Srbija i Arbanija 2

←I. Predgovor

SRBIJA I ARBANIJA Pisac: Dimitrije Tucović

III. Autonomija Arbanije >>→

II. IZ ŽIVOTA ARBANASA

Postojbina i rasprostiranje

Postojbina Arbanasa je u glavnom jedan splet gorostasnih planina koje odvajaju plodne kotline Stare Srbije i Makedonije od Jadranskoga Mora. Ona se spušta na morsku obalu od Skadra na severu pa na jug do grčkoga naselja; ali taj relativno dugačak primorski pojas je ne samo uzak već i podbaran i malaričan. Najpovoljnije uslove za život pružaju mestimično proširene plodne doline Drima, Maće, Semene, Škumbije i Devola. Ali oblast planinskih klanaca sa omanjim rečnim lukama i ravninama je i danas prava postojbina arbanaskih plemena koja uporno čuvaju odnose i navike života davnašnjega porekla.

Preko toga planinskoga zemljišta prolazili su nekada vrlo važni putevi kulturnoga sveta, među kojima se naročito ističu na jugu Via Egnatia: Drač, Elbasan, Struga, Ohrid, Bitolj i dalje za Solun i Carigrad i na severu Via di Zenta, Zetski put, koji se od Skadra probijao dolinom Drima ka Prizrenu i dalje vodio u unutrašnjost Balkanskoga Poluostrva. Tragovi nekadašnjega značajnoga privrednoga i kulturnoga kretanja koje je teklo tim putevima i njihovim ograncima sačuvani su do danas u većinom porušenim utvrđenjima i još očuvanim monumentalnim mostovima; njih je puna Arbanija. Ali putevi su danas opusteli. Po malim zasutim stazama koje su mestimično teško prolazne jedva im se trag nazire. A dalje od njih desno i levo caruje tolika primitivnost života, kao da su se uticaji nekadašnjega kulturnoga kretanja zadržavali na prvim grebenima karsta kroz koji su se ti putevi s mukom probijali. Zar nam pre ciglih nekoliko godina jedan putnik po Severnoj Arbaniji ne veli u svojim beleškama kako je pucnjima iz revolvera »objavio seir na daleko što je prvi put noga Evropljaninova stupila na vrh Kunorin i što je prvi put Evropljanin gledao lurjanska jezera«? Kao da čujemo radostan glas ispitivača Centralne Afrike.

Sudbina ovih oblasti nerazdvojno je skopčana sa sudbinom Jadranskoga Mora. Dokle je Jadransko More, kao što ćemo docnije videti, bilo jedan veliki kanal kroz koji je tekao ceo ogromni saobraćaj Zapada sa Istokom, jadranska obala je u privrednom pogledu bila vrlo živa. Tragovi toga privredno-trgovinskoga života vide se u arbanaskim primorskim gradovima kao i na ponekim starim rudokopima. Skretanjem trgovinskoga saobraćaja sa Sredozemnoga Mora na Atlanski Okean, o čemu opširnije govorimo u trećoj glavi, pogođeno je celo Balkansko Poluostrvo, pa i Arbanija. U toku vremena luke Jadranskoga Mora gube stari značaj za svetski saobraćaj sa Carigradom i Istokom, usled toga i transverzalni putevi kroz Arbaniju, a unutrašnji saobraćaj na poluostrvu počinje usled mnogih političkih i privrednih promena gravitirati sve višo Solunu na jug i Srednjoj Evropi na sever. Ovamo, ka Solunu, okreće se i trgovina svih varoši pored Drima, od Korče do Peći, u kojima još živi stara trgovačko-zanatliska generacija koja je nekada radila isključivo sa Dračom, Krojom i Skadrom.

Tako je prirodna otsečenost arbanaske postojbine pojačana skoro apsolutnom kulturno-saobraćajnom isključenošću, a Turska, inače kruta za sprovođenje i obezbeđenje saobraćaja, samo se radovala što je ova plemena mogla skinuti s vrata, ostavljajući ih samima sebi, pljačci i međusobnom istrebljivanju.

Plemena su se namnožavala, uprkos besnenju krvne osvete, a u planinama i gudurama sa starim načinima rada hleba ne dostiže. Iz te teskobe Arbanasi su tražili izlaza i, kao što uvek u istoriji narodnih seoba biva, oni su se kretali tamo gde priroda pruža više sredstava za život, ka plodnim kotlinama Stare Srbije i Makedonije. Na ovu stranu ih je uostalom vodio i nov pravac saobraćaja, jer su danas varoši s ove strane Drima, snabdevane espahima preko Skoplja, Bitolja i Soluna, postale pijacama čak i onih arbanaskih plemena koja žive duboko u Arbaniji.

O tom prodiranju Arbanasa na istok u nas se mnogo pisalo, jer se jako ticalo srpskoga naselja u severozapadnim oblastima Turske. To je i danas glavno sredstvo kojim šovinistička štampa izaziva kod srpskoga naroda mržnju prema »divljim« Arnautima, prikrivajući kao guja nokte divljaštva koja je srpska vojska prema njima počinila. Koliko je samo suza proliveno što je istorisko Kosovo preplavljeno Arnautima. Oni su prošli i dalje i opasali staru srpsku granicu, u velikom broju su nađeni u novooslobođenim okruzima i, nažalost, iz njih najureni, da u toliko bude jači arnautski pojas oko granice; spuštali su se i u Makedoniju, jako proželi tetovsku kotlinu i sišli na Vardar; sa severozapada su opasali Skoplje.

Mi se ne možemo ovde upuštati u pitanje: u koliko je proređenost srpskoga elementa u ovim krajevima neposredan rezultat arnautske navale a u koliko je posledica opštega, utvrđenoga kretanja srpskoga naroda s juga na sever? Naseljavanje Šumadije je bez svake sumnje došlo raseljavanjem jugozapadnih krajeva. Istoriski je utvrđeno da se srpski živalj iz ovih krajeva povlačio u masama uz austrijske trupe, kada god su ove u 17. i 18. veku morale obustavljati svoja nadiranja na jug i povlačiti se. Naposletku, odakle su Srbi po Staroj Vojvodini i ko ih je i zbog čega preveo? Kada bi se o svemu tome i mnogo koječemu drugom htelo voditi računa, onda krvna osveta koju danas vlasnička Srbija prema Arbanasima propoveda i vrši ne bi bila ni toliko opravdana koliko ona na koju se Balkanicus i D-r Vladan zgrožavaju. Ako bi, uostalom, stajalo da je srpski elemenat prosto na prosto potisnut arbanaškim, zar bi to bio prvi slučaj u istoriji da navala nekih plemena čvršće organizacije ili drugih preimućstava potisne neki narod sa njegova ognjišta? Zar slovenska plemena nisu potisla starosedioce ovih zemalja sredstvima o kojima istorik nema ni malo lepo mišljenje? I zar, naposletku, nisu Turci potiskivali i njih i druge pokorene narode, pa ih uprkos toga zvanična Srbija smatra danas za najveće ljubimce svoje u novim krajevima?

