Srpska Demokratska Liga u Otomanskoj Carevini

RAD NARODNE SKUPŠTINE OTOMANSKIH SRBA

naslovna strana

od 2 februara do 11 februara 1909. godine

SKOPLjE

Izdanje prve srpske štamparije "Vardar" (D. Dimitrijevića), 1910.

KONFERENCIJA SRPSKIH PRVAKA

održata u Skoplju od 10.-13. avgusta 1908.

U Skoplju je od 10.—13. avgusta ove godine održata konferencija najviđenijih Srba iz sviju krajeva triju vilajeta, u cilju da se postave osnovi za organizaciju jedne srpske demokratske lige. Konferencija je sazvata sporazumno sa mitropolitima skopskim i raško-prizrenskim. 26 predstavnika uzelo je učešća u njoj i donelo posle ozbiljne i svestrane izmene misli rešenja, kojima je cilj da se srpski narod ovih krajeva pribere u jednu celinu i da kao takav pripomogne zavođenju ustavnog i parlamentarnog života u našoj otadžbini.

Sednice su držate u novom stanu srpskog kluba u lepoj zgradi Mila Mančića na Vardaru. Srpski klub je uzeo celu tu zgradu pod zakup i u njoj će biti u isto vreme i uredništvo novog srpskog lista „Vardara".

Prvu sednicu 10. avgusta pre podne otvorio je Mitropolit skopljanski g. Vićentije kratkim prikladnim govorom, poželiv sakupljenima uspeh u poslu, na sreću otadžbine. Kako je g. Mitropolit po podne toga dana trebao da se krene na put po jednom delu svoje eparhije, to se izvinio što ne može prisustvovati daljim sednicama.

Na toj sednici se povela odmah poduža debata oko stvaranja jednog Centralnog Odbora sa sedištem u Skoplju. Svi su govornici bili mišljenja da rad naš u novome stanju treba da počne organizovanjem jednog takvog odbora, koji bi rukovodio poslovima oko izbora, i u opšte predstavljao naš elemenat kod merodavnih činilaca. Tako su se isto svi složili da sedište toga odbora, kao i centar rada srpske demokratske lige treba da bude u Skoplju.

Takav Centralni Odbor za tim je izabrat i u njega su ušli: Bogdan Radenković, Đorđe Hadži-Kostić, Sava Stojanović, David Dimitrijević, Jovan Šantrić, Milan Čemerikić, Velimir Prelić, Vasa Jovanović i Gliša Elezović.

Posle izbora odbora pročitana su pravila o privremenoj organizaciji, i ta su pravila posle poduže debate usvojena. Prema tim pravilima sva će mesta imati svoje mesne, srezovi (kaze) svoje sreske, a vilajeti glavne vilajetske odbore. Glavni odbor koji će rukovoditi svima poslovima i od koga će primati upustva svi drugi odbori biće u Skoplju.

Konferencija je za tim ovlastila Centralni Odbor da izradi manifest, u kome bi se iznele opšte težnje srpske demokratske lige, napomenuvši u isto vreme da će program rada same lige imati da formuliše Skupština sviju srpskih predstavnika.

Taj je manifest po podne pročitan, i u njemu se ističe najpre: da Srbi u Otomanskoj Imperiji napuštaju dosadašnju revolucionarnu organizaciju i prenose svoju borbu na ustavno zemljište. Liga priznaje apsolutnu potrebu održanja integriteta otomanske carevine, i to održanje ističe kao osnovu svoga rada. Najposle liga izjavljuje svoju gotovost da uđe u sporazum sa svima ostalim elementima u Otomanskoj Imperiji i sa njima poradi na utvrđivanju istinski ustavnog života.

Ovaj je manifest posle poduže debate usvojen i njega su potpisali svi učasnici na konferenciji.

I pitanje o organu lige, o listu pretresano je, ali je rešeno da definitivnu odluku o njemu donese Skupština.

O sazivanju te Skupštine srpske u Skoplju poduže se debatovalo, pa je doneto rešenje da nju treba da sastavljaju 60 članova i da je treba sazvati što pre, u svakom slučaju odmah posle izbora za Skupštinu u Carigradu.

Centralnom Odboru stavljeno je u dužnost da izradi i program rada srpske Skupštine i opšti program zahteva srpske demokratske lige. Taj program, po rešenju konferencije, treba da sadrži, sem opštih političkih i prosvetnih zahteva, naročiti odeljak o privrednim reformama u našoj otadžbini.

Pošto je na taj način iscrpljen dnevni red konferencije to su njene sednice zaključene 12. avgusta. U veče toga dana bila je zajednička večera u hotel „Beogradu."

Za sećanje na ovaj prvi, bez sumnje vrlo plodan rad svoj u novom stanju, slikali su se skoro svi učesnici srpske konferencije pred „Grand-Hotelom", gde ih je bila većina na stanu.

SRBIMA OSMANLIJAMA

Proklamovanjem Ustava u našoj otadžbini stvoreni su uslovi za svestran miran razvitak sviju građana bez razlike vere i narodnosti. Blagodareći toj promeni u unutrašnjem sklopu Velike Otomanske Imperije, oseća se u svima redovima našeg naroda potreba za političkom organizacijom u cilju svestranog iskorišćavanja zadobivene slobode. Tu potrebu osećamo i mi Srbi Osmanlije, osećamo je utoliko pre što smo za borbu sa oružjem u ruci koju smo do sada vodili imali naročite svoje uredbe, imali svoju revolucionarnu organizaciju, koja ne odgovara današnjim prilikama u našoj otadžbini. Mi tu revolucionarnu organizaciju napuštamo sa uverenjem, da je izvojevan ustav dovoljna i stalna garantija za dalji razvitak.

Napuštajući tu organizaciju, mi Srbi Osmanlije prilazimo stvaranju srpske demokratske lige, čiji će zadatak biti, da svom snagom pripomogne utvrđivanju građanskih sloboda i ustavnog života u našoj otadžbini.

Osnovno načelo te lige mora da bude priznanje potrebe za održanjem celokupnosti današnje Otomanske Carevine. To načelo je izraz naših patriotskih osećaja, koji su nas uvek u radu rukovodili, i uverenja da bi svaki pokušaj, da se ta celokupnost ma u kom pravcu poremeti, izazvao zaplete opasne po naš dalji razvitak.

Prema tome naša će liga, u granicama Otomanske Imperije, i strogo u tim granicama, težiti političkom, prosvetnom i privrednom napretku kako Srba Osmanlija tako i celog naroda.

Srbi Osmanlije u svojoj težnji za svestranim razvitkom zajedničke otadžbine, u čijem blagostanju samo oni i gledaju svoje sopstveno blagostanje, prihvatiće iskreno sporazuman rad sa svima domaćim elementima. Takav složan zajednički rad je po dubokom uverenju našem najbolja zaloga lepše budućnosti sviju nas. Očajna borba sviju protiv sviju, koja se u našoj otadžbini vodila, dok nije bilo osnovnih uslova za slobodan razvitak, mora da ustupi mesta bratskom sporazumnom radu u ustavnoj Otomanskoj državi.

Već samim imenom svojim demokratska liga kazuje da će ona imati da se založi da se u otomanskoj Imperiji zacare široka sloboda, istinska jednakost i iskreno bratstvo.

Radeći na tome, demokratska će se liga starati, da se legalnim sredstvima, a na prvom mestu pomoću parlamenta, izvojuju što pre ustanove, koje će one lepe reči pretvoriti u stvarne materijalne osnove našeg državnog života.

Tih ustanova danas nema niti ih je moglo biti pod starim režimom, a njih je nemoguće bilo, i pored najbolje volje, stvoriti za kratko vreme od kako je ustav povraćen. Za stvaranje tih ustanova potrebno je dugog, trpeljivog rada. Otadžbina naša stoji pred velikim zadatkom svestranog preporođaja i taj će se zadatak sa uspehom moći rešiti tek ako svi pregnemo na posao. Na prosvetnom, na privrednom, na opšte kulturnom polju treba će mnogo što šta rušiti pa onda ponova zidati. I ako se u tome radu ne pođe odmah jasno određenim pravcem postoji opasnost da će nastupiti trzavice i zapleti, koji će moći kompromitovati mladi ustavni život naš.

Prihvatajući opšta demokratska načela, koja su u osnovi sviju modernih država, srpska demokratska liga će imati da se stara, da se izvođenje njihovo prilagođava specijalnim prilikama naše otadžbine.

U tom cilju na Skupštini predstavnika Srba Osman. koja će se odmah posle izbora sastati izradiće se detaljan program prosvetnih, političkih i privrednih zahteva naših.

Do sastanka te Skupštine današnji će privremeni odbor kao predstavnik Srba u Ot. Imp. ući u veze sa predstavnicima ostalih grupa, a na prvom mestu sa braćom Turcima u cilju potpunog umirenja stanovništva kao bitnom uslovu za svaki uspešan rad.

Saopštavajući ova načela, koja su rukovodila privremeni odbor, pri konferenciji, koju je održao u Skoplju 10., 11. i 12. avgusta, potpisati mole i braću Srbe i ostalu braću u prostranoj Imperiji, da ovu izjavu smatraju kao izraz dubokog poštovanja novog stanja i iskrene želje da se ono učvrsti, na sreću i napredak zajedničke otadžbine.

IZASLANICI:

• Arhimandrit Sava - Tetovo;
• Kosta Popović prota - Gilane;
• Petar Kostić - Prizren;
• Jovan Ćirković - Bitolj;
• Bogdan Radenković - Mitrovica;
• Milan Čemerikić - Prizren;
• Gliša Elezović - Vučitrn;
• Lazar Jankulović - Pljevlje;
• Glogorije Božović - Bitolj;
• Stojan Zafirović - Priština;
• Jovan Šantrić - Peć;
• Sava Stojanović - Priština;
• Jovan M. Sarić - Novi Pazar;
• Arsenije Ćirić - Mitrovica;
• Milutin Sterđević - Mitrovica;
• Živko Rajević - Peć;
• David Dimitrijević - Gilane;
• Đorđe Hadži-Kostić - Skoplje;
• Stevan Samardžijić - Pljevlje;
• Sreta Vukosavljević - Prijepolje;
• Vasilije Jovanović - Skoplje;
• Velimir Prelić - Sjenica;
• Milan Borisavljević - Nova Varoš;
• Giga H. Jakić - Solun;
• Živko Frtunić - Vučitrn;
• Josif Popović - Gilane;

PRAVILNIK PRIVREMENE ORGANIZACIJE SRPSKOG NARODA U OTOMANSKOJ CAREVINI

Čl.1 - Da bi se srpski narod koji živi u vilajetima: bitoljskom, kosovskom, solunskom i skadarskom, što bolje pripremio za nastupajuće izbore za narodne poslanike, kako bi sa udruženom snagom celog naroda mogao poslati u Narodnu Skupštinu u Carigrad onoliko svojih predstavnika, koliko mu po položaju pripada, — osetila se potreba da se u mestu, koje se nalazi u sredini oblasti u kojima živi naš narod, obrazuje jedan Privremeni Centralni Odbor Srpskog Naroda. Grad Skoplje neosporno u svakom pogledu zauzima to mesto, te je s toga on i uzet kao sedište toga Privremenog Centralnog Odbora Srpskog Naroda.

Cilj ove organizacije biće taj: da skupi živalj srpski iz svih vilajeta, u kojima živi, u jednu jaku i solidarnu celinu i opredeli mu pravac rada.

Čl. 2. — Privremeni Centralni Odbor Srpskog Naroda sastoji se iz jednog predsednika, dva podpredsednika, dva sekretara i pet članova.

Predsednika, podpredsednike i sekretare bira Centralni Odbor iz svoje sredine.

Čl. 3. — Predsednik rukovodi sednicama Odbora, iste saziva u ime Odbora, a zajedno sa podpredsednicima i sekretarima potpisuje sve proklamacije i uputstva, koja se upućuju narodu, vilajetskim i okružnim odborima i sreskim pododborima i sva ostala akta koja se ma kome šalju u ime Odbora.

Čl. 4. — U odsustvu predsednika sednicama rukovodi prvi podpredsednik, a u odsustvu ovoga drugi podpredsednik.

Dužnosti Centralnog Odbora srpskog Naroda

Čl. 5. - Dužnosti su ove:

• 1.) da se postara da se obrazuju vilajetski odbori u solunskom, bitoljskom i skadarskom vilajetu;
• 2.) da u svima okruzima (sandžacima) kosovskog vilajeta obrazuje okružne odbore;
• 3.) da obrazuje u skopskim srezovima (kazama) sreske odbore;
• 4.) da nastoji da vilajetski i okružni odbori po srezovima i opštinama obrazuju sreske i opštinske odbore;
• 5.) da brzo i blagovremeno šalje vilajetskim, okružnim i sreskim odborima skopskog sandžaka izborni zakon i sve ostale uredbe koje se odnose na izbore i u opšte sve što bude korisno i potrebno;
• 6.) da brzo i blagovremeno šalje vilajetskim i okružnim odborima sva obaveštenja, upustva i savete koji mogu biti od koristi za izbore narodnih poslanika;
• 7.) da određuje — ako se ukaže potreba — podesne ljude koji će ga predstavljati kod mladoturske organizacije i drugih narodnosti. I samo ti ljudi, koje je izabrao ili potvrdio Centralni Odbor i zato im izdao i naročita pismena opunomoćenja, imaju prava predstavljati Srpski Narod ;
• 8.) da u sporazumu sa vilajetskim i okružnim odborima odredi kandidate za narodne poslanike;
• 9.) da preko listova, koje će pokrenuti po mestima gde se to bude moglo, razvije što življu agitaciju za izbore svojih kandidata;
• 10.) da šalje u agitaciju podesne ljude onamo gde se ukaže potreba;
• 11.) da spremi sve što je potrebno za saziv jedne Velike Narodne Skupštine, koja bi odmah posle izbora imala da sastavi jedan stalan program stranke, po kome bi se imala izvršiti stalna organizacija Srpskog Naroda u Otomanskoj Carevini.

Prava Privremenog Centralnog Odbora srpskog Naroda.

Čl. 6. — U interesu opštem svi vilajetski odbori, kao i okružni i sreski odbori kosovskog vilajeta, imaju se povinjavati upustvima i savetima Centralnog Odbora.

Čl. 7. — Ovaj će odbor ostati u dejstvu dok se ne svrše izbori za narodne poslanike i dok se ne sazove Velika Narodna Skupština, koja će definitivno usvojiti stalnu organizaciju Srpskog Naroda.

Kad se Velika Narodna Skupština sastane, privremeni Centralni Odbor će joj položiti javan račun o svome dotadašnjem radu, predaće joj sve što bude pripremio za organizaciju Srpskog Naroda i preneće rad na Veliku Narodnu Skupštinu.

Privremeni vilajetski odbori.

Čl. 8. — Privremeni vilajetski Odbori ne mogu imati manje od pet, ni više od sedam članova — prema prilikama.

Čl. 9. — Predsednika, podpredsednike i sekretare Odbor bira iz svoje sredine.

Njihove su dužnosti kao i one Centralnog Odbora.

Čl. 10. — Vilajetski Odbori su dužni da u svima okruzima i srezovima svoga vilajeta obrazuju okružne i sreske odbore, po potrebi

Čl. 11. — Vilajetski Odbori će biti stalno u dodiru sa Centralnim Odborom.

Čl. 12. — Oni će brzo i blagovremeno slati svojim okružnim odborima i sreskim pododborima sva potrebna upustva koja dobiju od Centralnog Odbora ili koja oni sami nađu za potrebno da pošlju odnosno izbora narodnih poslanika.

Čl. 14. — Oni će se postarati da se izberu vilajetski poslanici za Veliku Narodnu Skupštinu.

Privremeni Okružni Odbori.

Čl. 15. — Okružni (sandžački) Odbori imaju od pet do sedam članova.

Čl. 16. — Predsednika, podpredsednika i sekretara bira Odbor iz svoje sredine.

Čl. 17. — On upravlja svima pododborima u okrugu i daje im potrebna upustva za izbore narodnih poslanika. Radi agitacije i upustava šalje po srezovima svoje izaslanike.

Čl. 18. — Mesta Okružnih Odbora su: u Prizrenu, Peći, Prištini, Novoj Varoši, Pljevlju i Sjenici, ali Tetovo, Gostivar i Preševo primaju neposredno upustva od Centralnog Odbora.

Čl. 19. — Okruzi kosovskog vilajeta stoje u neposrednoj vezi sa Privremenim Centr. Odborom, i od njega dobijaju upustva. On je za njih Vilajetski Odbor.

Čl. 20. — Stara se da odmah organizuje po srezovima Sreske Odbore.

Privremeni sreski Odbor.

Čl. 21. — Sreski Odbori sastoje se iz pet članova koje biraju građani sreskog mesta po uviđavnosti.

Čl. 22. - Odbor bira predsednika i ostale časnike iz svoje sredine.

Čl. 23. — Stara se da se što pre organizuju opštinski izborni pododbori.

Čl. 24. — Razvija živu agitaciju za izbor narodnih poslanika naročito po opštinama, objavljujući narodu velike koristi koje će imati od njih, starajući se da svi dadu svoj glas samo za onog kandidata koji se bude utvrdio.

Čl. 25. — Sreski Odbori stoje u stalnoj vezi sa Okružnim Odborima.

Opštinski pododbori.

Čl. 26. — Izbornu opštinu sastavljaju po jedno ili više sela jedne kaze.

Čl. 27. — Broj opština u kazi određivaće sreski odbor po potrebi.

Čl. 28. — U svakoj opštini mora biti bar po jedna škola.

Čl. 29. — Opštinski pododbor sastavljen je iz potrebnog broja članova, ali s tim da svako selo ima svoga zastupnika.

Čl. 30. — Predsednika toga pododbora biraju sela, a delovođa je učitelj dotične opštine. Tako isto se biraju i članovi.

Čl. 31. — Članovi ovog pododbora mogu biti samo ona lica koja uživaju potpuno poverenje cele opštine.

Dužnost je vilajetskih okružnih odbora da odmah po izboru svojih članova izveste o tome Centralni Odbor i podnesu mu spisak svojih članova.

PRAVILA ZA IZBOR POSLANIKA ZA SKUPŠTINU SRBA OSMANLIJA.

Čl. 1. U Srpskoj Narodnoj Skupštini, koja će se uskoro u Skoplju sazvati, ima dve vrste poslanika : poslanika po položaju i poslanika narodom izabranih.

Čl. 2. Poslanici po položaju su ovi:

• a) Nj. V. Preosveštenstva srpski Mitropoliti Nićifor i Vićentije;
• b) Srpski Arhimandriti — turski podanici, koji su starešine pojedinih manastira naših;
• v) Predstavnik bratstva sv. srp. Lavre Hilendara;
• g) Tri vojvode, koje će biti izabrane od strane sviju vojvoda;
• d) Pet nastavnika, koje će odrediti kolegijumi: solunske gimnazije, skopske učiteljske škole, prizrenske bogoslovije, bitoljske i pljevaljske niže gimnazije;
• đ) Pet učitelja koje će birati učiteljski kolegijum;
• e) Svi članovi privremenog Centralnog Odbora.

Čl 3. Izbori narodnih poslanika izvršiće se po ovim mestima:

• u Skoplju — za Skoplje i njegovu kazu,
• Bujanovcu — za Bujanovce i preševsku kazu,
• Kumanovu — za Kumanovo i njegovu kazu,
• Krivoj Palanci — za Krivu Palanku i kazu,
• Kratovu — za Kratovo i kazu,
• u Kočanu — za Kočane i kazu,
• Štipu — za Štip i štipsku kazu,
• Tetovu — za Tetovo i tetovsku kazu,
• Gostivaru — za Gostivar i gostivarsku kazu,
• Solunu — za solunski vilajet,
• Bitolju — za Bitolj i kazu,
• Prilepu — za Prilep i kazu,
• Kičevu — za Kičevo i kazu,
• Samokovu — za Poreč,
• Kruševu — za Kruševo i kazu,
• Resnu — za Resan,
• Ohridu — za Ohrid i kazu,
• Podgorcu — za Drimkol,
• Debru — za Debar i kazu,
• Galičniku — za Veliku i Malu Reku,
• Prizrenu — za Prizren i kazu,
• Đakovici — za Đakovicu i kazu,
• Peći — za Peć i kazu,
• Gusinju — za Plav i Gusinje sa okolinama,
• Beranu — za Berane i kazu,
• Bašči — za rožajsku kazu,
• Pljevljima — za Pljevlje i okolinu,
• Prijepolju — za Prijepolje i kazu,
• Priboju — za Priboj i mudirluk,
• Novoj Varoši — za Varoš i kazu,
• Bijelom Polju — za Bijelo Polje i kazu,
• Sjenici — za Sjenicu i kazu,
• Vranešu — za kazu,
• Novom Pazaru — za N. Pazar i kazu,
• Mitrovici — za Mitrovicu i kazu,
• Vučitrnu — za Vučitrn i kazu,
• Prištini — za Prištinu i okolinu,
• Ferizoviću — za mudirluk,
• Gilanu — za Gilane i kazu.

Član 4. Biranje će se vršiti javnim i neposrednim glasanjem.

Član 5. Pravo biranja imaju svi Srbi Osmanlije, koji su navršili 21 godinu.

Član 6. Za poslanike mogu biti birani svi oni koji imaju prava da biraju.

Član 7. U mestima koja daju više od dva poslanika, jedan od izabranih mora imati najmanje svršenu ma kakvu srednju školu.

