Srpska gramatika (1894)/Deo 0

←Štamparske pogreške

Srpska gramatika Pisac: Novaković Stojan Pristup

Deo 1: Nauka o glasovima→

Novaković, Stojan (1894). Srpska gramatika. Beograd: Državna štamparija

PRISTUP.

I. Jezik i njegov sklop.

Šta je jezik.

1. Jezik je sredstvo kojim ljudi jedan drugom objavljuju svoje misli. Što god čovek hoće da dostavi drugima, on to umom misli, a jezikom (tj. govorom) iskazuje.

Kako postaje jezik.

2. Govornim oruđima, koja su smeštena u grudnom košu, vratu i ustima, daju ljudi od sebe razne glasove. Ti se glasovi na različne načine sastavljaju među sobom u slogove, od kojih se grade pojedine reči. Te se reči opet na različne načine sastavljaju među sobom, te se iskazuju ljudske misli.
Jedna misao, iskazana rečima, zove se rečenica. Obično se mȋsli jedna s drugom vezuju i druže, pa to biva i s rečenicama, koje nisu ništa drugo nego izgovorene misli. Jezik u upotrebi nije ništa drugo nego gomila reči u rečenice složena.

Reč i predstava.

3. Svaka reč kazuje neku predstavu, tj. znači nešto što umom mislimo ili čulima (vidom, pipanjem, sluhom itd.) opažamo po svetu oko nas ili u nama samim.
strana 2 Tako ruža znači cvet ili šiblje, na kome taj cvet cveta; cveta znači radnju kojom ono svoj cvet razvija. Tako riba znači životinju koja u vodi živi, a pliva znači radnju kojom se ona po vodi kreće. Tako učiti, pevati, jesti, hoditi, plakati, seći, skakati itd. reči su, koje znače razne radnje čovekove. Tako Milenko, Marko, Mitar, Branko, Milica, Marija, Vidosava reči su, koje znače pojedina muška ili ženska lica. Tako Kragujevac, Beograd, Šabac, Niš, Vranja, Srbija, Bosna, Rusija, Bugarska itd. imena su varoši ili zemalja.

Rečenica.

4. Čim se barem dve predstave među sobom vežu, bilo tvrđenjem bilo odricanjem, odmah postaje misao; a misao, čim se izgovori ili napiše, postaje rečenica. U svakoj rečenici (izgovorenoj misli) ima dvoje:
   1. Ono o čemu se govori, i to se zove podmet, i
   2. Ono što se o tome podmetu kaže, i to se zove prirok.

   Tako npr. u rečenici Učenik piše govori se o učeniku da piše, te je zato u njoj podmet učenik, a prirok piše. U rečenici Sunce greje govori se o suncu, i kaže se za nj da greje, i zato je u toj rečenici podmet sunce, a prirok greje. Primera radi navode se još rečenice: Slavuji poju — Livade se zelene — San je laža — Krv nije voda — Bog je dobar — Lišće žuti — Jesen se primiče,

   itd.

Jednina i množina.

5. Lica ili stvari, koje se obično podmetom ili inače kazuju, mogu biti u jednini ili u množini; zato se prema tome i rečima svagda kazuje misle li se, ili jesu li one u jednini ili u množini, npr. Dan prolazi i Dani prolaze; Učenik piše i Učenici pišu; On ide i Oni idu; Puška puca i Puške pucaju; Soba je prostrana i Sobe su prostrane, itd.
strana 3

Dodatci ili dopune podmetu i priroku.

6. U rečenicama se pokraj podmeta i priroka često nalaze i druge reči, koje opisuju, dopunjuju ili prostranije kazuju ono što znači podmet i prirok.
Tako u rečenici Bela vila iz gore doziva podmet je vila, a prirok doziva, i po tome je gola rečenica: vila doziva; ali se za vilu rečju bela još kazuje kakva je, a pokraj doziva rečima iz gore kazuje se mesto od kud se doziva. — U rečenici Turska sila pritisla Kosovo takođe je gola, bez dodatka, rečenica Sila pritisla; ali se za podmet sila još rečju turska kazuje kome pripada, čija je, a pokraj priroka pritisla reč Kosovo pokazuje šta je pritisnuto. — U rečenici Živi Boga hvale podmet živi nema nikakva dodatka, ali ga ima prirok hvale, jer se rečju Boga kazuje koga živi hvale. — U rečenici Devojka prede zlatnu žicu podmet devojka nema nikakva dodatka, a uz prirok prede kaže se rečima zlatnu žicu šta devojka prede. — U rečenici Sinu sablja Jakšića Todora podmet je sablja, a prirok sinu, i uz podmet sablja kaže se rečima Jakšida Todora čija je, a prirok nema nikakvog dodatka — U rečenici Svak svojoj kapi zna ćud podmet je svak, i nije ničim dopunjen, a prirok zna ima kao prvi dodatak ćud, i on pokazuje šta zna, a kao drugi dodatak svojoj kapi, i on pokazuje čemu zna ćud. — U rečenici Raslo drvo bademovo tanko visoko prirok je raslo, a podmet drvo, i uz podmet drvo imaju tri dodatka: bademovo, tanko, visoko, kojima se ono što podmet znači bliže opisuje. — U rečenici Žedan sam podmet je ja, ali nije kazan, zato što ga je lako pogoditi, a prirok je žedan sam. — Isto tako u rečenici Znate pisati podmet je vi, ali nije kazan, zato što ga je lako pogoditi, i što je već kazan samim glagolskim oblikom, a prirok je znate, i dodatak mu je pisati, a njim se kazuje šta se zna ili šta znadu.