Arbanasi su se rasprostrli na istok na račun Slovena, to je istina. Ali ispitivanje uzroka toga arbanaskoga prodiranja još manje daje za pravo osvetničkom držanju prema njima. Pre svega, na koji su način Arbanasi osvojili ove krajeve: potiskivanjem ili pretapanjem? Na kom su polju bili jači? Naravno da oni za pretapanje, za asimilaciju tuđega elementa nisu imali uslova, jer su kulturno stajali ispod svih suseda, pa čak i Crnogoraca. Prof. Cvijić je našao na Kosovu svega 140 poarbanašenih kuća! Arbanasi su se dakle nastanjivali na mestima koja su drugi silom ili milom napuštali, sa kojih su starinci otišli ili potisnuti. To napuštanje je, nema sumnje, nesnosnoga susedstva primitivnih, pljačkaških, neobuzdanih arnautskih plemena ili čak njihova gruba pritiska. Nesigurni sa imovinom, neobezbeđeni sa životom, sprečeni u slobodi rada i raspolaganja proizvodom svoga rada, starinci su se sa svojih ognjišta morali uklanjati.

S druge strane, česte migracije su odlika života u Turskoj uopšte, a ne samo u graničnim oblastima prema Arbanasima. A uzrok tako lakom i čestom seljakanju leži u begovskom sistemu privrede. Kao god što je stočarsko zanimanje Arbanaca osnov njihovoj lakoj pokretljivosti i nomadskim navikama, tako isto je feudalni sistem svojine zemlje bio glavni razlog što su se starinci toliko rešavali na seobu. Oni nisu bili vezani za ognjišta svojinom, najčvršćom vezom za koju se u društvu zna. Prema tome ispitivanje ovoga pitanja mora nas dovesti do uverenja: da je martinka »divljih« Arnauta u svakom pogledu nedovoljan razlog za objašnjenje procesa arbanaskoga ovlađivanja i prodiranja na istok, već da se taj proces vršio na osnovici ekonomskoga sistema koji je bio do današnjega dana realna podloga celukupnoga života u Turskoj.

U koliko su drugi uzroci tome pripomagali, kao napr. osećaj nesigurnosti i gruba sila, oni su ležali u sistemu vladavine u Turskoj, u opštoj anarhiji uprave i nezaštićenosti raje. Turski režim je gledao kroz prste kada Arbanasi vrše gruba nasilja prema hrišćanima, kao što ih je opet nemilosrdno kosio ako svojim postupcima povrede vlasničke interese režima. Nisu Arbanasi jedino pleme sa kojim je turski režim postupao kako mu je kada bilo potrebno. Takvi su i Kurdi, susedi Jermena.

Prodiranjem na istok arbanaski elemenat se ne samo jako izmešao sa srpskim naseljem, već je gotovo potpuno ovladao u nekim oblastima, kao što su Metohija i Peć, u kojima je do pre nekoliko vekova bilo političko i crkveno središte srpskoga naroda pod Turcima. Najlepši spomenici srpske srednjevekovne kulture nalaze se danas u sredini skoro isključivo arbanaskoga naroda. A ta mešavina živih ljudi i starih spomenika, koja je pri ograničenju Arbanije prema Srbiji dala toliko posla Londonskoj Konferenciji, postala je ukrštanjem dva pravca kulturnoga i narodnoga kretanja: prvi, stariji, za vreme trgovinskih veza srednjevekovne srpske države sa Jadranskim Morem, izazivao je prodiranje srpskoga naroda ka primorju, i mrtvi spomenici toga prodiranja nalaze se po celoj Severnoj Arbaniji; drugi, noviji, nastao je kao posledica povlačenja srpskoga naroda severoistočno, dublje u unutrašnjost i bliže severnoj granici. Stopu u stopu za tim povlačenjem nastupao je arbanaski elemenat.

U prvom periodu pobeđivala je politička i kulturna nadmoćnost srpskoga naroda, u drugom periodu pobeđivala je kulturna zaostalost i osamljenost arbanaskoga naroda u kojoj je plemenska organizacija bila sačuvala punu snagu. Turska ne samo da nije ništa učinila da Arbanase iz osamljenosti izvede i kulturnim merama pokuša uvesti u zajednički život, već je u suštini svoga sistema vladavine nosila sve uslove za konzerviranje arbanaske primitivnosti kao što je kočila razvitak u svakom drugom pogledu. To je sada, kada nema više turskoga režima, potrebno u toliko jače naglasiti što su vlasnički krugovi balkanskih državica, kao naslednici turske vlasti, već pošli putem ne naučnoga principa: da se sa promenom ustanova i uslova života menjaju i ljudi, već putem varvarskoga načela, kojim se čak ni Turska nije u tolikim razmerama služila: da su grobovi i vešala veći učitelj od novih ustanova.

Plemenska organizacija i krvna osveta

Prodiranje Arbanaca na istok je od velikoga istoriskoga značaja. Ono je odlučilo sudbinu srpskoga naroda u celoj oblasti na južnoj granici pređašnje Srbije. Ono je stvorilo onaj poznati arnautski pojas koji je vrlo verovatno mogao biti jedan od uzroka što naša narodna revolucija 1804 nije otišla dalje na jug, ali koji je u svakom slučaju sprečavao docnije uticanje života slobodne Srbije na potištene slovenske mase u Turskoj.

Ali to arbanasko prodiranje na istok upućuje nas da posumnjamo u čvrstinu plemenske organizacije društvenoga života kod njih. Naime, ono je posredan dokaz da se plemenska organizacija kod Arbanasa iživljava i da ne drži više svoje članove sigurno u ruci, jer ona nije više u stanju da zadovolji njihove životne potrebe.

U Severnoj Arbaniji društveni život Arbanasa vrši se još uvek u granicama plemena kojih po frateru Mihačeviću ima dvadeset i sedam.^[1] Istina kretanjem i iseljavanjem stanovništva ovih brda plemena su često puta teritorijalno rasturena, ali krvno srodstvo se i posle toga oseća. Krasnića ima napr. u prizrenskoj okolini, na Kosovu, u Ostrozubu, u đakovičkoj nahiji, pećskoj i beranskoj, u Malesijama i t. d.^[2] Ma da se Krasnići u svima tim krajevima drže svoga plemenskoga imena i srodstva, ma da se svi ti rastureni delovi jednoga plemena smatraju kao jednoplemenici ili arnautski kušerini, sasvim je prirodno što udaljavanje ovih ljudi sa njihove prvobitne plemenske baze slabi njihovu plemensku privrženost, postepeno gasi plemenske tradicije i stare navike života. Ako ti doseljenici dođu u krajeve u kojima su jaki drugi kulturni uticaji ili u kojima vlada državni zakon, kao što je to vardarska dolina, kod njih vrlo brzo plemensko srodstvo, plemenske navike života, krvna osveta i t. d. ustupaju mesta opštem zakonu i novom načinu života. Kada stranac putuje kroz te krajeve, teško će po načinu rada, obrađenosti zemlje i vođenju gazdinstva moći primetiti da ima kakve razlike između ovih arnautskih doseljenika i slovenskih starinaca.

