Srpska zemlja danas nije pod srpskim nebom

Srpska zemlja danas nije pod srpskim nebom Pisac: Prvoslav Vujčić

Govor Prvoslava Vujčića na promociji knjige „Viš Srbije po nebu vedrome” Dragomira Brajkovića, 2004. godine.

Drugi je vek iscureo od prvoga ustajanja Srbalja ispod čalme, koja je, ponosni koren časnog i čojstvenog naroda srpskog, pokorenim burjanom ukorovila.

Mi, Srbi, usudili smo se da danas slavimo dva veka moderne srpske države, koja niti je bila država, a još manje bejaše moderna te vremenski davne a a pamćenjem bliske 1804. godine. Čak i da jeste, čime je to naše koleno zaslužilo da slavi (a da i ne zna šta slavi) i banči uz vatromet uvezen iz zapadnjačkih magacina? Zar nemamo ni od jednog jutra duhovnoga vida, da se pogledamo u ogledalo i u njemu vazala, dva ljudska veka starog, ugledamo?

Zar gordošću opijeni, iza koje tuđa a ne naša dela stoje, ne znamo, da su turske okupacione vlasti napustile šest poslednjih utvrđenja u Srbiji: garnizone Beograda, Šapca, Smedereva, Kladova, Užica i Sokola tek 1867. godine? Zar se ne sećamo onoga što crnogorski knez Nikola, te godine poruči, knezu Mihailu: „Primite sa celim narodom srpskim iskrena i srdačna čestitanja od mene i mojih Crnogoraca za krunisani uspeh. Ovaj je najsvetliji dan u istoriji preporoda našega naroda i ja se sa mojom Crnom Gorom pridružujem iz srca današnjeg opštem veselju srpstva”.

Zar ne znamo, da je Srbija izborila svoj najveći nacionalni cilj, pravo na sticanje državne nezavisnosti, odlukom Berlinskog kongresa, tek 1878. godine?

Zar ne znamo ni jedno groblje predaka naših iz bilo kojeg od ratova mnogih u tih dvesta godine patnji, stradanja, smrti, boli, odricanja, silovanja, mnogih na Vaskrs bombardovanja, poniženja i raspeća naroda našeg srpskog?

Zar, na televiziji i na mreži, ne vidimo dahije i janjičare, čalmovite i jarmovite kmetove naše koji ni sebe nigde ne vode a kamoli nas?

Zar se ne sećamo turskog orkestra koji je posle Turčinove predaje ključeva Beogradu iz ruku sultana Abdula Aziza u srpske ruke, 1867. leta Gospodnjeg, svirao srpsko kolo, da bi nam taj isti orekstar bio gost povodom dvesta godina ustanka ove godine u Sava centru?

Mi, danas, raširenih nozdrva i vijuga moždanih, od plamena hilandarskog, trebamo da se opomenemo i ka izvoru okrenemo, a ne da slavimo neku modernu državu koja niti ima zastavu, grb i himnu, a kamoli nešto više od tog najosnovnijeg. Trebamo pre svega da shvatimo da smo vazali, čim slavimo ono što nam je očuh prekobarski rekao da nam je moranje činiti, da bi nam materijalna prohtenija genetski raslojenim i razuđenim paketićima hranio, a može mu se jer naše srpske vodenice i životnice svojom desnicom srušismo, potoke-izvorišta duše ogadismo i ubalavismo, gazeći po onome što su naši preci gradili. Kakva ironija, kakva dvoličnost nas bezličnih, nezahvalnih i nedoslednih, da te iste slavne pretke danas slavimo, mi koji smo sve njihovo srušili i rasprodali, toliko temeljito da nam ni konopac srpskog porekla nije ostao da ga na prorečenu srpsku krušku okačimo.

Danas, dok pred sobom imam ovaj antologijski osnovnik prapočetka u početku, Viš Srbije po nebu vedrome, koji nam je priredio književnik i stvaralac, gospodin Dragomir Brajković, izvornim metanijem svoje pravoslavno-liturgijske i pesničke duše, mogo samo da se zahvalim Bogu i njemu, pesniku srpskom Dragomiru, što nam smirenije u pramiru, ovom dva veka ljudska, novom knjigom, donese.

Zato danas, uz pomoć ove divne knjige, treba slaviti dva veka ustanka, koji i danas traje, i ništa drugo iz prekomulja nametnuto, priznali to mi sebi ili ne. Zato danas pozdravljam ovu knjigu Srbije nebeske, ovaj čitaonik, koji nam osvetljava nas same u sebi kao svetionik i podseća nas šta nam je činiti da našoj deci podarimo slavlje u pravoslavlju, kada smo ga nedosledni u sledu nametnutog poretka, sami sebi uskratili.

Dragi, u Hristu brate, naš, Dragomire, hvala, umesto usklika u sramoti svojoj pred praotačkom knjigom ovom, mogu samo da tihim glasom izgovorim: „Molitvama Svetih otaca naših, Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj nas grešne”.

Srpska zemlja danas nije pod srpskim nebom ali biće dok je Viš Srbije...