Kako se rečenica širi dodatcima.

7. Kao što se vidi na gore navedenih primera, dodatci u rečenici mogu biti ili samo uz podmet, ili strana 4 samo uz prirok, ili i uz podmet i uz prirok; za tim može ih biti po jedan ili po više, prema onome što smo radi da kažemo. Toga radi rečenica može biti ili sa svim bez dodataka, ili ih može imati manje ili više, po potrebi.
Tako u rečenici Učenik piše — podmetu učenik mogu se kao dodatci dodavati reči: Dobar, mali, svaki, ovaj, onaj, iz prve skamije, kod prozora, sa sela itd.; priroku pak piše mogu se kao dodatak dodavati reči: na tabli, perom, kredom, plaivazom, lepo, ružno, brzo, sporo, iz knjige, na pamet, po kazivanju itd. Svi se ovi dodatci od jedanput ne upotrebljuju, nego kad koji od njih zatreba. Na taj, od prilike, način mogu se širiti i druge rečenice.

Položaj podmeta, priroka i dodataka.

8. Ni podmet, ni prirok, ni dodatke njihove ne treba tražiti po mestu, nego po značenju, jerbo se često red reči podešava po onome što hoće da se u iskazivanju misli življe istakne, ili na što hoće da se veća pažnja privuče.
Tako npr. mesto Rđa ne prianja za zlato, gde bi bio podmet na prvom, prirok na drugom, a dodatci prirokovi posle njega na trećem mestu, lepše se kaže: Za zlato rđa ne priznja, jerbo se na dodatak prirokov želi privući veća pažnja. — Mesto Bog pomaže Radiši, toga radi se kaže: Radiši Bog pomaže. — Mesto Ništa mu ne rodilo od ruke, toga radi se kaže: Od ruke mu ništa ne rodilo. — Mesto Al’ Latinče povika sa grada, toga radi se kaže: Al’ povika sa grada Latinče. — U toj istoj nameri mesto Lice sinu kao s gore sunce, kaže se: Sinu lice kao s gore sunce. Iz tih primera treba razumeti, da red reči zavisi potpuno od načina mišljenja onoga koji govori ili piše.

Rečenice glavne i sporedne.

9. Podmetu i priroku ili njihovim dodatcima dodaju se često za popunu i širenje rečenice, mesto običnih strana 5 reči, i cele rečenice. Rečenice, kojima to dodavanje biva, time postaju glavne, a one koje se pojedinim delovima glavne rečenice dodaju zovu se sporedne ili dodane rečenice.
Tako u primeru Ljudi koji građahu tu građevinu raziđoše se — glavna je rečenica debljim, a sporedna je, dodana podmetu glavne rečenice, položenim slovima štampana. — U rečenici Zna šta car večera, glavna je rečenica zna, i u njoj je samo prirok, jer se podmet on razume po samom glagolskom obliku, a dodana je šta car večera. — U rečenici Mi ćemo se zadovoljiti prirodom što je blizu nas, sporedna, položenim slovima štampana, dodana je prirokovu dodatku glavne rečenice. — U rečenici Ti ćeš kod mene ostati, dok sam ja živ — sporednom se kazuje vreme, za koje će trajati ono što se u prvoj kazuje — U rečenici Uđe u sobu, gde je bilo veselje, sporednom se bliže kazuje mesto, koje je u glavnoj dodatkom u sobu već kazano.

• Kad ne kazah za te hitre noge
• Kojeno su konjma utjecale,
• I ne kazah za junačke ruke
• Kojeno su koplja prelamale,
• I na gole sablje udarale,
• Ja ne kazah za lažljive oči
• Koje su me na zlo navodile.

Položaj glavnih i sporednih rečenica.

Koje je glavna, a koje sporedna rečenica, razlikuje se ne po mestu, nego po potpunom ili nepotpunom smislu i značenju rečenice. Glavna rečenica ima potpunoga smisla i kad se od nje sve sporedne poizodvajaju; sporedne pak, kad se odvoje od svoje glavne, obično zadržavaju neku prazninu ili nepotpunost u značenju.

strana 6 U primerima koji se navode, glavne su rečenice štampane debljim, a sporedne položenim slovima: Mrzeđi na zlo držite se dobra. — Deca ne znaju ništa, dok su mala — Od mača će i poginuti oni koji mačem seku. — Šta vrede srpske narodne pesme, dovoljno je poznato. — Ako uzišteš, naći ćeš. — Ovo je čovek koji protiv naroda i zakona uči.

Složene rečenice ili nizovi od rečenica.

