Викизворник

Srpska gramatika (Ž. Simić)/Poglavlje 8

< Српска граматика (Ж. Симић)
←Poglavlje 7 Srpska gramatika
Pisac: Živojin Simić
Poglavlje 8: Napomene iz pravopisa 		Ispravke→
Simić, Živojin (1922). Srpska gramatika. Beograd: Knjižara Gece Kona.


NAPOMENE IZ PRAVOPISA

uredi

O glasovima:

a) Po zakonu izjednačivanja glasova jednih s drugima predlog s pred nekim rečima u izgovoru čuje se z, pred nekima š, a kad se i z jednačenjem promeni, izgovara se ž te izlazi, s bratom — z bratom; s njim — š njim, s đacima — ž đacima.

U pisanju, pak, taj se predlog uvek piše s: s bratom s Bogom; s njim, s njegovim ocem; s đacima, s đorđem.

b) Po pravilu o jednačenju suglasnika po zvučnosti trebalo bi da se grupa ds promeni u ts. Ali pošto se grupa ts ne izgovara nimalo lakše nego grupa ds, to je u narodnom govoru u nekim rečima izbačeno d: prestaviti, prestavljati, gospostvo.

Ali u većini ovakih slučajeva narodni jezik je zadržao grupu ds, što svedoče reči u Vukovu Srpskom Rječniku: ljudski, gradski, nadskakavati, nadstrešiti, nadstrešnica, odseliti, odsedlati (skinuti sedlo), odsek, odsesti, odseći; odsjaivati, odskočiši, odstajati, podsesti, podseći, podsiriti, podsmeh, odstupiti, odstupi, odspavati, odslužiti, podsticati, podstaviti, podstrići.

v) Tako ni grupu dš narodni jezik ne pretvara u tš: niti izbacuje d, nego zadržava grupu dš, što svedoče reči u Vukovu Rječniku: odšaliti, odšaliica, odšetati, odšiti.

g) Isto tako narodni jeziku grupi ts u rečima, u kojima je t u osnovi, ne izbacuje t, nego zadržava grupu ts, što svedoče reči u Vukovu Rječniku: bratstvo, bratstvenik, bratstvenjak, bogatstvo.

Prema tome u književnom jeziku treba zadržati grupe ds, ts, dš, i pisati npr. predsednik, predstavka, predstava, strana 272 ljudski, podseći, odseći, itd. — uputstvo, kmetstvo, bratstvo, bratski, prokletstvo, bogatstvo, itd. odškrinuti, odšetati, odštampati, itd.

d) Ima reči u kojima se od grupa tc, tč, tc, izbacuje t: otac —oca — oče; ocevi (pogrešno je očevi), itd. — svetac — sveca — sveci — sveče; — satdžija — sadžija, zanatdžija — zanadžija, inatdžija — inadžija. Tako i od grupe dc i dč: odcepiti — ocepiti; — odčenuti — očenuti.

Đura Daničić, Jovan Bošković, St. Novaković pisali su: zadatci, dodatci. Prema tome, ako hoćemo da njima priznamo kompetentnost u ovom pitanju, trebalo bi da pišemo zadatci, dodatci, podatci, izdatci, početci, začetci, listci, (od listak), vlatci, (od vlatak), cvetci (od cvetak), napitci (od napitak), užitci (od užitak), metci (od metak), smotci (od smotak), svitci (od svitak), nautci (od naputak), bitci (od bitka), patci (od patka), motci (od motka), pritci (od pritka), itd.

Kad bi se uzelo kao neminovno pravilo da se od grupa dc i dč odbaci d, mnoge bi reči u svom obličju bile znatno osakaćene i dovede u sumnju svoje značenje. S toga i od toga pravila, u interesu jasnosti i potpunosti tih reni treba odstupiti i pisati: sudci (m. suci), predci (m. preci), redci (od redak m. reci), začedci (od začedak m. začeci), poredci (od poredak m. poreci), stidci (od stidak m. stici), podceniti (m. poceniti), itd. — odčepiti (izvaditi čep. m. očepiti) nadčovečan (m. načovečan), podčiniti, podčinjen (m. počiniti i počinjen).

