Stanoje Glavaš/Peti akt
| ←Četvrti akt | Peti akt Pisac: Đura Jakšić Stanoje Glavaš |
ĆERIM: Dođe li Koleban?
HASAN: Nije, efendi!
ĆERIM: Ako ga neđe raja nije premlatila... Ja ne znam, čestiti muselime, kako si ga mogao sama i opremiti?...
HASAN: Slušaj, Ćerime!
Deset je ljudi sila malena;
A sam kad ide jedan Koleban,
Tu Glavaš nema na šta sumnjati,
Nego će lepo, i ne sluteći,
Za njime poći uzastopice.
PRVI TURČIN: Inšalah, efendum! Dobro si izmudrio, te ako ti za rukom pođe, da bar vidimo toga čuvenoga hajduka!...
ĆERIM: I da ga živa uhvatimo!
PRVI TURČIN: Ja ću ga sobom vezati!
ĆERIM: Ja ću mu ponuditi, pa neka bira: od volje mu je nož, a lisica! A ne htjedne li se s lisicom rukovati, handžar mi mora cjelivati!
DRUGI TURČIN: Pa ćemo ga tako, vezanijeh ruku, pred vezira, neka i on znade ko mu sanove ruši!
HASAN: Samo polako!
Dok dođe Glavaš... Neobičan je!
Najpre se čovek mora navići
Da mu u crne gleda zenice.
Tek posle malo ide razgovor.
ĆERIM: A đe te tako uplaši, efendum?...
HASAN: Mene?... Jok!
A ni ja nisam dosad kušao
Da njega plašim zortom kakovim!
PRVI TURČIN: Zato se i uhajinio!
DRUGI TURČIN: Vjere mi, zato!... A da si mu dizgen malo popritegao, šćaše bit kročiji!
ĆERIM: I ne bi zaboravio da je i on samo rajetin. Ne! Al’ evo Kolebana!
(Koleban dolazi.)
HASAN: Jesi li ga našao?
KOLEBAN: Na domu beše!
HASAN: Sam?
KOLEBAN: Ne beše sam.
Sa njime beše ženska nekaka;
Kad sam je vidô starim očima,
Mrče mi svesti, svaka iskrica,
Te sam se jedva u toj zabuni
Poruke tvoje, zbunjen, sećao.
HASAN (u sebi): Ona je to
Što mudrom Sulji umlje okači,
Te sad kô pijan luta planinom.
Golim rukama zmiju hvatajuć,
Al’ pre će naći žaok škorpijin,
Nego što s grudi sina divijeg
Rumenu ružu zorno ukine. (Glasno.)
Pa, Kolebane, šta Glavaš veli?
Misli li danas moju poslušat?...
KOLEBAN: Ne reče ništ’,
Nit’ sam ga hteo dalje pitati,
Da ne bih kakvu sumnju budio.
Tek, kad sam prošô pored prozora,
Kô tanku frulu meke pesmice,
Njezin sam glasić čuo moliti:
„Nemoj da ideš, dušo, ostani!...“
„Ja ići moram, moja nevesto!
Neću da misli roblje pašino:
Gle, čuven hajduk nikud ne smije,
Nego se krije kao krtica!“
Ona ga opet stade moliti.
Nato će opet tmula grmljava
Upornu volju njojzi javljati:
„Ja moram ići, videt šta hoće;
Raje se tiče pismo pašino!...“
PRVI TURČIN: Pravi jaramaz đaur!
ĆERIM: Zar na carevoj zemlji takim jezikom raja govori?... Efendum džanum, tvoja je krivica što se toliko uhasio!...
HASAN: Javaš!... Javaš!...
A, eno, kanda, Glavaš dolazi?
Potmulu jeku glasa njegova
Kô teret neki nose vetrovi
Na slabo uvo udaljenome.
KOLEBAN (gleda kroz prozor): Još sa njim idu trojica.
HASAN: To nije dosad činio!
KOLEBAN: Nešto se danas drukče setio.
HASAN: Muke će biti, Ćerim-efendi!
PRVI TURČIN: Strašno izgleda.