Kod plemena koja su ostala na svojem plemenskom ognjištu, bilo cela ili glavnom masom, plemenska organizacija predstavlja još uvek jednu živu društvenu silu. Kod izvesnih plemena naći će se još i danas plemenske starešine koji uz pripomoć nekoliko starijih i viđenijih ljudi rukovode opštim poslovima plemena. Još uvek postoji plemenska organizacija sudske vlasti, bilo u vidu plećnije (starost), skupa dvanaestorice koji se biraju od slučaja do slučaja za rešenje krupnijih sporova, bilo u vidu sudova dobrih ljudi ili naročitih izabranih sudija. Za izbor ovih plemenskih funkcionera kao i za druge plemenske poslove služe narodni skupovi čije su odluke apsolutno obavezne. Ali kao najkarakterističnija manifestacija plemenskoga života kod Arbanasa postoji još uvek krvna osveta, od koje je, kao što Engels lepo veli, naša smrtna kazna samo civilizovana forma. »Za svoju bezbednost pojedinac se oslanjao na zaštitu plemena, i to je mogao činiti; ko njemu kakvo zlo učini, čini ga celom plemenu. Iz toga, iz krvnih veza plemena ponikla je obaveza krvne osvete, koja je kod Irokeza bila bezuslovno priznata. Ako član tuđega plemena ubije jednoplemenika, celo pleme ubijenoga bilo je obavezno na krvnu osvetu. Najpre se pokuša izmirenje; pleme ubice drži veće i čini plemenu ubijenoga predloge za izmirenje, obično nudeći izjave sažaljenja i velike poklone. Ako se oni prime, stvar je time svršena. U obrnutom slučaju povređeno pleme naimenuje jednoga ili više osvetnika koji su obavezni da ubicu gone i ubiju.«^[3]

Ma kako se mislilo o sadašnjem autoritetu ovih plemenskih ustanova prema članovima plemena i o sadašnjoj svežini starih plemenskih tradicija, nesumnjivo je da se plemena još i danas javljaju jedna prema drugima kao izvesna samostalna politička tela. Mnogi prirodni i društveni uzroci, karakter zemljišta, naseljavanje, oskudica u zemlji, seoba i t. d. uticali su da se ove zajednice krvnoga srodstva najrazličnije kombinuju sa regionalnim zajednicama koje vezuju mnogi važni lokalni interesi, zajednicama ljudi različnih plemena nastanjenih u jednoj oblasti, kao što su to barjaci i krene. Ali preko svih tih veza i interesa još uvek važi: što je iza okvira plemena tuđe je. U tim plemenskim okvirima Arbanasi nalaze najsigurnije zaštite, jer se još uvek celo pleme zalaže za svakoga jednoplemenika.

Ali i ako plemena u Severnoj Arbaniji predstavljaju jedna prema drugima zasebne »države« koje čuvaju svoje granice kao svetinju, i ako krvna osveta još uvek radi, ipak se mora priznati da je ekonomska podloga plemenskoga života i kod Arbanasa odavna iščezla. Pre svega zemlja više nije zajednička plemenska svojina. Izvršena je deoba zemlje, ali ta deoba još nije otišla do kraja. Kao zajednička svojina su još samo šume, i to ne uvek, ispaše, vode i t. d.; sva ostala ziratna zemlja svojina je zadruga koje su u Severnoj Arbaniji veoma razvijene. Kao tip jedne takve zadruge izneo nam je Marko Miljanov^[4] »nedijeljenu familiju« Jaka Matina iz Miridita koja »ima okolo stotine čeljadi, među kojima je okolo šezdeset vojnika pod oružjem«. Pet, deset, petnaest i dvadeset odraslih ljudi u kući su vrlo česta, upravo redovna pojava kod Arbanasa.

Bez obzira na veličinu ovih zadruga, sa deobom zemlje plemenska organizacija je izgubila osnov unutrašnjeg jedinstva i harmonije. Pojedine porodice su bile u mogućnosti da na račun drugih zahvate veći i bolji deo plemenske zemlje. A kako je — što je za raspadanje plemenskih organizacija naročito važno — novčana privreda svuda više ili manje prodrla, jače i bogatije zadruge su mogle svoje bogatstvo uvećavati prikupljivanjem zemlje, pljačkom, otmicom, trgovinom i svima drugim sredstvima kojima novčana privreda i proizvodnja espapa otvara širom vrata.

Kao što je prelaskom zemlje iz plemenske svojine u zadružnu i razvitkom novčane privrede razdruzgana istinska podloga unutrašnjega plemenskoga jedinstva, tako je i oskudica u zemlji i stešnjenost u severoarbanskim krševima natovarila plemenima na leđa stalnu borbu oko zemlje i plemenskih atara. U cvetu svoga razvitka plemenska organizacija pretpostavlja vrlo nerazvijenu proizvodnju i vrlo retku naseljenost u prostranoj oblasti. Dokle pleme ima na raspoloženju dovoljno nezauzete zemlje koja se sa namnožavanjem članova prosto zauzima i uvlači u obradu, dotle su svađe i borbe oko zemlje izlišne, dotle oskudica u zemlji ne uvlači pleme u stalne sukobe sa susednim plemenima, dotle i privatna zadružna svojina zemlje nije po jedinstvo plemenske organizacije tako opasna. I u tom pogledu je plemenska organizacija kod Arbanasa izgubila realnu podlogu.

Kako se to može objasniti? Plemenska organizacija izgubila ekonomsku podlogu, pa ipak se održava. Kako je to moguće?

Takve pojave za istoriju ljudskoga društva nisu ništa neobično. Organizacija ljudskoga društva, oblici zajedničkoga života upravo i idu za ekonomskim promenama, kao posledica istih, nikako obrnuto. A kako će se i kojom brzinom vršiti proces prilagođavanja oblika društvenoga života oblicima rada i proizvodnje, to sad zavisi od mnogih drugih istoriskih faktora.

U tom pogledu za arbanaska plemena je veoma karakteristično: prvo, što je sadašnja njihova postojbina isključivo krševita, planinska, besplodna oblast Severne Arbanije; drugo, što je ta oblast po prirodnoj otsečenosti i saobraćajnoj isključenosti možda najizolovanija stopa zemlje u Evropi. Eto na toj stopi zemlje plemena su se sačuvala i namnožavanjem uzajamno stešnjavala, osećajući tešku oskudicu u zemlji u toliko jače što su najbolje delove zemljišta u granicama plemena prigrabili pojedinci, istaknuti prvaci, poneki beg i bogate zadruge. Međutim okolina ove krševite postojbine i prema primorju i sa juga i od plodnih polja Makedonije i Stare Srbije na istoku bila je zauzeta velikim čiflucima čije granice su čuvali svim svojim autoritetom moćni begovi i državne vlasti. U granicama plemena dakle pojedinci nisu više imali obezbeđenu egzistenciju kao nekada, a svaki njihov pokušaj da nadu opstanka širenjem plemenskoga atara dovodio ih je u oštar sukob sa susedhim plemenima i državnim vlastima. Jedini rezultat svakoga takvoga pokušaja bio je povećanje broja svađa i neprijatelja.