Član 8. Da bi se izbori obavili što pravilnije, C. Odbor odrediće u svakom izbornom mestu birački odbor od tri lica. Jednoga od članova biračkog odbora, C. O. odrediće za predsednika.

Član 9. Dužnost je biračkog odbora da najdalje na petnaest dana pre izbora spremi biračke spiskove. Za sastav ovih spiskova birački odbor može se poslužiti biračkim spiskovima, po kojima su birani poslanici za državnu Skupštinu, vodeći računa da u ove spiskove treba da uđu svi birači od navršene 21 godine.

Član 10. Biračkom će odboru biti dužnost da ove spiskove stavi na ugled biračima prilikom držanja konferencija za utvrđivanje kandidata, kako bi se sve omaške u spiskovima mogle ispraviti.

Član 11. Ovako ispravljeni birački spiskovi vratiće se biračkom odboru najdalje na tri dana pre izbora.

Član 12. Da bi se izbori narodnih poslanika što lakše i pravilnije izvršili i da bi narodno učešće bilo što veće, birački odbor će biti dužan da na 10 dana pre izbora narodnih poslanika održi narodne konferencije, kako u sedištu kaze, tako i u mestima u kojima su pododbori. Na tim će konferencijama birači utvrditi većinom glasova kandidate za narodne poslanike, vodeći računa o odredbi čl. 6. i 7. ovog izbornog pravilnika.

Imena utvrđenih kandidata uneće se u zapisnik, koji će se na konferencijama voditi, i koji će se, overen od članova odbora ili pododbora, odmah poslati biračkom odboru. Zapisnik na konferencijama pododbora vodiće učitelj pododborski, a ako ovoga nema, birački će se odbor postarati, da na konferenciju pošlje blagovremeno učitelja iz sreza. Na sreskim konferencijama imaju prava kandidovanja i pravo glasanja samo birači iz sreskog mesta, a na pododborskim konferencijama birači iz dotičnog pododbora.

Član 13. Ako se na konferencijama svi birači ne bi mogli složiti u izboru kandidata za narodne poslanike, moći će i manjina predložiti svoje kandidate, samo se ovakav predlog, sa potpisima najmanje 20 pravnih birača iz dotičnoga odbora ili pododbora mora poslati pismeno biračkom odboru na nedelju dana pre izbora.

Član 14. Pošto dobije imena utvrđenih kandidata za narodne poslanike, prema čl. 12. i 13. ovoga pravilnika, birački će odbor pregledati da li je kandidacija svuda pravilno izvršena. Ako bi birački odbor našao da je na nekom mestu kandidacija nepravilno izvršena, on će zapisnik te konferencije ili odvojeni predlog vratiti odboru dotičnoga mesta i narediti da se najdalje u roku od tri dana sazove nova konferencija, na kojoj će se izvršiti ponovna kandidacija.

Član 15. Iz svih zapisnika konferencija i odvojenih predloga, koji budu pravilno izvršeni, birački će odbor sva imena kandidata upisati u jednu listu.

Član 16. Ovako utvrđenu kandidacionu listu birački će odbor potvrditi i na dan izbora izložiti pred zgradom u kojoj se bude biranje vršilo.

Član 17. Dan izbora mora bigi objavljen nedelju dana ranije. Na dan izbora birački odbor će se sastati po svršetku liturgije u zgradi, koju će ranije za biranje odrediti.

Birački odbor treba da ima spremljene biračke spiskove, listu kandidata i potrebnu hartiju za upisivanje imena birača i kandidata za koje se daje glas.

Ceo pismeni rad pri izboru ima se vršiti mastilom.

Član 18. Glasanje će se vršiti ovako: Predsednik biračkog odbora narediće da se u sobu za glasanje pušta najviše po pet glasača. Kad glasači uđu predsednik će im pročitati imena svih predloženih kandidata i objasniće im za koliko poslanika treba da glasaju, i da ne mogu glasati za lica čija se imena ne nalaze na kandidatskoj listi. Pre no što glasač da svoj glas, kazaće svoje ime i mesto odakle je i odbor će videti da li se dotični nalazi u biračkom spisku. Tada će birač glasno izjaviti za koga daje svoj glas, a predsednik će i njegovo ime, i ime mesta odakle je, i ime onoga za koga je dao svoj glas unositi u spisak. Ovako će se biranje vršiti dok svi birači ne budu dali svoj glas. Biranje će trajati neprekidno do 12 sati po turski. Čim se ma ko od članova biračkog odbora udalji sa birališta, biranje se prekida, dok se on ne vrati. Za vreme glasanja na biralištu se neće dopustiti agitovanje niti ma kakvo drugo uticanje na glasače. O ovome će se starati birački odbor, i ukloniće svakoga ko se ovome bude protivio i na biralištu pravio nered.

Član 19. U 12 sati birački će odbor zaključiti glasanje i niko se više neće puštati na glasanje.

Član 20. Pošto se glasanje završi birački odbor će pregledati spiskove i utvrditi broj glasača koji su na glasanje došli i brojeve glasova koje su pojedini kandidati dobili.

Kandidate koji budu dobili najveći broj glasova birački će odbor proglasiti za izabrane narodne poslanike i odmah će im dati uverenje o tome. Formulare tih uverenja dobiće birački odbor i imaće samo da ih popuni i svi članovi odbora da ih potpišu.

Član 21. O celom svome radu birački će odbor voditi zapisnik, čiji će se formulari poslati blagovremeno biračkom odboru.

Član 22. Popunjene zapisnike, koje će potpisati sva tri člana, birački će odbor odmah po svršenom izboru poslati Centralnom Odboru.

Član 23. Sve žalbe protivu izbora narodnih poslanika slaće se Centralnom Odboru, koji će ih predati Narodnoj Skupštini a Skupština će doneti o njima svoju odluku.

SPISAK POSLANIKA ZA SRPSKU NARODNU SKUPŠTINU

• Belo Polje: Rista Popović sveštenik za B. Polje n okolinu.
• Berane: Milan Cemović učitelj za Berane i okolinu; Milić Dabetić učitelj za Berane i okolinu.
• Bitolj: Jovan Ćirković sekret. Mitrop. za Bitolj i okol.; Rista Cvetković učitelj za Bitolj i okolinu; Gligorije Božović nastavnik za nastav. koleg. bit. gim.; Rista Stavrić učitelj za učiteljstvo.
• Veles: Đorđe Stamenković trgovac; za Veles i okolinu.
• Voden: Stojan Marković trgovac za Voden i okolinu.
• Vučitrn: Živko Frtunić trgovac za Vučitrn i okolinu.
• Gostivar: Sima Dimitrijevnć uprav. škola za Gostivar i okolinu.
• Debar: Dr. Isailo Hadžijevski lekar za Debar i okolinu.
• Drimkol: Matija Šumenković sveštenik za Drimkol i okol.
• Dojran: Jovan K. Grošević učitelj za Dojran i okolinu.
• Đevđelija: Stojan Ristić sveštenik za Đevđeliju i okol.
• Kičevo: Janićije Đurić lekar za Kičevo i okolinu; Jovanče Tomić težak za Kičevo i okolinu.
• Kratovo: Jovan Popović uprav. škola za Kratovo i okol.
• Kruševo: Blaža Pašić težak za Kruševo i okolinu.
• Kočani: Todor Jovanović uprav. škola za Kočane i okolinu.
• Kumanovo: Jovan Aleksić nastavnik za Kumanovo i okolinu. Jovan Cakić učitelj za Kumanovo i okolinu.
• Mala-Reka: Toma Ognjanović trgovac za M. Reku i okolinu.
• Maleš: Sava Jergić sveštenik za Maleš i okolinu.
• Mitrovica: Jovan Danilovnć trgovac za Mitrovicu i okol. Milutin Sterđević trgovac za Mitrovicu i okolinu.
• Nova Varoš: Stevan Samardžijić učitelj za N. Varoš i okol.; Vladislav Protić sveštenik za N. Varoš i okolinu.
• Novi Pazar: Toma Protić sveštenik za N. Pazar i okol.; Josif Nićiforović težak za N. Pazar i okolinu.
• Ohrid: Serafim Krstić sveštenik za Ohrid i okolinu.
• Palanka: Antonije Todorović upravitelj škola za Palanku i okolinu.
• Peć: Živko Rajević trgovac za Peć i okolinu.
• Plevlje: Danilo Šiljak sveštenik za Plevlje i okolinu; Mihailo Kurtović učitelj za Plevlje i okolinu; Stevan Jovašević mehandžija za Plevlje i okolinu; Stojan Zafirović nastavnik za koleg. plevaljske gimn.
• Poreč: Krsta Đorđević sveštenik za Poreč i okol.; Jovan Stojanović težak za Poreč i okolinu.
• Preševo : Aćim Jelić uprav. škola za Preševo i okolinu.
• Prizren: Petar Kostić sekretar Mitrop. za Prizren i okolinu; Andreja Grozdanović učitelj za Prizren i okolinu; Radomir Šabić sveštenik za Prizren i okolinu; Rista Skakaljević profesor za kolegijum prizr. bogosl.
• Prijepolje: Sreten Vukosavljević učitelj za Prijepolje i okolinu; Dimitrije Zindović trgovac za Prijepolje i okolinu,
• Prilep: Gligor Sokolović vojvoda za Prilep i okolinu; Petar Dimitrijević trgovac za Prilep i okolinu.
• Priština: Sgojan Kapetanović učitelj za Prištinu i okolinu; Apostol Popović sveštenik za Prištinu i okolinu; Josif Popović učitelj za učiteljstvo.
• Resan: Gligorije Džambasović nastavnik za Resan i okolinu.
• Rožaj: Nikola Veselinović sveštenik za Rožaj i okolinu.
• Sjenica: Jovan Janković trgovac za Sjenicu i okolinu;Vuko Tubić handžija za Sjenicu i okolinu.
• Skoplje: Dr. Aleksa Stanišić nastavnik za kolegijum skopske gimnazije; Mitar Šešlija učitelj za učiteljstvo; Aleksandar Ilić činovnik za Skoplje i okolinu; Dimitrije Popović učitelj za Skoplje i okolinu; Lazar Rajčić težak za Skoplje i okolinu.
• Solun: Rista Ognjanović nastavnik za kolegijum solunske gimnazije; Nikola Golubović učitelj za učiteljstvo; Đorđe Denković činovnik za Solun i okolinu.
• Tetovo: Ljubomir Aćimović učitelj za Tetovo i okolinu; Teofilo Apostolović težak za Tetovo i okolinu;
• Ferizović: Damjan Prlinčević uprav. škola za Ferizović i okolinu.

Članovi privremenog Centralnog Odbora: Bogdan Radenković, David Dimitrijević, Velimir Prelić, Gliša Elezović, Jovan Šantrić, Sava Stojanović, Aleksandar Bukvić, Đorđe Hadži-Kostić, Vasa Jovanović.

Vojvodski: Đorđe Skopljanče vojvoda; Micko Krstić vojvoda; Jovan Stojković vojvoda.

DOBRO NAM DOŠLI+)

Dobro nam došli, predstavnici naroda srpskog, dobro nam došli odakle ste god iz prostrane otadžbine naše. Dobro nam došli i vi koji na granici bugarskoj čuvate srpsko ime i srpsku veru, a i vi što tamo prema krivokletnoj Austro-Ugarskoj sa našom braćom Turcima odolevate zavojevačkim smerovima njezinim. Dobro nam došli i vi iz Debra, Kičeva, Reke, Ohrida, svi vi iz krajeva bitoljskih, što tamo muški suzbijate nebrojene nasrtaje na prava srpska, a i vi iz Peći, Prištine i Prizrena, svi vi iz krajeva iznad Kačanika, što se u koštac hvatate sa arnautskim razbojnicima. Odakle ste god iz Turske vi ste svuda na mrtvoj straži, svuda na opasnom braniku srpske svesti i srpskih težnji. Naš živalj ima svuda da izdržava očainu tešku borbu za opstanak, a vi ste svi u prvim redovima u toj borbi. Svi ste vi izdržali teške napade, svi ste već prekaljeni borci za slobodu i jednakost.

Kao prvake svoje vas je narod poslao, da u Skoplju postavite osnove za njegov rad u obnovljenoj otadžbini. Sloboda i ravnopravnost, za koje se srpski narod borio, počinju da se ukazuju i na horizontu Turske, da bude nade, da zagrevaju srca sviju Osmanlija bez razlike vere i narodnosti. I nas Srbe pokrenula je mađiska moć slobode, izvela je borce iz šuma i gudura, gde su sa divljim zverovima bratovali, pa ih uputila u opustela sela, u raseljene varoši da se tu skupe i bratski dogovore o svom novom radu u novoj otadžbini.

Na vama danas leži velika odgovornost, predstavnici narodni, jer vi treba da postavite osnove jakoj organizaciji svekolikog naroda srpskog u Turskoj, i da mu date program za plodan rad njegov u korist njegovu i u korist otadžbine. Vi ste Srbi i Osmanlije i na vama je da odgovorite obavezama koje vam je postavila vaša srpska svest i vaše osmanlijsko državljanstvo. U novoj, ustavnoj otadžbini, u kojoj treba da je zajemčen svestran razvitak svima narodnosnim grupama, nije nemoguće pomiriti te obaveze, koje su samo izraz iste težnje za dobro naroda i otadžbine. Narod i otadžbina zajednički su pojmovi za grdne prostorije u kojima su naseljeni i Turci, i Srbi, i Bugari, i Arnauti, i Jermeni, i sve one druge narodnosti, koje su do sada priznavale samo vlast sultanovu, a danas i Sultanovu i Parlamenta u Carigradu. Mi svi zajednički imamo da branimo te prostorije što čine osmanlijsko carstvo, ali i ono mora da vodi brigu o svima nama sa podjednakom materinskom ljubavlju, da ne stvara od nas ni mezimčad ni pastorčad. I tražeći s pravom da nam zajednička otadžbina bude u pomoći pri radu na nacionalnom razvitku našem, mi primamo na sebe obavezu, da ni jednom reči, ni jednim aktom ne ustajemo protivu interesa njezinih. Organizacija srpskog naroda i program njenoga rada moraju da budu prožmani tim velikim obavezama koje imamo prema našoj osmanlijskoj otadžbini i narod srpski šiljući vas, svoje predstavnike, u Skoplje stavio vam je u dužnost bez sumnje, da radom svojim odgovorite obema tim obavezama.

Narod je srpski u ovim stranama mnogo iskusio, mpogo propatio, i danas kada se i za njega otvaraju bolji izgledi za budućnost, on od vas traži, da je vi uzmete u svoje ruke i da je poznatom ljubavlju vašom prema svome rodu i otadžbini iskreno branite od nasrtaja, ma od kuda oni dolazili. Prošlost, tužna, teška, zakopana je sa starim režimom, a budućnost u novoj Turskoj zavisi od nas samih, od pravca koji budemo dali našoj organizaciji i našem radu. Narod vas je sa puno nade ispratio u Skoplje i vi te nade ne smete ni jednim aktomm, ni jednom reči svojom porušiti.

Dobro nam došli, dragi nam predstavnici dragog nam Srpstva, dobro nam došli, slobodni građani slobodne osmanlijske otadžbine. Dobro nam došli u Skoplje koje vas sa žudnjom čeka i ljubavlju prima, gordo što ćete u njemu postaviti kamen temeljac novom plodnijem radu na dobru narodnom. Vi iz Krive Palanke zagrljeni sa onima iz Peći. Vi iz Kumanova ruku pod ruku sa onima iz Ohrida i Bitolja, svi vi iz sviju kutova, u kojima Srbi žive, dobro nam došli u gordo Skoplje, gde vas čeka težak ali i plemenit posao narodnog preporođaja. Vi ste za taj posao dorasli, jer su vas tegobe opasnog dosadanjeg života za njega pripremile. Sa uverenjem da ćete se iskreno i predano posvetiti njemu, da ćete obradovati Srpstvo složnim bratskim radom mi vas bratski pozdravljamo sa: Dobro nam došli!

+) (Uvodni članak kojim je »Vardar« pozdravio sastanak Narodne Skupštine)

GOVOR Nj.V. PREOSVEŠTENSTVA G. MITROPOLITA VIĆENTIJA kojim je otvorio sednice Narodne Skupštine.

Bogoljubivi i dragi mi Narodni Izbranici. „Glas naroda — glas Sina Božijeg".

Glas bogoljubivog naroda sakupi vas danas ovde u ovaj hram nauke. A „Idježe dva ili tri u ime moje sobrani, tu jesam posredje ih", veli naš Gospod Isus Hristos. I vi, mila mi, u Gospodu, čeda, skupiste se u ovaj dom, da u ime Boga, posvršavate izvesne narodne poslove, te sam pozvan svetom dužnošću da, u ime Crkve, vaš rad blagoslovim i, po opštoj želji, ovu Skupštinu otvorim. Pre no što se moglo i pomisliti na jedan ovakav skup — glas narodni bejaše groznom tiranijom prigušen, a prekrasni predeli naše otadžbine bejahu samo doline plača, uz koji se polako pored gnjeva i protesta prikupljaše i nova snaga za novi i mnogo bolji današnji nam ustavni život, koji je za narod blagodat a za našu otadžbinu spas.

Svi se samo, sa jezovitošću, sećate stanja pre Ustava; svi ćete vi, kao pravi narodni predstavnici za pređašnje stanje imati samo jednu želju: »Pomenulo se a ne povratilo se!« To je opšti uzvik Srba Osmanlija, koji su baš izborom ove Skupštine najjasnije dokazali, da Srpski Narod ima samo jednu jedinu težnju, a ta je da mu se da pravo na slobodan i miran kulturni razvitak. A svaka takva težnja donosi samo koristi, kako državljanima tako i državi, čiji su državljani isključivo takvim težnjama prožeti.

Radujem se što su Srbi Osmanlije prožeti samo ovim kulturnim težnjama, koje idu na dobro: kako naše otadžbine, tako i Sv. Crkve, ali ne mogu da propustim, a da vam naročito ne naglasim: da narod koji vas je izabrao i ovamo poslao, polaže velike nade u plodni rad vas, svojih izbranika. I ako ste radi da narodno poverenje potpuno opravdate, i da, vraćajući se svojim domovima, saopštite narodu plodne rezultate svoga rada, pristupite odmah, sa puno volje i ozbiljnosti, poslu, koji je pun teškoća, ali pun i časti, i imajte jedno jedino uverenje: da je uzvišen poziv povodom koga ste se ovde skupili, a sudbonosan rad koji ćete preduzeti.

Ja znam da — kao god što u prirodi ne postoje istovetnosti — tako isto neće biti ni sva vaša mišljenja istovetna. Ali hoću da vas upozorim na to, da neslaganje sa nekim mišljenjem nikako ne treba da pređe u takvo držanje, koje se graniči inatom, jer bi takvo držanje bilo kobno i po narod i po njegove poslove. Bežimo dakle od inata, jer nam i jedna poslovica veli da »od inata nema goreg zanata«.

S druge strane moram da vas upozorim na to da ni kod ostalih prosvećenih naroda u ovakvim skupovima narodnih izbranika takođe ne postoje istovetnosti u mišljenjima, ali postoje slnčnosti, kao i prećutni i javni kompromisi. Najčešće pak jedni se zabave radom, dok se drugi trude da hladno i objektivno ocenjuju taj rad i da pomoću jasnih dokaza istaknu sve nedostatke onoga rada, koji prvi preduzimaju, te na taj način i jedni i drugi rade na dobrom i pravilnom izvođenju započetog posla. — Na takav ih posao ni jedne ni druge ne goni lična mržnja, već samo ljubav naspram opšte stvari. Ja verujem da ste i svi vi, dragi mi Narodni Izbranici, prožeti rodoljubljem i ljubavlju naspram opštih narodnih ideala. I ako bi i među vama bilo kakve nepodudarnosti u mišljenjima, ugledajte se na ostale kulturne narode — i ne dopustite da to neslaganje u mišljenju donese ma i najmanje štete opštoj narodnoj stvari i narodnim idealima.

Neka vaša žarka ljubav naspram tih ideala zagreje svaku ličnu hladnoću i raskravi svako lično neraspoloženje! Neka biste se, rukovođeni uvek pomišlju da: »samo sloga Srbina spasava«, odužili svojoj savesti i poslužili na blago svekolikih vam birača i drage nam otadžbine.

Na završetku svoga govora upućujem tople molitve Svevišnjem i — moleći se da Božji blagoslov i Duh Sv. Save budu sa vama — objavljujem da su sednice ove Skupštine otvorene.

Neka Vam je srećan rad!

RAD NARODNE SKUPŠTINE

I. redovni sastanak, držan 2. februara 1909. god.

Pre početka rada Nj. V. Preosveštenstvo Mitropolit g. Vićentije izvrišo je vodoosvećenje uz pripomoć mesnog sveštenstva.

Zatim je prigodnim govorom otvorIo sednice Narodne SkušptIne, ukazavši na važnost poslova koji imaju da se posvršavaju i poželevši Skupštini srećan rad.

Za privremenog predsednika izabran je g. Petar Kostić, kao najstariji poslanik po godinama, a za sekretare izabrani su: g. g Gliša Elezović i Aleksandar Ilić.

Pošto je pzvršena prozivka poslanika i konstatovano da je na okupu dovoljan broj pristupilo se izboru verifikacionog odbora.

