Stambolija Salko
Knjigu piše Stambojlija Salko
Te je šalje šeher-Sarajevu
A na ruke milu babu svome:
"O moj babo, timar-teftedare!
"Prosi mene Adžagijno zlato, 5
"Eto mene do jeseni, babo!"
Jesen prođe, crna zima dođe,
A ne ima Stambojlije Salka.
Nastavi se iz Terćija Šeho,
Te preprosi Adžagijno zlato, 10
I preprosi i doma povede.
U to doba Stambojlija Salko,
Majka sinu u susretu pođe,
Još ne reče ni: kako si majko!
Već on reče: kako mi je zlato? 15
"Bogme ti se, sinko, preudalo." —
"A za koga? moja mila majko!" —
"Eto, sinko, za Terćiju Šeha."
Kad to čuo Stambojlija Salko,
Jedva čeka, da mu noćca dođe, 20
On uzima sedefli tamburu,
Te otide u zelenu bašču,
Sitno kuca, tanko popijeva:
"Moje srebro, uz koga si leglo?
"Moje zlato, kome si suđeno?" 25
To začulo Adžagijno zlato,
U Terćiji vezak vezijaše,
S đerđevom je o tle udarila,
Tri tavana nogom prolomila,
Na četvrti nogu salompla, 30
Dok se Salku u krilo savila.
Jošt da veli Stambojlija Salko:
"Moje zlato, hoćeš preboljeti?" —
Veli njemu Adžagijno zlato:
"Lako bih ti nogu pregorjela, 35
"Lako nogu, al' tebe ne mogu,
"Niti hoću nikad do vijeka."
Kad to čuo Stambojlija Salko,
Uze zlato za bijelu ruku,
Odvede je dvoru bijelome, 40
I uze je sebe za ljubovcu.