Rečenice ujeziku retko stoje same za se, nego se većinom vezuju jedna s drugom; zato ih i nalazimo sklopljene na različite načine, u nizove veće ili manje. Ali se u tome sklapanju ili nizanju rečenicȃ uvek razlikuju dva načina. Po jednome od tih načina rečenice u nizu ostaju samostalne jedna od druge, i svaka je glavna. Take su rečenice:

Bio jedan čovek, pa imao jedinca sina. — Nadanjem se veselite, u nevolji trpite, u molitvi budite jednako. — San je laža, a Bog je istina. — Dete dočeka, i pođe s njim. — Muž je branič žene i deteta, narod branič crkve i plemena. — Skup više plaća, a lenj dalje ide. — Drveta se polomiše, a grad pobi ljude i stoku u polju. — Slepi progledaju, i hromi hode. — Majka prede tanku žicu, a sinčić pred njome, sedi mali, drži ticu, pa se igra njome. — On ne ide u bijelu crkvu, već on ide u to polje ravno, te on seje belinu pšenicu.

Po drugome načinu rečenice se nižu tako, da od jedne ostale zavise, da jedne popunjuju i objašnjuju druge, i da se oko jedne glavne druge sporedne ili dodate nižu na razne načine. Da bi se u primerima mogla videti razlika, glavne će rečenice biti naštampane običnim, a sporedne položenim slovima.

Take su rečenice: Idem u svet, da učim kakav zanat. — Dobro što čovek čini jedino je blago koje mu ostaje posle smrti. — Snivaju strana 7 što biti ne može. — Gde se gusle u kući ne čuju, tu je mrtva i kuća i ljudi. — On mene zapita od kuda sam. — Kad stigoše cara u svatove, car mu dade hiljadu dukata. — Ne dajte me, ako Boga znate. — Kakvo bi bilo proleće bez sunca, takvo je detence bez slobode. — Kako se mi sad brinemo o njima, tako će se oni brinuti o nama. — Nebo je crveno kao da je krvlju obliveno.

Reči nepromenljive.

Kad jedne iste reči motrimo kroz više rečenica, opazićemo da se neke uvek ponavljaju bez ikakve promene, svagda jednake, a neke da se viđaju s različitim okrajcima, u različitim oblicima, veće ili manje, i sad s jednim, sad s drugim završetkom.

Tako npr. reči: kad, da, ako, nekad, dakle, svagda (svakad), i, ili, posle, pre, dockan, rano, pred, pod, nad, iz, itd. koliko god puta u rečenicama nađemo, naći ćemo ih tako bez promene. One, dakle, i više njih, viđaju se u jeziku svagda jednake, u nepromenljivim oblicima, te se i zovu nepromenljive reči.

Reči promenljive.

Druge opet reči menjaju svoj oblik svaki čas, i u različitim se rečenicama viđaju sad s jednim, sad pak s drugojačijim završetkom, kako kad prema različitoj predstavi ustreba.

Tica peva; — Tice pevaju; — Tica pevaše; — Tice pevahu; — Tice odleteše pevajući; — Tice su svu noć pevale; Junak je slavan; — Junaci su slavni; — Slava je za junaka; — Slava je za junake; — Junak nad junakom; — Hvala junaku; — Hvala junacima. Srbija je naša otadžbina; — Nad Srbijom je blagoslov božji; — U Srbiji živi narod srpski; — Srbiju ljube sinovi njeni; — Kroz Srbiju teče Morava; — Srbijom strana 8 su vladali Nemanjići; — Iz Srbije se izvozi žito i vino, itd.

Osnove i oblici.

One reči u kojih se menjaju oblici, imaju, kao što se vidi, jedan deo promenljiv, a drugi nepromenljiv.

Nepromenljivi deo onih reči što menjaju oblike zove se osnova. Kroz sve oblike tih reči ta osnova ostaje u glavnome nepromenjena, te drži ono glavno značenje, koje ta reč u svima svojim oblicima ima.

Oni glasovi što se osnovi na kraju dodaju i kojima ona razne oblike dobija, zovu se nastavci za oblik. U primerima koje navodimo, nastavci su za oblik štampani položenim, a osnove običnim slovima, npr.: zub, zub-a, zub-u, zub-om; zub-i, zub-ima, zub-e; — čovek, čovek-a, čovek-om; — majk-a, majk-e, majk-o, majk-om, majk-ama; — naš, naš-ega, naš-em, naš-oj, naš-u; — pisa-h, pisa-smo, pisa-vši, pisa-o, itd.

Koreni i osnove.

Svaka osnova ima svoj koren, tj. onaj slog o kojem se drži opšte značenje reči.