O izboru članova vernfikacionog odbora povela se diskusija: na koji način da se izvrši taj izbor. Postignutom saglasnošću na kraju je ostavljeno predsedniku da kandiduje lica u taj odbor. Predsednik kandiduje i Skupština prima ova lica: g. g. Stevana Samardžijća, Stojana Kapetanovića, Ristu Ognjanovića, D r Isaila Hadžijevskog i Aleksandra Ilića.

G. Gligorije Božović izneo je predlog da bi, radi iscrpnosti obaveštenja, trebalo da u verifikacioni odbor uđe i jedan član Centralnog Odbora. Skupština ne usvaja taj predlog.

Primljen je predsednikov predlog da se pozdravi Nj. V. Preosveštenstvo Mitropolit g. Nićifor.

Pošto su poslanici predali punomoćija verifikacionom odboru, svršeni neki sitniji poslovi i pročitani pozdravi iz naroda, predsednik zaključuje sednicu.

II. redovni sastanak, držan 3. februara 1909. god.

Predsednik otvara sednicu u 4 časa po podne.

Sekretar čita zapisnik prvog sastanka, koji se prima s izvesnim sitnim izmenama.

Predsednik poziva verifikacioni odbor da podnese svoj izveštaj.

Izvestilac verifikacionog odbora čita izveštaj, koji predlaže Skupštini da se sva punomoćstva poslanička, zbog izvanrednih prilika u kojima su izbori vršeni, osnaže.

Skupština, posle kraće debate, usvaja izveštaj i u načelu i u pojedinostima.

Na dnevnom je redu izbor skupštinskog časništva. U pitanju o načinu biranja Skupština se izjasnila za tajno glasanje. Pošto su izabrana tri lica za brojanje glasova pristupilo se glasanju. Za predsednika je izabran g. Petar Kostić sa 72 glasa; za prvog potpredsednika Dr. Aleksa Stanišić sa 37 glasova, za drugog potpredsednika g. Rista Ognjanović sa 45 glasova. Za sekretare su izabrani: g. g. Dr. Isailo Hadžijevski, Stevan Samardžijić i Aleksandar Ilić. No pošto se Dr. Hadžijevski ne prima, izabran je na njegovo mesto g. Milan Cemović.

Još su pročitani iozdravi Skupštini i rešeno da se pošlju pozdravi Parlamentu u Carigradu i Mlado turskom Komitetu, pa je današnji sastanak zaključen.

III. redovni sastanak, držan 4. fabruara 1909. god.

Pošto su posvršavani prethodni poslovi i primljen zapisnik sa izvesnim ispravkama, prešlo se na dnevni red.

Predsednik predlaže da se izbere jedan odbor za molbe i žalbe, koji bi referisao Skupštini o molbama, žalbama i predstavkama koje stižu Skupštini.

Skupština usvaja predlog i ovlašćuje predsednika da izvrši kandidaciju lica u taj odbor. Predsednik kandiduje i Skupština prima ova lica u odbor: g g. Stojana Kapetanovića, Đorđa Denkovića Serafima Krstića, Aćima Jelića i Sretena Vukosavljevića.

Predsednik Centralnog Odbora g. Bogdan Radenković čita prvi deo izveštaja: o političkim prilikama.

Po pročitanju izveštaja predsednik daje časa odmora.

Posle odmora g. Sava Stojanović član Centralnog Odbora i nar. poslanik u državnom parlamentu čita drugi deo izveštaja „o crkveno školskim prilikama«.

Kako treći deo izveštaja još nije oštampan predsednik napominje da će taj deo biti gotov do sutra, pa će se onda otvoriti debata o celom izveštaju.

Pošto je g. Serafim Krstić podneo ostavku na članstvo u odboru za molbe i žalbe, Skupština bira na njegovo mesto g. Mateju Šumenkovića.

G. Jovan Ćirković predlaže da se srpskim borcima, koji su pali u borbu za slobodu, Skupština oduži na taj način što bi im priredila svečan pomen.

Skupština se odaziva sa burnim: Slava im! i predlog usvaja jednodušno.

G. Stojan Zafirović predlaže da se izbere jedan odbor, kome bi bila dužnost da podnese Skupštini izveštaj o izveštaju Centralnog Odbora.

Povodom toga predloga razvila se debata; na kraju koje je rešeno da se predlog Zafirovićev odbaci.

Još su pročitani pozdravi sa raznih strana, pa je sednica zaključena i druga zakazana za sutra u 3 časa po podne.

IV. redovni sastanak, držan 5. februara 1909. god.

Sekretar čita zapisnik prošlog sastanka koji se prima bez primedbe.

Za ovim čita predloge učiteljskih i svešteničkih predstavnika i molbe drugih lica, koje se upućuju u odbor.

Predsednik izveštava Okupštinu da vojvoda Gligor Sokolović ima dva mandata i da jedan rado ustupa vojvodi Micku Krstiću. Posle kraće debate Skupština većinom glasova prima vojvodu Micka za svoga člana.

G. Velimir Prelić čita treći deo izveštaja Centralnog Odbora: „o ekonomskim prilikama."

Kako je već pozno predsednik predlaže da se zaključi rad i iduću sednicu zakazuje za 6. februar.

V. redovni sastanak, držan 6. februara 1909. god.

Pošto je pročitan i primljen izveštaj prošlog sastanka, prešlo se na prvu tačku dnevnog reda: debata o prvom delu izveštaja Centralnog Odbora.

G. Milić Dabetić zamera Centralnom Odboru što se nije dovoljno zauzeo da se dobije jedno poslaničko mesto u pećskom sandžaku.

G. Jovan Šantrić se slaže s Dabetićem i veli da Centralni Odbor nije razvio punu akciju u izboru za pećski sandžak.

G. Gliša Elezović brani Centralni Odbor od zamerki predgovornika, pa veli da uopšte nema ničega što je Centralni Odbor mogao uraditi a nije uradio.

G. Bogdan Radenković obesnežava pregovore Dabetićeve i Šantrićeve.

G. Stojan Zafirović veli da je izveštaj Centralnog Odbora lepo napisan, iznesene su tačno političke prilike pre uvođenja Ustava i donekle i posle toga vremena. Dalje veli da Centralni Odbor nije pokazao dovoljno umešnosti prilikom izbora poslanika za državni parlamenat i zamera što uvek nisu davata potrebna obaveštenja, već se često zaustavljalo na opštim pogledima.

G. Dimitrije Zindović objašnjava kako je tekla stvar sa izborom u pljevljanskom sandžaku, na kraju odobrava rad Centralnog Odbora i izjavljuje mu poverenje i zahvalnost.

G. Gligorije Božović sa zadovoljstvom konstatuje predan rad Centralnog Odbora povodom aneksije Vosne i Hercegovine i obrazovanja bojkotne komisije. Traži da Srp. Nar. Skupština izjavi: da žali što se pomislilo na pogodbu o prodaji tih dveju lepih naših pokrajina, i da srpski narod nikad neće pristati ni na kakvu pogodbu kojom se krnji celokupnost naše Otomanske Carevine.

G. Aleksandar Ilić čini izvesne formalne zamerke izveštaju i radu Centralnog Odbora. Zamera mu i za to što nije izneo program rada srpske organizacije.

G. Danilo Šiljak veli da je bilo dosta debate i da treba doneti jednu rezoluciju. To isto veli i g. Aleksandar Bukvić.

G. B. Radenković odgovara na zamerke Ilićeve.

G. Rista Skakaljević veli da Skupština, iznevši svoje mišljenje o izveštaju Centralnog Odbora treba da donese i izvesne odluke. Proprativši izveštaj odobravanjem i odavši zaslužnu pohvalu radu Cengralnog Odbora predlaže sledeću rezoluciju (v. dot. rezoluciju).

Skupština apsolutnom većinom usvaja predloženu rezoluciju.

G. St. Samardžić predlaže da se izbere jedan odbor, koji bi proučio projekt Ustava organizacije i Skupštini podneo svoje mišljenje.

U taj odbor izabrana su ova lica: g. g. Danilo Šiljak, Več. Prelić, M. Cemović, Gl. Božović, A. Ilić i Nikola Golubović.

Pošto su pročitani još pozdravi, koji su stigli Skupštini, predsednik zaključuje današnji sastanak.

VI. redovni sastanak, držan 7. februara 1909. godine.

Prva tačka današnjeg dnevnog reda jeste debata o drugom delu izveštaja Centralnog Odbora.

G. Toma Popović prvi uzima reč i veli da Patrijaršija ne pokazuje ni malo zauzimanja za nas; njene povlastice za nas ne vrede, i ako smo joj mi odani sinovi.

G. Rista Cvetković govori u prilog Popovićevom tvrđenju. Patrijaršija se ne trudi da se njene privilegije rasprostru i na nas. Ona je isključivo grčka, od nje nama nije nikakve pomoći.

G. Jovan Ćirković: U Bitolju ima najviše razloga za žalbu protiv Patrijaršije, koja svojim postupcima ide na ruku Egzarhiji, a nama nigde pomoći ne ukazuje. Navodi masu primera za to zadržavši se poduže na pitanju o Veleško-Debarskoj Mitropoliji. — U sporovima između Srba i Grka Patrijaršija donosi rešenja samo u korist ovih poslednjih, tako da usled takvog njenog rada nemamo ni jednog sveštenika neargosiranog. Patrijaršija ničim nije dokazala da je vaseljenska; ona je centar jelinizma i mi treba svi do jednog da se založimo da dođemo do samostalne srpske crkve. Govori dalje o školskom pitanju i na kraju izjavljuje poverenje Centralnom Odboru.

G. Antonije Todorović rasmatra naredbu Hilmi pašinu, konstatujući da se njome ide na štetu Srba, a u korist Bugara. — Što se tiče uređenja mnogih crkveno-školskih pitanja misli da Centralni Odbor nije mogao njima pristupiti, ali se nada da će se sve što treba popraviti.

G. Sava Jergić slaže se s predgovornicima u mišljenju o radu Patrijaršije i izjavljuje poverenje Centralnom Odboru.

G. St. Zafirović se takođe slaže s ostalima da je Patrijaršija centar jelinizma. Govori o potvrdi učiteljskih svedodžaba, zbog koga su pitanja mnogi učitelji u Raško-Prizrenskoj Eparhiji gonjeni i hapšeni. —Dalje govori da bi se trebalo pozabaviti uređenjem manastira i osnivanjem novih gimnazija.

G. Đorđe Denković veli da vlasti oduzimaju patrijaršijske privilegije kad se tiče nas. I on traži da u naš program uđe crkveno-školska autonomija.

G. Gligorije Božović uviđa takođe važnost i potrebu crkveno školske autonomije, ali s obzirom na razne spoljne i unutrašnje prilike bolje je tu tačku našeg programa nositi u duši, nego je stavljati na hartiju. U rešenju ovih pitanja treba biti obazriv i ne nagliti. — U pitanju manastira Zrza i Slepče traži da Skupština protestuje kod vezirata zbog otimačine tih manastira. To je pitanje — pitanje narodnog ponosa.

G. Gliša Elezović se slaže s Božovićem i govori o osnivanju malog pansionata u manastiru sv. Trojice kod Pljevalja.

G. A. Bukvić takođe ističe potrebu za crkveno školskom samostalnošću.

G. Nik. Golubović je takođe za autonomiju crkve. On nije za to da se čeka rešenje Parlamenta, već da se za ranije kida.

G. St Kapetanović veli: ako ne možemo dobiti odmah samostalnost, da bar tražimo za bitoljski i solunski vilajet svoje autonomne opštine. Kad Grci hoće da se uvuku na Kosovo, mi tim pre imamo prava na Bitolj.

G. B. Radenković odgovara na izvesne zamerke predgovornika i daje potrebna obaveštenja.

G d-r. A. Stanišić konstatuje da se iz svih govora videlo da se pridaje velika važnost crkv.-školskim pitanjima. Iz svih govora vide se slične želje i težnje. S toga on u smislu tih govora i izraženih želja predlaže sledeću rezoluciju (v. dot. rezoluciju). Rezolucija je primljena jednodušno.

Za ovim predsednik zaključuje sednicu, a drugu zakazuje u 4 časa po podne.

VII- redovni sastanak, držan 7. februara 1909. godine.

Pošto su posvršavani prethodni poslovi prelazi se na dnevni red.

Na dnevnom je redu debata o trećem delu izveštaja Centralnog Odbora, o ekonomskim prilikama.

G. Jovap Grošević veli da narod strada od visokih zelenaških interesa i ističe korisni rad prosvetnih radnika na osnivanju školskih fondova.

G. Đ. Denković je mišljenja da se stavi u dužnost budućem Centralnom Odboru da povede više računa o ekonomskom napretku narodnom. Govori o potrebi ustanove jedne jake banke i osnivanju zanatlijskih udruženja.

G Damnjan Prljinčević napominje da je Centralii Odbor postigao lepe uspehe, ali da se ipak njegov rad na ekonomskom polju ne može meriti s radom na prosvetnom polju. Govori o potrebi osnivanja Zemljorad. Zadruga kakve postoje u Srbiji i drugim kulturnim zemljama.

G. J. Ćirković napominje da zemaljske vlasti u donjim krajevima zapostavljaju Srbe u svima stvarima. Traži da Skupština obrati veću pažnju na ekonomsko usavršavanje našeg naroda. Govori o potrebi jače organizacije srpskog življa.

G. St. Samardžijić razlaže potanko o blagotvornom uticaju Zemljoradničkih Zadruga. Govori o porezu i prirezima, koji najviše tište naš narod. — Treba poraditi da naš seljak, ako je moguće, pokupuje zemlju od aga, a ako to nije moguće, bar da se uspostavi odnos između čipčija i aga takav, kako se ne bi porađale nesuglasice.

G D. Šiljak veli da je njemu, kao poslaniku sa sela, najbolje poznato kako je seljaku teško davati desetinu. Navodi primere kako desečari i age gule narod. Seljaku se ne mili ništa odgajiti, ni uraditi jer će mu aga sve oduzeti.

G. Milić Dabetić potkrepljuje govor Samardžijćev i Šiljkov i govori o osmini.

G. A. Bukvić nalazi da u ekonomskom pogledu ne pada tolika odgovornost na Centralni Odbor, koliko na nadležne faktore i režim u kome smo se nahodili. Traži osnivanje zemljoradničkih banki uređenje opština itd. Ističe devizu „svoj svome". Naglašava da Skoplje treba da bude centar naše trgovine. Misli da treba što pre osnivati zanatlijska udruženja i hipotekarne zavode;

Po tom je sednica zaključena, a druga zakazana za sutra u 2 časa po podne.

VIII- redovni sastanak, držan 8. februara 1909. godine

Sekretar čita zapisnike šeste i sedme sednice, koji se primaju sa izvesnim sitnim primedbama. Zatim čita izvesne molbe i žalbe, ko]e se upućuju u odbor za molbe i žalbe.

Prelazi se na dnevni red.

G. Rista Stavrić govori o mučnim ekonomskim prilikama našeg naroda u bitoljskom vilajetu. Navodi za primer Prilep i Poreč, gde nemamo ni najpotrebnijih dućana i mehana.

G. M. Demović odobrava rad Centralnog Odbora u svima pravcima, samo misli da bi trebalo izraditi Stvarni program rada naše organizacije.

G. Radomir Šabić preporučuje Centralnom Odboru da obrati punu pažnju napretku zemljoradnje i obuči sveštenike i učitelje privrednom znanju.

G. St. Kapetanović govori o teškom ekonomskom stanju našeg življa na Kosovu, a naročito ističe slabu ličnu i imovnu bezbednost. — Mišljenja je da bi naši manastiri i crkve trebali da kupuju čifluke i na njih naseljavaju one seljake, koji nameravaju da se sele u inostranstvo.

G. Stevan Jovašević govori o desetku u pljevljanskom sandžaku. Traži da se stane na put nezakonitostima, koje se čine prema našim crkvama i manastirima.

G. T. Apostolović veli da je jedan od uzroka našeg propadanja i često premeštanje činovnika.

G. Sima Dimitrijević govori o naglom opadanju stočarstva i šumarstva u gostivarskom kraju, čemu su uzrok česte otimačine i nasilja od strane Arnauta.

G. S. Vukosavljević misli da je zadatak ove Skupštine da izvrši jaku organizaciju koja bi počivala na snazi seljaka. I program naš mora biti izrađen u tome smislu. — Traži da Centralni Odbor iznađe sve zakone koji regulišu odnose aga i čifčija, kao i da nastane kod vlasti da se upravljaju po tim zakonima.

G. Al. Ilić govori o uticaju slobode na kulturni i privredni napredak u opšte. — Govori o blagotvornom uticaju fondova.

G. Dim. Zindović govori o osnivanju jedne jake Centralne Banke, čije bi akcije bile jevtine, kako bi i sirotniji svet mogao uzeti učešća u njenom osnivanju. Ističe potrebu rada po načelu „svoj svome".

G. Jov. Danilović govori o stočarstvu u mitrovičkom kraju i traži da se obrati veća pažnja racionalnom gajenju stoke.

G. Živko Frtunić govori o žalosnom stanju našeg seljaka u vučitrnskom kraju i navodi mnoge primere za to.

G. St. Samardžijić konstatuje iz svih govora da je ekonomsko stanje naroda vrlo žalosno. Novi Glavni Odbor treba da prikupi sve podatke o ekonomskim prilikama i da na osnovu njih učini što treba za poboljšanje onde gde privatna inicijativa može što koristiti. Na kraju čita rezoluciju koju Skupština prima (v. sled. rezoluciju).

IX redovni sastanak, držan 9. februara 1909 godine

Pošto je pročitan i primljen zapisnik prošle sednice i pošto su molbe i žalbe, koje su prispele Skupštini, upućene u odbor, prešlo se na dnevni red.

Na dnevnom je redu pretres projekta Ustava Srpske Narodne Organizacije u Turskoj.

Sekretar g. Samardžijić čita projekat, a sekretar g. Cemovać izveštaj odbora, kome je projekat bio upućen na mišljenje. Po tom je otvorena debata u načelu.

G. S. Vukosavljević tvrdi da je Ustav u tesnoj vezi sa opštinskom uredbom, činiti izmene u Ustavu bez obzira na opštinske uredbe nemogućno je. Za tim kritikuje opštinsku uredbu jer ne nalazi da je ona dovoljno računa vodila o dosadašnjem radu izjavljuje, da takvu uredbu mnoge opštine ne mogu primiti bez izmena i dopuna.

G. A. Ilić nalazi da kroz Ustav ne provejavaju načela za koja smo se borili, najvažnije, izborno pravo oduzeto je narodu.

G. Rista Skakaljević veli da se Ilić udaljio od predmeta i govorio o Ustavu u pojedinostima. Pitanje je ovde o potrebi organizacije i Ustavu za tu organizaciju. — Slaže se s tim da se Ustav primi u načelu.

G. St. Zafirović veli da je dobro što se u novoj organizaciji predviđa grupisanje oko opštine, kao što je bilo i u staroj. — Ne može da se složi sa onom uredbom o načinu biranja poslanika, gde središna opština tako reći natura svoje kandidate čitavoj oblasti.

G. St. Samardžijić napominje da se i pri donošenju opšt. uredaba i Ustava trebalo voditi računa o onome što se može izvesti. Slaže se s Vukosavljevićem da je pitanje o središnim opštinama apsolutno neizvodljivo.

Nastaju lična objašnjenja između Vukosavljevića, Skakaljevića, Božovića i Ilića.

G. Gr. Božović je u načelu za centralizaciju, ali ne ovakvu kakva se ovde predviđa, nego da se vodi računa i o narodu. Navodi primer sa Kolašinom, u kome ima 3000 birača, i Mitrovicom od 60 srpskih domova. Može li ovde Mitrovica davati direktivu ?

Za ovim predsednik stavlja projekat na glasanje i Skupština ga usvaja u načelu.

Predsednik zaključuje sednicu i drugu zakazuje za posle podne u 2 časa.

X. redovni sastanak, držan 9. februara 1909. godine.

Kako zapisnik još nije gotov prelazi se odmah na dnevni red: pretres projekta Ustava u pojedinostima.

Sekretar čita član po član, koji se primaju posle kraće debate i objašnjenja. — Kod člana 7. razvila se življa debata oko toga da li članovi Glavnog Odbora i po isteku njihovog poslaničkog mandata, koji traje dve godine, ulaze u novu sesiju kao poslanici, i ako nisu izabrati? Posle dužeg objašnjavanja utvrđeno je da je smisao čl. 7. taj da mandat članova Glavnog Odbora traje kao i poslanički mandat, ali da oni imaju prava i treće godine da uđu u Skupštinu kao članovi Odbora, koji su dužni davati sva potrebna objašnjenja, ali bez poslaničkih prava.

Članovi: 8 , 9., 10. i 11. primljeni su onako kako su projektovani.

I oko čl. 12. povela se jača debata o načinu biranja narodnih poslanika. Nemoguće je navesti šta je koji poslanik govorio, jer su u debati učestvovali skoro svi poslanici, a neki i po više puta. Na kraju je rešeno da se izbere jedan odbor da izvrši redakciju ovoga člana. U taj odbor ušla su ova lica: g. g. Denković, Elezović, Vukosavljević, Skakaljević, Golubović, Šešlija i Grozdanović.

Članovi od 13.—22. usvojeni su onako kako su predloženi.

Po tom je sednica zaključena, a druga zakazana za sutra pre podne.