đ) Predlogu k (k ъ) domeće se a kad se nađe pred rečima koje se počinju glasom k: otidoše ka Kosturu, ka Krupnju, ka Knjaževcu.

To isto biva kad je potrebno da se u stihu dobije jedan slot više, npr. Ode Dojčin u polje široko | ka šatoru crna Arapina. Ole pravo ka Prilipu gradu | ka svojemu dvoru bijelome.

I u drugim slučajima kad se piscu naročito ukaže potreba da mišlju ili glasom malo odvoji predlog od reči pred kojom stoji.

strana 273 e) Predlogu s (sъ) dodaje se a kad se nađe pred rečima, koje se počinju glasovima: s, z, ž, š, npr. sa sinom, sa zmajem, sa ženom, sa škole. To isto biva u stihu kad je potrebno da se dobije jedan slog više. U proznom tekstu pred ostalim suglasnicima ne treba mu dometnuti glas a, naročito nikad pred rečima koje se počinju glasnikom, jer se stvara zev i time kvari zvučnost teksta.

ž) Ne postoji pravilo da se u rečima, koje se svršuju na z, nastavak ov pretvara u ev. Prema tome pravilno je mrazovi, mrazova, mrazovima, — mlazovi, mlazova, itd., analogo rečima: vozovi, nizovi, jazovi, vezovi, itd.

Proizvoljna je pogreška što neki govore i pišu: mrazevi, mrazeva, itd., mlazevi, mlazeva, mlazevima, itd.

z) Ne postoji pravilo da se u rečima, koje se svršuju na s, nastavci om i ov pretvaraju u em i ev. Prema tome pravilno je govoriti i pisati; nosom, kursom; nosovi, nosova, kursovi, kursova, itd., analogo rečima: visom, visovi, časom, časovi, fesom, fesovi, klasom, klasovi, tasom, tasovi, itd.

Proizvoljna je pogreška što neki govore i pišu: nosem kursem; nosevi, kursevi, noseva, kurseva, itd.

i) Ne postoji pravilo da se glas z pred glasom m pretvara u s. Prema tome je pravilno govoriti i pisati: razmotriti, razmatrati, razmatranje, analogo rečima: razmisliti, razmaći, razmeniti, razmrsiti, razmišljanje, itd.

Proizvoljna je pogreška što neki govore i pišu: rasmotriti, rasmatrati, rasmatranje.

j) Od glagola razočarati trpni je pridev razočaran. Od njega nastavkom je postoje glagolska imenica: razočaran-je — razočaranje, analogo rečima: pevan-je — pevanje; pisan-je — pisanje; pregovaran-je — pregovaranje, ntd.

Proizvoljna je pogreška što neki govore i pišu: razočarenje.

k) Reč put ima po pravilu 6 pad. jednine, kad je bez predloga, putem, npr. idite putem; kad je, pak, s predlogom onda joj je pravilno: putom, npr. mi smo pred putom, za putom. strana 274 U množini, pak pravilno joj je samo: putovi, putova, putovima, itd. analogo rečima; kmetovi, smetovi, prutovi, skutovi, trutovi, svatovi, svetovi, krsšovi, vlatovi, satovi, itd.

Proizvoljna je pogreška što tu reč govore i pišu putevi, putevima, puteve, itd

Sve ove napomene uneo sam zato što se sve ove pogreške nalaze čak i kod pisaca višeg stila.

l) Upoređenju kod prideva, kad se steku dva jj, pišu se oba i ne razdvajaju se: najjači, najjasniji.

lj) U rečima koje se završuju glasovima aj, oj, uj, pa dobiju nastavak i, ne izbacuje se j i ako se gotovo i ne čuje: običaji, pomišljaji, koji svojim, slavuji, kraguji.

m) U prošlom glagolskom pridevu, pak, u glagola, u kojih se taj oblik završuje na io, i ako se glas j u izgovoru čuje, on se ne piše, jer mu po sastavu rȇči nema mesta: činio, radio, govorio.

n) U reči, u kojih iza glasovne grupe ij dođe nastavak i, ili koji počinje glasom i, i ako se u izgovoru dva ii preko j gotovo sažimaju, ipak se j piše, tj. piše se cela grupa iji, jer je takav sastav reči: Srbiji, Andriji, hartiji.

nj) U reči, u kojima se steče glasovna grupa ij, te se j posle i slabo opaža, ipak se piše j, jer joj je po sastavu reči tu mesto: čij, lij, pij, pijmo, pijte; istorijski, spahijski, itd.