DRUGI TURČIN: Otkako klanjam prema istoku, ja nijesam gledao strašnijih očiju, nego u njega danas.
TREĆI TURČIN: Jemin Alah, a od malena patim oda zla pogleda... (Uklanja se ustranu.)
GLAVAŠ: Pomoz bog, Turci!
(Turci se uklanjaju u znak poštovanja i glade brade. Jedni govore: „Ožđeldum!...“ Drugi: „Čok selam!...“ Treći: „Selam aleć!...“)
HASAN: Dobro ti bog dao!
GLAVAŠ: Ti si me zvao.
Pa kaži važnost svoje poruke:
Da l’ vredi što sam amo hodio?
Il’ sam onako, tek za ćefinu
Vezirske moći, sebe morio?...
HASAN (vadi iz nedara pismo vezirovo):
Ako što vezir vredi pred tobom,
Onda i ovo ima važnosti...
GLAVAŠ: Dela, šta piše?... Prouči sam!
Stambol me nije knjizi učio,
A srpske zemlje luzi senasti
I ne poznaju crnu maziju
Kojom se pune tanki listovi...
Šta hoće vezir?... Ukratko kazuj,
Jer me na domu čeka posao!
ĆERIM: Ovaj peksijan ne dođe amo da sluša, no da zapovjeda!
ISAK (govori na uvo Vuku i Radaku):
Taj što se mršti, Ćerim je, Rade,
Pogana zverka!... O, znam ih ja!
Ta zar sam malo od njih trpeo?...
A onaj onde što je sa čalmom
Zbrčkano čelo skrio lukavo,
To je Salija!... Sve krvoloci!...
Od svakog skota mnogo grozniji!...
HASAN: Ukratko, Stanoje,
Vezir je čuknô čudne novosti:
Kô da si ti i Šeroglića,
Posle, Prodana sa Đenadijem,
Pa i ostalo roblje carevo
U raznoj zgodi s tvojim momcima
Iz tvrdog grada vešto ukrao?...
GLAVAŠ: Hm!... Čuo je?...
I ja sam slušô strašna nedela,
Što ih je carski vezir činio.
Na glavi mi se koža ježila,
Pa i danas bih tvorca proklinjô:
Zašto je čula dao čoveku
I lepog vida crnu zenicu?
Da l’ zato samo da slušajući
Gospodstva vašeg grozne ćefove,
U jedu svome i očajanju
Oko i uvo kune večito?...
HASAN: I to je čuo:
Tu pređe da si s živih Turaka
Oružje sjajno dole skinuo,
Noževe, puške, pa i pusate!
ĆERIM (maša se kradom noža): Šta li će sad?...
ISAK (približuje se Ćerimu): Hej, prijatelju!... Aga-Ćerime!
Ti si bar pašin hlebac kusao,
Pa ćeš mu znati mudru naviku:
Gde dvoje rade, treći miruje!
Ustranu malo!
ĆERIM (uklanja se): Zmija!... I tu se našao!...
GLAVAŠ: I to je čuo?... Pa šta će s tim?...
HASAN: Poručio je da te prizovem —
Oružje beše dosta bogato —
Pa vezir traži da ga povratiš...
GLAVAŠ: Meni trebaju,
Od dolame je preča košulja.
HASAN: Preča,
Ali su tuđi — lepi pusati...
GLAVAŠ: Moji su sad!
ĆERIM (opet se maša noža, a gunđa): Ana sana, pezevenk!
ISAK (meće ruku na pištolj, a šapuće s Ćerimom):
Nastranu, kažem, sad će planuti,
A dosad jošte nije slagao!...
ĆERIM (škripi zubima): Zmijo pogana!... Svud si mi na putu!... Ma, tako mi dina, zgaziću te, pa ma otrovan lipsô!
ISAK (zapinje oroz na maloj pušci):
Miči se otlen, ako si rad
Da tuđe kule plamen podstaknut
U vrelom čađu građe srušene
Suludoj glavi ne spremi grob!
Odalje, velim!... (Ćerim ustupa.)
