Sreća usamljenosti
| Sreća usamljenosti Pisac: Svetislav Stefanović |
Bez krova ostah, kô beskućnik pravi
Po gradu idem pustom, zaspalome.
I nigde nikog na tom putu mome,
Ni žive duše da mi se pojave.
Prazno je sve do zvezda sitni’, bledi’.
Usamljen, prezren, gonjen, bez svog gnezda,
Bludim pod sjajem sitnih, bledih zvezda,
Što sjaju i kad niko ih ne gledi.
I dokle one sjaju sa svog trona,
Tiho i nemo i bez osećanja,
Dira me ta osamnost miliona
Njinih, i shvaćam sreću tihu, svetu
Što ja i za njih imam osećanja
Dok nosim dušu na krst razapetu.
Izvor
uredi- Petrović, B. 1971. Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 57: Pesnici 1. Novi Sad: Matica srpska, Srpska književna zadruga. str. 184.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetislav Stefanović, umro 1944, pre 80 godina.
|