O slovima

Velika slova pišu se:

a) U početku rečenice: Nebo visoko, a zemlja tvrda. Seljaci ga pogledaše, i niko ne reče ni reči.

b) U pesmama u početku svakoga stiha:

Duša mi gnjevom plamti A krv mi kipi sva, Sa golim nožem jurim U bojnu vrevu ja.

v) Posle dve tačke kad se čije reči navode onako kako ih je neko izgovorio:

Onda će anđeo reći: Znate li šta? Ovako da uredimo. Svi recimo: U ime Boga. strana 275 g) Osobena imena počinju se velikim slovom. Ako je osobeno ime sastavljeno iz imenice i prideva, počinju se obe reči velikim slovom.

Primeri: Aleksandar, Ljubomir Nenadović, Đura Jakšić; Srbija, Negotin, Crna Gora, Balkansko Poluostrvo, Jadransko More, Morava, Velika Morava, Novi Sad, Suha Planina, Crna Reka, itd.

d) Reč Bog, kad znači jednoga hrišćanskoga Boga, piše se velikim slovom. Kad, pak, znači neznabožačke bogove, piše se malim slovom.

Velikim slovom pišu se i reči koje označuju jednoga hrišćanskog Boga: Višnji, Svevišnji, Svemogući, Gospod, itd.

đ) Prisvojni pridevi obrazovani nastavcima j, ov, ev, in od osobenih imena pišu se velikim slovom:

Jovanj-dan, Ivanj-dan, Dušanov, Milanov, Srbinov, Marijin, Jovin, itd.

Tako i od Bog nastavkom ij ili ji: Božij, Božji.

Prisvojni, pak, pridevi i od osobenih imena, postali nastavkom ski, pišu se malim slovom: jovanjski, moravski, savski, srpski, francuski, ingleski, božanski, bogovski, itd.

e) Zbirna imena naroda pišu se velikim slovom: Srpstvo, Slovenstvo, Srbadija, itd.

ž) Imena ustanova, vlasti, korporacija pišu se velikim slovom. Ako se sastoje iz imenice i prideva, obe se reči počinju velikim slovom:

Srpska Narodna Skupština, Srpska Kraljevska Akademija, Valjevski Okrug, Srez Tamnavski, Opština Beogradska, Kasacioni Sud, Uprava Fondova, Ministarstvo Narodne Privrede, itd.

Kad u takoj grupi ima i reči s predlogom, onda se samo prva počinje velikim slovom: Društvo za zaštitu dece.

z) Imena praznika pišu se velikim slovom: Božić, Uskrs, Veliki Petak, Blagovesti, Cveti, itd.

i) Imena nedeljnih dana i meseca pišu se malim slovom: ponedeljnik, utornik, četvrtak; januar, maj, septembar.

j) Imena religija i imena data po imenima religije pišu se malim slovom: hrišćanstvo, katoličanstvo, budizam, hrišćanin, katolik, mojsijevac, muhamedanac; tako i pridevi: hrišćanski, itd. strana 276 k) Imena nauka pišu se malim slovom: gramatika, matematika, itd.

O akcentima

Akcenat se obeležava samo onda, kad bi bez njega bio nejasan smisao. To biva u rečima jednakim po glasovima, nejednakim po akcentu, i kad je u raznim padežima ili vremenima oblik jednak a različan akcenat, pa se beleženjem akcenta upućuje na pravi padež ili vreme.