Često je taj koren ujedno i osnova, npr. grad, zub, grab, pad, trk, itd. Ali se često na ovaj koren dodaju nastavci, kojima od njega postaju osnove. Ovi nastavci daju opštem značenju korena neko novo i različito značenje, i zovu se nastavci za osnovu. Tako od korena grab različnim nastavcima za osnovu postaju, svaka s različitim značenjem, ove nove osnove: grab-ež, grab-ac, grab-ljiv, itd.; od korena grad: grad-ac, grad-ište, grad-ina, itd., od korena zub: zub-ić, zub-ac, zub-at, itd. strana 9

I na gotove osnove mogu se dodavati novi nastavci za osnovu, koji onoj gotovoj osnovi novo naročito značenje daju, npr.: od osnove pobratim postaje nastavkom stvo: pobratim-stvo, od majka nastavkom ica: majč-ica, od drugar—drugar-ica, od prijatelj—prijateljica. Tako od osnove rodi (u oblicima rodi-ti, rodi-h, rodi-o, itd.) nastavkom telj postaje rodi-telj, od uči—uči-telj, itd.

Koreni i njihovi izdanci.

Toga radi što koren ima jedno opšte značenje, od njega može različitim nastavcima za osnovu postati više osnova sa značenjima među sobom srodnim i bliskim, a opet raznolikim, npr.: zub, zub-ić, zub-onja, zub-ac, zub-at; — grad, grad-ski, grad-ić, grad-ište, grad-ina; — da-r, da-ti; — per-o, per-ni, per-n-at, per-ce, per-ina, per-je; — glas, glas-at, glas-an, glas-nik, glas-ak, itd.

Složene reči.

Nove reči mogu postajati ne samo kad se korenu ili osnovi nastavci domeću, nego i kad se po dve reči ili osnove u jednu slože. Take su od osnova ili reči složene reči: ruko-pis, vatro-met, vino-ber, divo-koza, glavo-bolja, golo-brad, brzo-plet, u-kop, op-kop, za-pis, u-pis, pro-pis, is-pis, itd.

II. Vrste réčȋ.

Koliko ima vŕstȃ réčȋ.

Po službi koju reči u jeziku čine, sve se one dele u osam vrsta, koje se zovu: imenice, pridevi, brojevi, zamenice, glagoli, prilozi, predlozi i sveze. —

strana 10 Prvih pet vrsta: imenice, pridevi, brojevi, zamenice i glagoli menjaju u govoru svoj oblik, a poslednje tri: prilozi, predlozi i sveze — ne menjaju nikad svoga oblika.

Reči prve četiri vrste (imenice, pridevi, brojevi i zamenice) menjaju svoje oblike na jedan način, po padežima, a sve označavaju nazive stvari ili osobina njihovih, te se zato zovu jednim zajedničkim nazivom, imenima. Radi svoga značenja imena su, a osobito imenice, podmet u rečenicama.

Glagoli, značeći radnju ili bivanje, menjaju svoje oblike na osobiti način, po načinima, vremenima i licima. Značenje glagola donosi, te su oni prirok u rečenicama, i priroka bez glagola biti ne može. Reči poslednje tri vrste (prilozi, predlozi i sveze) čine jednu gomilu po tome što nikad ne menjaju svoga oblika, i zato im se daje zajednički naziv rečce. Papomena. Gdekoji broje kao devetu vrstu reči usklike, koji upravo pisu reči nego glasovi kojima se iskazuje osećanje, ili se prirodnim zvucima podražava. Usklici su u jeziku: ah, a, ao, hej, ej, jao, au, i, ih, o, oj, oh, lele, kuku, buć, pljus, tap, hop, pras, cmok, iš, itd. Mnogo puta se i gdekoje prave reči upotrebe kao usklik, npr. blȁgo! tȅško!

Imenice. Podela na stvarne i mislene.

Imenice su imena stvarima ili licima. Sve se imenice mogu podeliti na stvarne i mislene.

Stvarne znače lica, životinje ili predmete koji se mogu poznati čulima vida ili pitanja, kao što su: čovek, žena, grad, ptica, seno, drvo, kamen, voda, kuća, sȏ, itd. Mislene su pak one koje imenuju kakvu radnju, bivanje, stanje, osobinu ili kakvoću, i koje se, po tom, strana 11 kao predmeti samo umom zamišljaju, npr.: pevanje, gledanje, san, siromaštvo, bogatstvo, lepota, obilje, oskudica, milina, mladost, zadovoljstvo, visina, slava,itd.

Podelȃ stvarnih imenica.

Stvarne se imenice mogu opet po svome značenju podeliti na četiri vrste, i mogu biti:

1. Osobne, koje kao ime pripadaju samo jednoj stvari, predmetu ili licu, i po tome obično množine nemaju, npr.: Milan, Petar, Janko, Morava, Srbija, Niš, Vranja, Leskovac, Valjevo, Šabac, Drina, Hercegovina, Bosna, Dalmacija, itd.
2. Zajedničke, koje kao zajedničko ime pripadaju pojedince mnogim, u glavnome jednakim, stvarima ili licima. Toga radi one imaju oblike jednine i množine, prema tome što su ime za jednu ili više stvari ili lica, npr.: knjiga, pero, divit, škola, soba, kuća, haljina, prozor, zid, itd.
3. Zbirne, koje oblikom jednine znače neodređenu množinu ili količinu, i po tome im množina nije potrebna, npr.: cveće, drvlje, trnje, orašje, zverje, momčad, telad, živina, itd.
4. Veštastvene (materijalne), koje znače materiju, takođe u neodređenoj količini, te se delovi najrazličnije veličine i mere zovu istim imenom, čega radi im je i množina nepotrebna, npr.: zlato, srebro, hrana, žito, pesak, seno, mleko, sir, meso, itd.