GLAVAŠ: Na carsku reč je narod skinuo
Sa sebe teret muškog nakita
I dugu cevku puške šarene
Pred Kuršida je besnog stavio;
Jeste, pred njega, carskog čoveka!...
Pa šta je bilo?... O, muselime,
Bez oružja je narod ostao!
Badava snage tvrdi mišići!
Badava srce Obilićevo!
Uzalud stida trazi rumeni
Što, slušajući lance robovske,
U obraz jure kao bujica,
A posle opet natrag u srce;
Al’ onde svaki damar zastaje:
Obrazi bledi, ruke klonule,
Modre se usne jedva pomiču,
Oružja nema!... O, muselime!
Kao vižlju ga bičem udaraj,
Gazi mu majci kosti staračke,
Oltar mu ruši, on će trpeti!...
Sestru mu siluj, on će gledati
Pogledom tupim roba nesrećnog!...
Uzalud će se za pas mašiti,
Onde mu nema verne obrane!...
Oružja nema!... Sulejman ište
Turaka besnih skupe pusate?
Lepo, vojvodo!... Baš kad bih dao,
Ne bi li sutra moje poiskô?
A to će reći: glavu iskati!...
HASAN: Nije ni tako!
Pašino pismo jasno govori:
„Primi od njega turske pusate!“
GLAVAŠ (smeje se): „Primi od njega!“... To tako zvoni
Kô da sam nekom ja poručio:
Da brže dođe, skupi pokloni
U Glavaša ga davno čekaju!
Jeste, čekaju!... Pa neka dođe!...
HASAN: Nemoj pretiti!
GLAVAŠ: Ne pretim,
Al’ čuj me dobro, dobar čoveče!
U kose moje svaka dlačica
Na hajdučkom je rasla temenu;
Pa malja ona što je u sanu
Još ove noći kožu probila,
I ta mi ište strašne zamene!
Kad ne mož’ celu vojsku carevu,
Ono bar jednu glavu za dlaku!...
A sada zbogom!... Ja poslom odoh,
A ti se sećaj časa stravičnog,
Ne kô što piše knjiga debela:
Narod će biti strašan sudija!... (Hoće da odlazi.)
HASAN: Još nešto...
GLAVAŠ: Čuo sam sve
I razumeo kuda naginju
Sulejmanove ćudi smišljene...
HASAN: I ovo piše:
„U Stanoja se negde prikrila
Vojvode bivšeg ćerka jedina,
Pa sad je traži mati njezina“.
GLAVAŠ: To mi je žena,
Ta divna ćerka bivšeg vojvode
Što je na Deligradu hrabro poginô.
Al’ ona baba što se pred pašom
Za brižnu majku javlja detetu,
Mojoj je ženi samo moćeha,
I više ništ’!
HASAN: Al’ on je ište!
GLAVAŠ: S mojom će glavom i nju dobiti,
A donde ne!...
HASAN: Glavašu!
Ako u tebe vrede saveti,
Ja bih, kô čovek, nešto rekao.
GLAVAŠ: Govori samo... videću.
ĆERIM (za sebe): Tako!... Moli ga lijepo, pokorno, da se pogani rajetin uvjeri da ima ko i njega moliti!... Svisnuo bih baš!...
HASAN: Podaj što ište!... To ti je sve!
Pa mirno gledaj tanke dimove
Gde se kroz odžak tvoje kolibe
Plavoga neba mirno mašaju.
Na mekan kolut venca njihova
Nikakav vetar neće duhnuti.
ĆERIM (u sebi): Lijepo li moli!... Još nijesam vidio Turčina da bolje umije...
GLAVAŠ: Nek’ se razruši trošna koliba
Što je od studi vetra jesenjeg
Hajdučku glavu verno čuvala!
Neka joj temelj vihor raznosi,
Kao paperak tice nemoćne
Što ga je silan orkan dočepô,
Da ga u visu nedoglednome
Na granu stavi crnog strašila,
Gde će ga besi neba ljutitog
Predati gnevu munje ognjene,
Da mu ni onaj delić jedini
Ništavog bića ljuljku ne vidi!...