Primeri: žѐna (1. p. jed) i žénȃ (2. p. mn); ljȗdi (1. p. mn.) i ljúdȋ (2. p. mn.); bȑda (2. p. jed) i br̀da (1. p. mn.); mȋsli (više padeža u jednini) i míslȋ (2. p. mn.); grȃdu (3. p. jed.) i grádu (7. p. jed.); národa (2. p. jed.) i narȏdȃ (2. p. mn.); mȍžȇ (3. l. jed. vr. sad.) i mòže (3. l. j. vr. pređ. tren.); pȁra (od vode) i pàra (novac); pàrom (novcem), pȁrom (od vode) i pȃrom (dva i dva); dȇla (2. p. od deo) i dȅla (2. p. od dȅlo); pȏđȇ (3. l. vr. sad. u jed.) i póđe (3. l. vr. pređ. tren. u jedn.); prȇko (prilog) i prȅko (predlog); sam (glagol) i sȃm (zam.); sȁmo (prilog) i sámo (zam.)

Primeri: Od sto glásȃ, glȃsa čuti nije. Niko ne zna šta se iza bŕdȃ valja. .Ja ću večeras govoriti bábi, a bábo će bȁbi, a bȁba će već s đecom narediti stvar kako treba. Gȍrȇ gòrȇ gȍre góre nego što gòrȇ gȍre dole.

Svakom momku po česticu daje Tajne pȉćȇ, hleba nebeskoga; Svakom momku po kapljicu daje Tajna píća, vina nebeskoga.

A došavši na Isusa, kad ga vidješe da je već umr’o, ne prebiše mu golijénȋ. I da imaju vlast da iscjeljuju od bolѐstȋ. Dok ne vidim na rukama njegovijem rana od klȋnȃ, i ne metnem prsta svojega u rane od klȋnȃ, neću vjerovati.

O vezici

a) Vezica se stavlja između sastavnih delova složene reči u kojoj spajanje nije potpuno izvedeno, i od koje se dalje po padežima menja samo drugi, a prvi se ne menja.

Primeri: Bugar-kabanica. Klin-čorba, mermer-avlija, Šar-planina, ispi-čutura, nadri-knjiga, Hajduk-Veljko, pop-Marko, kmet-Janko, itd.

b) Kad se zastareli oblik dne govori s prisvojnim pridevima postalim od svetiteljskih imena: Đurđeva-dne, o Petrovu-dne, ispred Mitrova-dne, itd. strana 277 v) Između delova složenih prideva, od kojih se dalje menja samo drugi, a prvi se ne menja: srpsko-slovenski, rusko-slovenski, nemačko-srpski, zapadno-hrišćanski, itd.

g) Između sastavnih delova složenog rednog broja: dvadeset-prvi, dvesta sedamdeset-sedmi, itd.

d) Među zapovednim načinom i rečcom de ili der, kojom se pojačava zapovedanje: Vikni-de. Stan-de. Daj-der, itd.

đ) Između reči i dometka te kojim se pojačava živost izraza: Ovamo-te. Deder-te. Dela-te. Hajdemo-te, itd.

O apostrofu

Apostrof se stavlja mesto kojeg izbačenog slova. To biva kad je potrebno da se smanji broj slogova u stihu.

Primer:

Skin’ oružje neznana delijo, Pa nos’ glavu kuda tebi drago.

Napomena. Kad slovo r pred glasnikom treba izgovoriti kao glasnik, onda je između njega i glasnika Vuk St. Karadžić stavljao ъ — grъoce. Daničić je stavljao ь — grьoce.

Posle njih, hoteći sasvim izbaciti bezglasna slova ъ i ь iz upotrebe, stavljali su mesto njih apostrof: gr’oce. Najzad je izbačen i taj apostrof i stavljaju se dve tačke (trema) nad slovo ȑ — gȑoce.

Nalazim da su bezglasna slova ъ ili ь najbolje vršila potrebnu ulogu; da je tu ulogu i apossrof vršio bolje nego trema (dve tačke), :a i lakše ga je stavljati nego dve tačke. Zato mislim da je bolje ostati pri apostrofu i pisati: gr’oce, su’ržica, umr’o, satr’o, utr’o, itd.

