
Ta deset kćeri da sam rodila,
A svaka da je mnogo divnija
Od same kćeri boga velikog
Što svako jutro rađa zorica,
Pa da toplinom svoje ljubavi
Ledene grudi svetu razgreju,
A blagom miru duše njihove
Davno umrli da se raduju —
Sve bih ti dala, sve bez rečice,
Za muško dete, sina jedinog!...
Oh, sina, pašo, sina, sina daj!
SULEJMAN: Dobro!... Dovedi kćeri!...
Na smrt je meni, veruj, ne vodiš,
Život je čeka, kao huriju!...
Svilene ovce tanka vunica,
Što je Persija vešto upleće
U divne šare meka ćilima,
Te se po mome stere haremu,
Već se unapred, čisto, raduje,
Okrug’o taban stope njezine
Unapred meri sitnim šarama,
I, skupljajući vezen pupoljak,
Na poljubac se sprema laskavi,
Kad ona kroči belom nožicom,
Mirisnim ust’ma da je celuje...
Pa gde je sad?...
STANA: Oh, sina, pašo!... Sina, sina daj!
Grudi su moje suva obala,
Dole je na dnu stege hrapavo,
Plamen ga žeže dana žestokog...
Života moga bistar kladenac
Paklen je oganj tvoje mrzosti
U jednu šaku trošna pepela
U nesrećnome času stvorio...
SULEJMAN: Dakle, moćan sam,
Kad sam od vode pep’o stvorio?...
STANA: Sina mi daj,
A verovaću da si stvoritelj!
SULEJMAN: Dovedi kćer!
STANA: Dovela bih je,
Kad bi mi veri dodat umeo:
Da grešan čovek rukom sakatom
U hladne žile mrtvoj lešini
Veselog žića krepke sokove,
Veštinom nekom ili mađijom,
U jednom času može uliti...
Dovela bih ti kćer!...
SULEJMAN: A je li dosta reč?
Sin ti do danas nije poginô...
STANA (pokazuje kroz prozor na bedeme):
Još ovo groblje — tvrde bedeme —
Onaki cvetak nije kitio
Kô što je divna glava njegova!
Samo pogledaj!...
Kao pupoljak skoro ukinut
Što spušta svoju meku glavicu
U vreloj ruci mâzne neveste,
Zaklonio je sjajne zenice,
Da ga ne peče ljubav plamena
Što ga iz sunca zrakom udara...
SULEJMAN: I opet kažem:
Ta bleda glava nije sina tvog!...
STANA: Pašo, ti nisi bog!
SULEJMAN: Alah al alah!... Jemin alah!
A bogom ti se sveta zaklinjem:
Da ono nije glava njegova!... (Lupa u dlanove.)
Uverićeš se sad!...
(Ćerim dolazi i, prekrstivši ruke, ćuti pred pašom.)
Ćerime!... Tamo na kraju Stambol-kapije,
Baš gde se vidi onaj odronak
Grobnice davne nekog Rimljana,
Danas ćeš jednu glavu videti.
Divna je glava onog đaura
Što je na kocu volô poginut
Nego promenit veru Hristovu.
Tamo da vodiš ovu staricu.
A kad se baka dobro uveri
Da su je stare oči varale,
A ti se vrati s njom...
(Ćerim sa Stanom odlazi.)
SULEJMAN (sam): Ja ne znam šta je to?
Tu ćerku njenu nisam video,
Dodirnô nisam rukom vlastitom
Nijedan pramen kose njezine;
Ni dah mi nije njene dušice
Prosedu bralu ljupko provejô,
Pa otkud ljubav?... Otkud želje te
Što se u mojoj duši stvaraju,
Do ludila me, čisto, zanoseć?...
(Gleda kroz prozor.)
Sirota žena!
Jednako ljubi usta bleđana
Potpori mrtvoj tuđe starosti!...
Sad joj baš Ćerim nešto šapće...
Trza se... Dobro!... Evo, zastade!
Sad kô da briše suze s obraza,
Upoznala je grdnu prevaru...
Al’ da je sin joj zoru dočekô,
Zacelo bi ga mrtva zastala,
I onda ne bi bila prevara!...
(Stana sa Ćerimom dolazi.)
STANA: Ti nisi bog!
Đavo ti grdi mračne zenice!...
I opet stvaraš dela takva
Sa kojima se gospod slavio!...
Ono mi nije sin!... Ni nalik on!...
Kô crne svile laki pramovi
Povijala se kosa njegova,
A usnice mu jedva gȁriše
Svione malje boje kosine...
Posle, i lica beše drukčijeg!
To nije on!... Al’ gde je on?...
SULEJMAN: A gde je ona?... Slušaj me, babo!
I ti otvori uši, Ćerime!...
Taj Glavaš, vid’te, što se podigô
I turske vlasti silu naslednu
U svoje ruke drsko otima;
Što buntovnike, posle hajduke,
Koji na drumu Turke čekaju,
A i na samog cara kidišu,
U svome domu vešto zaklanja; —
A ne može li?... Eno Dunava!
On ih na onu stranu saldumi; —
Taj Glavaš mi se ovde popeo!... (Pokazuje na teme.)
Al’ priznat moram da nisam smeo
Na njega dosad javno napasti,
Sve dok mi nije dirnô zenicu!
A sada slušaj, verni Ćerime!
Dva’est momaka uzmi sa sobom,
Pa jošte sutra kradom polazi;
Na putu da te niko ne vidi,
To dobro pazi!... Sve do Palanke...
A onda će ga zvati muselim,
Koga u svemu moraš slušati.
Pa bude l’ zgode da ga vežete,
Vež’te ga odmah!... A ne bude li,
S muselimom se lepo savetuj,
Pa za njim žurno svi u poteru!
Donde će baba, još s dva Turčina,
Pastorku silom ukrasti...
Razumeš, babo?...
STANA: Mudar si, pašo!
Na svetu, valjda, nema mudrosti
Koja se s tvojom može sravniti!...
SULEJMAN: Čuli ste sve;
Ja donde neću okom trenuti;
U tihom miru tamne ponoći
Izmišljaću mu muke, bolove,
Od kojih će se podne groziti.
STANA: A ja ću, opet,
Na dugom putu brižno smišljati
Kakvim ću smehom jauk pratiti;
Te kad se spoje naši glasovi,
U buni će se zemlja trzati;
Misliće da je crni pakao,
Te presto ruši carstva podzemnog.
SULEJMAN: Idite sad!
A nek’ je senka našeg Proroka —
Kome neka je miran pepeo —
Sa vama svud!
(Svi odlaze.)
Izvori
uredi- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Đura Jakšić, umro 1878, pre 146 godina.
|