Da ga ne bude!... Da ga nestane!...
A moga tela svaka čestica
Čaur da bude turskog olova!
A moje glave tvrdom lubanjom
Nek’ deca vaša vodu zahiću,
Da njome poje ždrebad arapsku
Što će po pustom polju skakati,
Po mojoj krvi hitro tapkajuć’!...
Ne dam je paši, ču li, Turčine!...
ISAK (Ćerimu): Dobro bi bilo da pribeležiš!
Jer tupa pamet mozga labavog
Jedva će petu za dan tubiti,
A za dva dana... ode uvetar!...
Šaku ćeš magle paši nositi!...
ĆERIM: Krmak!...
HASAN: Opet te pitam:
Hoćeš je dati?... Ili je ne daš?
Nestrpeljiv paša čeka odgovor...
GLAVAŠ: Nek’ crkne paša,
I gadna vojska sile njegove
Neka u smradu kuge istočne,
Srčući otrov gada sopstvenog
Što ga po tesnom gradu prostire,
U grčevima mučnim izgine,
Pa, izdišući, neka zamoli
Da vidi pramen njene kosice —
Sa bičem bih mu mutne zenice
Odmornom rukom grozno šibao,
Vičući silnom paši na uvo:
„Evo ti, pašo, celog kurjuka!...“
(Glavaš napred, a za njime Isak, Vuk i Radak izlaze.)
HASAN (gleda za Glavašem):
E, čuste l’ Stanoja?
PRVI TURČIN: Silan, pa se još više sili!
DRUGI TURČIN: Oko tebe, muselime, i kojekako.
’Ma pašu ne cijeni koliko svoga dorata!
HASAN: Pa onda vele:
„Pokorna raja!...“ Pokorna nekom!
Al’ nije svugde, i nije sva!...
PRVI TURČIN: A ti, što ćutiš, Ćerime?...
ĆERIM: Riječi mu u pameti bilježim, a mukom mi se grudi trzaju, kao da sam ćezapa srknuo... Jaramaz olju!... A volio bih ga živa peći, nego iz zlatna fildžana jeminkavu srkati.
HASAN: Živa il’ mrtva,
Vezir ga sutra mora imati...
Šta da se čini?... Govor’te sad!
ĆERIM: Da se ubije!
HASAN: Ta tu je bio malopre,
Pa što ga smesta nisi ubio?
ĆERIM: Što nisam htio; jer sam u sebi drugo nešto smišljao.
HASAN: Pa, dela, kazuj,
Da se ne troši vreme zaludno...
PRVI TURČIN: Kaži, Ćerime,
Da se sa brukom ne povraćamo:
Dvan’est Turaka s deli-Ćerimom
Jednog hajduka nisu smaknuli!...
DRUGI TURČIN: Imena ti, Ćerime,
Sa kakvim ćemo čelom stupiti
Pred silnog pašu s golim rukama?...
ĆERIM: Stanoje će, umoran, s puta doma dospijeti... A onde će se do ludila zbuniti: jer je neće na domu zastati.
HASAN: Koga?
ĆERIM: Nju... Tu ženu svoju.
HASAN: Šta?
ĆERIM: Dok je Glavaš još ovdje bio, maćeha žene njegove sa još dva Turčina ukrali su je i nasilu je veziru odveli...
Svi TURCI: Evala tvojoj mudrosti!
ĆERIM: Momci će njegovi za njom u potjeru, a mi ćemo ga sama u očajanju napasti... Manj da ga ne bije olovo, te da ostane!...
DRUGI TURČIN: Imam jedno zlatno puce na jeleku, u arnautku ću ga sabiti...
HASAN (u sebi): Sam đavo da je
U crnom mozgu o tom mislio,
Podlije ništa ne bi stvorio... (Glasno.)
Na noge, brzo!... Za njima sad,
Dokle se vuci nisu spremili!...
(Svi odlaze, Hasan ostaje naposletku.)
Hajd’ id’te vi,
A ja ću lepo doma ostati.