O sastavljanju i rastavljanju reči

Sastavljeno se pišu:

  1. Imenice: podne, ponoći.
  2. Brojevi: obadva, obadve, obadvoje, i brojna imenica: obadvojica.
  3. Brojevi: dvesta, trista.
  4. Prilozi sastavljeni od brojeva do pet i imenice: jedanput, dvaput, triput, četiriput, — a dalje pišu se rastavljeno: pet puta, deset puta, sto puta, itd.
  5. Prilozi sastavljeni od zamenice i imenice: snomadne, onomlani, onovečeri, itd.
    6. strana 278
  6. Zamenice, prilozi i sveze s dometcima: no, zi, ke, da: štono, kojino, njojzi, ka’no, kan’da, danaske, jutroske, noćaske, itd.
  7. Prilozi sastavljeni od predloga i zamenice: rašta (rad šta), krošto (kroz što).
  8. Prilozi sastavljeni od predloga i imena: zaista, odista, doveče, očas (od čas) ȍzȃd, ozádi, uzgred, uskos, (uz prkos).
    9. Tako i posve.
  9. Prilozi sastavljeni od predloga i iménȃ koja se zasebno ne govore: naizust, naočigled, iznenada, izubaha, iznutra, unutra, izobila, napomol, navlaš, nahero.
  10. Prilozi postali dometcima ce i ke: poimence, naizmence, naopačke, natraške, potrbuške, pološke, porebarke, obadveručke, naokriške.
  11. Prilozi sastavljeni od predloga i priloga: dovde (do ovde), donde (do onde), dokle, dosle, odveće, odveć, odakle, otkle, oklen, odsele, odud, otud, otkud.
  12. Složene zamenice: vaskolik, savkolik, svakolika, svekoliko; svakojak, svakojaka, svakojako; kojeko, koješta; koječij, koječija, koječije; kojekoji, kojekoja, kojekoje; štokoji, štočij, štošta.
  13. Prilozi sastavljeni od zamenice i priloga: svakako, kojekako, svakad, kojekad, svagde, kojegde, kojekuda, svakud i svukud, štogod, štogde, štokad; gdekoji, gdešto.
  14. Prilozi sastavljeni od predloga i imenȃ, tako da priloško značenje prevlađuje nad značenjem sastavnih delova: vavek, uvek, natrag, spolja, sutra, (s jutra), ujutru, uveče, napolje, napolju (kad znači van), smesta (kad znači odmah), ujedno, zajedno, upravo, isprva, istiha, (kad znači polagano), nálik, naopako, obdan, obnoć.
  15. Predlozi sastavljeni od predloga i predloga kad nisu oba sastavna dela zadržala svoje značenje: izvan, izviše, poviše; navrh, uvrh, povrh, savrh, svrh, odvrh, dovrh; podno, udno, nadno, sadno, dodno; nakon, napokon; iskraj, nakraj, pokraj, ukraj; skroz; okrom, između; namesto, umesto; iznad, sniže, poniže; naokolo; ispod, iznad; napored, spored, strana 279 uspored; spred, ispred; spreko, ispreko; spram, naspram; osem; suprot, nasuprot, sproću, sproć, suproć; zaradi, poradi; nasred, posred, usred; uoči, naoči, nadomak, naizmak.
    16. Kad su pak predlozi zadržali svaki svoje značenje, onda se pišu rastavljeno: na prema se; na po se; na niz brdo; na pod nogu; preko sred srede; preko sred Kosova; po s tri koplja u visinu skače; uzevši svakom rukom po za jedan kolac; melju vodenice po s dva kamena; kroz sred turske vojske; čekavši do pred zoru.
  16. Prilozi sastavljeni od predloga i predloga: naokolo, napred, ponapred, unapred; suviše, odviše, poviše, popreko, upreko.
  17. Prilozi s dometnutom zamenicom, ili dva priloga sastavljena u jednu reč: kadšto, gdešto; gdekad, gdegde, katkad, itd.
  18. Kad predlog po pred pridevom služi da pokaže u manjoj meri ono što znači pridev ili prilog, pišu se sastavljeno: potanji, pojači, pomekši, pobolji, pojak, povisok, potežak; podosta, pomalo, podaleko, poodavno, ponajpre, itd.
  19. Prilog gȍd kad gubi svoj akcenat i zamenici ili prilogu daje neodređeno značenje, piše se sastavljeno sa zamenicom ili prilogom: kògod (znači neko), štògod (znači nešto), gdѐgod (znači negde), kàdgod (znači nekad).
    20. Kad on, pak, ne gubi svoj akcenat, i daje zamenici ili prilogu određeno značenje, onda se pišu odvojeno: Ko gȍd prođe svak se čudu čudi. Što gȍd ima u Senju junaka. Kud gȍd ide sve za Musu pita. Kad gȍd ti ustreba obrati se na me.
  20. Predlog za sa zamenicama što i to:
    21. a) Kad obe te reči izgube svoje zasebno značenje, pa postanu reč za označivanje uzroka, ili za prosto pitanje i odgovor, pišu se sastavljeno: Zašto, brate, ode u hajduke? Zato su među nama mnogi slabi i bolesni. — Zašto ga udari? — Zato što mi reče ružnu reč. b) Kad, pak, obe te reči zadržavaju svoje značenje, onda se pišu odvojeno: Za što mu se molio, to mu je učinio. Nema u kuni ništa živo za što bi mu se valjalo brinuti. Nisam znao za to. A, moj brate, za to me ne krivi. Ma me za to kriva naći nećeš. Ništa za to. strana 280
  21. Predlog po i zamenica što.
    22. a) Kad gube svaka svoje posebno značenje i služe kao reč koja označuje vreme, pišu se sastavljeno: Pošto sve, to primiš, kreni se na put. Pošto se prijavi, pusti ga car preda se, pa ga zapita. b) Kad, pak, svaka zadrži svoje pravo značenje, pišu se razdvojeno: Po što jabuke? Po što, po to. Ni po što, Gospodaru. Oni to ne smeju učiniti ni po što. Po to se mogu dobiti bolje. Po što bi se poturčio?
  22. Predlog po i zamenica čem ili čemu.
    23. a) Kad izgube svaka svoje posebno značenje, pa od njih postane reč priloškog značenja, pišu se sastavljeno: Ako počem dođe. Ne bi li se počem poturčio. Počem se ne zna u koje vreme i kad će me smrt zateći, to sam rad da se po ovoj mojoj poslednjoj volji postupi. b) Kad, pak, svaka od njih zadrži svoje posebno značenje, onda se pišu rastavljeno: Na, devojko kolastu azdiju po čemu ćeš mene spominjati, po azdiji, po imenu mome. Po čemu se brdo i sad tako zove.
  23. Reči ni i jedan, kad znače niko, nikoji, pišu se sastavljeno: nijedan, nijedna, nijedno.
    24. Kad, pak, svaki deo zadržava svoje značenje, pišu se rastavljeno: Ni jedan, ni drugi ne dođoše.