U toj teskobi, kao u kakvoj krletci, nastao je nov život u plemenima i između njih. Pre svega apsolutno nepoverenje prema svakome. Svi putnici po Arbaniji saopštavaju sa koliko surevnjivosti ovi gorštaci bde nad integritetom svoga atara i sa koliko nepoverenja i sumnje predusreću svakoga stranca, bojeći se da nije došao da uzme nešto od njihovih brda! Borba oko granica i ispaša počela je da besni. Sa celim susedstvom u krvnoj osveti. Zatvoreni sa svih strana, pljačka je bila još jedini spas ovih gorštaka. I pljačka je postala njihovim glavnim izvorom života, a redovno zanimanje zasede, ucene putnika i trgovaca, otmica stoke, praćeni ubistvima i ubistvima za ubistva, dobro organizovani pljačkaški pohodi prema primorju ili u plodne krajeve na istoku. Sve nas to potseća na ono stanje u kome su se nalazila grčka plemena u doba propadanja plemenske organizacije i za koje Engels veli: »Stari rat plemena protiv plemena već izvrgnut u sistematsku hajdučiju na suvu i na moru za osvajanje stoke, roblja i blaga; ukratko bogatstvo se ceni i poštuje kao najveće dobro, a stara plemenska organizacija se zloupotrebljava za opravdanje nasilne otmice bogatstava«.

Čime se sada plemenska organizacija održava? Od kako je preovladala privatna svojina zemlje sa proizvodnjom espapa, članovi plemena su upućeni da gledaju svoje dobro samo u svom privatnom gazdinstvu, zajednički plemenski interes je sužen, unutrašnje plemensko jedinstvo razoreno. Od toga trenutka plemena se javljaju kao celine samo prema tuđim plemenima i prema susedstvu sa kojim su u stalnom neprijateljstvu i borbi. Plemenska organizacija se ne drži više na unutrašnjem plemenskom jedinstvu, već na stalnoj opasnosti spolja i neprekidnoj zategnutosti odnosa i borbi na svima stranama, borbi koja je zaista borba na život i smrt.

Ali iza ove plemenske zajednice i sadašnje krvne osvete kriju se sasvim drugi uslovi života. Ako je u cvetu plemenskoga života plemenska zajednica pružala svima članovima obezbeđen i jednak život, danas je svaki član zajednice uživao onoliko sigurnosti i ugodnosti u životu u koliko je bio veći sopstvenik. Ako je ranije borba sa tuđim plemenima bila u podjednakom interesu svih članova, danas je ona poglavito u interesu onih čiji je opstanak u plemenu osiguran, koji imaju stada za ispaše i zemlje za obradu. Ako je ta borba ranije vođena za zaštitu i nepovrednost plemenskoga zemljišta, danas se poglavito vodi zbog nedostatka zemljišta. Ako je krvna osveta ranije bila sredstvo da se zaštiti zajednički plemenski interes, danas se ona javlja kao posledica neprestanoga međusobnoga trenja koje ističe iz stešnjenosti i nemanja uslova za život, kao posledica nemanja zajedničkoga plemenskoga interesa, kao posledica dva velika zla: anarhije i bede. Narodna pesma veli: »Travu iju, pa se s nama biju«. Otuda je krvna osveta u mnogom prestala biti opšta javna plemenska stvar i uzela na sebe najopasniju anarhističku formu borbe svakoga protiv svakoga. Ima ljudi koji zbog dugovanja krvi probave vek na svojoj kuli, načičkanoj puškarnicama, kao što ima porodica u kojima se odrasla muška glava apsolutno ne drži.

Tom bednom stanju ovih gorštaka Turska je — čuvala stražu! Da bi plodne krajeve primorja i istoka zaštitila od njihove pljačke, ona je na izlazima iz klanaca postavljala vojničke posade, sprečavala svaki prolaz i zatvarala im pristup na pazare. Ukupna slika je sada ovakva: svaki pojedinac zarobljen u svojoj kuli krvnom osvetom, svako pleme zarobljeno neprijateljstvom susjednih plemena, a sva ukupno, cela Severna Arbanija, jedna prostrana tamnica na čijim kapijama stražare turski vojnici.

Ekonomske prilike

Arbanasi su čisto zemljoradnički narod sa stočarstvom kao daleko pretežnijom granom zanimanja. Sredstva za život oni dobijaju obradom zemlje a poglavito gajenjem stoke.

Kako u pogledu proizvodnosti tako u pogledu savršenstva oruđa i načina rada postoji velika razlika između zarobljenih severoarbanskih plemena i plodnih krajeva koje su Arbanasi kolonizirali ili onih na jugu, u primorju i oko reke Drima, Semene, Devola, Škumbije i Maće u njihovom donjem toku. Ta granica se upravo poklapa sa granicom čiflučkog sistema. Čifluci su pritisli sve one krajeve koji imaju dovoljno prirodnih uslova za rentabilan poljoprivredni rad; oni se prostiru do samih izlaza severoarbanskih klisura i klanaca a preko tih granica su vrlo retki, i što ih ima obično su svojina plemenskih dinasta, bogatijih ljudi ili katoličkih crkava i mitropolija.

Pod stegama plemenskih tradicija i pod nesnosnim teretom plemenskoga rata i krvne osvete, poljoprivredni rad se poglavito držao starih obiknutih oblika i načina koji stoje na stepenu najveće primitivnosti. Na putu kroz Arbaniju gledao sam vrlo često drvenu ralicu koja po samoj površini drlja, a mogu se proći čitavi krajevi a da se ne vidi drugog useva osim kukuruza. O značaju promene useva, ovde se izgleda, ništa ne zna. Ako ih zapitamo zašto ne seju druga žita osim kukuruza i mogu li ona da uspevaju, odgovaraju vam kako je tako taj svet naučio!

Glavno bogatstvo ovih ljudi bilo je nekada u stoci. Stoka je vrlo rđave rase. Koze su izgleda najrasprostranjenija domaća životinja ovih gorštaka. A malo, čupavo, žuto, divlje goveče, koje smo viđali u čoporima po arbanskim brdima, kao da je prvi potomak staroga izumrloga tura, rodonačelnika našega domaćega govečeta! Ali sa delenjem zemlje, prodiranjem novčane privrede i opštom nesigurnošću stoke je svakim danom sve manje. Stoka je postala glavni predmet trgovine; sa njom se Arbanas javlja na trgu; prodajom stoke dolazi do novca koji mu je potreban za kupnju žita, za plaćanje interesa i krvnice. A kako severoarbanski krševi ne mogu da pruže ni približno dovoljnu količinu žita za ishranu, novac je postao neminovno potreban za samo održanje života, i ovi gorštaci su se poglavito stokom i pljačkom branili od umiranja od gladi.