GLAVAŠ (lupa na vrata): Čuje l’ me ko?
Iziđi malo, moja trlice!..
Ti ćutiš?... Spaso!... Vrata otvaraj!
To nisu Turci da te čekaju...
Ja sam, tvoj Glavaš!... S puta dohodim!
S suncem sam žurnu trčô košiju,
Ko će na konak pasti ranije?
Pa sunce, leno, eno, zastade!
Četir’ je koplja iznad planine,
A ti još čekaš?... Vrata otvaraj,
Da se smejemo suncu ljutitom
Što nije danas bolje grabilo,
Te da mu zračak dirneš viticom...
Otvori! (Lupa na vrata.)
Spaso! (Opet lupa.)
Sve nemo, ćuti!... Al, šta je to?
Srce mi strepi, strah me spopada,
Grlice! Spaso!... Na stranu šarke!
Ni kući mojoj ne dam okove!
Nek’ pršti remek crnog Cigana,
Rđave brave, šarke, jekseri!...
Ha, tako... (Razbije vrata i ulazi u kuću.)
GLAVAŠ: Nje nema tu!... Gde je?... O, bože moj,
Čudan je izgled moje kolibe!
Crna kô nebo oko ponoći!
Samo što ponoć ima zvezdice,
A kuća moja — crna peštera
Iz koje beže slepi miševi,
A škorpije se kriju pažljivo
U pukotine vlažnog kamena,
Da ne bi onaj vazduh disale
Što moje grudi cepa nadvoje...
(Počivka.)
Spaso!... Nema je!... Al’ šta je ovo?
(Sagiba se, podigne sa zemlje parče stare šamije, pa je zagleda.)
To nije bila njena šamija!...
Ta njene kose guste vitice
Tanan je vazduh mirno gladio;
A sunčev zračak, mazno igrajuć,
Od studi joj je teme čuvao...
Čija je, dakle!... Ho!... Sećam se sad!...
Kad dođe ona crna veštica,
Zbrčkane brazde sramnog obraza
Sa prljavom je krila šamijom.
To beše ona!... Al’ šta je ovo?
(Podigne sa patosa opaljen pištolj, prevrće ga, razgleda, tura prst u cev.)
Opaljen pištolj!
Tu beše borbe!... Evo i krvi
Gde je po zidu besno prskala...
Jasno je sve... Izdajstvo! Prevara!...
Pogane babe umlje zmijino
Potražilo je neme tragove
Kojim aveti noćne putuju
Po raskrsnicam’ čini sipajuć,
Postelje traže bone dečice
Ili ročišta vrele ljubavi;
Pa onde reči neke šuškaju,
Od kojih žive razum ostavlja;
Ili u bolji il’ trzavici
Uguše život zaljubljenima!
Pastorče tražeć, tu je jurila!...
Radače!... Vuče!...
(Uzima jednu tronogu stolicu i seda na nju.)
Šta mi je sad?...
Kô da mi ponoć pade na oči,
Na grudi stena s svojim teretom
Disanje slabo guši u grud’ma. (Baca pušku dole.)
I ti si teška kô od olova!
Radače!... Vuče!... Gde ste sad?...
(Radak, Vuk i Isak ulaze.)
RADAK: Šta je, Stanoje?
Što si nam danas tako klonuo?
GLAVAŠ: Nje nema tu!...
ISAK: Nema je?
VUK: Kuda li ode?
ISAK: A po čem’ sudiš, brate Stanoje,
Da ti je ljuba danas otišla?
GLAVAŠ (pokazuje mu poremećenu sobu i krv na duvaru): Po ovoj krvi i po ovome. (Pokazuje na šamiju i pištolj.)
ISAK: Ovde je sila upotrebljena.
Ona se branila... Eno, pogledaj!
Ispaljen pištolj, posle šamije... (Gleda na vrata.)
Stopale muške, al’ ne opanka,
Čizama turskih tvrdi potkovi
U trošnom pesku lepo ostaše;
Tim njinim tragom kad bi sledili,
U Smederevo bi noćas dospeli...