O rečci ne

Rečca ne piše se sastavljeno s drugim rečima:

a) Kad, stojeći pred imenicom ili pridevom, daje tim rečima suprotno značenje: nemir, nerad, nered, nemar, nespokojstvo, nezadovoljstvo, nevera, neznanje, neznalica, nemajka, nebrat, neprijatelj; nevešt, neveseo, nezreo, nečist, neobičan, nemiran, itd.

Tako, i s glagolskim trpnim pridevom, jer u njemu prevlađuje imensko, atributivno značenje: neznan, nepoznat nepozvan, nepovređen, neodređen, neiskazan, nepromišljen, nedozvan, neopisan, nečuven, itd.

Tako i sa zamenicama trećeg nepoznatog lica, da bi postale zamenice neodređenog lica: neko, nešto, nekakav, nečij, nekoji, nekoliki.

b) Kad, stojeći pred prilogom, daje prilogu suprotno značenje: nevešto, nedavno, nedaleko, neveselo, neobično, nesrpski, nehrišćanski, nemilice, nehotice, itd. strana 281 v) Kad pred glagolskim oblicima menja glagolu značenje, ili se sažima s glagolskim oblikom: nestati (znači iščeznuti), nemati, nemam (sažeto od neimati, neimam); nesam (sažeto od ne jesam), neću (sažeto od ne hoću).

