Sreća i ljudi/17

SEDAMNAESTA POJAVA

SEDAMNAESTA POJAVA

ACA, ZORKA i PREĐAŠNjI

ZORKA: Najnovije je to da gospodin Aca neće više da trguje.
EVICA: E!
ZORKA: Hoće od interesa da živi.
EVICA (pakosno): Divota! Odmah u zelenaše.
ROKSA: Naopako!
ACA: A, ne tako... Što manji interes, što manji. Dva do tri od sto.
EVICA: To ćemo da vidimo.
ROKSA: O tome ćemo se dogovoriti.
ACA: To će biti kako ja hoću.
EVICA: Ehe!
ROKSA: Ne, ne, sine... kako otac kaže, onako mora biti. Istina, on je star čovek, al’ on nikad neće mnogo da pogreši.
EVICA: I njegov je i loz.
ACA: Njegov?
ROKSA I EVICA: Sasvim!
ACA: Loz je moj... (Ljutito). I ako vi tako hoćete, ja idem... idem od kuće.
ROKSA (pljesne se): Bože moj, Aco sine!
EVICA: Braca, šta ti je?
ZORKA (tiho Evici): Ja odoh kući. (Evica je zadržava).
ACA (hoda ljutito): Svi me grdite.
ROKSA: Ko te grdi?
ACA: Svi me mrzite.
EVICA: Ko te mrzi?

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ilija Vukićević, umro 1899, pre 125 godina.