Spomenak
U samoći nemoj, kad se nojca svede,
I tišina blaga nad svetom ovlada,
Po beskraju zvezde zatrepere blede
K'o u vedroj duši nasmejana nada.
Po nebesnom plavnu, obasjanoj stazi,
Jedna senka često nenadno se vine,
Sa nebesnog visa polagano slazi,
Kao zračak plavi u mračne doline.
Pod venčićem ruža i spomeika plava
Raspletene kose niz pleća se viju,
Iz očiju njenih nebo prosijava
I milosti rajske što se tamo kriju.
A ja čujem tada čudiovate gdase,
Očaraiim zvukom iznad mene zvone,
Čini mi se slušam srebrne talase.
Nestašno i šumno dižu se i rone.
U dubini duše tad se nešto budi
I nenadnim letom lagano se diže,
Ravmahuje krilma, razapinje grudi,
Pa k’o vrelo bujno na oči mi stiže.
A nebesna senka nadamnom se nija,
Kosice me plave dodiruju prami,
Srebrozvučna pesma zvonko se izvija,
K'o dah premaleća kada život mami.
I ja slušam, slušam, a u srce moje
Slađana se seta polagano svodi,
Želeo bih grudi da rasklopim svoje,
U dubinu duše tamo da zabrodi.
A ta čudna senka, k'o lahorić blagi,
Dotače mi srce preliveno žudi,
Uzede spomenak, iz kosice, dragi,
Taj spomenak plavi spusti mi u grudi.
I od toga doba, u nekoj samoći,
Slušam njene zvuke, gde u duši zvone,
Čini ti se kao u tihanoj noći
Da me topli vali zapljuskuju, gone.
A spomenak što ga unese u grudi
Mirisnim me dahom kao san opija,
I nejasnom setom uspomenu budi
Pa je kao pesmu iz duše izvija.
Od te prve noći, po nebesnoj stazi,
Gledam divnu senku kako se osmeva,
Rasiletenih kosa ona meni slazi
Da spomenak clavi pesmama zaleva.
.jpg)