Pored javne nesigurnosti i opštega osiromašavanja glavni udar stočarstvu zadalo je zatvaranje izlaza na primorju i u ravnije i toplije predele. Pritisnuvši sve dobro zemljište begovski sistem je ostavio ovim gorštacima da se od plemena do plemena kolju oko svake gudure, svake planine, svakoga krša, pa makar on ne vredeo ni sto groša. On im je sve više zatvarao izlaze i stoci. A kako se stočno bogatstvo ovih krajeva, bogatih u pašama ali siromašnih u livadama, zasnivalo na tome što se stoka preko zime sjavi s planine u primorje i toplije predele, kao što to rade i Kucovlasi sa Pindosa i po Makedoniji, to je političko i privredno hapšenje ovih plemena u njihovim krševima i planinama upropastilo stočarstvo kao glavni izvor materijalnoga života.

Velika nasušna potreba za novcem, s jedne, i presušivanje izvora da se do novaca dođe, s druge strane, učinili su da se razvije besprimerno strašan zelenaški sistem. Po beleškama mnogih putnika lihva se kreće između 40 i 60 od sto. Varoši su postale centri te trgovine novcem; one su zadužile i velikim interesima porobile okolinu tako da ovi ubogi đavoli stalno snose svoje plodove rada u varoši, a iz njih se vraćaju praznih šaka.

Kakva se beda u tim »gnezdima slobode« zacarila naslikao je vrlo živo njihov najbolji poznavalac Marko Miljanov. O životu Kuča, crnogorskog plemena koje je u najtešnjem srodstvu sa arbanaskim plemenima i apsolutno na istom stupnju kulture i u istim prilikama, Marko Miljanov piše:

„Što su imali svoje zemlje i kuća po Nahiji i po Zeti, sve Turci prisvojiše. Pazare im zatvoriše. Svako oko Kuča zarati š-njima, jednako ko klanja ili se krsti. Tako i oni nikoga oko sebe nisu štedili: bili su, plenjivali, grabili, palili svakoga a nji' svako. Svaka ih je oskudica stješnjavala“.

„Tako kad im najveća muka od gladi dođe u zimu, kad nema nikakve zelene trave da se njome pomognu, brojili su kočanje kupusa u zgrade (gradine) da vide mogu li š-njime dočekat' proljeće, pa koji ne može s kupusom, on kopa korijenje od raznijeh trava (gomulice, kaćuna, visibabe) ili skida koru kunovu i t. d. Od kila, od kozalca i kunovije kora najviše su pravili ljeb. Bukova kora nije valjala, no su ispod nje strugali i jeli mazgu“.^[5]

Sasvim je razumljivo što ostali svet gladni Kuči nisu ostavljali da na miru uživa svoja dobra. Kuči su prosto zavisili od pljačke i zato su mrzeli mir i redovno stanje u kojima taj izvor života presane. Miljanov veli o tom:

„Pritiješnjeni mukama od gladi, Kuči su željeli boja, pa i kad ne bi ko nji' zadijeva, oni bi zadevicu tražili, teke da pljačkaju.... No koliko su god oni zli bili svakome, toliko je i njima svatko i tako su i' stjesnili, da su im i planinu neprijatelji pritisli da niđe nisu imali od svoje planine, no su ljetovali u Žijevo i Labednicu, đe su ljudi zaboravili svoju muku, gledajući kako se životinja muči od gladi i žeđi“ (str. 109).

Toj bedi ovih plemena odgovara užasna nerazvijenost njihovih kulturnih potreba, uopšte nizak nivo života. Živeći među Arbanasima, Marko Miljanov je bio iznenađen ne toliko bedom u kojoj taj narod živi koliko lakoćom sa kojom on tu bedu podnosi. I kako ponositi vojvoda, možda poslednji predstavnik srednjevekovnih ritera, nije mogao da prozre da se beda života ne ocrtava na duši i držanju ovih ljudi samo zbog nerazvijenosti njihovih potreba, on je ushićen tom pojavom nazvao takvo držanje »junačkom siromaštinom«. Sretneš li neko bedno čobanče, »nešto između čeljadeta i đavola«, priča Miljanov, moraš se diviti »kako se on sam sebe dopada da se s carem ne bi promijenio, ni mu se s puta uklonio da ga srete«.^[6]

I država koja pođe da od ovih svojih sužnja kupi harač nije mogla ni očekivati drugi odgovor nego što ga je redovno dobijala. Žene su govorile svojim muževima: »Ginite, ne podaračite se, ili dajte puške nama ženama, puste vi ostale!« A kada su Mladoturci naumili da sredstvima bez izbora saviju vrat ovih gorštaka u jaram poreskih i vojnih nameta, onda je u okolini Đakovice za vreme arnautskoga pokreta 1908 pevana u narodu pesma:

Budite milostivni, nevolja je velja,

Ublažite arbanaški nesrećni udes!

Najbogatiji ima samo komadić zemlje,

Četiri ovce, četiri koze drži najbogatiji.

Iz stene se malo hrane dobija,

Sedam kuća služi jedno živinče.

Po vejavici i snegu nosi bez odmora

Go i nag čovek svoj tovar;

Pušku uza se, samo soli s hlebom,

Uvek mu preti smrtna opasnost!

(Štajnmec).

U ostalim krajevima Arbanije ekonomske prilike, kao što smo već istakli, znatno su drukčije. U tim krajevima Arbanasi ne uživaju u šumskoj slobodi i ne nose ponosito pušku kao gorštak iz Severne Arbanije, ali i ne trpe permanentnu glad. Kao čifčije na begovskim dobrima oni imaju redovan posao, a dodirom sa susednim slovenskim stanovništvom naučili su se pečalbarstvu. Vrlo veliki broj Arbanasa radi grube poslove, obično nosačke i testeraške, po varošima balkanskih država, a iz nekih krajeva, kao što je to okolina Prizrena, u masama počinju odlaziti u Ameriku. Sve je to učinilo da se između Arbanasa u tim krajevima i njihovih slovenskih i drugih suseda često puta ne primećava nikakva razlika ni u pogledu načina obrade zemlje kao ni u pogledu kulturnosti života.