XI. redovni sastanak. držan 10. februara 1909. godine.

Pošto su posvršavani prethodni poslovi: pročitan i primljen zapisnik prošle sednice, pročitane izvesne predstavke, molbe i žalbe, koje su upućene nadležnim odborima, prelazi se na pretres Ustava u pojedinostima.

Član 23. primljen je po redakciji D-r Stanišića.

Članovi: 24—31 primljeni su posle kraće debate.

Član 32., oko koga se povela življa debata, primljen je sa izmenom D-r Stanišića.

Članovi 33—50, primljeni su onako kako su redigovani.

Po ovome je sastanak zaključen.

XII. redovni sastanak, držan 10. februara 1909. godine.

Predsednik otvara sednicu u 3 časa po podne.

Sekretar čita zapisnike X i XI sednice, koji su primljeni: prvi s izvesnim napomenama, drugi bez izmene.

Izvestilac odbora za molbe i žalbe čita odborsko mišljenje po predstavci sveštenstva. Po pročitanju otvara se debata, u kojoj učestvuju: g. g. S. Jergić, R. Šabić, S. Dimitrijević, R. Skakaljević, J. Ćirković, A. Grozdanović, D. Šiljak, K. Đorđević, M. Šešlija i drugi. Svi se govornici slažu u tome da je svešteničko stanje rđavo i da bi trebalo izraditi pravilnike, kojima bi se ono regulisalo.

Skupština se slaže sa njihovim opravdanim zahtevima i stavlja u dužnost novom Glavnom Odboru da poradi kod merodavnih faktora da se svešteničko stanje uredi.

Izvestilac Vukosavljević čita mišljenje odbora po predstavci učitelja, narodnih poslanika.

Svi govornici — a govorio je veliki broj poslanika — ističu da učiteljski položaj nije ni malo obezbeđen, da su učitelji, s obzirom na značajnu ulogu koju igraju u javnom životu i mučne prilike u kojima žive, slabo nagrađeni i da im bar, kao minimalno obezbeđenje, treba osigurati stanje i egzistenciju. Ovom prilikom pročitao je g. Rista Ognjanović svoj poduži govor, u kome iznosi svoje poglede na školsko pitanje, kao i elaborat kolegijuma solunske gimnazije odnosno reforama, koje bi trebalo izvesti u našim školama.

Kao rezime svih govora, pogleda i želja g. R. Skakaljević podneo je sledeću rezoluciju (v. dot. rezoluciju), koja je usvojena jednoglasno.

Za ovim je izvestilac odbora za redigovanje čl. 7., 12. i 30. Ustava pročitao odborski izveštaj. Odbor se podelio na većinu i manjinu.

U debati koja se razvila povodom ovih izveštaja, učestvovalo je više govornika. Najzad je, na glasanju, usvojena redakcija odbora većine sa 39 protiv 21 glasova. Tim je Ustav usvojen u celini.

Pošto je iscrpen dnevni red predsednik zaključuje sastanak.

XIII. redovni sastanak, držan 11. februara 1909. godine.

Po pročitanom i primljenom zapisniku prešlo se na dnevni red.

G. D-r Stanišić predlaže da se usled toga, što Skupština zaključuje rad, i što funkcija odbora za molbe i žalbe prestaje, sve molbe i žalbe, po kojima se nije stiglo doneti rešenje, upute na dalji postupak budućem Glavnom Odboru. Skupština usvaja predlog Stanišićev.

Predsednik poziva Skupštinu da na zaključku rada pristupi izboru Glavnog Odbora.

Za brojače glasova izabrani su g. g. Gr. Božović, S. Vukosavljević i Đ. Denković.

Izvršnim glasanjem izabrani su:

I. Za skopsku eparhiju.

• 1.) G. Bogdan Radenković sa 65 glasova;
• 2.) G. d r Aleksa Stanišić sa 62 glasa;
• 3) G. d-r Isailo Hadžijevski sa 52 glasa;

II. Za raško-prizrensku eparhiju.

• 1) G. Milan Cemović sa 53 glasa;
• 2.) G Stojan Kapetanović sa 52 glasa;
• 3.) G. Stevan Samardžić sa 38 glasova.

III. Za solunsku oblast.

• 1.) G. Nikola Golubović sa 50 glasova;
• 2). G. Đorđe Denković sa 48 glasova;
• 3 ) G. Milan Čemerikić sa 47 glasova;

IV. Za bitoljsku oblast.

• 1.) G. Jovan Ćirković sa 60 glasova;
• 2) G. d-r Janićije Dimitrijević sa 51 glas;
• 3 ) G. Rista Stavrić sa 49 glasova.

Za ovim predsednik zaključuje sednicu.

XIV- redovni sastanak, držan 11. februara 1909. godine

Predsednik otvara sednicu u 4 časa po podne.

Sekretar čita zapisnik, koji je primljen bez primedbe, i pismo Nj. V. Pr. G. Mitropolita Vićentija, upućeno predsedništvu, u kome izjavljuje svoje žaljenje što ne može zbog velikog posla lično zaključiti sednice ove Skupštine. Skupština prima k znanju i odaziva se sa "živeo!"

Predsednik zahvaljuje Skupštini na odlikovanju, zaključuje sednice i izjavljuje želju da rad skupštinski urodi dobrim plodom po srpski narod.

Ovim su sednice skupštinske zaključene.

IZVEŠTAJ O POLITIČKIM PRILIKAMA

Središni Odbor srpske organizacije smatra za svoju dužnost da podnese Srpskoj Narodnoj Skupštini izveštaj o svome dosadašnjem radu, u vezi sa izveštajem o političkoj situaciji u našoj otadžbini od zavođenja ustavnog života do danas.

Kao što je poštovanoj Skupštini poznato, današnji Središni Odbor izabrat je na konferenciji srpskih prvaka, održatoj od 10. do 13. avgusta 1908. god. u Skoplju. Ta konferencija stavila mu je u zadatak da rukovodi poslovima narodnim do sastanka Skupštine i da učini potrebne pripreme za taj sastanak. Nije bilo moguće odmah posle proglašenja Ustava sazvati Skupštinu, koja bi izradila pravila za organizaciju i postavila neki detaljan program za njen rad. Trebalo je što pre dati dotadanjoj revolucionarnoj organizaciji legalnu podlogu i pripremiti zemljište za širi nacionalni rad naš u ustavnoj otadžbini. Bez sumnje, samo je Skupština naroda srpskog nadležna za utvrđivanje definitivnog programa, ali o tome definitivnom programu, kao i o definitivnoj organizaciji nije moglo biti reči u vremenu opšteg vrenja, koje je nastalo posle 11. juna. Trebalo je pratiti događaje i sačekati razvoj prilika pre no što se priđe nekom sistematskom radu na boljitku srpskog naroda u Turskoj. Usled toga nesređenog stanja moralo se prići što pre nekoj privremenoj organizaciji, dovoljno jakoj da uzme aktivnog učešća u poslovima ustavne Turske, ali i dovoljno gipkoj da prema potrebi napusti legalnu i priđe opet revolucionarnoj delatnosti, ako bi prilike u otadžbini to zahtevale.

Prihvatajući vlast iz ruku konferencije, Središni Odbor morao je prema tome na prvom mestu pažljivo pratiti sve događaje, koji su išli u korist ustavnog režima, kao i one koji su se okretali protivu njega. Jer u koliko je nesumnjivo da je pravi ustavni režim davao srpskom narodu dovoljno uslova za svestran razvitak, u toliko je jasno da bi reakcija, čiji bi glavni oslonac svakako bili Arbanasi, bila od velike opasnosti na prvom mestu po nas Srbe.

I zaista je položaj naš u Turskoj tako nezgodan da i najmanje izmene u unutrašnjem političkom sklopu njenom imaju za nas nedoglednih mosledica. Pritešnjeni s jedne strane arnauskmm odmetnicima, a s druge netrpljivim i razmaženim Bugarima, mi Srbi nismo samo imali da snosimo sve rđave posledice opšteg apsolutističkog režima koji je gušio našu otadžbinu, već i sve ispade tih nezgodnih suseda. A ti su ispadi bili i mnogobrojni i teški. Dok su nam na jednoj strani takvi Arnauti ubijali i pljačkali sve što im je pod ruku došlo, dotle su Bugari primoravali naša sela da se odreknu svoje narodnosti i da kao bugarska priđu Egzarhiji. Iskvarene vlasti, razume se, da nisu pokazivale ni volje ni smelosti da tom ganjanju, koje je godinama trajalo i pretilo da naš živalj sa svim uništi, ma koliko izađu nasuprot. Za otpor tim mnogobrojnim nezgodama, kojima smo bili izloženi, nama je nedostajalo čak i one crkvene organizacije, koja je u Turskoj bila priznata svima drugim narodnostima, jer je Patrijaršija, kojoj pripada uprava nad pravoslavnom crkvom, upotrebljavala i zloupotrebljavala privilegije svoje isključivo u korist Grka. Nas je Srbe, koliko je god mogla više, potiskivala, tako da mi u Patrijaršiji ne samo što nismo imali nikakve podrške u borbi protivu neprijateljski nam raspoloženih drugih elemenata, već smo imali čak i jednog vrlo ozbiljnog protivnika našem nacionalnom razviću.

Taj tako nezgodan položaj, koji su Srbi imali u Turskoj mogao se bez sumnje odmah izmeniti i popraviti zavođenjem istinske ustavnosti, koja bi nam garantovala potpunu slobodu i jednakost. Prirodno je da smo mi, pod takvim okolnostima, sa najvećim oduševljenjem morali prihvatiti promenu od 11. juna. Jedini, možda, od svih narodnosti u Turskoj mi smo u toj promeni, i samo u njoj tražili uslova za naš razvitak. Prema tome jasno je, da smo sa pažnjom morali pratiti u prvo vreme sve što je išlo u korist ustavnosti i beležiti sve što joj je pretilo opstanku.

Ustavnost je u početku imala dvojakih neprijatelja i oni su nesumnjivo i danas na delu, te je potrebno da se svi iskreni prijatelji i zastupnici njeni priberu i odbiju njene napade.

Vrlo opasan neprijatelj svakako bili su svi oni reakcionarni elementi, koji su sa starim režimom izgubili mnogo od svojih privilegija. Kao i pri političkim promenama u drugim zemljama ti su se elementi pribirali i na sve moguće načine iokušavali da zadadu udar novom stanju. U te elemente, koji su sasvim prirodno težili povraćaju starih odnosa, treba računati pokraj raznih Izeta, Taksila, Melamea i sve one arbanaške prvake, naše neposredne susede, koji su u anarhičnom stanju starog režima nalazili vrlo novoljnih uslova za svoje gazdovanje. Pokušaji za obaranjem ustava i povraćajem apsolutističkog režima bili su u početku dosta česti. I one paše, koje su u Carigradu posrnule zavođenjem slobode i jednakosti, i ovi arbanaški begovi, koji su u pušci i jataganu gledali jedinu opravdanu ustavnost, činili su napor da se novo stanje što pre obori. I samo energičnim merama, koje su preduzeli sami tvorci 11. jula i u Carigradu protivu privrženika nekadanjih ljubimaca Jildizovih, i u krajevima iznad Kačanika protivu Rustan Kabaša, Ise Boljetinca i drugova, uspelo se da se protivustavni pokreti uguše i nov režim učvrsti. Ali kraj ovog pokrega, koji je bio neposredno upravljen protivu ustavnog poretka, postojale su i postoje težnje pojedinaca, koje su u suštoj suprotnosti sa osnovnim ustavnim odredbama i koje, ako se uobičaje i utvrde, mogu biti opasne po ceo novi poredak, a na prvom mestu po naš elemenat u ovim krajevima. To su pojedinačni ispadi Arbanasa i Bugara na jednoj, a pristrasno nonašanje vlasti na drugoj strani, koji proklamovanu slobodu i jednakost čine iluzornom. Pojedini Arbanasi u jakoj meri produžuju prema našem življu ona iznuđavanja, otimanja pa čak i ubistva, koja su karakterisala i ceo stari režim u ovim krajevima. Bugari pak čas raznim izmišljotinama bacaju naše najviđenije ljude u zatvor, čas neposrednim nasiljima gone naša sela da pređu ili da se vrate Egzarhiji. Vlast ni na jednoj ni na drugoj strani ne samo da ne pokazuje dovoljno energije, već često otvorenim povlađivanjem ide na ruku ovim nezakonitim radnjama na štetu Srba.

Jasno je, da je Središni Odbor srpske organizacije, ostavljajući brigu o održanju celokupnoga Ustava tvorcima njegovim, svu svoju pažnju obratio ovoj drugoj opasnosti po novo stanje. On je smatrao da mu se valja sav založiti da se te nezakonitosti, koje su činjene srpskom življu i koje su bile u suprotnosti sa osnovnim odredbama Ustava, što pre i što radikalnije otklone. Izaslanici središnog odbora koji su u Solunu trebali da uđu u tešnju vezu sa mladoturskim odborom »Jedinstvo i Napredak«, posvetili su najveći deo svojih napora otklanjanju tih nezakonitosti.

Pri pregovorima, koje su poveli u cilju sporazuma sa Mladoturcima, ti izaslanici izjavili su odmah, da neće postavljati nikakve osobite nacionalne zahteve, već da će samo tražiti strogu primenu i proklamovanje Ustava i onih obećanja, koje je odbor »Jedinstvo i Napredak« u svojim manifestima i programima isticao. Središni Odbor Srpske Organizacije bio je uveren da je primena svih tih načela, koja su u stvari demokratska načela sviju obrazovanih naroda, dovoljna garantija i za naš nacionalni razvitak. Sloboda javne reči, sloboda zbora i udruženja bili su, pored apsolutne imovne i lične bezbednosti, bitni zahtevi za koje su se izaslanici naši u Solunu trebali zalagati. Oni su prihvatili mladoturski program u 20. tačaka, kojim su bili obuhvaćeni svi zahtevi za uređenje moderne države. I samo su pri tačkama 7. i 15. učinili primedbe, koje su i Mladoturci odmah prihvatili. Po tim primedbama, a koje su bile u duhu člana 15. Ustava, pored državnih srednjih škola u kojima će se predavati na turskom jeziku, slobodno je održavati i privatne srednje škole, u kojima će nastavni jezik biti po želji osnivača škole. U tačku 7. ušla je dopuna saglasno dosadanjim zakonskim odredbama da će se pri opštenju naroda sa nižim vlastima moći služiti, kraj turskoga državnoga jezika, i jezikom, kojim narod dotičnoga kraja govori. Ovi su zahtevi naši bili samo dopuna onih demokratskih načela, koja su prožimala ceo program, a trebala su da omoguće opstanak i razvitak i srpskog jezika, kraj državnog turskog.

U koliko su izaslanici naši u Solunu manje pravili primedbe na opšte zahteve mladoturskog odbora, u toliko su više i energičnije nastojavali da se učini kraj pojedinim nezakonitostima i nepravdama, koje se čine našem življu u prkos sviju ustavnih odredaba. U cilju otklanjanja tih nezakonitosti naši su izaslanici tražili:

• 1. da se imenuje komisija, koja će u gornjim krajevima utvrditi otmice imanja, kojima su pojedini Arnauti oštetili naš živalj;
• 2. da se u Narodnoj Skupštini u Carigradu povede reč o primeni patrijaršijskih privilegija na nas Srbe.

Oba ta zahteva prihvatio je i odbor »Jedinstvo i Napredak«, davši formalno obećanje da će se po njima postupiti.

Da bi se svima nezakonitostima, upravljenim protivu našeg življa, što pre stalo na put, Srediišp Odbor srpske organizacije uputio je bio raspis pojedinim pododborima, da mu se one odmah opširno dostavljaju, pa je iz mnogobrojnih izveštaja kojm su mu o tim nepravdama sa sviju strana stizali, najpre pravio izvode za list »Vardar«, iznoseći tako široj javnosti sve nedoslednosti novoga stanja. Iznošenja su činjena bez ikakve jetkosti i samo u cilju da se Ustav što pre učvrsti na dobro zajedničke otadžbine. Strogo je motreno da u list ne uđe nikakva optužba koja bi bila neosnovana, i na žalost moramo da konstatujemo: da je sve što je tu izneseno bilo tačno i da vlasti, koje su sa pažnjom pratile pisanje »Vardara«, nisu uspele da opovrgnu ni jednu optužbu.

Sem ovoga otvorenog žigosanja sviju nezakonitosti i nepravilnosti preko svoga organa, Odbor ih je u naročitom memoaru dostavio i nadležnima u Carigradu, tražeći da se preduzmu mere da se one otklone. I sa zadovoljstvom može Odbor javiti Skupštini da su nadležni činioci u više prilika povodom toga memoara preduzimali mere u korist zaštite našeg življa. Razume se da se je Odbor trudio da i savetima i sporednim predstavkama kod vlasti popravi odmah svaku nepravdu koja bi se pojedincima Srbima učinila, i da su tome poslu pojedini članovi Odbora posvetili bili veliki deo svoga vremena. I ako je naročitom naredbom Ministra Unutrašnjih Dela u poslednje vreme bilo zabranjeno vlastima da od pojedinih klubova i organizacija primaju zvanične predstavke, ipak je Središni Odbor produžio da svojim savetima i upustvima pripomaže otklanjanju nezakonitosti, koje se čine našem življu. Odbor smatra bez sumnje kao vrlo opravdanu tu naredbu Hilmi paše, u koliko se ona odnosi na zvanične predstavke vlastima, za koje ni srpska kao ni jedna druga organizacija nije nadležna. Ali misli da je i da će uvek biti dužnost srpske organizacije da energično radi na suzbijanju nepravdi i bezakonja, koja se u ovim krajevima čine i budu činila. U tom cilju je Odbor i produžio da prima sve molbe iz sviju krajeva srpskih, bilo protivu ispada pojedinih neprijateljski nam raspoloženih elemenata, bilo protivu nezakonitosti samih vlasti.

Kako je uskoro posle proklamovanja Ustava trebalo pristupiti izborima za državnu Narodnu Skupštinu, to je središni Odbor Srpske Organizacije preduzeo bio mere da i srpski živalj u njoj bude dostojno predstavljen. Odbor je bio odmah na čisto da ti prvi izbori neće moći biti ni dovoljno pravilni, a kamo lm sasvim pravedni. Nije se moglo ni očekivati da će se posle onog strašno korumptivnog režima moći u brzo stvoriti svi uslovi za izbore po sistemu, koji je primljen u modernim evropskim državama. Za to je nedostajalo mnogo čega, a na prvom mestu pravilno izvedeno prebrojavanje stanovništva i pravedno grupisanje izbornih opština. Statistika stanovništva datira se od 1903. godine, ali je ona bila izvedena na vrlo nesigurnoj osnovi. U toj statistici nema, razume se, ni spomena o Srbima, koji se zajedno sa Grcnma i Vlasima trpaju u patrijaršiste. Alm ni odnos tih patrijaršista prema egzarhistima nije tačno izveden. Statistika je vođena odmah mosle one jake četničke akcije bugarske, kojom su mnoga sela naša, pa i čitavi krajevi bili prinuđeni da se izjasne za privrženike Egzarhije. Pojmljivo je da je u tim krajevima odnos postao drukčiji čmm je srpski živalj dobio u srpskim četama zaštite za sebe i čim je proklamovanjem Ustava omogućena sloboda kretanja. Ali već i po toj nepotpunoj i pogrešnoj statistici Srbi su trebali da dobiju u kosovskom vilajetu četiri poslanika, imajući u vidu srazmeru muških glava našeg življa prema muškim glavama muhamedovaca i egzarhista. Izbor je međutim dao sa svim drugm rezultat, zahvaljujući nepravilnom i nepravednom grupisanju izbornih opština i pritisku, koji su za vreme izbora činili Arnauti na naš živalj. Sporazumom sa Mladoturcima ispravljene su donekle greške i nepravde izbornog sistema i svih onih nepravilnosti, koje su mogle da imaju za nas opasnih posledica. U interesu toga sporazuma mi smo se odrekli mandata u Pljevlju, jer smo u Vasfi-beju, koji je istina bio turski kandidat, ali koga je i Središni Odbor Srpske Organizacije poznavao kao ispravnog čoveka i ubeđenog predstavnika novog režima, nalazio garantije da će interesi i našeg življa biti iskreno zastupljeni. Pored poslanika, koji su na zajedničkim sporazumnim listama izabrati za Narodnu Skupštinu u Carigradu, nama je stavljen u izgled i jedan senator, kako bismo se i u tome pogledu izjednačili sa Vugarima i Grcima. Mi očekujemo u najkraćem vremenu imenovanje njegovo, ostavljajući nadležnima da prema zahtevima Ustava učine izbor među kandidovanim ličnostima.