RADAK: Jasno se vidi,
Iz sela Grocke amo dođoše,
A vratiše se u Smederevo...
VUK: Boje se potere...
RADAK: Boje,
Al’ mogu lako i zalutati;
Jer je neznatna, Vuče, razlika
Od one staze što, krivudajuć,
Sa glavnim drumom sela vezuje,
I one druge što, kô niz brdo,
Putnika vara crnoj provali.
GLAVAŠ (uzima pušku i skače sa stolice):
Na noge, momci!... Hajd’ u poteru!
Ne uticahu vuci preda mnom,
Niti odneše laku košutu
Dvokrakog papka tanke nožice
Od olova mi brze hajkače,
A toli danas da mi umaknu
S teretom divnim Turci bezbožni!
Hajd’ sad, na noge!
(Jedan seljak iz okoline ulazi.)
SELjAK: U gori sam bio, drva noseći...
GLAVAŠ: Ah, brže!... Svršuj!...
Il’ ćuti, bolje, nemoj kazati,
Ili izriči sporim jezikom
Životu mome smrtnu presudu:
„Video sam je!...“ Reci slobodno,
„Kako je turski konji gaziše,
Tu bledu glavu!...“ Ili drukčije:
„Kroz hladan suton gore zelene
Gredô sam danas živim očima
Nasilja turskog remek žalostan:
Pomamnoj četi mahnit vojvoda
Kroz goru vuče tanku košutu;
Ona zastaje...“
SELjAK: Jeste, Stanoje, baš to sam video; divnu devojku vuku Turci mahniti, a ona, dršćući, u hodu zastane, pogleda natrag, poklecujući, sirota!... A nekaka baba, bog je ubio, ranjena, a jednako krešti za njom: „Udrite je, Turci! Vežite je! Tu kuju! Tu jaranicu hajdučku...“ A kad dete zapomaže, matora se veštica smeje: „Gde ti je sad Glavaš, da ti pomogne? Ha, ha, ha!“
VUK: A Turci?
SELjAK: Ili ne hteše, ili ne smeše... Nijedan se ne tače nje, samo je žure da ide...
VUK: Nadaju se poteri.
GLAVAŠ: Za njima sad!
SELjAK: Čekaj, Stanoje! Nešto se i strašnije sprema. Na putu ovamo sreo sam poveći buljuk Turaka; rekao bih da su od Palanke... Koleban je među njima, a kao da se uputiše baš ovamo. (Gleda kroz prozor.) Eno ih, pogledaj!... A lepo se na onome visu vide, mogao bi ih čovek brojati...
GLAVAŠ (gleda kroz prozor): Ovamo idu!.. Eno, zastaše!...
Kô da se dele u dve gomile?
Pred jednom ide stari Koleban,
Sa drugom onaj Ćerim mršavi
Što mu je sunce vrele Azije
Triest godina kožu pržilo
Te amo dođe da je vetrovi
Planina srpskih studom uštave!
Al’ čekaj!... (Misli se nešto.)
Seljače!
Što igda možeš selu pobrzaj,
Te odmah nađi Petra Sivonju,
Kaži mu šta je!... I da ne čeka,
Nego, što može, neka pohita!
Brže! Brže!... (Seljak odlazi.)
A ti sa Vukom oprezno, Rade,
Sve krivom kosom ove planine,
Dok dospeš onoj modroj čukari
Otkuda vidiš carske drumove,
A desno, opet, onu provalu.
Onde ćeš sresti majku paklenu
Gre s robovima besnog tirana
Hajdučkog srca meso kidaju.
Hajd’, hajd’, hajd’, u poteru!
(Vuk i Radak odlaze.)
A ti si, Isače,
Na strašnoj muci kaljen čeliče,
Sa mnom ćeš ovde trenut čekati
Da kužnu tamu krvlju razvedriš
Po tamnicama što si disao,
Sa nestrpljenja umljem bolesnim
Iščekujući ponoć veselu
Što će polugâ teške šipove
Slobodi tvojoj šumno pomerit!...
Da l’ ti je puška dobro spremljena?...