Toga radi veštastvene imenice u gramatičkoj množini znače različite vrste onoga što imenica znači,

npr.: sirovi, peskovi, vode, zemlje, vina, itd.

Rod u imenica.

Imenice, koje znače što živo, obično pokazuju i koga je roda ono što imenuju. Tako je npr.: strana 12 čovek muškog, a žena ženskog roda; golub, lav, petao roda su muškog, — golubica, lavica i kokoš roda ženskog. Gde se pak, ili mladosti radi životinja, ili zbog širega značenja, nije htelo da ulazi u obeležavanje rodova, upotrebljen je rod srednji, npr.: dete, pile, jagnje, momče, srpče, itd.

Prema ovim imenicama koje označavaju čeljad ili ma kakvu životinju, dobile su razlikovanje po rodu i druge imenice koje ne znače ništa živo, u kojih se rod samo zamišlja. Tako se kaže da je grad imenica muškoga, gradina ženskog, a gradište srednjeg roda. Mesec je muškog, zemlja ženskog, nebo i sunce su srednjeg roda. Nijedna imenica ne može imati sva tri roda za jednu osnovu, već jedan ma koji između njih.

Pridevi.

Pridevi stoje uz imenice, opisujući po čemu bilo ono lice ili stvar, koja se kazuje imenicom uz koju pridev stoji, npr.: lep, ružan, sjajan, mek, topal, zelen, bled, crven, prav, suh, mokar, bistar, divlji, prostran, okrugao, beo, sladak, papren, meden, drven, platnen, voštan, itd.

Mnogi pridevi kazuju samo da stvar, kojoj se pridenu, pripada onome što znači osnova od koje su obrazovani, npr.: čovekov, popov, gospodarev, Božji, Markov, dečiji, valjevski, savski, zimski, državni, opštinski, poljski, itd.

Rod u prideva.

To što pridevi stoje uz imenice, i što jedan isti pridev, radi svoga značenja, može potrebati uz imenice svakojega roda, uzrok je, te svaki pridev mora imati oblike za sva tri roda iz jedne osnove, npr.: strana 13 dobar — dobra — dobro; zelen — zelena — zeleno; vruć — vruća — vruće; gvozden — gvozdena — gvozdeno; ljut — ljuta — ljuto; čist — čista — čisto, itd.

Brojevi.

Brojem se kazuje koliko ima čega na broj, ili gde je što po broju na redu. Brojevi se dele na proste, zbirne i redne.

1. Prosti brojevi kazuju samo koliko je jednakih lica ili stvari na broj. Oni nisu ništa drugo nego imenice, i neki se i danas ničim ne razlikuju od imenica, npr.: pet, deset, dvadeset, trideset, sto, hiljada, milion, itd.
2. Zbirni brojevi, oblikom zbirnih imenica ili brojnih prideva, kazuju broj licima ili životinjama raznoga roda ili veka, ili stvarima koje pȃrom ili množinom znače celinu za brojanje, npr.: dvoje čarape (i dve čarape); troje rukavice (i tri rukavice); šestoro dece (sinova i kćeri); četvora kola; petore kočije; desetoro čeljadi; troji svatovi, itd.
3. Redni brojevi kazuju koje je što po broju na redu, i imaju oblike za sva tri roda kao pridevi, npr.: prvi — prva — prvo; deveti — deveta — deveto; deseti — deseta — deseto, itd.

Zamenice.

Zamenice su reči kojima se imenice, pridevi i brojevi zamenjuju s obzirom na lica — prvo, drugi i treće. U rečenicama: Ja govorim — Ti govoriš — On govori — Mi govorimo — Vi govorite — Oni govore — zamenice: Ja, ti, on; mi, vi, oni, stoje mesto osobnih imena onih lica koja govore. Zamenice ovakav, takav, onakav stoje mesto prideva koji se ne kazuju poimence, a zamenicom kakav čini se pitanje za nepoznat pridev. Zamenice ovoliko, toliko, onoliko stoje mesto mere strana 14 ili broja, a zamenicom koliko pita se za nepoznat broj ili meru.

Prema ovakoj svojoj prirodi zamenice se i dele na lične ili imeničke, koje stoje mesto imenica, i na pridevne, koje imaju razna značenja, i govore se u sva tri roda kao pridevi.

Lične zamenice.

Lične ili imeničke zamenice dele se po licima ovako:

Prvoga lica (koje govori)		ja, mi.
Drugoga lica (kome se govori)		ti, vi.
Trećega lica (o kome se govori):
1.	Poznatog	⎧ on, ona, ono, ⎩ oni, one, ona.
2.	Nepoznatog (upitnog i saveznog)	⎧ ko (za lica) ⎩ što (za sve ostalo).
3.	Neodređenog	neko (netko), nešto.
4.	Odrečenog	niko (nitko), ništa.
5.	Složene (s još jednom zamenicom)	⎧ svako (svatko), svašta, ⎩ kojeko, koješta

Svakoga lica (i prvoga i drugog i trećeg): sebe ili se.