Spomenusmo gore, kako se u popisu stanovništva, koji je služio za osnovu poslednjih izbora, nigde ne govori o Srbima, već se oni sa Grcima i Vlasima trpaju u "rum". Taj je popis iz starog režima, te nije bilo ni očekivati, da će se prilikom izbora ispraviti ta nepravda, koja je od strane vlasti vekovima činjena prema našem življu. Na žalost mi moramo da izjavimo da ni do danas još naziv Srbin nije ušao svuda u upotrebu kod vlasti. Ustav je istina zajemčio potpunu ravnopravnost narodnosti i njih odvojio od veroispovedi, ali je naziv "rum" stekao dugom upotrebom pravo protivu koga se teško boriti. Središni Odbor Srpske Organizacije svakom je prilikom energično protestvovao protivu toga neodređenog imena i tražio da se vlasti nama Srbima obraćaju nazivom Srbin i da se naročito u našim nufuzima taj naziv stalno i isključivo upotrebljava. Pri opštenju vlasti sa našim odborima one su nam se naročito u prvo vreme pismeno uvek obraćale kao "srpskoj organizaciji". I da naša privremena organizacija baš nije ni imala drugih rezultata to bi sam fakat, da se je, postajanjem njenim, kod vlasti stao odomaćivati naziv Srbin, bio dovoljan da se to postajanje potpuno opravda. U opštenju sa drugim faktorima našim, sa upravama srpskih škola, sa namesnicima mitropolitskim, sa samom mitropolijom vlasti upotrebljavaju kako gde čas stari naziv "rum", a čas jedino pravilan Srbin. I u mnogim nufuzima našim počinju međutim poneke vlasti na zahtev naših ljudi beležiti reč Srbin. Prilikom traženja obaveštenja o školama, koje su uputile vlasti našim namesnicima, bilo je rubrika u kojima se izrikom spominju srpske škole. Središni Odbor Srpske Organizacije upućivao je pododbore da svakom prilikom traže od vlasti, da se "rum" zameni rečju Srbin, kako bi se jednoj jasnoj odredbi ustavnoj dala potpuna satisfakcija i zbrisala nepravda koja nam je do sada činjena. Ne budu li vlasti, kraj svih prava, koje nam Ustav daje, pristale da nas nazivaju pravim imenom našim, onda će organizacija biti prinuđena da to pitanje drugim putem iznese na dnevni red. Mi Srbi ponosimo se bez sumnje našim državnim imenom Osmanlije, ali moramo da tražimo da nam se prizna i zagarantuje ime koje odlikuje našu parodnost.

Da smo dobre Osmanlije kraj svega što smo i oduševljeni Srbi pokazali smo mi toliko puta.

U manifestu, koji je konferencija prvaka iz Skoplja uputila narodu srpskom u Turskoj, izrikom je naglašeno da ćemo mi Srbi u Turskoj smatrati celokupnost turske carevine kao bitni uslov za naš razvitak i napredak. Ali jedva da je taj manifest stigao u udaljenije krajeve naše otadžbine, kad se je pronela vest, da je Austro-Ugarska izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine, a da je Bugarska prigrabila sebi Istočnu Rumeliju i proglasila se nezavisnom carevinom. Središni Odbor Srba Osmanlija smatrao je za svoju dužnost da uzme jakog udela u svima protestima i pokretima narodnim protivu izvršenja tih nasilničkih dela, koja su bila u toliko više za osudu, što su pala u vreme kada je otadžbina naša bila zauzeta radom na unutrašnjem preporođaju. Kako na mitingu, koji je organizovan odmah posle proglašenja aneksije, tako i u bojkotnoj komisiji, koja se obrazovala da u sporazumu sa ostalim sličnim komisijama širi u narodu misao o ekonomskoj borbi protivu Austro-Ugarske i Bugarske, učestvovao je vrlo živo i Središni Odbor Srpske Organizacije. Odbor ne krije, jer je smatrao za svoju patriotsku dužnost, da radi svim silama da se vlada primora na energičan otpor nasilnim delima naših krivokletnih suseda. On je i poslanicima srpskim u Carigradu dao uputstva, da se pridruže onoj grupi predstavnika narodnih, koji se budu rešili da se odupru priznanju tih nasilničkih dela. Smatrajući da novi režim ne sme da se prlja nikakvom prodajom naših pokrajina, Središni Odbor je i preko lista »Vardara« i raznim predstavkama, koje je činio ostalim klubovima, tražio da se odbije neposredan sporazum sa Austro-Ugarskom i Bugarskom, i da se obe ove države upute na konferenciju kao jedini nadležni sud. I ako je dakle dosadašnji Središni Odbor imao privremeni karakter, on je samim prilikama u otadžbini i van nje bio upućen da ulazi u krupnije poslove i da ih po svome nahođenju vodi i rešava. To mu, razume se, nije smetalo da radi i na izvršenju glavnog zadatka, koji mu je postavila konferencija prvaka srpskih.

Već na prvim sastancima svojim Središni je Odbor pretresao pravilnik za izbore poslanika za Narodnu Skupštinu u Skoplju. Cilj pravilnika je bio da u ovu prvu Skupštinu, koja treba da postavi osnove za našu nacionalnu organizaciju, uđu predstavnici sviju redova narodnih. Počevši od Mitropolita, koji su od uvek bili na čelu narodnih poslova i oko kojih smo se mi uvek pribirali, pa sve do najsiromašnijeg seljaka, na kome u stvari počiva snaga našeg naroda, svi su trebali da budu predstavljeni u ovom domu. Čim je pravilnik izrađen imenovani su i birački odbori, kojima su poslata i upustva o načinu njihovog rada.

Konstatujemo sa zadovoljstvom da su bila potrebna vrlo neznatna naknadna obaveštenja o izbornom pravilniku. Izbori su vršeni po odredbama njegovim, a na verifikacionom je odboru da nam pokaže da li su i gde su učinjene krupnije omaške. I ako je učešće našeg naroda u ovim prvim našim nacionalnim izborima bilo vrlo veliko, nemamo vesti da je igde došlo do nereda. Narod je naš pojmio važnost i Skupštine i organizacije, i sa dostojanstvom, koje je Srbe od uvek odlikovalo, prilazio je poslu, na koji su ga pozivali.

Organizacija dosadašnja, i ako privremena, i ako u stvari sklopljena samo da sprovede izbore, ušla je odmah u vrlo tesne veze sa masom naroda. Prema izveštajima koje smo dobijali od pojedinih pododbora narod je u njima odmah video svoje prirodne predstavnike i zastupnike, i sa velikom gotovošću obraćao se njima za sve svoje poslove. Radom pododbora i vezom između njih i Središnog Odbora zainteresovao se i sav narod srpski za sve poslove i uzimao vrlo živog udela u njima. Iz vrlo jake korespodencije, koja se razvila između Središnog Odbora i odbora po vilajetima, vidi se sa kolikom je zbiljom prihvatio naš narod ideju o svome pribiranju. Ono što mora naročito da se istakne ovom prilikom, to je otvorenost sa kojom su i najudaljeniji kutovi svršavali poslove svoje. Većinom depešama, ređe već pismima obraćali su se oni i vlastima i odborima, tražeći od njih čas saveta, čas zaštitu. I Središni Odbor, i pojedini vilajetski odbori, kao i odbori po kazama opštili su tako isto sa velikom otvorenošću, uvereni, da ustavni poredak takvim javnim radom može samo dobiti u čvrstini.

Privremena organizacija istakla je već u manifestu svome sa oduševljenjem da prihvata ustavni poredak i da s toga i napušta potpuno svoju dotadanju revolucionarnu aktivnost, prelazeći otvoreno na legalno polje. Danas, posle živog rada od skoro sedam meseci, Središni Odbor smatra za dužnost da ponova istakne uverenje, da je za nas Srbe u strogoj ustavnosti i parlamentarnosti jedini spas. Neprijatelji su naši mnogobrojni, sredstva koja im na raspoloženju stoje velika. Da bi u zajedničkoj otadžbini sačuvali našu nacionalnu egzistenciju, da bi sem Osmanlija ostali i Srbi, potrebno je da nam zakoni dadu zaštite od raznih navala. Privremeni Središni Odbor ističući i u javnosti i pred vlastima sve nepravilnosti, koje su se gomilale u novom stanju, imao je za cilj koliko da zaštiti srpski živalj od njih, toliko i da pripomogne učvršćivanju strogo ustavnog poretka. Jer svi oni ispadi i sve one nezakonitosti, od kojih je patio naš narod i u novoj Turskoj, podgrizaju osnove ustavnom životu i mogu staviti u pitanje opstanak zajedničke otadžbine. Nesumnjivo je da se je Turska samo zahvaljujući zavođenju Ustava spasla od potpunog raspadanja, na kome se i spolja i iznutra radilo. To se u ostalom priznalo i sa najvišeg mesta, te su tom velikom opasnošću u glavnome i pravdali izvršioci 11. jula svoj iznenadni prevrat pred mnogobrojnim zaštitnicima starih ustanova. Isto je tako jasno da Turska srazmerno vrlo lako preživljuje danas jednu od najopasnijih orijentalskih kriza samo zahvaljujući simpatijama koje uživa u Evropi i oduševljenju koje se pojavilo u njoj samoj zbog zavođenja ustavnog režima. Okolne balkanske države i same su sa zadovoljstvom prihvatile ustavni poredak u Turskoj i ponudile joj odmah svoje prijateljstvo, koje baš u ovim prilikama mora da nam bude neobično drago, jer se samo utvrđivanjem takvog prijateljstva mogu stvoriti uslovi za nezavisan život i napredak sviju balkanskih naroda. U rukama Turske je dakle, u ustavnom režimu je danas sudbina toga godinama očekivanog balkanskog sporazuma. Ali neka se sutra taj režim uzdrma, neka se unutra pojave stare trzavice među narodnostima, i stari zulumi od strane pojedinih arnautskih otpadnika i vlasti, pa će i sve te simpatije odleteti, a sa njima i ideja o održavanju Turske u Evropi. Otvoren rad Središnog Odbora kako u korist srpskog življa, tako i u korist održavanja ustavnosti u Turskoj, zlonamerno su izvrtali naši nacionalni protivnici, ističući ceo rad organizacije kao težnju za stvaranjem države u državi. Oni su i kod vlasti činili što su mogli i da se naš rad ometa i da se opstanak organizacije onemogući. Moramo priznati da vlasti, u glavnome, nisu obraćale pažnju na te denuncijacije, i ako su ovda, onda, a naročito u gornjim krajevima činjene izvesne teškoće našim ljudima, koji su se organizaciji posvetili. Središni Odbor smatra za svoju dužnost da i sa ovoga mesta energično odbije sva podmetanja i da izjavi da se u celom svom poslu rukovodio samo ljubavlju prema svome plemenu i ljubavlju prema zajedničkoj otadžbini. U radu privremenog Središnog Odbora nema ni jednog slova, ni jednog akta koji bi mogao potkrepiti one gadne dostave naših protivnika. Radeći na organizaciji i spremajući saziv Narodne Skupštine u Skoplju, Središni Odbor imao je samo jedan smer pred sobom: da pribere snagu srpskoga naroda u cilju što življeg rada na napretku zajedničke slobodne otadžbine i Središni Odbor srpske organizacije može s ponosom izjaviti da je u tom pravcu zadovoljan sam svojim radom. Zahvaljujući tome radu interesovanje srpskog naroda za javne poslove probudilo se i ojačalo, i Srbi sviju krajeva stoje danas već kao jedna celina na braniku i ustavnih prava osmanlijskog celoga naroda, i velikih međunarodnih interesa Turske.

Povodom izveštaja Centralnog Odbora o političkim prilikama

Stojan Zafirović: — Gospodo, ovde imamo da govorimo o političkim prilikama ili o radu našeg Centralnog Odbora u političkom pogledu. Moje je mišljenje da je veoma važna stvar pretresti ovaj izveštaj o političkim prilikama našega naroda, jer, kao što znate rezultat naših govora stvoriće naš budući poligički program.

Ja ću odmah da pređem na stvar, na pretres ovog izveštaja o političkim prilikama.

Ovaj izveštaj je vrlo lepo napisan, u njemu su iznesene sve političke prilike, u kojima se naš narod nalazio od 11. jula prošle godine do sad. U izveštaju se na prvom mestu napominje da je konferencija rodoljuba, koja je bila prošle godine, rešila da se svima silama nastane da se očuva ingegritet — celokupnost turske carevine. To je, gospodo, jedna važna stvar, i ja mislim da ćete se i vi svi sa mnom složiti, da će to biti jedna od najvažnijih tačaka u našem budućem političkom programu (Živo odobravanje).

Ja neću ići onim redom kojim je išao Centralni Odbor u svom izveštaju, nego ću preskakati, ali ću ipak da održavam vezu. Čim sam kazao da je naša prva i najglavnija tačka održavanje celokupnosti Turske, kao što je to i Centralni Odbor predložio, ja mislim, da se i Centralni odbor opredelio povodom događaja koji su se u poslednje vreme desili, a to je aneksija Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske, a u isto vreme proglašenje bugarske kneževine za nezavisnu kraljevinu.

Naš je Centralni Odbor privatna ustanova, koja je imala da vrši poslove organizacije srpskoga naroda u otomanskoj imperiji dok se ne izbere ova Narodna Skupština. Ja bih, možda imao u nekoliko prava da prebacim Odboru, što nije odmah protestovao protivu aneksije Bosne i Hercegovine i proglasa bugarske kraljevine, ali svakojako ti će akti biti osuđeni i na ovoj Skupštini. Za vreme rada Centralnog Odbora javili su se događaji, koji su se vrlo malo slagali sa stanjem, koje je stvoreno 11. jula prošle godine. Centralni Odbor iznosi nam razne nepravilnosti, koje su vršili pojedini građani naše otadžbine nad našim narodom — nad Srbima Osmanlijama. U izveštaju se naročito naglašuju pritisci Arnauta i pritisci Bugara nad Srbima. Svakojako da se ni mi nismo mogli nadati, da će se jednim naglim pokretom odjedared stanje popraviti u Turskoj; mi smo se mogli nadati da će donekle i dalje trajati razne sitnije nepravilnosti, ali smo se tako isto mogli nadati, da će turske vlasti preduzimati najživlje mere i korake u hvatanju zločinaca. Ja moram da odam hvalu Odboru, da je pokazao dosta volje za rad; mi smo videli da se on dosta starao da se popravi stanje našeg naroda u ovim prilikama. Mi znamo, da se Centralni Odbor odista zauzimao kod turskih vlasti za iznalaženje onih zlikovaca, koji su vršili ubistva u skopskom vilajetu. Međutim Centralni se Odbor i sam tuži na turske vlasti, da su pokazivale dosta labavosti ili više manje nezainteresovanosti te nisu dovoljnu pažnju obraćale predstavkama Centralnoga Odbora. U isto vreme Centralni Odbor se tuži i na Patrijaršiju. Ona ima svoje privilegije koje su ogarantovane i Ustavom, i po kojima je dužna da štiti sve svoje narodnosti — kako Grke, tako i Srbe i sve ostale, i da prema svima bude podjednaka. Međutim Centralni se Odbor tuži da Patrijaršija nije htela vršiti svoju dužnost. U ostalom o tome smo se i mi svi uverili. Centralni Odbor je preduzimao korake kod mladoturskog komiteta »Jedinstvo i Napredak«, i tražio da se ta stvar iznese čak i pred carigradski Parlamenat.

Sad da pređem na izbore poslanika za državni Parlamenat.

Najglavniji zadatak Centralnog Odbora bio je izbor poslanika za carigradski Parlamenat. Centralni Odbor je odmah dobro shvatio svoju dužnost, da će najviše uspeha imati ako se bude mogao na neki način da sporazume sa mladoturskim komitetom »Jedinstvo i Napredak«, jer će samo tako izbori po nas ispasti povoljno. Samo bih imao da skrenem pažnju na ovo: ja mislim da je bio princip i Centralnog Odbora, da prilikom izbora tih poslanika izađemo sa birališta sa što većim brojem poslanika, a razume se da se ti poslanici odlikuju i po kvalitetu. Međutim i ako je to bio princip ja se ipak ne mogu da složim sa Odborom u tome, što je u jednom t. r. čisto srpskom kraju izabran za poslanika čovek, koji nije Srbin, pa ako hoćete i sa manjom je spremom od srpskog kandidata. Zato ja mislim da bi trebalo dejstvovati preko mladoturskog komiteta, da se taj izbor u carigradskom Parlamentu poništi, te da na to mesto dođe Srbin za poslanika. Prilikom izbora poslanika Centralni je Odbor pokazao dosta umešnosti, ali nedovoljno energije, da se koristi svima okolnostima koje su išle nama u korist. Ja neću da nabrajam sve slučajeve, ali hoću da navedem primer kako se u Prizrenu, a tako isto ni u Peći nije koristio prilikama i o njima nije vodio gotovo nikakvog računa, a to je bilo s toga što se i suviše bio angažovao da održi u sili sporazum sa mladoturskim komitetom "Jedinstvo i Napredak". Moje je duboko uverenje, da, i ako je Centralni Odbor pametno uradio što je učinio sporazum sa mladoturskim komitetom, ipak nije smeo, da u tom ide do krajnjih granica. Prema rešenju konferencije, kao i prema zadatku, koji je stavljen u dužnost Centralnom Odboru, trebalo je da on spremi sav materijal za organizaciju srpskog naroda. Prema tome on nije smeo u napred nametati nikakve tačke, niti program do god to ova Skupština ne reši. Centralni Odbor u svome izveštaju kaže: da je on primio neke tačke mladoturskog programa. Svakojako, ako u tome programu stoji samo ovo: da se traži sloboda zborova, sloboda udruženja, lična i imovna bezbednost, slobodno iskazivanje misli, i. t. d., mi ne bismo imali ništa protiv toga, jer to i mi svi tražimo. Ali ako se u tome programu nalaze i neke stvari, koje za nas ne bi bile povoljne, onda je trebalo da Centralni Odbor kaže, da on te tačke mladoturskog komiteta usvaja privremeno, pa tek kad ih ova naša Skupština usvoji, da će to onda biti program i srpskog naroda u Otomanskoj Imperiji, a pre ne. (Čuje se: Tako će i biti!).

Ja ovde, gospodo, iznosim sve one stvari koje su naglašene u izveštaju Centralnog Odbora, a za koje se misli, da bi mogle biti kao osnova našeg političkog programa.

Ovde se čulo, da je Centralni Odbor primio i ove dve tačke mladoturskog programa, a to su: da osnovne škole budu narodnosne, a druge, srednje da budu državne ali da mogu biti i privatne, koje može svaki držati. Vi znate da se o tome govorilo i u javnosti, da je te dve tačke naš Centralni Odbor primio za svoj program (čuje se: Nije ih primio!). Ako ih nije primio onda je dobro učinio i onda ću se i ja s njim složnti, a ako ih je primio onda je pogrešio.

Sad ima jedna stvar, koju Centralni Odbor odobrava, ali koju ja neću da odobrim, a mislim da ni većina Skupštine neće odobriti. Stvar je u ovome: ministar unutrašnjih dela Hilmi paša izdao je naredbu, da se ne primaju zvanične predstavke nikakvih udruženja, jer ih on ne smatra za zvanična. Tu naredbu opravdava Centralni Odbor i traži od nas da to primimo k znanju. Ako se te predstavke ne primaju ni od kakvih drugih udruženja, onda bi se donekle to moglo i opravdati, ali ako se primaju od drugih udruženja, a od nas da se ne primaju, onda je to žalosno. Ta je stvar za nas žalosnija u toliko više, što i u izveštaju Centralnog Odbora vidimo da turske vlasti još nisu priznale ime Srbin. Molim vas, Centralni Odbor kaže, da u zvaničnim predstavkama onde gde treba da stoji ime Srbin stoji "rum", ili "hrišćanin", a ne priznaje se da stoji ime Srbin.

Imali smo prilike da čujemo kako postoji izvesno neraspoloženje prema Centralnom Odboru. Ja o tome neću da govorim, ali moje je mišljenje, da je to otuda, što Centralni Odbor nije imao o nekim mestima dovoljno obaveštenja i otuda su i potekla ta nezadovoljstva prema njemu. Međutim, na svaki način da ima nekakvog neraspoloženja i zbog samog načina rada Centralnog Odbora. Zato je moje mišljenje, da bi Centralni Odbor trebao da stupi u tešnju vezu sa narodom, kako bi toga neraspoloženja u buduće nestalo.

Na završetku imam da izjavim, da se ja u glavnom slažem sa izveštajem Centralnog Odbora o političkim prilikama i s toga predlažem Skupštini da ga i ona primi.

Grigornje Božović: — Ja ću, gospodo narodni poslanici, da govorim o onom delu političkoga izveštaja Centralnoga Odbora koji spominje aneksiju Bosne i Hercegovine i proglas bugarske kneževine za kraljevinu.

Mislim da neću pogrešiti ako kažem da ćete se u tom pogledu svi sa mnom saglasiti. Nadam se da ću pogoditi želju sviju ako rečem da je baš sad red da se o tom čuje reč na ovom poštovanom skupu, tim pre što je u Carigradu već poodavna pao kobni predlog da se Bosna i Hercegovina prodadu Austriji za dva i po milijona turskih lira.

Vama je poznato, gospodo, kakvo je o tom mišljenje i najprostijega seljaka u našoj državi, bez obzira na narodnost kojoj on pripada, a naročito ljudi ovih naših krajeva, koji već prilično znaju kakva je Austrija. To mišljenje on deli sa narodom Bosne i Hercegovine, koji je kost od kosti naše po celokupnom biću svojem. Eto upitajte toga najmanjega seljaka ma u kojem kraju naše zemlje, onoga seljaka kojn na svojem malom selištu ima samo jednu kućicu; upitajte bogatoga bega što ima mnoge čifluke po Golaku i Kosovu; upitajte Dreničkoga Arnautina koji ima nešto zemlje i jednu vodenicu. — velim upitajte ih sve redom da li je lepo da se proda Bosna i Hercegovina, pa ćete dobiti odgovor da je sramno prodati zemlju za novac. Ljudi misle da je grehota prodati komad zemlje, kakav se opet može kupiti, dok naši u Carigradu bezobzirno hoće da prodadu dve pokrajine, koje im novcem nisu prešle u svojinu. Zemlja se ne prodaje, narod se ne prodaje. Pa kad tako oseća i misli naš seljak oko Gračanice i sav narod Bosne i Hercegovine, zar onda nije sramno da se reč prodaja čuje u našoj prestonici, u Carigradu? Zar ta prestonica da ne vodi računa o državi i narodu i njegovom državnom ponosu? Zar može da nađe opravdanja da čini ono što neće da čini seljak ni onda kad mu duša dođe u podgrlac, nego hoće to komače zemlje da ostavi svojim potomcima?