Tako i kad rečci ne prethodi predlog: zanemoći, iznemoći, obnevideti, prenemagati se, iznenaditi se, uznemiriti se, proneveriti, itd.

Rečca ne piše se odvojeno:

a) Pred glagolskim oblicima: ne znam, ne dam; ne znadoh, ne dadoh; ne znajući, ne videći; ne dajte; ne bih dao; ne mogavši, ne našavši; ne bio, ne dao, ne znao; znao ne znao; ne znati, ne dati, ne moći.

b) Kad rečca ne zadržava svoje zasebno značenje i ne menja značenje reči pred kojom stoji, u kom slučaju ima i svoj oštar akcenat nȅ, piše se odvojeno: nȅ brat (nego neko drugi), nȅ majka (nego neko drugi), nȅ odrečeno (nego neodređeno); Jer vladika treba da je bez mane kao Božji pristav, nȅ koji sebi ugađa, nȅ gnjevljiv, nȅ pijanica, nȅ bojac, nȅ lakom na pogani dobitak, nego gostoljubiv, blag, pošten, pravedan, svet, čist.

v) Tako i pred prilozima kad rečca ne zadržava svoje značenje i ne menja značenje prilogu pred kojim je, piše se odvojeno: nȅ samo (nego i) nȅ tako (nego drukčije), nȅ mnogo, nȅ malo, nȅ tamo, nȅ ovamo.

O rečca ni

Rečca ni kad zamenicama i prilozima daje odrečeno značenje, piše se sastavljeno s njima: niko, ništa; nikoji, ničij, nikakav, nikoliki; nigde, nikud, nikad, nikako.

Ali ako take reči imadnu pred sobom predlog, predlogu je mesto između rečce ni i one druge reči, i sve tri se pišu odvojeno: ni u koga, na za koga, na s kim, na o kome, ni po što, ni o čem, na u čem, ni po kakvom, ni za kakvog, ni u čujem, ni o čijem, ni pod kojim, itd.

O svezi i

Istim rečima može se priključiti sveza i kad se hoće tim rečima da da značenje opšte. U tim slučajevima sveza i piše se ujedno s dotičnim rečima, i ima oštar akcenat: ȉko, ȉšta, ȉkoji, ȉkakav, ȉčij (znače: makar ko, makar šta, makar koji, makar kakav, makar čij).

strana 282 U jedno se pišu reči: bome, jabome, dabome, bogzna, valjda, (od valja da), možda (od može biti da).

O skraćivanju reči

Kod skraćivanja reči uzima se početno slovo ili dva ili tri ili četiri. Obično treba da se završi suglasnikom. Ako se uzima jedno, uzima se onakvo kakvo je. Posle skraćenice stavlja se tačka: A. Marković, D. Nikolić, P. Jovanović, Živ. Mišić; prof., nač., o. g. (ove god.), t. g. (tek- god.), npr. (na prim.), tj. (to jest), td. (tako dalje).

Ili se uzima početno i završno slovo ili završni slog: dr. (doktor), gđa (gospođa), gca (gospođica).

O pisanju brojeva

Osnovni (prosti) brojevi u tekstu, kad god su manji ili dolaze pojedince u izlaganju, pišu se slovima kao i ostale reči. Veni brojevi, ili brojevi u tekstu gde se češće upotrebljavaju i gde je naročito o njima govor, pišu se ciframa.

Da se označi da cifra znači redni broj, stavlja se posle nje tačka, ili se cifri dodaju završni slogovi tih brojeva s crticom pred tim slogom: -vi -gi -ći -ti -mi.

Kod cifara rednog broja, kad znače datum i godinu, ne mora se stavljati tačka, niti drugi znak, pošto se cifra na tom mestu i ne može uzeti kao prost broj.

Primer: Završih ovo delo po st. kal. 15 oktobra 1920 god. na svoj 73-ći rođen-dan.

Preuzeto iz „https://sr.wikisource.org/w/index.php?title=Српска_граматика_(Ж._Симић)/Поглавље_8&oldid=50529”