Ali u ekonomskom pogledu ti se krajevi razlikuju od Severne Arbanije poglavito po begovskom sistemu. Taj prvorodni greh Turske, čini mi se najstrašnije je pogodio baš Arbaniju. Na putu kroz Srednju Arbaniju vidite, na jednoj strani, kuće pripete uz samu stenu kao lastina gnezda i ljude gde žive u kršu i vrleti u kojoj će se koza otisnuti, na drugoj strani, u plodnoj dolini Semene, Devola i škumbije čitave ravnice pritiskao trnjak kroz koji je teže proći nego kroz neprijateljski streljački stroj i u kome divlja svinja i zverinje caruje. Naselja vrlo retka. Retko posejana sela su obično oličena u desetak petnaest bednih čifčiskih kuća koje su prava suprotnost ponositim kamenim kulama severnih krajeva. Kada sam u selu Čiragi, između Devola i Škumbije, ušao da razgledam gde taj svet živi, našao sam se u pravim slepomišnim rupama: zidovi od trnja a planina nad selom; nikakva prozora; usred dana sam morao zapaliti sveću da vidim gde sam; o kakvom nameštaju i redu ne može biti ni reči. Prema ovim rupama čifčiske kuće Makedonije, u kojima se inače ogleda sva težina i nesnosnost begovskoga sistema, predstavljaju prave palate. A izgledu kuća potpuno odgovara i izgled ljudi koji u njima stanuju. Po svojoj fizičkoj onakaženosti i tupom blesavom izrazu lica ovi su prava suprotnost prema severnim gorštacima ponosita stasa i oštrih crta. U celoj Makedoniji nisam nigde dobio tako strašnu sliku do koga stepena begovski sistem može da upropasti svoje roblje.

Po svemu izgleda da su ovi krajevi eldorado begovske eksploatacije. Više feudala ima na desetine sela, a najveći feudalni sopstvenik na svetu, Abdul Hamid, imao je baš u svom kraju preko stotine svojih sela. Granice svojih feudalnih poseda oni su razmicali kako su hteli, jer nisu nailazili ni na kakav otpor, a potrebnu radnu snagu dobijali su iz planina sa kojih su gorštaci bežali od krvne osvete ili gladi. Što bez ikakvih melioracija može da se obrađuje, oni su dali u obradu, a po prostranim ravnicama pod trnjem pasu im stada, i ako bi se uz male, vrlo male napore mogle pretvoriti u prave žitnice. Verna slika pustošnoga dejstva begovskoga feudalizma.

Karakter naroda i duhovni život

Arbanasi su bez sumnje jedini narod u Evropi kod koga još živi plemenska organizacija, taj posle porodice prvi oblik ljudske zajednice uopšte. Ko stvari istoriski posmatra, dovoljno je samo to pa da za njega ne bude više nikakve sumnje: da ovde imamo posla sa narodoin koji od svih naroda na Balkanu stoji na najnižem stupnju razvitka i koga od ostaloga kulturnoga sveta razdvajaju čitavi vekovi najbržega napretka i velikih društvenih preobražaja.

Ali primitivan život i nizak stupanj razvitka nije merilo sposobnosti za kulturni život i razvitak uopšte, kao što se to u političkoj književnosti imperijalističke buržoazije rado uzima. Jer, ako su neki narodi blagodareći povoljnim istoriskim prilikama, činili brže napretke od drugih, ako idu na čelu ljudske civilizacije dokle drugi ostaju u primitivnom stanju, to ne daje pravo braniocima zavojevačke kapitalističke politike da te zaostale, slabe, bezotporne narode smatraju za slabiju, nesposobniju, nižu inferiornu rasu, da im odriču svaku kulturnu sposobnost i da ih oglašuju za večitoga maloletnika kome je potrebno njihovo »kulturno« tutorstvo. Ta izobličena reakcionama odbrana kapitalističke zavojevačke politike gubi iz vida da su kroz oblik plemenske društvene zajednice i primitivna stanja prošli svi kulturni narodi. Ali to naročito ne bi smeli gubiti iz vida predstavnici zavojevačke buržoazije balkanskih naroda koji još nisu skinuli sa sebe vrlo vidne tragove nedavne plemenske organizacije. Da crnogorska plemena nisu mnogo odmakla arnautskim, to je video i lepo izneo najbolji poznavalac jednih i drugih, Marko Miljanov, savetujući svakom Srbinu: »neka znaš da nije muka s Arbanasima, ka što se tebi čini, da si ti daleko od njega, i on od tebe.«

Pa ipak Balkanicus i Dr. Vladan napisali su po jednu čitavu knjigu sa očitom željom da smožde ovaj bedni arbanaski narod i da dokažu njegovu nesposobnost za kulturan i nacionalan život.^[7] Pojava tih dela zaslužuje veću pažnju nego sama dela. U kapitalističkim državama ta književnost je stara koliko i zavojevačka kapitalistička politika. Kada su interesi kapitalističkih klasa nalagali da evropske države otpočnu politiku kolonijalnoga zarobljavanja, književnu pijacu je otpočela da plavi književnost a la spisi Balkanicus-a i Dra Vladana. U Austro-Ugarskoj je ta književnost narasla posle okupacije Bosne i Hercegovine i ispunjena je onom istom argumentacijom koju su u nas počeli unositi Balkanicus i Dr. Vladan. Ta argumentacija je istina drsko pljuvanje u lice zakonu razvitka u čiju je moć buržoaska nauka bezuslovno verovala i na kome je zasnovala svu svoju borbu sa plemstvom i crkvom, ali zar zavojevačka kolonijalna politika kapitalističke buržoazije nije isto tako bezobzirno bacanje pod noge svih nacionalnih ideala o nezavisnosti, oslobođenju i ujedinjenju? Pojava tih spisa čini eru u našoj književnosti kao što pohod srpske vojske na Arbaniju čini eru u politici Srbije.

Sa lica srpskoga naroda buržoazija počinje svlačiti veo jedne potištene nacije koja se jedino uzda u moć nacionalnoga razvijanja. Gledište Balkanicus-a i Dra Vladana odgovara preživelom i davno oborenom kastinskom duhu u kome je plemstvo i sveštenstvo nekada branilo svoje privilegije, dokazujući da je ono pozvano da upravlja sudbinom naroda zato što je od njega duhovno razvijenije. U borbi protiv privilegija buržoazija je nekada znala na to odgovoriti: da su plemstvo i sveštenstvo duhovno razvijeniji ne zato što su prirodno obdareniji ili bogom izabrani, već zato sto su imali bolje prilike za umni rad, i da te prilike treba pružiti i ostalom narodu pa da se duhovno razvije. Danas ona, buržoazija, odriče proletarijatu jednaka politička prava na osnovu istih davno odbačenih »teorija« koje je nekada plemstvo primenjivalo prema njoj i protiv kojih je ona dala svoje najjače ljude.