Pridevne zamenice.

Pridevne zamenice se dele po svome značenju na četiri glavne vrste. One su: 1. za prisvajanje; 2. za pokazivanje; 3. za kakvoću; 4. za količinu.

1. Pridevne zamenice za prisvajanje.

Prvoga lica		(za jedninu)	moj, -a, -e
		(za množinu)	naš, -a, -e
Drugoga lica		(za jedninu)	tvoj, -a, -e
		(za množinu)	vaš, -a, -e
Trećega lica:
1.	Poznatog		⎧ njegov, -a, -o; njen, -a, -o; njezin, -a, -o;, ⎩ njihov, -a, -o; njihan, njihna, -o.
2.	Nepoznatog (upitna i savezna)		čij, -a, -e.
3.	Neodređenog		nečij, -a, -e.
4.	Odrečenog		ničij, -a, -e.
5.	Složene (s još jednom zamenicom)		⎧ svačij -a, -e, ⎩ koječij, -a, -e.
Svakoga lica			svoj, -a, -e.

2. Pridevne zamenice za pokazivanje.

Prvoga lica		ovaj (ovi), ova, -o.
Drugoga lica		taj,ta, to.
Trećega lica:
1.	Poznatog	onaj (oni), -a, -o.
2.	Nepoznatog (upitna i savezna)	koji, -a, -e.
3.	Neodređenog	⎧ nekoji, -a, -e; ⎩ (neki, -a, -o).
5.	Složene (s još jednom zamenicom)	⎧ svakoji -a, -e, ⎨ (svaki -a, -o), ⎩ kojekoji, -a, -e.
Svakoga lica		sam, -a, -o.[1]

3. Pridevne zamenice za kakvoću.

Prvoga lica		ovakav, -kva, -kvo (ovaki, -a, -o).
Drugoga lica		takav, -kva, -kvo (taki, -a, -o).
Trećega lica:
1.	Poznatog	onakav, -kva, -kvo (onaki, -a, -o).
2.	Nepoznatog (upitna i savezna)	kakav, -kva, -kvo (kaki, -a, -o).
3.	Neodređenog	nekakav, -kva, -kvo (nekaki, -a, -o).
4.	Odrečenog	nikakav, -kva, -kvo (nikaki, -a, -o).
5.	Složene (s još jednom zamenicom)	⎧ svakakav -kva, -kvo (svakaki, -a, -o), ⎨ svakojak -a, -o (svakojaki -a, -o), ⎩ kojekakav, -va, -vo (kojekaki -a, -o).
Svakoga lica		isti, -a, -o.

4. Pridevne zamenice za meru i količinu.

Prvoga lica		ovoliki, -a, -o.
Drugoga lica		toliki, -a, -o.
Trećega lica:
1.	Poznatog	onoliki, -a, -o.
2.	Nepoznatog (upitna i savezna)	koliki, -a, -o.
3.	Neodređenog (bez razlikovanja rodova) kad je manje od pet, (npr.: nekolika čoveka, nekolika povesma, nekolike žene, nekolike pare)	nekolika, -e.
	kad je pet ili više	nekoliko.
4.	Odrečenog (samo u srednjem rodu)	nikoliko.
5.	Složene (s još jednom zamenicom)	⎧ vaskolik (savkolik), -a, ⎩ (svakolika), -o (svekoliko).
Svakog lica		sav (vas), sva, sve.

Glagoli.

Glagoli su reči koje znače da se nešto radi, ili da nešto biva, npr.: pevati, igrati, sedeti, vikati, sijati, beleti, crneti, smejati se, veseliti se, blistati, čuti, videti, poći, itd.

Oblici glagolski.

Kako glagoli pokazuju radnju ili bivanje, u većini se njihovih oblika uvek razlikuje vreme, u koje se ta radnja ili bivanje događa, lice, kome se ta radnja ili bivanje pripisuje, i način, kojim se ona kazuje. strana 17 A da bi se to pokazalo oblici glagolski u srpskom jeziku imaju tri glavna vremena i tri načina.

Tri se lica upravljaju po ličnim zamenicama prvoga, drugog i trećeg lica, npr.: Ja učim — ti učiš — on uči; — mi učimo — vi učite — oni uče; — pišem — pišeš — piše; — pišemo — pišete — pišu.

Tri su glavna vremena:

Sadašnje, koje znači da se ono što se kaže događa u onaj mah kad se govori, npr.: pevam, učim, pišem, sečem, radim, spavam, itd.; Pređašnje, koje, znači prošlu radnju ili bivanje, npr: učaše, pevao je, reče, uteče, naspavao se, umorio se, itd. Buduće, koje znači radnju ili bivanje što će se tek dogoditi, npr.: pevaćeš, znaćeš, mi ćemo proći, oni će pogoditi, itd.