Protestujući protiv te sramne trgovine, mi bismo, mogli s ovog mesta podviknuti tim našim predstavnicima u Carigradu i drukčijim glasom, kao što to rade Bugari. Ali to, saglasićete se, ne treba da činimo jer naši protesti uvek treba da budu pokretani pobudama iskrenih Osmanlija, patriotizam kojih ni po čemu neće da bude manji od Osmanlija muhamedanskih. No naš protest treba da odjekne iz ovih razloga: prvo s toga što ako dopustimo prodaju Bosne i Hercegovine da tako olako prođe, sudbina tih naših zemalja neminovno očekuje i nas ovamo (burno odobravanje sa pljeskanjem).

Drugo, ostavljajući na stranu što je narod Bosne i Hercegovine krv krvi naše, (burni usklici: Živela Bosna i Hercegovina!) ostavljajući na stranu što su protiv aneksije i naša braća muhamedanci kojima je u načelu Šerif-efendija Arnautović iz Mostara, i koji su isto tako, pa još možda i veći rodoljubi nego mi, — da sve to ostavimo na stranu pa da računamo samo s faktom što su Austrijanci često govorili da je njihova granica sa našom državom čak iza Hadži Kurteševa Hana kod Mitrovice. A javna je tajna da ta naša kovarna komšinica ima težnju da tu granicu podlo pomera i dalje niz vardarske doline, dokle ne siđe u Solun.

Prirodno je da takva mogućna, sasvim mogućna budućnost naša može ne zabrinuti samo ljude koji su izgubili urođeno osećanje prema svojoj kući, prema svojoj rođenoj državi. I kad ovo uzmemo na um, onda naš glas treba jače da se čuje, tim pre što mi još ni danas ne znamo, niti možemo da razumemo motive naše vlade u Carigradu da taj korak učini.

Toga radi, odobravajući postupak našega Centralnoga Odbora što je odmah protestvovao protivu aneksije Bosne i Hercegovine kao i načina proglasa bugarske samostalnosti, ja mislim da bi, gospodo poslanici, bilo sasvim umesno kad bismo ovlastili predsedništvo naše Skupštine da saopšti našoj vladi u Carigradu kao god i državnome Parlamentu ovaku rezoluciju: "Srpska Narodna Skupština, kao predstavnik svekolikoga srpskoga naroda u Otomanskoj Imperiji, sakupljena u Skoplju, veoma žali što se vlada rešila na korak pregovaranja sa Austrijom o prodaji Bosne i Hercegovine. Srpski narod u svima krajevima naše države, gde god ga ima, nikada i ni u jednom trenutku ne može i neće se saglasiti sa takvim jednim aktom vlade, ako bi se on ostvario. Srpski narod iz sviju krajeva naše otadžbine, isključivo u želji da se više ne krnji njegova zemlja. t. j. Otomanska Imperija, duboko protestuje protiv aneksije Bosne i Hercegovine i protivu prodaje istih zemalja, a gotov je i svoje živote dati na odbranu narodnih prava i svoje države."

(Burni i oduševljeni usklici: Živela Bosna i Hercegovina!)

Dimitrije Zindović: —- Dopustite, gospodo, i meni kao narodnom poslaniku iz Sandžaka da progovorim nekoliko reči, kako bismo dobili što lepšu sliku o prilikama u našem narodu.

Narod je sa najvećim oduševljenjem prihvatio našu narodnu organizaciju. Ja ovo govorim o prijepoljskoj kazi. Organizacija je izvedena u svima selima potpuno, i mi smo potpuno organizovani čekali na izbore narodnih poslanika za državni Parlamenat u Carigradu. Interesovanje naroda za izbore narodnih poslanika bilo je veliko. I na sam dan izbora učešće naroda bilo je ogromno. Sva lica, koja su imala da glasaju, bez obzira na doba starosti došla su na biralište. Bilo je, gospodo, slučajeva da su bolesnike donosili na nosilima, bilo je slučajeva da su slepe dovodili na glasanje; (burni usklici: Živeli!) i samo tome zahvaljujući mi smo uspeli da u prijepoljskoj kazi dobijemo 7, a muslomani 4 poverenika. U pljevljanskom sandžaku muslimani su dobili 17, a mi 14 poverenika. Ja verujem da smo mi mogli da dobijemo tamo još koga poverenika samo da se malo bolje radilo i da je naš birački odbor tamo bio malo agilniji, a tako isto da smo imali tamo za činovnike i naše ljude, kao što su Turci imali. Tako isto mi smo pisali Centralnom Odboru, da naš narod ieće ni u kom slučaju da glasa za kandidata druge narodnosti, na što smo dobili odgovor od Odbora: da je naš kandidat za poslanika g. Šantrić, i naši su poverenici imali da glasaju za g. Šantrića. I vlast jednoga dana pozove poverenike da glasaju, i kad ih je pozvala, dvojica nisu htela da dođu. Ona je onda zvala ostalu petoricu, ali i oni su kazali biračkom odboru, da ne mogu glasati zato što im vlast nije htela da da mandate, i tako su oni otišli kućama, pošto nisu glasali. Mi smo se žalili tamošnjem kajmakamu na ovakav postupak vlasti, ali je to ostalo bez uspeha. Istina dolazila je neka komisija iz Pljevalja da nas izmiri, ali na našu štetu. Turci su tražili da im mi damo jednoga noverenika, od onih naših pet, pa pošto su videli da naši poverenici neće u opšte da glasaju dok se svi ne puste na glasanje, to nam oni nisu ni dopustili. Mi smo se protiv toga žalili Centralnom Odboru a i Valijatu. Da bi smo se spremili za nove izbore, mi smo sazvali naš narodni zbor na kome su bili prisutni članovi našeg nadzornog odbora, kao i članovi medžlisi-idare, i onda je rešeno da svi naši poverenici dadu ostavke u slučaju da se naš dosadašnji rad ne prizna. Tim smo hteli da nateramo vlast, da nam prizna i onu dvojicu poverenika, da i njima izda mandate; ali to nije ništa pomoglo. Istina je, da nas je Centralni Odbor izvestio kako je ministarstvo unutrašnjih dela izdalo naredbu da se izvrše izbori, ali vlast nije htela da da mazbate našim poverenicima.

Za ovim je izdat proglas, da će naši poverenici da glasaju za poslanika Vasfi beja, što je izazvalo veliko negodovanje u narodu. Naš je narod mislio, da će da glasa samo za Srbina, te je na taj glas nastalo ogorčenje u narodu. U tome je g. Šantrić poslao nama ostavku, kojom se odriče kandidature poslaničke u korist Vasfi beja. Tada dolazi i g. Prelić, kao član našeg Centralnog Odbora, sa jednim članom mladoturskog komiteta "Jedinstvo i Napredak", i oni su nam objasnili kako stoji naša stvar ovde. Mi smo onda dali reč, da ćemo da glasamo za Vasfi beja, ali pod uslovom, da Turci dadu onoj našoj dvojici poverenika mandate. Naši su svim silama radili da izdejstvuju da naši poverenici dobiju mandate, ali nisu mogli posgići uspeha čak ni onda kada se svuda znalo da su naši noverenici tvrdo rešeni da glasaju za Vasfi beja.

Što neki napadaju Centralni Odbor zbog ovoga, ja mogu da kažem, da on nije ni malo kriv u ovoj stvari. O samom radu Centralnog Odbora neću da govorim, jer je vreme skupoceno. Svaki gospodo, koji radi nešto, pa bio on trgovac, zanatlija, seljak ili ma šta on mora i da greši, pa tako i naš Centralni Odbor mogao je da greši. Ali kad uzmemo šta je on za ovo kratko vreme učinio, s obzirom na okolnosti u kojima je učinio, ja računam da su uspesi njegovi kudi kamo pretežniji od grešaka, i imajući sve to u vidu, ja mogu biti potpuno zadovoljan sa radom Centralnog Odbora, zahvaljujem mu na dosadanjem trudu i radu i izjavljujem mu potpuno poverenje.

(Živo odobravanje. Burni usklici: Živeli članovi Centralnog Odbora!)

Rista M. Skakaljević: — Gospodo poslanici, pred nama je izveštaj Središnog Odbora Srpske Organizacije o njegovom radu od onoga dana, kada mu je konferencija srp. prvaka, održata ovde u mesecu avgustu prošle godine, poverila da do sastanka Narodne Skupštine rukovodi poslovima našega naroda. Mada su dosadašnji govornici rekli u glavnome sve što se imalo reći o političkom delu ovoga izveštaja, ja molim Narodnu Skupštinu da i mene sasluša u toliko pre, što ću ja, kako mi izgleda, biti poslednji koji će govoriti o ovom delu izveštaja.

Pre nego što počnem da govorim o samom izveštaju, hoću da kažem nekoliko reči o sazivu letošnje konferencije i sastavu Cen. Odbora. Zameralo se i zamera sazivačima letošnje konferencije, da pri sazivu iste nisu vodili računa o izvesnim krajevima i ličnostima. U ovome ide se i dalje, pa se veli da su sazivači učinili to sa izvesnom zadnjom namerom. I ako i sam nalazim da su sazivači te konferencije trebali biti obazriviji, ja, ipak, ne delim mišljenje da su se u ovome poslu rukovodili kakvim zadnjim namerama. Ali, zamerajući sazivačima što su bili neobazrivi, ja ne mogu a da ne osudim sve one koji su zbog toga stvorili rascep među nama baš onda, kada smo se, više nego ikad trebali javiti kao jedna nerazdvojna celina.

Gospodo poslanici, prihvatajući vlast iz ruku konferencije, Centralni je Odbor u onom vanrednom vremenu i onim vanrednim prilikama učinio sve što se moglo učiniti, da se Srbi u Otom. Imperiji grupišu, kako bi grupisani mogli da posvršavaju one poslove, koji su neophodno potrebni za dalji rad.

Polazeći od sasvim pravilnog gledišta, koje gledište, u ostalom, deli i ceo srpski narod u Otomanskoj Imperiji, da samo slobodna i ustavna Turska može pružiti svima svojim narodima, pa i srpskom, uslove za svestrani razvitak njihov, Centralni je Odbor, prirodno, obratio naročitu pažnju na one događaje, koji su išli u korist ili na štetu ustavnog režima u našoj otadžbini, pomažući prve, a starajući se da suzbije druge. U ovome poslu naš se Centralni Odbor najviše zalagao da se nezakonitosti, koje su činjene našim saplemenicima i bile u suprotnosti sa osnovnim odredbama Ustava, što pre i što radikalnije otklone ostavljajući brigu o održanju celokupnog Ustava Mladoturcima, kao tvorcima njegovim, i tražeći od ovih izvesne dopune u njihovom demokratskom programu, i neke naročite obaveze, a sve u cilju što boljeg osiguranja naše budućnosti. Ja se, gospodo, potpuno slažem s tim, što je Cmtralni Odbor tako shvatio svoju dužnost i ja mu za to odajem svoju hvalu. Ali se ne slažem sa gospodom iz Centralnog Odbora odnosno onoga dela njihovog izveštaja gde kažu, da su tvorci novog stanja energičnim merama, koje su u društvu sa svima radnicima na preobražaju Turske preduzeli, uspeli da suzbiju reakciju u njoj. Meni se, gospodo, čini, da gospoda iz Centralnog Odbora i suviše optimistički gledaju na današnju situaciju, jer ako iko, mi Srbi dobro znamo, da današnja situacija nije ni iz daleka takva, kakva izgleda našem Centralnom Odboru. Ne, gospodo, reakcija nije još suzbijena, zbog čega nam baš valja pomagati i to najenergičnije sve one elemente u našoj domovini, koji se budu zalagali da se ona potpuno suzbije. Idući u ovim pitanjima ruku pod ruku sa Mladoturcima ne treba da zaboravimo da mi kao Srbi imamo i svojih specijalnih interesa, koje nam valja zadovoljiti. U pitanjima, pak, ove vrste valja nam biti veoma obazrivim, jer nije nemoguće, čak je sasvim verovatno, da će se Mladoturci jednoga dana hteti iščauriti u Velikoturke (čuje se: Tako je!) Sam fakat, da državne vlasti i dan danas upotrebljuju za naš narod naziv "Rum", mesto jedino pravilnog naziva "Srbin", dovoljno nam jasno kaže, da već i danas ima kod Turaka prohteva sličnih onima kod Madžara, te nam je prva i najveća dužnost, da takvim prohtevima stajemo na put. Mi treba da objavimo svima, pa i Mladoturcima, da ni po koju cenu nećemo dopustiti da pod firmom ustavnosti i demokratije ostvaruju na naš račun svoje velikoturske ideje i da tražimo da nam se prvo i pre svega zagarantuje naše narodno ime.

Gospodo poslanici, u ovome delu svoga izveštaja Centralni Odbor govori i o izborima poslanika za državni Parlamenat, razume se u koliko se to odnosi na izbore u kojima smo i mi učestvovali. Neki od gospode predgovornika okrivljuje Centralni Odbor što u pljevaljskom sandžaku nije izabran naš kandidat, već kandidat muslimanski. Međutim, iz onoga što smo o ovome čuli od neke gospode poslanika iz tih krajeva, krivica što u Pljevljima nije izabran naš kandidat nije do Centralnog Odbora, jer je on učinio sve što se moglo učiniti, da taj mandat osigura našem kandidatu. Pa do koga je onda krivica, kad smo mi, i kod ovako nepravičnog grupisanja izbornih jedinica, imali ravno polovinu poverenika? Po mome uverenju ovakav rezultat izbora u Pljevljima posledica je političkik prilika što su nastale aneksijom Bosne i Hercegovine. U novoj političkoj situaciji stvorenoj aneksijom dveju srpskih zemalja Turci su mnogo polagali na to, da zastupnik iz tog, Bosni i Hercegovini pograničnog sandžaka, bude muslimanin a ne hrišćanin, te i kad bi broj naših poverenika bio čak i veći od broja muslimanskih poverenika a ne ravan, moje je mišljenje da bi vlasti učinile sve, samo da naš kandidat ne bude izabran. Zbog svega ovoga mislim da nije pravo osuđivati Centralni Odbor što u Pljevljima nije izabran Srbin za poslanika. Naprotiv, ja mislim da mu valja čestitati, što je našao načina da u tome sandžaku bude izabran sporazumni kandidat, našav u Vasfi beju za to vrlo podesnog čoveka.

Dokle se za izbor u Pljevima nema šta, po mome mišljenju, prebaciti Centralnom Odboru, dotle rad njegov u pitanju izbora prizrenskog poslanika nije bez zamerke. Ne mislim da ga osuđujem za neuspeh u izboru prizrenskog poslanika, jer je meni najbolje poznato koliko je bilo teško, upravo nemoguće, u tome uspeti, ali ne mogu a da mu ne zamerim što nije toj stvari malo veću pažnju poklonio. Koliko je Centralni Odbor malo računa vodio o izboru u Prizrenu najbolje se vidi iz toga, što je svoje izaslanike poslao tek u oči samoga izbora i što nije znao ni za dan izbora, a da već ne govorim o tome, da nije ništa radio da i mladoturski odbor „Jedinstvo i Napredak" pošlje tamo jednog svog izaslanika radi agitovanja u korist sporazumne liste. U vezi sa pitanjem o izboru poslanika za državni Parlamenat hoću, gospodo poslanici, da kažem nekoliko reči o samim ličnostima, koji kao naši izabranici zasedavaju u carigradskom Parlamentu. Čast i poštovanje svima izabranim poslanicima, ali je moje duboko uverenje, da je Cen. Odbor pogrešio, što nije za naše poslanike u državnom Parlamentu kandidovao ljude koji bi, kako svojim poznavanjem opštih prilika u Turskoj, tako i dobrim poznavanjem naših specijalnih interesa, bili zgodniji za ta mesta. Gospodo poslanici, Centralni Odbor u ovom političkom delu svoga izveštaja govori o onim nasilničkim delima, koja su izvršena u mesecu septembru prošle godine, a koja su onako duboko potresla sve ustavnom režimu istinski odane Osmanlije, jer Austrija, gospodo, proglasom aneksije Bosne i Hercegovine nije htela da se samo dočepa ovih dveju srp. zemalja, nego je težila i da upropasti novi režim u Turskoj, kako bi i od sada, kao i do sada, mogla no njoj baratati i činiti šta hoće (Tako je!). Zbog toga, gospodo, dužnost je sviju Osmanlija, naročito nas Srba, da ne dopustimo da cvet srp. naroda dođe u ruke ove verolomne i jezuitske Austrije (Viču: Dole Austrija!). Austrija, gospodo, želi da postane balkanska zemlja, s toga je i u interesu ostalih Balkanaca, da svima sredstvima spreče dolazak na naše poluostrvo te avangarde nemačkog prodiranja na Istok, jer će samo time osigurati opstanak svojih država. A ovo se, gospodo poslanici, može postići samo tako, ako balkanske države stvore jedan iskren sporazum. Centralni Odbor sasvim pravilno shvata današnju situaciju na Balkanu, kad veli, da je u rukama Turske sudbina toga godinama očekivanog balkanskog sporazuma.

Da bi, pak, taj sporazum bio što solidniji, Turska treba, ma i po cenu izvesnih neznatnih žrtava, da otrgne od uticaja sila koje se javljaju kao nepomirljivi neprijatelji balkanske slobode one balkanske države, koje se po sili okolnosti nalaze u ma kakvoj zavisnosti od tih sila. (Živo odobravanje).

U vezi sa političkim delom izveštaja našeg Centralnog Odbora čast mi je, najzad, predložiti vam sledeću rezoluciju i molim vas da je saslušate. (Čita rezoluciju).

REZOLUCIJA O POLITIČKIM PRILIKAMA DONETA NA V REDOVNOM SASTANKU

Saslušavši izveštaj privremenog Centralnog Odbora o političkim prilikama u našoj otadžbini, Narodna Skupština Srba Osmanlija održana u Skoplju, odobrava rad Privremenog Odbora u korist srpskog naroda od zavođenja Ustava do danas i izjavljuje želju:

• 1.) da se ustavno stanje u kome srpski narod u Otomanskoj Imperiji gleda jednu garantiju za razvitak svoj i zajedničke otadžbine učvrsti energično merama preduzetim kako protivu težnji reakcionarnih elemenata, tako i protivu raznih nezakonitosti i ispada nasrtljivih pojedinaca na slobodu i ravnopravnost građana;

• 2.) da se Ustav revidira u smislu demokratskih zahteva istaknutih u Solunu na konferencijama između predstavnika odbora „Jedinstvo i Napredak" i naših izaslanika;

• 3.) da se preduzmu mere te da pojedine lokalne vlasti definitivno stanu upotrebljavati naziv Srbii mesto nepravednog naziva „rum", kada se bude ticalo Srba Osmanlija, te da se tako izvede primena one ustavne odredbe o priznanju naše narodnosti;

• 4.) da se najenergičnije osudi aneksija Bosne i Hercegovine i prisvajanje Istočne Rumelije kao dela koja, rušeći jedan međunarodni ugovor, remete celokupnost naše otadžbine, koju srpski narod smatra kao bitni uslov za razvitak i napredak sviju narodnosti u Turskoj; i

• 5.) da se prijateljstvo sa balkanskim narodima utvrdi i time stvori čvrsta osnova za slobodno razvijanje njihovo.

IZVEŠTAJ O CRKVENO-ŠKOLSKIM PRILIKAMA

Vi i sami znate, gospodo narodni predstavnici, sa kakvim velikim, nesavladljivim teškoćama ima da se bori naš narod zbog nesređenih crkveno-školskih odnosa svojih. Iz ma kog kraja da ste došli ovamo imali ste prilike da učastvujete u zapletima svake vrste usled toga, što ni odnosi naše crkve prema Patrijaršiji, ni prava naših Mitropolita prema vlastima nisu jasno obeležena. Još i više. I onde gde su jasno obeleženi ti odnosi, gde su prava neosporna, imamo mi uvek nekih neprilika, jer se mi Srbi bacamo stalno u neke izuzetke. Vi što iz Bitolja dolazite znate za zaplete, koji su potekli i na žalost još traju zbog veleško-debarskog pitanja, kičevske crkve i metoha prilepskog, — sve pitanja koja su otvorena prosto usled partizanskog držanja grčkih crkvenih vlasti, kojima smo mi potčinjeni. Vi poslanici iz raško-prizrenske eparhije osetili ste sve teškoće nepravednog držanja turskih vlasti prema jednom neospornom pravu našeg Mitropolita odnosno postavljanja učitelja i potvrđivanja učiteljskih svedodžaba. Vi najposle iz skopskog sandžaka znage šta sve naš seljak ima da izdrži u borbi za priznanje njegovih učitelja i sveštenika, koje vlasti ganjaju samo zato, što jedna nesavremena odredba pojedina sela označava za egzarhiska, i ako se sela nazivaju i hoće da budu srpska.