Kada je buržoazija takva prema svojoj »braći«, svojim sunarodnicima radničke klase i proletarizovanih narodnih masa, što se drugo od njenih predstavnika može očekivati kada govore o Arbanasima? U cilju da dokažu da taj narod kao rasa nema smisla za kulturan i samostalan život, oni sve ono što u primitivnosti toga naroda postoji predstavljaju ne kao izraz istoriskoga stupnja na kome se on nalazi i kroz koji su svi drugi narodi prošli, već kao izraz njegove rasinske nepodobnosti za kulturan razvitak uopšte. Najpovršniji istoriski pogled na razvitak čovečanstva pokazuje da je krvna osveta jedan oblik javne kazne, da je kao takva vladala kod svih naroda na stupnju plemenskoga života i čak se održavala prilično dugo posle toga, pa ipak se ona upotrebljavala protiv Arbanasa kao dokaz neke urođene krvoločnosti tih plemena. Kad to protiv njih ističe Dr. Vladan, nazivajući ih »repatim ljudima«, zar neki Arbanas ne bi imao prava da ga potseti kako je do skora Dalmatinka čuvala krvavo rublje svoga muža i pokazujući ga sinu na krilu zaklinjala ga na krvnu osvetu?

U istoj nameri Balkanicus prelistava sve moguće konverzacione leksikone, da bi našao što ružniju ocenu karaktera Arbanasa. Razni pisci i putnici predstavljaju nam Arbanasa čas kao čoveka koji gine za svoju reč čas kao čoveka koji ubija drugoga iz puške koju od njega uzme da razgleda. Iz života Šaljana, jednoga netaknutoga gorštačkoga plemena, Miljanov nam saopštava ova dva karakteristična slučaja. Jednoga Šaljanina, povedena na gubilište, vezir zaustavi u trenutku kada je iskeženi Ciganin sa zamahnutim jataganom stajao iza njega, i zapita ga: »Kazuj junački, jesi li ti bio kad na ovaku muku?« Arbanas reče: »Dva put su mi prijatelji došli u kuću, kad nijesam ljeba ima da i' dam, no su mi bez večere konačili; to je oboje bilo teže za mene od današnjega, jer će ovo današnje proj, a ono neće nikad«.^[8] Jednom drugom prilikom skadarski vezir je tražio od svoga sluge, opet Šaljanina da mu izda svoje zemljake. Kako drukčije nije uspeo, stavi ga na muke i dovede mu majku ne bi li se sažalila i sina savetovala da učini veziru po volji. Majka će reći: »Koljo! Koljo! Čuva' pamet i čast! Ne žali dvije užice krvi što će ti vezir prosut!«^[9] Na drugoj strani poznati austriski konzul Prohaska crta Arbanase na osnovu ličnih doživljaja u Ljumi kao najverolomniji narod. Našavši se pred tako protivurečnim mišljenjima Balkanicus-u nije bilo teško da se odluči, jer se upravo bio unapred odlučio. Birajući između Marka Miljanova i Prohaske, on je izabrao Prohasku. On nije uočio da su ta protivurečna mišljenja o karakteru Arbanasa baš dokaz da se njihov društveni život nalazi u prelaznoj fazi: plemena gube svoj stari moćni uticaj a novi odnosi još nisu isformirani. Ovo marksističko posmatranje stvari Balkanicus-u nije nepoznato; na osnovu njega on je ponekad hteo i nama da očita poneku lekciju. Ali to gledište nije nikako zgodno za opravdanje reakcionarne politike buržoazije, a u ovom slučaju specijalno izdalo bi tajnu o relativnoj istoriskoj vrednosti karakternih osobina ovih plemena i zavisnosti tih osobina od stupnja društvenoga života.

Krećući se u uskom krugu plemena, Arbanasi su iz te uske sredine dobili one karakterne osobine koje se kod njih najviše ističu: besa, pobratimstvo, gostoprimstvo, ponositost, častoljublje. Nešto slično tome našao je i Morgan kod američkih plemena Indijanaca, ističući da kod njih »svako priznaje nesalomljivi osećaj nezavisnosti i lično dostojanstvo u držanju«. Kao i kod Indijanaca i kod Arbanasa su karakterne osobine čedo prostote odnosa plemenskoga života. Od svih ispitivača znamo da ovi ljudi žive zadovoljno sa minimumom materijalne i duhovne kulture, a pošto su merila o životu isto tako skromna kao što je uska cela njihova sredina, to svako bedno čobanče može biti opevano kao heroj, dika i ponos plemena i uzdignuto narodnim predanjem na najviši stepen časti i slave. U koliko je društvena sredina nerazvijenija, u toliko se jače vidi svaka ličnost, ona stoji iznad celine, prati se svaki njen pokret, vidi se svako njeno delo i pamti se ako je ko dobra gosta dobro dočekao, prijatelja osvetio ili pevajući sačekao da mu turski jatagan skine glavu s ramena. A kao što ga narodno predanje diže u nebesa za sve ono što mu se svidi, tako ga isto strogo i neumitno obara ako ne postupi po uobičajenom očekivanju. Pod tom stegom drži se zajednica.

Ali kao što su iz plemenske zajednice ponikle, te karakterne osobine se sa plemenskom zajednicom i gube. Sa prodiranjem novčane privrede, razvitkom proizvodnje espapa i grabeži oko zemlje pleme gubi stari silni uticaj na delanje i mišljenje svakoga pojedinca, i mesto prostih moralnih vrlina počinju zauzimati novi moralni pojmovi. Fridrih Engels lepo veli: »Moć ovih prvobitnih zajednica morala je biti srušena — ona je srušena. Ali ona je srušena uticajima koji nam se unapred pokazuju kao degradacija, kao pad u greh sa proste moralne visine staroga rodovskoga društva. Novo, civilizovano, klasno društvo osvećeno je najnižim instinktima: prostom pohlepnošću, žudnjom za uživanjem, prljavom sujetom, samoživom otmicom opšte svojine; neklasno društvo je potkopano i oboreno najgorim sredstvima: krađom, nasiljem, prevarom, izdajom«.^[10] Do koga je gde stepena stara društvena organizacija postignuta novom, do toga je stepena izvršen taj »pad u greh«, do toga su stepena iščezle proste vrline plemenskoga morala. A kako je taj razvitak u raznim krajevima Arbanije došao do različnih tačaka, otuda su i mišljenja putnika i poznavalaca o karakternim osobinama Arbanasa vrlo različna. Ta razlika je dakle posledica promena koje trpi moral sa raspadanjem plemenske organizacije. Mogu, prema tome, imati pravo i oni koji su videli jedno, kao i oni koji su videli drugo; mogu imati pravo i Marko Miljanov i Prohaska. Ali nemaju prava ni oni koji na osnovu tih zapažanja crtaju Arbanase kao osobito simpatičnu rasu, kao ni oni koji joj na osnovu toga spore pravo da bude u zajednici kulturnog sveta.