Tri su načina:

Određeni način, u koga se u svima oblicima razlikuju vremena i raspoznaju lica, kao što pokazuju gore navedeni primeri; Zapovedni način, kojim se u sadašnjem vremenu kazuje zapovedanje, moljenje, nuđenje, npr. pevaj, sviraj, igraj, govori, idi, itd.; Neodređeni način, u kome se ne može razlikovati ni lice ni vreme, nego se radnja ili bivanje prosto imenuju, npr.: pevati, svirati, igrati, čitati, govoriti, ići, spavati, itd. Način neodređeni je u stvari imenica glagolska. Od gdagolskih osnova ima obrazovanih prideva, kao što su pridevi prošastoga vremena: video, činio, pevao, itd. i trpni: viđen, činjen, uspavan, itd. Isto tako ima od glagolskih oblika obrazovanih priloga, i to vremena sadašnjeg strana 18 videći, čineći, pevajući, i vremena prošastog: videvši, činivši, itd.

Podela glagola po predmetu radnje.

Glagoli koji znače da se nešto radi razlikuju se po tom, što jedni pokazuju radnju koja se vrši u samom radniku, podmetu, i oni su neprelazni, drugi pak pokazuju radnju, za koju treba osim radnika (podmeta) ma kakav predmet izvan, na kom se predmetu ta radnja vrši, i oni se zovu prelazni glagoli. Neprelazni su glagoli ne samo oni kojima se radnja vrši u samom radniku ili podmetu, kao što su: hoditi, ići, trčati, blejati, rikati, teći, nego i oni koji ne znače radnju već bivanje, jer i u njih nema predmeta, npr.: beleti, crneti, zeleneti, kopneti, trajati, nastati, ostati, postati, itd. Prelazni glagoli imaju uvek podmet, iz koga izlazi, ili u kome se vrši radnja, i predmet, na koji prelazi, ili na kome se vrši radnja koju ti glagoli znače, n. pr.: saditi (voćku, luk, cveće), kopati (zemlju, bunar, jaz), piti (vodu, mleko, vino), kositi (livadu, ovas), žȅti (pšenicu, ječam), brati (grožđe, kukuruze, jabuke, kruške), nositi (haljine, šešir, čizme), pisati (pismo, propis, zadatak), zvati (brata, sestru, oca, Petra), itd. U prelazne glagole idu još:

1. Prosto-povratni, koji pokazuju radnju što se vrši na samom radniku, te im je otuda podmet i predmet u jednome licu, npr.: smejati se, češljati se, provlačiti se, oblačiti se, umivati se, radovati se, srditi se, itd.
2. Uzajmičio-povratni, koji pokazuju radnju što se između dva ili više radnika vrši tako, da su svi oni i podmet i predmet naizmence, npr.: tući se, strana 19 lomiti se, svađati se, čuvati se, gledati se, sudariti se, pomiriti se, lagati se, mrziti se, ljubiti se, itd.

Podela glagola po trajanju radnje.

Po trajanju radnje ili bivanja svoga, glagoli se dele na trajne, trenutne i učestane.

1. Trajni su glagoli, u kojih se radnja ili bivanje pokazuje kao trajno ili neprekidno, niti se vreme trajanju ograničava, npr.: pisati, pevati, kmetovati, plakati, vojevati, ratovati, teći, leteti, goreti, itd.
2. Trenutni su glagoli, koji pokazuju radnju ili bivanje što traje samo trenutak, ili znače radnji svršetak, ili početak, npr.: lupnuti, dati, stati, skočiti, procvileti, zapisati, zapevati, sačekati, isteći, itd.
3. Učestani su glagoli, koji znače, da im se radnja, bila trajna ili trenutna, ponavlja ili učestava, npr.: létati, sȅdati, stȁjati, progorevati, noćivati, micati, itd.

Prilozi.

Prilozi stoje većinom uz glagole, kao što pridevi stoje uz imenice. Kad stoje uz glagole, oni onda kazuju gde se, ili kad se, ili kako se radi ili zbiva ono što znače glagoli uz koje oni stoje. Prema tome su oni:

1. Za mesto: gde, ovde, onde, tu, ovamo, onamo, tamo, kamo, kuda, ovuda, onuda, tuda, svuda, gore, dole, blizu, bliže, daleko, dalje, unutra, iznutra, desno, levo, ostrag, napred, čak, dovde (do ovde), donde (do onde), dotle, odatle, odakle, odavde, odande, ozgo, ozdo, svukud, itd.
2. Za vreme: kad, sad, tad, ovda, onda, danas, jutros, juče, sutra, rano, docne, sinoć, letos, zimus, proletos, strana 20 jesenas, odmah, pre, posle, pređe, opet, ikad, nikad, nigda, svakad, svagda, uvek, skoro, tek, istom, kadšto, onomad, itd.
3. Za način ili meru: kako, tako, ovako, onako, kao, badava, uzalud, vrlo, veoma, upravo, dosta, više, svojski, junački, momački, navlaš, hotimice, nehotice, posebice, pojedince, jedva, skupa, zajedno, brzo, polagano, postupno, hitro, nemarno, natraške, potrbuške, ničice, itd.
U ovu gomilu idu i od samih glagolskih osnova obrazovani prilozi: pevajući, radeći, uzjahavši, postigavši, itd.