Srpski narod u Turskoj ima, u pogledu na crkveno-školske odnose svoje, najnesrećniji položaj. Na sve strane nas potiskuju i gnjave, odriču nam i nacionalno ime naše i prava da imamo svoje škole i crkve u onom smislu, u kome to imaju druge narodnosti. Naša crkvena prava nisu ničim ni određena, a kamo li još da su zaštićena. U našoj otadžbini, međutim, na tim je pravima od vajkada počivalo pribiranje sviju narodnosti i nesumnjivo je da će ona i u novoj Turskoj imati još za dugo velikog značaja svoga. Član 11. današnjeg Ustava izrikom veli, da će država i na dalje čuvati povlastice date raznim verskim udruženjima. Te povlastice uživaju u Turskoj, na osnovu organizacije svojih crkava, bez malo sve narodnosti sem nas Srba. Privilegije, kojima treba da se mi koristimo, u stvari su privilegije vaseljenske Patrijaršije. Ali dok na jednoj strani Patrijaršija iskorišćuje te privilegije na našu štetu, a samo da bi ojačala grčki živalj u Turskoj, dotle na drugoj turske vlasti same prosto odriču našim Mitropolitima prava, koja su priznata svima patrijaršijskim Mitropolitima.

Izmenom prilika u našoj otadžbini od zavođenja Ustava, položaj naš u izgledu crkveno školskih prava naših, nije se ni malo popravio. Isti oni crkveni sukobi koji su u starom režimu sprečavali pravilno razvijanje našeg naroda, još i danas traju. I mi moramo odmah da istaknemo da se vlasti u suvremenoj ustavnoj Turskoj nisu pokazale ni malo pristupačnije našim opravdanim zahtevima no što su bile vlasti starog režima.

Za srpski narod u Turskoj postoje nerešena tri krupna pitanja, koja su povod velikim zapletima tako da često, vrlo često, zbog njihovog nerešavanja i sva Ustavom zagarantovana politička prava našega življa postaju iluzorna.

U raško-prizrenskoj eparhiji traje i pod novim režimom borba oko potvrde učiteljskih svedodžaba. Borba nije nova, ona se kad žešće, kad blaže vodi već nekoliko godina.

Kao što je poznato 1891. još veliki vezir je naročitom okružnicom potvrdio privilegije Mitropolitima patrijaršijskim, na osnovu kojih, za otvaranje škola u svojim eparhijama, ne moraju tražiti nikakvu dozvolu od turskih vlasti. Mitropolit patrijaršijski na osnovu svojih privilegija otvara školu sasvim po svome nahođenju, a dužan je samo da izvesti vlast, da je otvorio školu. Tu njegovu prijavu vlast prima k znanju, o čemu ga izveštava aktom — rusatname. Posle tako dobivenog rusatnamea Mitropolit, sve isključivo na osnovu svoje nadležnosti, koja potiče iz patrijaršijskmh privilegija, određuje sam učitelja i izdaje mu učiteljsko uverenje, snabdeveno mitropolitskim potpisom i pečatom. Na osnovu tako izdatog uverenja, učitelj ima prava da radi u školi. Mitropolit je samo dužan da u početku svake školske godine prijavljuje Valijatu spisak učitelja u svojoj eparhiji, a lokalne vlasti mogu samo kontrolisati: da li su učitelji snabdeveni potrebnim uverenjima od strane nadležnog Mitropolita. Na tu se kontrolu svodi intervencija turskih vlasti u pitanju o učiteljskim svedodžbama.

Te su uredbe o otvaranju škola i potvrđivanju učitelja u opšte, a zasnovane su na privilegijama, koje uživaju svi patrijaršijski Mitropoliti. Turske vlasti, koje te privilegije priznaju svima grčkim Mitropolitima, odriču ih poodavno već Mitropolitima srpskim. One traže, da se školska uverenja srpskih učitelja šalju na potvrdu prosvetnom odeljenju u vilajetu, muarifatu i već godinama kažnjavaju učitelje i zatvaraju škole zbog toga što se taj nezakoniti zahtev ne isnunjava.

U cilju da odbrane to držanje prema srpskim Mitropolitima vlasti tvrde, da se stanovništvo ovih krajeva odreklo preko naročitih deputacija, poslatih u Carigrad tih mitropolitskih privilegija u vremenu, kad je tražilo, da mu se mesgo grčkih postave srpski Mitropoliti. Ostavljajući na stranu, što od tog odricanja nema bar vidljivih tragova, niti se u ovim krajevima ko god seća deputacija slatih u tom cilju u Carigrad, pitanje je: da li se privilegije patrijaršijske mogu i smeju uništavati izjavama pojedinih deputacija? Privilegije su zasnovane na naročitim vladarskim beratima, od kojih su neki stotinama godina stari i nije moguće da su izjave pojedinih opština dovoljne za ukidanje njihovo u ovom ili onom kraju. U ostalom to ukidanje, ako je bilo delimično, lokalno, moralo je ipak da bude na osnovu nekog fermana sultanovog, a takvog fermana nema.

Kako je da je, vlasti su sa najvećom žestinom od nekoliko godina na ovamo tražile primenu onih naredaba o potvrđivanju svedodžaba. Prošle godine zbog te naredbe bilo je većina škola zatvoreno, a veliki broj učitelja bačen u okove. I tek se je, zahvaljujući utvrđivanju Ustava, prestalo za kratko vreme sa tim ganjanjima potpuno nevinih ljudi. Ali već danas stižu ponova otuda glasovi, da se škole na sve strane zatvaraju, i da su mnogobrojni učitelji već osuđeni, a drugi dovedeni pred sud.

Središni Odbor Srpske Organizacije stao je u ovome pitanju odmah na gledište: da patrijaršijske privilegije moraju da se prostiru na sve patrijaršijske Mitropolite podjednako, da je i nepravo i nezakonito srpske Mitropolite od njih izuzimati. Narodna Skupština u Carigradu može sve privilegije, pa i tu o otvaranju škola i potvrđivanju učitelja ukinuti. Ali dok postoji 11. član Ustava, koji te pravilegije garantuje, one moraju imati važnost za celu Tursku i ne smeju, ako se neće namerno Srbi da zapostavljaju, da izostanu ni u ovim krajevima, u kojima mi živimo. Stojeći na tome gledištu, Središni je Odbor učinio nekoliko predstavki i odboru »Jedinstvo i Napredak« i nadležnima u Carigradu, moleći ih da narede, da se to pitanje ne pokreće ponova, već da se dopusti rad učiteljima na osnovu potvrda, koje je Mitropolit izdao. Na Narodnoj Skupštini u Carigradu je da donese rešenje da li će patrijaršijske privilegije u opšte postojati i da li se od njih smeju i da li se trebaju izuzimati srpski Mitropoliti. Dok Skupština ne donese to rešenje, nezakonito je te privilegije rušiti naredbama pojedinih ministara. Moramo na žalost da konstatujemo, da u ovome pitanju nije postignut nikakav rezultat i da se ganjanje učitelja u gornjim krajevima produžava.

Ostavkom veleško-debarskog Mitropolita Polikarpa pokrenuto je od strane samoga naroda te eparhije pre dve godine pitanje veleško-debarsko, koje još nije rešeno. Narod toga kraja molio je Patrijaršiju da na mesto Polikarpa postavi za Mitropolita Srbina, pošto je sav živalj koji ispoveda pravoslavlje i veran je Patrijaršiji čisto srpski. U celoj toj eparhiji nema ni 80 grčkih kuća, dok srpskih ima preko 4 hiljade. Ali i ako je ova srazmera grčkoga prema srpskom življu u toj eparhiji bila dobro poznata i Patrijaršiji, ipak je ona za Mitropolita veleško-debarskog postavila Grka, dotadanjeg vladiku u Dojranu, Partenija, koji se dotle naročito isticao svojom netrpeljivošću prema Srbima. Narod ozlojeđen što Patrijaršija o njegovim pravednim zahtevima nije vodila računa, nije hteo primiti Partenija i priređivao mu je demonstracije gde god se on makao. Ni sveštenici ni učitelji toga kraja ne priznaju Partenija za svoga starešinu, i tako se tu stvorio jedan vrlo neprirodan odnos, koji na prvom mestu škodi jako ugledu same pravoslavne crkve. Partenije, netrpeljiv n ozlojeđen nepomirljivim držanjem naroda, čini što može da se osveti, no zato su mu sredstva i suviše slaba. On sedi u Velesu, prima neku pomoć iz Carigrada, ali sa narodom ne opšti, niti se narod ma za šta više njemu obraća.

U pregovorima, koje je Središni Odbor u Solunu vodio sa odborom »Jedinstvo i Napredak« u cilju sporazuma, pokrenuto je bilo i ovo veleško-debarsko pitanje. Izaslanici odbora "Jedinstvo m Napredak" priznali su potpunu opravdanost naših zahteva i obećali, da će i to pitanje istaći na dnevni red, kad bude u opšte govora o patrijaršijskim privilegijama i njihovom odnosu prema nama. Sasvim druge prirode je spor, koji srpski živalj vodi sa lokalnim turskim vlastima oko škola i crkava u selima, koja su se posle 1903. godine vratila na našu stranu.

Prema uredbi, koja je 1903. godine donesena, nije dopušten prelaz sela patrijaršijskih u egzarhijska, niti egzarhijskih u patrijaršijska. Utvrđeno je da će sela zadržati učitelje i sveštenike, koje su dotle imali. Stvoren je tako zvani status kvo od 1903. godine i selima koja su se posle te godine oglasila za patrijaršijska ili egzarhijska nije prnznavat taj prelaz. Činjen je jedan izuzetak sa selima, koja bi zajedno sa svojim sveštenikom prešla na drugu stranu. Njima je prelaz priznavat i ona su mogla i kod vlasti da čmne predstavke na osnovu toga prelaza, mogla su da se zvanično oglase kao nova patrijaršijska ili nova egzarhijska sela. Izuzimajući te dosta retke slučajeve, svaki drugi prelaz istina nije bio zabranjivan, ali nije bio ni priznavan. I nesumnjivo je da je ta uredba naročito nama Srbima mnogo naškodila. Pod pritiskom bugarskog terora mnoga srpska sela morala su da pređu pre 1903. godine na bugarsku stranu. Kada su ona docnije, okuražena svojom sopstvenom organizacijom, pokušala da pređu opet Srbima, vlasti im taj prelazak nisu priznavale i ona su ostajala i bez svoga učitelja i bez svoga sveštenika.

Stanje se u nekoliko izmenilo posle proglašenja Ustava. Istina da nije bilo jednakog držanja kod sviju kajmakama u tome pogledu. Negde su vlasti same povraćale sveštenike koje su sela oterala, a negde su otvarale i crkve u korist nove, a negde u korist stare crkvene uredbe seoske. Ali u glavnom nastupila je kod vlasti neka tolerancija. Smatralo se da je najpametnije ostaviti slobodnu utakmicu među selima i propagandama. S pravom preovlađivalo je mišljenje, da su sela u novom stanju slobodna da se sama opredele i tako je nastupilo neko zatišje u tome suviše složenom pitanju. Sela su uzela sebi učitelje i sveštenike, koji su im se dopadali, i rad na prosvetnom i crkvenom polju započeo je ubrzanom snagom.

To držanje izgleda da je od jednom prestalo dolaskom Hilmi-paše za ministra unutrašnjih dela. Iz pojedinih kaza žale nam se, da vlasti ponova primenjuju u svoj strogosti odredbu od 1903. godine, prave velike teškoće i učiteljima i sveštenicima. One traže da se u mnogim selima kumanovske i palanačke kaze, koja su se posle 1903. god. povratila Srbima, crkve opet zatvore i da se uzmu bugarski sveštenici. Svi razlozi naših upravitelja i namesnika, da se ustavno stanje ne može složiti sa tim primoravanjem sela, da pripadaju Bugarima, kad se ona izjavljuju za Srbe, ostali su bezuspešni.

Hilmi-paša bez sumnje ima u vidu još uvek, da je odredba od 1903. godine donesena u sporazumu sa civilnim agentima i da se može tek u sporazumu s njima i ukinuti. Vrlo je moguće čak, da je on izdao naredbu da se ta odredba ponova strogo primenjuje samo zato što je jedan ili drugi agenat to zahtevao. Nama se međutim čini da je ta vrlo lepa delikatnost Hilmi-pašina u ovoj prilici suvišna. Ustavno stanje izmenilo je mnoge odnose, naročito one koji su počivali na uzajamnoj divljačkoj borbi pojedinih narodnosti i vera. I Velike Sile same su odmah povukle svoje oficire, pa i civilnim agentima dale neodređeno odsustvo, hoteći time, jasno je, da istaknu, kako im je stalo da se novo stanje bez uticaja stranog razvija u duhu slobode i ustavnosti. Ispoljavajući tako jasno to svoje poverenje u novo stanje, Velike Sile svakako ne mogu želeti, da se održava jedna odredba iz starog režima, koja je u suštoj suprotnosti sa osnovnim pojmovima o slobodi i jednakosti. Primoravati i u ustavnom režimu sela da budu bugarska, kad ona žele da su srpska ili obratno, značilo bi ne samo rušiti osnove novog stanja, već i namerno izazivati otpor i nerede, koji mu ni malo ne mogu biti povoljni.

Naša je organizacija preko srpskih poslanika u Carigradu protestvovala kod Hilmi paše zbog naredbe o ponovnom zavođenju u život odredbe od 1903. godine. Kako je Skupština Narodna na okupu ona će se bez sumnje odmah morati baviti i tim pitanjem, jer će ga naši poslanici pokrenuti. Odredba od 1903. godine ne može opstati jer je u suprotnosti sa duhom ustavnosti, sa pojmom o slobodi savesti. Na vlastima je da pronađu i formulišu neku novu odredbu, neki modus vivendi, koji će i tu slobodu savesti zajemčiti i sprečiti nasilna primoravanja za prelaz sela na jednu ili drugu stranu. Velike Sile svakako ne mogu imati ništa protivu toga, jer je i njima na prvom mestu stalo da se novo stanje održi i učvrsti. Odredba od 1903. godine svakako nije sredstvo za to. Kao što se iz ovog pregleda vidi crkveno-školske prilike za srpski narod nisu se ni nosle proglašenja Ustava popravile. Odnosi i prema Patrijaršiji i prema vlastima ostali su isti, a ti odnosi stalno su na uštrb naših crkveno-školskih uredaba. Bez sumnje Narodna Skupština u Carigradu nije još imala mogućnosti da se bavi ni jednim pitanjem, koje bi zadiralo u crkveno-školske odnose u našoj otadžbini. Prema tome nije moguće ni zahtevati, da se načela tih odnosa menjaju, da se postavljaju neke nove osnove za crkvenu i školsku organizaciju. U programu mladoturskog odbora predviđeno je mnogo što šta, što se na tu organizaciju odnosi. Ali za izvođenje programa mladoturskog, koji je i naša organizacija prihvatila, trebaće čak i onda, ako ono ne bude nailazilo na kakve naročite teškoće od strane reakcionarnih elemenata, mnogo godina napornog rada. Za sve to vreme mi Srbi morali bismo ostati u ovom nezgodnom noložaju, koji nam crkveno-školske uredbe remeti i sav rad na nacionaliom usavršavanju osporava. Koristeći se svojim crkvenim i školskim privilegijama, druge narodnosti će moći u ustavnoj Turskoj izvojevati sebi položaje, koji će biti opasni za našu nacionalnu egzistenciju. Prirodno je, dakle, da smo mi ozbiljno zabrinuti za te naše crkveno-školske odnose. I kako se zahtevi naši u pogledu tih odnosa ne tiču ni malo osnova današnje crkvene i školske organizacije, već imaju za cilj samo, da se postigne pravednija primena odredaba, koje već postoje, to je ispunjavanje njihovo lako i ne zavisi od zakonodavnog tela, već od administrativnih vlasti. Mi ne tražimo nikakva nova prava za nas, ne tražimo da se u današnjim prilikama i nama daju kakve osobite privilegije, već tražimo da se one privilegije, koje već postoje, pravednije primenjuju, da se mi iz njih ne isključujemo. Srbi ne smeju da budu izuzetak u današnjoj Turskoj, ne smeju da budu pastorčad, kada su svojim ponašem i radom pokazali i dokazali da umeju podnositi najteže žrtve za dobro zajedničke otadžbine. Osnivajući svoje zahteve na Ustavu, koji proklamuje potpunu slobodu i jednakost, mi ih saobražavamo potpuno načelima, koja i danas upravljaju odnosima u crkvi i školi u Turskoj. Ako novo stanje hoće potpuno da zasluži ime ustavnoga stanja, ono mora o našim zahtevima da povede računa.

GOVORI NARODNIH POSLANIKA O CRKVENO-ŠKOLSKIM PRILIKAMA

Rista Cvetković: — Ja ću, gospodo, da kažem samo nekoliko reči o tome, o čemu su i mnoga gospoda govorila, kako bi trebalo da se i mi koristimo patrijaršijskim privilegijama. Ja ću samo nekoliko reči površno da kažem, a ostalo ću da ostavim g. g. ostalim govornicima. Naš drug g. Jovan Ćirković reče nam kako mu je pre 18 godina tadašnji Mitropolit grčki, Metodije potvrdio svedodžbu kao tadašnjem učitelju, i tu su mu potvrdu uvažile turske vlasti. Za tim se u izveštaju Centralnog Odbora spominje da je Veliki Vezir 1891. god. izdao jednu okružnicu odnosno tih patrijaršijskih privilegija. Ja mislim, da to nije okružnica Velikog Vezira, nego da je to irada, kojom se dopunjuju privilegije patrijaršiske, jer nama je svima poznato da su i za najsitnije stvari u ovom pogledu potrebne bile sultanove irade.

Od početka našega rada na otvaranju škola u sva tri vilajeta državne vlasti omalovažavale su primenjivanje patrijar. privelegije na naše škole, te su zbog toga naše škole bile podvrgnute potpuno članu 129. prosvetnog zakona, koji je izdao ministarski savet u Carigradu, a patrijaršijske privilegije ostale su isključivo za grčke škole. Usled toga su i nastale one poznate nesuglasice između državnih vlasti i našeg Raško-Prizrenskog Mitropolita. Ovakvim postupkom državnih vlasti išlo se na to, da se sve škole hususi-mehteb, privatne, podvrgnu uticaju državne vlasti, pa prema tome vremenom i grčke škole. To je sve, gospodo, istina. Mi to i iz iskustva znamo. Jer uvek, kad god je koja školska dozvola izlazila u bitoljskom vilajetu bar meni je to poznato, uvek je napominjato — učitelju ili muteveliji, da grčki Mitropolit nema prava da se u srpske škole meša. Da vam napomenem jedan nrimer iz novijeg doba. Za vreme otvaranje naše škole u Debru školska vlast, znajući naše odnose sa Veleško-Debarskim Mitropolitom, kategorički mi je rekla, kako Mitropolit grčki nema prava da se meša u srpske školske poslove, niti pak njegove naredbe imaju važnosti za srpske škole, i kad god smo imali što da tražimo, obraćali smo se vlastima sa svojim zahtevima. Na taj način nikako se nismo mogli koristiti patrijaršijskim privilegijama. Što se tiče pomoći o kojoj su više njih govorili od Patrijaršije, mi se tome apsolutno ne možemo nadati, jer ona vodi isključivo grčku politiku. A da s njom prekinemo, kao što je jedan od gospode predgovornika napomenuo, ne sećam se koji beše — nije moguće, niti pak može biti u sadašnjim prilikama.

Ovom prilikom hoću da kažem dve tri reči i odnosno Ustava, jer su neka gospoda kazali, da imamo garantije u Ustavu za našu stvar. Gospodo, u našoj otadžbini Ustav je stupio u život 10. jula prošle godine, i potpuno su njime zagarantovane slobode svima građanima, bilo političke, ekonomske, prosvetne i t d. Ali i pored svega toga valja znati, da je taj Ustav još i sada mrtvo slovo na hartiji, jer svaka njegova odredba treba da bude zagarantovana još i naročitim zakonskim propisom, a taj zakonski propis treba da prođe kroz Parlamenat u Carigradu, i tek kad taj zakon stupi u život, mi ćemo moći sa punim n neospornim pravom da se pozivamo na naša prava po Ustavu. Sve dotle mi ćemo imati teškoća, kao što ih i sada imamo Treba, gospodo, da imamo na umu i to, da se državne vlasti i njeni organi rukovode i dan danji još onim zakonom iz prošlosti. A za sve ovo imao sam prilike da se uverim tu skoro kad sam bio zajedno sa g. Đirkovićem kod bitoljskog valije povodom prilepskih manastira i kičevske crkve. Valija nam je odgovorio, kako će nam ovakvo stanje ostati sve dotle dok Parlamenat u Carigradu ne donese nov zakon na osnovici Ustava. Zato, gospodo, imajući sve ovo u vidu, ne treba da budemo tako žučni te da se ljutimo i krivimo državne vlasti za nepravde koje nam se čine, jer ni sami organi vlasti ne znaju još kako da se rukovode. Ovom prilikom, gospodo, skrećem vam pažnju i na to, što ovde u našoj sredini ne vidimo ni jednog starešine naših manastira, naročito referenta manastira Hilendara, te naše svetinje iz prošlosti! Mišljenja sam da je bilo potrebno prisustvo hilendarskog referenta, jer je to čovek koji je najviše posvećen u sve naše manastire i od koga bismo svi mi imali mnogo bogatog saznanja po manastirskim stvarima. Jer, kao što vam je poznato, Hilendar je tako reći jedini naš manastir, koji je svedok naše stare kulture, a ja verujem da će on biti od veoma velikog značaja i za našu buduću kulturu. Eto zato je bilo neophodno potrebno da bude zastupljen na ovoj skupštini i Hilendar u licu svoga referenta. Ovo sam smatrao za dužnost da izjavim i u nadi sam da će ostala g. g. govornici mnogo opširnije o tome govoriti.