Kako moralni pojmovi i lične vrline tako i ceo duhovni život Arbanasa nosi otisak plemenske organizacije i uskih granica župe. Balkanicus je obratio pažnju i na narodnu poeziju. Svaka narodna poezija se kreće u granicama narodnoga iskustva, a narodno iskustvo Arbanasa, kao i svih drugih plemena, ograničeno je uskim vidokrugom plemenskoga života; kroz nju govore osećanja, želje i težnje ljudi čiji se duhovni život ne može da uzdigne iznad sredine u kojoj se oni kreću. Za potvrdu toga ni nemamo nikakve zbirke arbanaskih narodnih pesama, ali imamo zbirku pesama plemena Kuči koje potvrđuju još nešto više, naime da drukčiji karakter nema ni poezija crnogorskih plemena. Sakupilii se, naprimer, Kuči u jednoj mehani i, kao svi junaci, piju vino i čine dogovor za svoje veliko delo! Jedan će reći:

»Znaš, Ivane, nije davno bilo,

Kad nam na Kom Klimenti udriše,

Posjekoše Radovića Grba,

I bijele ovce plijeniše,

Nijesmo i' puškom osvetili...«

Ivan se rešava na osvetu, nalazi dva sestrića, dva Memedčevića pa im veli:

A Boga vi, dva mlada sestrića,

Jeste li mi đeco, uodili

Klimenačke ovce i pastire,

Kako ćemo njima udariti,

Na to sestrići odgovaraju:

»Bijele smo uodili ovce,

Bi se moglo njima udariti,

No je strašno u Cijevnu noći

A kamo li izagnati ovce.«

Neka niko ne misli da je to sadržaj samo jedne pesme; ne, kroz celu tu zbirku najradije se peva o podvizima pri otmici ovaca! A to samo pokazuje da su ta plemena preživela vekove u međusobnoj borbi oko svake planine, svake gudure, svakoga brava. Da li će Balkanicus na osnovu toga odreći i crnogorskim plemenima sposobnost da žive u samostalnoj državi? Nasuprot tome naša narodna poezija nema ničega zajedničkoga sa tim duhovnim proizvodima doživotnih ovčara, jer je ona proizvod naroda čiji život nije bio ograničen plemenskom isključenošću ni ispunjen pljačkaškom borbom za opstanak, a zatim što je ona ponikla na širokoj istoriskoj podlozi koju daje uspomena na nekadašnji moćan državni život.

Svaka umotvorina Arbanasa imala je da se bori sa uskim plemenskim i lokalnim granicama. Preko tih granica njoj je bilo teško prenositi se, jer između pojedinih plemena i župa nije bilo kulturne uzajamnosti. Ali i tu Balkanicus vodi stvar ad apsurdum kada tvrdi da Arbanasi nemaju pojma o njihovoj najvidnijoj istoriskoj ličnosti, Skender-begu, da su ga zaboravili i da o njemu nemaju nijednu pesmu. Ja za tim pesmama nisam naročito tragao, pa sam ipak za nekoliko dana bavljenja u Elbasanu saznao za jednu karakterističnu pesmu o Skender-begu, koja se ovako počinje:

»Od kuda ideš, ti junak-kapetane?

Sa vojne, sa planina Balkana.

Da li ga znaš, ti junak-kapetane,

Arbanskoga kralja Skender-bega, velikog imena?

Ja ga bolje znam, s njim sam ratovao.

On je dobar junak, za Arbaniju je umro;

Neprijatelje je jeo, sa nogu ih skidao,

Tek kada je u grob legao, bili su ga slobodni«.

Revnost Balkanicus-ova u potcenjivanju arbanaskoga naroda kao rase ide dotle da istorisku ulogu Skender-bega pripisuje njegovu poreklu od Srpkinje Vojislave! A do kakvih kurioznih protivurečnosti dovode te davno preživele teorije, neka pokaže ovaj primer. Jedan od najvaljanijih priznatih predstavnika srpske istoriske nauke, g. Jovan Tomić, iznosi u svojoj knjizi o Arbanasima: Da je od arnautskoga plemena Klimenta jedan deo doseljen u naš Rudnik i dao nekoliko vrlo viđenih ličnosti u narodnoj revoluciji 1804. Mi ne znamo na koga g. Tomić misli, ali se mnoga ispitivanja slažu da je vođ te revolucije, rodonačelnik dinastije Karađorđevića, Kara-Đorđe Petrović, arbanaskoga porekla!

Napomene

1. Vid. Fra. Lovro Mihačević. Po Albaniji. Dojmovi s puta. Str. 21—24.
2. Vid. „O Arnautima“. Pismo od M. Č. Borba god. 1912. Br. 15.
3. Vid. Friedrich Engels, Ursprung der Familie, des Privateigenthums und des Staats. S. 78.
   O krvnoj osveti kod Arbanasa Mihačevič veli: ,,Krvna se osveta ne smije zaboraviti, ona se mora, htio ne htio, osvetiti... Ubojica, da se bar za neko vrijeme očuva od krvne osvete, mora ostaviti svoju kuću i seliti u drugo selo. Ali rođaci ubijenoga imaju pravo ubiti ne samo baš ubojicu, nego i ma koga muškarca iz njegove kuće i iz njegove svojte, a i pored toga uvijek ostaje dužnost ubiti ubojicu. Pa budući osveta osvetu izaziva, to se događa, da se gomila krv na krv, te se ubijaju, da čitave porodice ostaju bez muške glave i tako utrnu. Osveta traje do pet, deset, dvadeset, pa gde i više od pedeset godina“. Krvna osveta se izbjegava plaćanjem ili praštanjem. Sastanu se predstavnici jedne i druge strane, dvanaest ili više, u kući ubice na zbor na kome događaj raspravljaju. Ako se sporazum postigne, uvode ubicu vezanih očiju i ruku, pa zovnu uvređenoga da mu oprosti i u znak toga odreši oči i ruke. Drugi način izmirenja je ovakav. Ubica ode u pratnji dva tri prijatelja kući uvređenoga i vezanih ruku pada pred njim na koljena i moli za oproštaj. U znak praštanja uvređeni mu odreši ruke i vodi ga u kuću na čast. („Po Albaniji“, str. 103—105.)
4. Vid. Život i običaji Arbanasa. Str. 47.
5. Vid. Vojvoda Marko Miljanov: Pleme Kuči u narodnoj priči i pjesmi. Str. 105 i 106.
6. Vid. Voj. Marko Miljanov: „Život i običaji Arbanasa“. Str. 15.
7. Stojan Protić (pseudonim Balcanicus): Albanski problem i Srbija i Austro-Ugarska. Str. 111. Dr. Vladan Dorđević: Arnauti i Velike Sile. Str. 188.
8. Vid. Marko Miljanov: „Život i običaji Arbanasa“. Str. 10.
9. Isto djelo. Str. 32.
10. Vid. Fr. Engels: Ursprung der Familie. Str. 92. Marko Miljanov navodi za crnogorsko pleme Kuča ovaj karakterističan slučaj. Kada je jednom prilikom skadarski vezir poslao pare za potkupljenje Kuča, neko upita nekoga Ola Pranova: „Oćeš li, striko Ole, izdat' Drekaloviće?“ — „Ne, tako mi duše“. „Ada oćeš li da ti dadem pulju (para)?“ — „Oću tako mi duše“.