ISAK (pokazuje na valju): Sve je u redu.
Ni trenut bolji, ni mesto bolje,
Ako je da se mora ginuti
Na pragu ove tesne kolibe
Što je u trošan okvir smestila
Slobode srpske sjajan odlomak,
Okupat čelik krvlju njihovom,
Kod tvojih nogu, posle... skončati!...
(Čuju se spolja puške.)
Na posô sad!
GLAVAŠ: Biraj, Isače,
Pa gađaj glave kao duleke!
Nek’ pršti kora tvrde lubanje,
A glupog mozga lopte kaljave
Nek’ lepe nakit gadnog temena,
Perčin čupavi! (Stanoje gađa sa jednog, a Isak sa
drugog prozora.)
KOLEBAN (viče spolja): Predaj se, Stanoje!
A tvrda reč ti od muselima,
On će za tvoju glavu jemčiti.
GLAVAŠ: A je li Turčin taj vaš muselim?
KOLEBAN (spolja): A da!
GLAVAŠ: Ako ti, Kôle, teško ne bude,
Ovaj mu danas nosi odgovor! (Puca.)
KOLEBAN (spolja): Promašio si.
U krvi svojoj Jusuf izdiše.
GLAVAŠ: Svejedno!... Turčin je!
KOLEBAN (spolja): No primi lepo moju ponudu,
Dok nije oganj cevi garave
Na krovu tvome sveću užegô,
Te ćeš kô tanka zmija pišteći,
Kroz crven plamen glavu nositi!
ĆERIM (spolja): Ta šta ga moliš, Kolebane!... Kad zvono ne možeš, razlupaj klatno!... Glavno je da se ućutka.
ISAK: Vala, Ćerime,
Sa belog visa tanke munare
Derviša turskog glupu molitvu
Nećeš od danas ni ti slušati. (Puca.)
ĆERIM (čuje se spolja): Proklet, dabogda!
ISAK (ljubi cev): E, bog da prosti!
Ćerime!... Evo Isaka!... Ćerime!
Paša te viče... Gde su tomruci?
Tamnice, paloš, sindžir, vešala?
Buntovnu raju treba mučiti!
A mirnu, opet, miru učiti!...
(Vidi se kako spolja dim ulazi.)
Stanoje!... Ovo je dim!...
GLAVAŠ: Eno, i plamen kanda prodire
Kroz suve grede stare kolibe?...
KOLEBAN (spolja): Predaj se, Stanoje!
GLAVAŠ: Još malo čekaj,
Da zbogom kažem trošnoj kolibi
Što je hajduku glavu čuvala,
Kraveći zimi smrzle udove;
A kad je, opet, žarka pripeka,
Iz planina je vetrić vodila
Da mi rashladi čelo znojavo!...
P’ onda i tebi, staro klepalo,
Što ti se obraz davno zbrčkao,
Preživajući česte naloge,
Trebaće jedno zbogom kazati... (Puca.)
To je poslednje!...
Sve gušći dim!... Više plamena!
Isače, zbogom!... Ti skači tamo!
Ja ću kroz ova vrata skočiti,
Ovim ću putem krvcu točiti!
ISAK: Zbogom, Stanoje!
Hvala na hlebu i na zaštiti,
Pa me se sećaj, ako ostaneš,
Po dobru mome i po zasluzi...
Zbogom, Stanoje!...
(Skače kroz prozor.)
GLAVAŠ: Ja ću na vrata —
Tako pristoji bivšem vojvodi
Što je u borbi dane proveo,
Da se na pragu svoje kolibe
U času nađe burnog vremena...
A dođe l’ doba da se pogine,
Na pragu neka dočeka smrt!...
(Otvara vrata, nišani i puca.)
Zar krčiš, Suljo?
Sedamn’est rana nosim sa sobom,
A ti od jedne grebeš ledinu!
(Glavaš, nanovo ranjen, posrne, ali se brzo ispravi, isuče nož i skoči napolje.)
GLAVAŠ (spolja): Ha, dobro je!... Tâ me izgore!
Spa... so... Zbo... gom!...
