Sreća i ljudi/4

PETA POJAVA

ČETVRTA POJAVA

MITA i PREĐAŠNjI

MITA (tiho govori i vrlo ponizno prilazi): Evo me, mladi gospodine!
ACA: E, čika-Mito, zar nisi ništa čuo? Mi smo sad, što se kaže, bogataši! Za nas je sad sitnica sto-dvesta dukata.
MITA: Da Bog dâ mladi gospodine!
ACA: I evo gde tražimo najlepši plac, na najboljem mestu, da zidamo najlepšu kuću. Ovo ćeš odneti časkom do redakcije «Dnevnika».
EVICA: Znaš, to je onamo...
MITA: Znam, kako ne bih znao!
ACA: Daj, majko, dva dinara! Ali, čika-Mito, samo brzo!
ROKSA (daje pare Miti): Kako, kako! Pohitaj da ko pre nas ne ugrabi.
MITA (pođe): Idem, idem odmah.
EVICA: Već, mi te nećemo zaboraviti.
ACA: Kako da zaboravimo! Daću ti odmah sto dinara, da se kao malo provedeš.
MITA (ponizno): Hvala vam, mladi gospodine! Meni je dosta što me gospodin Maksa primio pod svoj krov, da se pod starost ne potucam, a, već,što više...
ACA: Šta ti govoriš, čika-Mito?! Evo ti čak i priznanice. (Piše). „Daću Miti Mitroviću sto dinara, čim dobijem od države sto hiljada dinara. Aca Popović.» (Daje Miti hartiju). Evo, čika-Mito.
MITA (snebiva se): Nemojte, mladi gospodine! Nemojte. Ja sam čovek star, šta će meni toliki novac? (Uzdahne). Otkako mi je sin umro, ništa mi više ne treba...
ACA (prekida ga): Ded’... uzmi!
ROKSA i EVICA: Uzmi kad ti daje.
MITA (uzima hartiju): O, brate! (Pođe).
ACA: Samo brzo, a kad dođeš — (Setise). Ha! čekaj! (Mita zastaje). Znaš li gde je «Bela ruža»?
MITA: Znam, kako ne bih znao!
ACA: Vrlo dobro. Kad se vratiš, svrati i tamo i kaži neka pošlju raznih cilindara i rukavica... najfinijih košulja po modi, sa povraćenom kragnom... mašlija belih i onako... pa igle za mašne... sve... Jesi li zapamtio?
MITA: Jesam.
EVICA: A znaš li gde je «Bela mačka»?
MITA: Znam, kako ne bih znao!
EVICA: Otidni i tamo, pa kaži: neka pošlju bele svile za haljinu... za balsku haljinu; ali samo za balsku haljinu. Nemoj nešto prosto... ne volim ni da se blista. Reci ti samo: po najnovijoj modi! Pa svilene rukavice do lakata, sa osam dugmeta. Nek pošlju ženske šešire i najfinije amrele, ako ima lepeza od slonove kosti, a kaži: neću s ogledalcetom... Razume se, reći ćeš: za otmenu gospođicu.
ROKSA: I atlas zatvorene boje.
ACA: Reci i cvikere, ako ima... Donesi više, mogu i menjati.
MITA: Ama...
EVICA: Nemoj da zaboraviš i rukavice!
ACA: Pre svega cilindar.
ROKSA: Kaži i jednu kalemćarku.
MITA: Ama... (za se) sve sam zaboravio!
ACA: Sad pohitaj... prvo kod «Bele ruže».
EVICA: Pa kod «Bele mačke».
ROKSA: Pitaj imaju li bisera.
MITA (za se): Samo da mi se setiti svega! (Glasno). Odmah! Odmah! (Pođe).
EVICA (za njim): Reci: za jednu gospođicu.
MITA: Nemajte brige.
ROKSA: I za jednu gospođu.
ACA: Pazi, i jedan šapo-klak.
MITA: I to. (Za se). Ništa ne znam.(Ode).

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ilija Vukićević, umro 1899, pre 125 godina.