Jovan Ćirković: — Gospodo, posle ovako lepog govora moga druga g. Riste Cvetkovića meni je malo šta ostalo da kažem. Biću kratak.

Iz izveštaja Centralnog Odbora meni izgleda da se je on mnogo više za patrijaršijske privilegije zauzeo, nego li što to Patrijaršija svojim postupcima prema nama zaslužuje. Jer, gospodo, ta Patrijaršija sa tim i tolikim njenim silnim privilegijama — nikad nije ni najmanju zaštitu htela ukazati našoj crkvi ili narodnoj stvari, već se uvek maćijski prema Srbima Osmanlijama ponašala. I od kud sad toliko zauzimanje za njene privilegije, kad mi od istih nikakvu korist ne samo što nemamo, već teško da ćemo ikada i imati! Nema ni jednog od vas tu, a da vam nije poznato na šta Sveta Patrijaršija cilja i da joj je vrlo malo stalo do toga da bude vaseljenska. Jako žalim što mi pri ruci nisu izvesna dokumenta, te bih nepobitnim faktima utvrdio gornja svoja tvrđenja, a time javno ispoljio tesnogrudost današnje »vaseljenske« Patrijaršije — ili kako se rado ona naziva, Velike Crkve. No, opet ću se postarati da jasnim i vama svima dobro poznatim događajima svoj navod utvrdim. Mi iz bitoljskog vilajeta najviše razloga imamo da se na Patrijaršiju žalimo, jer kod vere ostajemo bez nje, kod crkve bez crkve, a kod popa bez popa — čemu je kriva nacionalna netrpeljivost onih, koji su na čelu svete Velike Crkve.

U pitanju kičevske crkve Patrijaršija je potvrdila koliko ljubavi pokazuje da joj je stalo do toga da ostane vaseljenska. Crkvu kičevsku pravili su Srbi Kičevčani, što se može utvrditi pored toga što to ućumat i deca u Kičevu znaju — i natpisima na samim crkvenim zidovima, gde je jasno napisano ko je i kad crkvu pravio.

U toj crkvi od vajkada se slovenski služi, pa čak i pop koji se računa kao grčki, a koji je rodom iz Kičeva i Srbin je — služi slovenski. Ali onoj desetorici doseljenih Cincara dućandžija to ne bi pravo, te svojim intrigama, a pomoću Patrijaršije, ali ne pomoću, već isključivo po njenoj naredbi dobiše desnu pevnicu za grčko pojanje. Badava je srpski narod svoja prava na tu crkvu dokazivao, pa čak posle i fizičku snagu u odbranu svojih prava upotrebljavao -— Patrijaršija je ostala pri svome i nije htela da čuje za žalbe Srba Kičevčana. Docnije Cincari kruševski zažele da u crkvi ne služe srpski sveštenici, te se i toj njihovoj želji Patrijaršija odazove i argosira oba srpska sveštenika u Kičevu, a posle i ostale popove koji su tu služili, te je nastalo takvo zamešateljstvo da se sada ne zna koji je argosiran a koji nije — kako u crkvi ne bi mogli služiti, pa i ako ovi popovi nisu nikakvu kanonsku krivicu imali — sem tu što su Srbi. Narod se morao obratiti sudu i tu tražiti versku zaštitu, jer je video da se nema čemu od Patrijaršije nadati.

Posle suđenja i dugog parničenja ostalo je da se služi naizmence — ali dolaskom zloglasnog Partenija za Mitropolita debarskog — ovaj raznim smicalicama uspe ge se crkva zatvori, a posle kratkog vremena na zauzimanje Patrijarašje Grcima preda. Još se vodn spor oko crkve i nada je da će pravda ipak pobediti. U ostalom narod će svoja prava umeti zaštititi i neće dopustiti da mu tuđin imovinu njegovu otimlje.

Još je gore ponašanje Patrijaršije u pitanju prilepskog paraklisa. Deset puta se gore ophodila prema ovoj srpskoj bogomolji nego li što su to bugaromani prilepski činili, i jednom prilikom jedan ugledan bugaraš rekao mi je: »Dokle god se ovako prema vama Patrijaršija ponaša dotle nemamo mi potrebe da energičnije mere preduzmemo, jer nam ona, goneći vas, čini usluge neocenjive« Srbi iz Prilepa nebrojeno puta obraćali su se Mitropolitu bitoljskom, pa i Patrijaršiji i molili je da im otvori paraklis, ali je to uvek ostajao vapijući glas u pustinji. Ljudi su terani iz Mitropolije, a njihove molbe u Patrijaršiji su cepane i nikad nikakav odgovor nisu dobijali, sem što im je po neki put pelagoniski Joakim podvikivao: »Idite u grčku crkvu i slušajte službu«, a kad su mu naši odgovarali da ne razumeju grčki — oi im je odgovarao: »to je Božiji jezik«.

Molio je čak i ućumat grčkog Mitropolita Joakima da zadovolji pravedne zahteve Srba, ali badava. Najposle Hilendar otvori metoh i u njemu paraklis, te su pobožni Srbi tamo na molitvu išli. Ovo je toliko razdražilo fanatika Joakima — da je predao takrir i tražio od vlasti da se paraklis zatvori, što i bi, ali posle energičnog zahteva narodnog ponovo vlasti dopuste narodu da se tu Bogu moli. Sinod patrijaršiski u malo što ne baci anatemu na ceo srpski narod i jedva se ustavi pa starešini metoha arhimandritu Guguševiću, koga javno u bitoljskoj crkvi proglasi za odmetnika, pa mu tu pročita i argosuk. I dan danju Patrijaršija ne priznaje taj paraklis i sve čini da ga zatvori.

Držanje Patrijaršije u popljenju tujinokaskog popa Veljka za svaku je osudu. Pop Veljko je zapopljen za skopsku eparhiju, ali na molbu naroda iz kičevske okoline, pa i mitropolitskog namesnika iz Kičeva, koji se kao Grk računa, Gospodin Mitropolit Vićentije otpusti iz svoje eparhije popa Veljka, koji dođe u svoje mesto rođenja gde ga narod za paroha zadrža. Doznavši za ovo od naroda srpskog u toj eparhiji nepriznati Mitropolit Partenije — optuži G. Vićentija Patrijaršiji, koja ga kazni ukorom. Sad mi baš zgodno dođe da uporedim i da vam predočim sa koliko se jednakosti i pravičnosti Patrijaršija ophodi prema Mitropolitima koji su grčke, a koji srpske narodnosti. Pre tri godine debar-veleški Mitropolit Gosp. Polikarp zapopio je nekog Atanasa Sofudisa za grčkog popa u Kočanima i tamo ga Grcima sa svojim pismom za paroha uputio, pa i ako Kočane ne spada u njegovu, već u skopsku eparhiju. Kad su se na ovo žalili iz skopske eparhije, onda je iz Patrijarišje dobiven neki utešitelan akt, kako je to učinjeno pogreškom i da će se to u buduće izbegavati, a Mitropolit Polikarp, mesto ukora dobio je pohvalnicu. I zar ovo nije drsko gaženje kanona Svete Velike Crkve, i zar ovakvo ponašanje Patrijaršije nije za svaku osudu? Mitropolita Vićentija kazniti ukorom zato što nije učinio nikakav kanonski prestup, ali je zato po narodnosti Srbin, a sva mu je krivica što ga je tužio Mitropolit Grk, koji je naturen Eparhiji, koja ga ni danas, ne priznaje, a pohvaliti Mitropolita Polikarpa zato što je protivu kanona Velike Crkve zapopio i u tuđu eparhiju uputio čoveka, bez znanja zakonitog Mitropolita te eparhije, zar to ne znači: nagradili su Polikarpa zato što je Grk i što je učinio uslugu grčkoj stvari i opštini — i onda vas molim sme li se Patrijaršija hvaliti svojom nepristrasnošću?!

Prilikom parničenja za manastire zrški i slepčanski predstavnik Patrijaršije u licu Mitropolita Joakima pokazao je toliku ravnodušnost da su se tome čak i naši protivnici bugaromani, koji na te manastire nasrću da ih otmu — čudili. Na molbu okolnih sela da im pomoć ukaže — uvek su nečovečno odbijani.

Parnica oko tih manastira i danas se vodi, ali tu nema nikakva udela Patrijaršija niti pak njeni organi, nego se zato muče ono četrdeset čistih srpskih sela koja su u okolini tih manastira, koji će spora nema pobediti bugaraše, kojih na osam sati daljine od manastira nigde nema.

Nadam se da će u ovom novom stanju pravda pomoći, te će i Srbi Osmanlije sačuvati ovu svoju od vajkada imovinu, koja je alem kamen srpskog obeležja u prilepskoj okolini.

U Ohridu i Kruševu Srbi su bez bogomolje, a tako isto i u Bitolju. Zabadava su se prvi u više prilika obraćali Mitropolitu prespansko-ohridskom, kao i samoj Patrijaršiji uvek su dobijali nepovoljan odgovor, pa je to tako i danas. Bitoljčanima pak ne da na to ni misliti, a kamo li da pokuša neko zadovoljenje dati im. Dolazak ma i na kratko boravljenje kakvog srpskog sveštenika u Bitolj — toliko razdraži predstavnika Patrijaršije da se smiri tek onda, kad ovome leđa vidi.

U Ohridu i Kruševu imaju prazne crkve u kojima se ne služi i to: u Ohridu dve, a u Kruševu jedna. I kad su Srbi zatražili da im se u tim mestima ustupi po jedna bogomolja, jer su i oni meštani, pa kad su sve narodnosti zadovoljene onda i oni da budu — znate li da su kao najveće protivnike u tim svojim zahtevima Grke (patrijaršiske) Mitropolite imali — i da su ovi poslednji ruku pod ruku sa bugaromanima složno radili samo da osujete srpski uspeh.

Pri otvaranju srpske škole u Resnu najveću nam je opoziciju vodio pelagoniski Mitropolit Joakim, ali bez uspeha. Ta eto danas pred očima sviju nas — zar u Ferizoviću nasilno, a protivu volje kanonskog Mitropolita G. Nićifora ne drži grčkog popa, pa i ako te parohije — tamo i nema.

U pitanju podizanja zvona na crkvama u Bitoljskom vilajetu posle proglasa Ustava — nigde grčki Mitropoliti, jer ne znam zašto da ih drukčije zovem — nisu ukazali potrebnu potporu srpskim crkvama — pa i ako su za to moljeni, te zbog »musafata« i danas ima na mnogim srpskim crkvama murleisanih zvona, koja ne smeju srpsku pravoslavnu pastvu na molitvu pozivati.

Ja vas molim, gospodo poslanici, da mi dopustite da nekoliko reči progovorim i o mitropolitskom pitanju u debarsko-veleškoj eparhiji, tim pre, što ima ljudi, koji se ne ustežu neistinu u tom pitanju iznositi, a ima i takvih koji su tvrdili da je jedna grupa ljudi naterala Mitropolita Polikarpa da ostavku da samo da bi mogla svoga čoveka za Mitropolita proturiti. Znajući na koju se grupu cilja — ja mislim da ti ljudi nikad nisu mogli imati većma svojega Mitropolita od gospodina Polikarpa, te je apsurd misliti da su ga na ostavku oni naterali. Mitropolita Polikarpa na ostavku primorale su razne okolnosti, a naročito šovinizam onih iz Patrijaršije. Od njega se tražilo da stvori Grke onde gde ih nema i gde ih apsolutno nikad nije bilo. Od njega su tražili da otvori u Gornjoj Reci, u neposrednoj blizini Gostivara, grčke škole, što on i pored sve svoje dobre volje nije mogao postići, pa i ako je za to dovoljno energije uložio. Svaki se vara ko misli da Mitropolit Polikarp nije dobar Grk, naprotiv on je i fanatik, ali šta je mogao učiniti u jednoj eparhiji koja broji preko 4500 srpskih domova, kad nema ni 25 jelino-vlaških kuća i to samo u Velesu, jer Cincari kičevski iz prespanske eparhije rodom su. Na naredbu Mitropolita Joakima, koji se računa kao šef grčke propagande u bitoljskom vilajetu, Polikarp je morao požuriti sa otvaranjem grčkih škola, ali kad je i poslednji pokušaj njegov propao i kad je izvestio pelagoniskog Mitropolita da od otvaranja škola ne može ništa biti — ovaj se toliko okomi na Palikarpa, te ga optuži Patrijaršiji kako je potkupljen od Srba i da nije ispravan Jelin. Šovinistička Patrijaršija nije znala drugo ništa učiniti sem što je jednim aktom ukorila Polikarpa — kako dopušta da se po crkvama srpskim u Gornjoj Reci služi: »Sloveno-Glagolušče« — ili kako ga tako nekako nazvaše. Badava se od one bede Polikarp branio i tvrdio da mu nije moguće zbog srpskog otpora grčki Jezik po crkvama uvući — Patrijaršija je ostala pri datom ukoru, što je Mitropolita Polikarpa toliko razdražilo da je s mesta podneo ostavku, i Patrijaršija, jedva dočekavši, odmah mu je uvaži. Badava su Srbi savetovali gosp. Polikarpa da ostavku trgne on je ostao pri svome govoreći: »Eto ustupam mesto drugome boljem Grku, pa da vidimo šta će on u ovoj eparhiji bolje Patrijaršiji koristiti«. Istinu moram reći: narod je jako žalio za Mitropolitom Polikarpom, jer ga je on zbilja uvek dostojno i kad je god to trebalo pravo očinski štitio i u svakoj mu se prilici nalazio. Patrijaršija je znala da Mitropolit Polikarp dobro stoji u eparhiji i da ga narod ceni, te je zato i požurila sa usvajanjem ostavke, pošto se drži načela: da ne treba ni u čemu zadovoljiti pastvu srpske narodnosti. Odmah posle ostavke Polikarpove Srbi iz eparhije izjavili su da neće primiti Grka Mitropolita i o tome izvestili kako Patrijaršiju tako i najveću državnu vlast. Mesto da Velika Crkva ode putem kanonskim i da zadovolji pravedne zahteve srpske pastve iz debarsko-veleške eparhije — ona baš za inat toj pastvi izabere za Mitropolita dojranskog episkopa Partenija jednog od najvećih srboždera među grčkim Mitropolitima. Naravno da Partenija nije eparhija ni do danas priznala, a neće ga — poznavajući narod iz te eparhije — uveren sam nikad ni priznati. Naprotiv, Partenije je tako skandalozno u Kičevu dočekan od strane naroda srpskog da se u Kičevu nije mogao obresti već je glavom bez obzira strugnuo. Dakle kao što vidite ovo je jedini razlog zašto je Mitropolit Polikarp ostavku dao, a drugo nikako. Pitanje mitropolitsko u debarsko-veleškoj eparhiji još nije rešeno i neće biti rešeno sve dok se narod ne zadovolji, a narod se zadovoljava samo sa postavljanjem Srbina za Mitropolita. Od svoga zahteva neće odustati, kao što nisu odustala ni njihova braća iz skopske i raško-prizrenske eparhije. Srbi u toj eparhiji svesni su svoga prava i oni pojimaju svoju dužnost — te će — uveravam vas — do kraja u ovoj borbi istrajati i pobediti. Eto, gospodo, iz navedenih primera kao i iz mitropolitskog pitanja, možete videti kakvom se dobru imamo od ovakvog ponašanja Patrijaršije i njenih zastupnika nadati. Narod lepo kaže: »U se i u svoje kljuse.« Može n dalje Patrijaršija svoju pakosnu žuč na Srbe Osmanlije izlivati, ali će to ovima za nauk poslužiti, jer je krajnje vreme da srpski narod promisli i tu živu ranu sa srpskog crkvenog tela počne jednom lečiti, a rana će biti isceljena tek onda kad Srbin dobije svoju samostalnu crkvu, koju je pre imao, a kojoj treba da i sada težimo i svu snagu da napregnemo te da samostalnost srpske crkve što pre izvojujemo. Mi zato imamo pravo i niko nam ga ne može osporiti, a najmanje carigradska Patrijaršija, koja je svojim radom postala čisto šovinistička, grčka, a nikako vaseljenska.

Jedan od predgovornika napomenu kako bi trebalo selima — upravo reći narodu — ostaviti da sam kaže i da se izjasni kojoj narodnosti pripada. I ako ceo svet zna da je ovo srpski narod, ipak se slažem sa poštovanim predgovornikom, a naročito treba težiti da se ukine ono zlokobno status quo od 1903. god. Postupak državne vlasti u palanačkoj kazi zbilja nije za odobravanje, ali ja sa zadovoljstvom mogu ovde izjaviti da takvih primera nema kod nas, već naprotiv mi smo prilikom otvaranja nove škole u Vevčanima dobili neku vrstu satisfakcije, jer je prvi put u ovome vilajetu izdata rusatnama za srpsku školu koja glasi na Srb — milet, a ne na muteveliju, kao što je to do sada praktikovano.

Na zamerku jednog od predgovornika da naše osnovne škole ne daju onakav resultat, kakav bi trebalo da bude — reći ću: Specijalno što se tiče onih mesta dokle se revolucionarna organizacija prostirala — drukčije nije moglo ni biti, tim pre što u tim mestima celokupan posao spada na učitelja.

Gospodo, samo onaj koji zna rad našeg učiteljstva može sa puno prava odati priznanje tim mučenicima, od kojih se traži sve, a kojima se tako reći ne daje ništa. Ako je u selu potrebno da neko vrši dužnost starešine učitelj je, ako je kurira i to je njegovo. Treba li koga dočekati ili ispratiti ili u opšte ma kakav posao svršiti opet sve je na učitelju. Kad je trebalo uzeti pušku i braniti narod i njegova prava učitelj je, kad nastupa legalna borba i tu on prednjači, a šta se za sve to njemu čini? Odbijajući prekor od našeg učiteljstva, a zadržavajući pravo da o radu učitelja i učiteljskom pitanju govorim, kad dođe na dnevni red — reći ću, gospodo, ovo: da je učiteljstvo najsavestnije vršilo svoju dužnost i da mu se mora priznanje odati, jer to potpuno zaslužuje.

Potrebu gimnazija svi uviđamo. Ja bih bio za to da se pored trgovačke škole - poljoprivredne otvore još nekolike gimnazije, a naročito u mestima gde su to naši protivnici bugaromani učinili, a ta su mesta u bitolj. vilajetu: Prilep, Kičevo, Debar i Ohrid. Otvaranjem nižih razreda gimnazije u ovim mestima dali bismo prilike našoj omladini da proširi znanje stečeno u osnovnoj školi. Završujući govor o crkveno prosvetnom izveštaju Centralnog Odbora s najiskrenijim ubeđenjem odajem hvalu na radu Centralnom Odboru i slažem se sa njime, jer se držim one izreke: Lakše je kritikovatn nego li raditi. (Burno odobravanje sa usklicima živeo!)

REZOLUCIJA O CRKVENO-ŠKOLSKIM PRILIKAMA DONETA NA VI REDOVNOM SASTANKU

Srpska Narodna Skupština, držana u Skoplju, pošto je saslužala izveštaj Privrem. Centralnog Odbora o crkveno-školskim prilikama našega naroda i odobrila rad njegov u korist popravke tih prilika, izjavljuje želju:

• 1.) da se patrijaršijske privilegije, priznate grčkim Mitropolitima, bez ikakva ograničenja prostru i na srpske Mitropolite;

• 2.) da se u Narodnoj Skupštini u Carigradu povede reč o primeni patrijaršijskih privilegija na nas Srbe i u eparhijama gde nema Srba Mitropolita;

• 3.) da se u raško-prizrenskoj eparhiji prestane sa ganjanjem učitelja zbog potvrde svedodžaba, pošto je zahtev vlasti u pogledu tih potvrda neopravdan, jer je u suprotnosti sa povlasticama patrijaršijskim;

• 4.) da se zadovolji zahtev stanovništva u veleško-debarskoj eparhiji, koji je u isto vreme zahtev celog srpskog naroda u Turskoj i da se za Mitropolita te eparhije postavi Srbin pošto je i pravoslavno stanovništvo toga kraja isključivo srpsko;

• 5.) da se uredba od 1903. g. ukine i selima ostavi da se slobodno opredele da li će primiti srpskog ili bugarskog učitelja i sveštenika.

Novom Odboru stavlja se u dužnosg da preduzme mere da se ove želje Srpske Skupštine što pre ostvare.

Srpska Narodna Skupština u Skoplju pošto je saslušala razna mišljenja o tome šta bi valjalo uraditi u pogledu poboljšanja našeg crkveno-prosvetnog stanja, odlučila je da stavi u dužnost budućem Glav. Odboru:

• a.) da se najozbiljnije postara da se osnovna, srednjo-školska i stručna nastava stave na što solidnu osnovu;

• b.) da se naročitim pravilnicima uredi svešteničko i učiteljsko stanje; i

• v.) da se postara o osnivanju opšteg crkveno-školskog narodnog fonda.

Izvor

• [1] - Srpska demokratska liga u Otomanskoj carevini, Skoplje, 1908.

Vidi još

• Vojvode Srpske četničke organizacije 1903-1908.