PRVI TURČIN: Moja je glava!
Ja ću je mojim nožem srubiti!
DRUGI TURČIN: Ne dam je tebi.
Od mene će je paša tražiti!
TREĆI TURČIN: Dalje odavde, svi!
Od moje puške pade Stanoje,
Moj će mu handžar glavu rubiti!...
(Spolja se čuje pucanje, larma i psovka itd. Turci uprepašćeni.)
Al’ šta je ovo?
RADAK (spolja): U plamen s njima!
Neka izgore besni skotovi!
MNOGI GLASOVI (spolja): Neka izgore!... Neka izgore!...
TURCI SVI: Ovo je buna!...
PRVI TURČIN: Evo, pogledaj,
Kô da iz crne zemlje izniču,
Seljaci jure s goli noževi.
ISAK (spolja): Neka po plamu suve krovine
Nečiste kapi krvi njihove
Kao na vrelom gvožđu prskaju!...
GLASOVI (spolja): Ubijte ih! Secite! U vatru s njima!
ISAK (spolja): Strahovit plamen ove kolibe
U ovom času neka postane
Predsoblje vrelo pakla njihova!
PRVI TURČIN: Bež’te kud koji zna!
SVI TURCI: Bežite, Turci!... Bež’te...
(Turci beže na sne strane, Za njima se čuju puške, a posle „Udrite! Secite! Ne dajte! Eno, umače“ itd.)
ISAK: dockan je sve,
U krvi svojoj leži vojvoda!
SPASENIJA (poražena, gleda nemo u mrtvo telo):
Mrtav je on!...
Grozni su oni što ga ubiše!
RADAK: Osvetimo ga!
(Svi seljaci sa isukanim noževima viču: „Osveta!... Osveta...“)
Odsad gde živa vidim Turčina,
Tu će poginut!
SVI SELjACI: Tu nek pogine!
(Jedan Rudničanin dolazi.)
RADAK: Otkuda ti, dobar čoveče?
RUDNIČANIN: Od Takova sam!
I Miloš me je amo poslao
Glavašu hrabrom, da ga pozdravim:
Da je Srbija listom ustala
Protiv zuluma... I da se sprema...
(Vidi Glavaša.)
O!...
SPASENIJA (gleda u Stanu): Evo ti dela,
Rođena majko svake nesreće!
Strašan je remek tvoje starosti
Što ga je bezum mozga bolesnog
U prokletome času smislio!
Pramenje lako gari krovine,
Što ga vetrovi mora plamenog
Po gustom dimu zaošijaju,
I prašine se gore podižu,
Postanka svoga plodnu utrobu
U tvome nedru traže pakosnom...
Jest, tu je pakô... Tu su grehovi!
U tvome nedru, majko nesrećna!...
Evo, pogledaj! (Pokazuje na Stanoja Glavaša.)
Ta bleda glava, te hladne grudi
Što ih kô bokor ruža raščupan
Sopstvene krvi krase cvetovi,
Ti si prolila... Ti!... Stanoje!
O, šećer-usta moje ljubavi!
Kao rudnika hrpe bogate
Što vetru nude skupu prašinu
Sa kojom bi se teški prestoli
Sviju vladara mogli zlatiti,
Juče su jošte vreli poljupci
Prepunjen pehar muške milosti
Na mojim grud’ma bujno praznili.
Još juče!... Juče!... A danas? Kuku!
Usnica bledih tanki krajevi
Pod senkom kriju kose svilene
Mlazevi mrke krvi njegove!
Nigde života!... I toke ove
Na mrtvim grud’ma neme žalosno,
Nemaju glasa; nema svetlosti,
Gde se u svojoj valja tečnosti!
Razbijen pehar svake milosti!... —
To ti je remek, ženo nesrećna!...
ISAK: Ubijte je!
POBUNjENI NAROD: Ubijte je!... Posecite je!... Neka izgori!... Pod kamen s njom!... itd.
STANA (kleči): Milost!
O, smilujte se meni, grešnici!
Izvori uredi
- Antologija srpske književnosti [1]
|