Još prilozi stoje i uz prideve ili uz priloge, te kazuju u kolikoj je meri ono što se kazuje pridevom i prilogom, npr.: veoma oštar, jedva dobar, najviše kriv, dovoljno pažljiv, odveć hladan, ili: vrlo blago, (gde su i vrlo i blago prilozi, ali prvi kazuje meru drugome), jedva dovoljno, osobito dobro, itd.

Predlozi.

Predlozi su reči koje kazuju u kakvoj svezi među sobom stoji ono što znače imena, ili imena i glagoli, u pogledu na mesto, pravac, vreme, uzrok, itd. npr.: Crkva na brdu; kuća u polju; pliva preko reke; širi se po gori; došao za jutra; pevao na uskrs; zbog suše; iz zavisti.

Njih po značenju ima nekoliko gomila, tako:
1. Položaj spram kakve stvari ili lica kazuju predlozi: blizu, do, kod, kraj, pored, pred, ispred, oko, iza, pri, suprot, protiv, za, na, o, po, sa;
2. Položaj više ili niže kakve stvari ili lica kazuju predlozi: više, niže, vrh, nad, pod, iznad, ispod;
strana 21
3. Položaj u unutrašnjosti kakve stvari ili lica kazuju predlozi: sred, usred, nasred, posred, u, među, iz, između;
4. Pravac pokazuju predlozi: duž, preko, put, k, iz, uz, niz, kroz, mimo, pred, od;
5. Vreme pokazuju predlozi: pre, posle, za;
6. Zamenu pokazuje predlog: mesto (namesto, umesto);
7. Društvo ili zajednicu pokazuje predlog sa;
8. Izuzimanje ili odlučivanje pokazuju predlozi: bez, osim (sem, osem), okrom, izvan;
9. Uzrok pokazuju predlozi: zbog, radi (zarad’, rad’), od, iz, sa.

Sveze.

Sveze su spone ili kopče u jeziku, kojima se rečenice ili reči jedna za drugu vezuju, da se pokaže zajednica, suprotnost, uzrok, itd. koji ih u vezi drži, npr.: Mi i oni — Ja ili on — Ješćemo ako dadu — Tu je Miloš, a tu je i Vuk — Ja ću živet’, pa umreti — Dete jedva dočeka, i pođe s njim — On ište, te ište — Ja pravo, ja nikako — Niti grmi, nit’ se zemlja trese, nit’ udara more o bregove.

III. Gramatika i podela njena.

Šta je gramatika.

Gramatika je nauka o jeziku; u njoj se izlažu zakoni, po kojima što biva u jeziku.

Gramatika uporedna, istorijska i opisna.

Svi narodi na svetu imaju svaki svoj narodni jezik. Jezici pak postaju ili jedan od drugoga, ili mešajući se jedan s drugim, te su zato svi svetski strana 22 jezici podeljeni na gomile ili grupe, po srodnosti i po postanju svom.

Srpski jezik je, na priliku, grana slovenskoga stabla jezika, u kom su: stari slovenski (koji je u crkvenim knjigama našim), bugarski, slovenski (kranjski), ruski, poljski, češki i lužičko-srpski. A slovensko je stablo jezika grana još većega, indo-jevropskoga, stabla, u kom su i latinski, grčki, nemački, indijski, persijski, itd. Ako bi se, dakle, u gramatici kazivalo ne samo kako je što u srpskom, nego kako je to i u ovim jezicima — to bi bila uporedna gramatika. Ako, li bi se u gramatici kazivalo ne samo kako je što u srpskom jeziku danas, nego kako je što još u stara vremena bilo, pa bi se ređale jedna za drugom sve poznate promene, koje su se tokom vremena zbivale, onda bi to bila istorijska gramatika. Ona pak gramatika, koja samo kazuje kako je što u jeziku sad, i od prošlosti uzima u pomoć samo ono što je neophodno da se sadašnje stanje tačnije objasni — jeste opisna gramatika. Takva je i gramatika u ovoj knjizi.

Delovi gramatike.

Napred je rečeno da je jezik sastavlьen iz rečenica, réčȋ (oblika), osnova i glasova. Prema tome i gramatika ima ova četiri dela:

• Deo prvi — nauku o glasovima, koja uči o glasovima kao o najsitnijim sastavnim delovima jezika. U nauci o glasovima izlažu se zakoni, po kojima se glasovi podešavaju i spajaju u rečima;
• Deo drugi — nauku o osnovama, koja uči kako osnove postaju, bilo od korena bilo jedna od druge, i kako im se, prema tome, značenje menja i grana;
strana 23
• Deo treći — nauku o oblicima (rečima), koja pokazuje kako od osnova postaju oblici, ili kako svoj oblik menjaju reči s promenljivim oblicima;
• Deo četvrti — nauku o rečenicama, koja pokazuje kako se reči u jeziku — pa bile s promenljivim ili o nepromenljivim oblicima — upotrebljuju za kazivanje misli ili za sklapanje rečenica.

1. Znači: bez ikoga ili bez ičega drugog.