Smrt kralja Dečanskog

* * *


Smrt kralja Dečanskog

Slavu slavi od Dečana kralje,
U Dečanim' u bijelu dvoru,
Sastavio dosta Srbadije,
Postavio svake đakonije,
Na tri sofre sjajne i čestite,
Jedna sofra od suhoga zlata, 5
Druga sofra od srme žežene,
Treća sofra od šimširovine.
Što je sofra od suhoga zlata,
Za njom sjede stare patrijar'e,
Među njima Savo Igumane,
Što je sofra od srme žežene,
Za njom sjede mladi dženerali,
Među njima Mirčević Spasoje.
Što je sofra od šimširovine,
Za njom sjede đeca iz ćelije,
A služe ih sluge nekolike,
Vjerne sluge kralja dečanskoga.
Kad se hladna napojiše vina,
Te im vince ugrijalo lice,
A rakija stade govoriti,
Od svašta su sobet uzimali,
A najviše o dobru junaštvu;
Kralj dečanski stade govoriti:
»O narode, braćo, moja draga,
Vidite li moga mila sina,
Moga sina cara Simeuna?*)
Sad smo njemu carovanje dali,
Carovanje i gospodovanje,
Jeda Bog da, te mu sretno bilo,
Te mu sretno i čestito bilo,
Čast dobio kod Boga miloga,
Namastire stare opravio,
A iznova bolje napravio,
Na njima se glasilo znamenje,
A u njima pojalo služenje,
Služile mu suncu i mjesecu,
Svjetlile mu i selu i duši;
Na domu mu golub zapjevao,
A u rodu cvijet procvatio,
Iz cvijeta svaka mirodija
Mirisala po svemu svijetu.«
Kralje sinu blagoslove daje,
Vas mu narod: Amin, učinio,
I kraljevu poljubio ruku,
A najviše care Simeune,
Svome babi poljubio ruku,
Poljubio ruku i koljeno,
A najposlje u bijelo lice,
Babuša ga sjede uz koljeno,
Te ovako sinu govoraše:
»A moj sine, care Simeune
Da mi naše carstvo dijelimo,
Vlast da imam ja od kraljevine,
I da sebi ja napravim crkvu,
Đe će moje počivati t'jelo.«
Progovara care Simeune:
»Uzmi, babo, što je tebi drago,
Uzmi, babo, polu carevine.«
Kralj dečanski sinu odgovara:
»Daj mi, sine, Đurđeve stupove,
I Ostroga slavna namastira,
Đe počiva svetac Vasilije,
I do n>ega zemlju Metohiju,
I oko n>e velike planine,
I daj meni visoke Dečane,
Neka budu moja zadužbina,
Onđe će mi počivati t'jelo;
A ja tebi carevinu dajem,
Svu ostalu butum carevinu,
Jeda Bog da, da ti sretno bude!«
A kad začu care Simeune,
Pokloni se, poljubi mu ruku,
I ovako babi govoraše:
»O moj babo, od Dečana kralje,
Uzmi sebi više carevine,
Jer si sebi krivo učinio.«
Milosno mu babo odgovara:
»Neću, sine, sve ti sretno bilo,
Osjem one do tri zadužbine.«
Kad su tako dijelili carstvo,
Dijelili i podijelili:
Kad su sveca proslavili svoga,
Proslavili svoje krsno ime,
Mihajila svetog arhanđela,
Tako prođe neđeljica dana,
Kad iziđe neđeljica dana,
Kralj doziva sluge nekolike:
»Sluge moje, konje opremajte,
Da odemo zemlji Metohiji,
Da ja viđu zemlju Metohiju,
I oko nje velike planine,
Durmitora i Maglić planinu,
I veliko ravno viš' Grahova,
Viš' Nišića rovčanske planine,
I po njima ovce i čobane,
Tu stanuju i ljeti i zimi.«
Kad mu sluge riječ razumješe,
Hitro sluge konje opremiše,
Kral. pošeta niz bijelu kulu.
Kad iziđe na mermer-avliju,
Za gotova zasjede paripa,
A za njime sluge nekolike,
Pravo ode zemlji Metohiji.
Tako stade za neđelju dana,
Vrag donese Todora vezira,
Pravo dođe caru Simeunu,
I carevu poljubio ruku,
Pitaju se za mir i za zdravlje,
Progovara Todore vezire:
»Gospodine, care Simeune,
Jesi l' s' babom zemlju dijelio,
Da te nije babo prevario?
Šta je došlo na dijelu kome?«
Progovara care Simeune:
»Slugo moja, Todore vezire,
Nije mene babo prevario,
Babo voli meni nego sebi,
I više mi pokloni već sebi:
Babu dođe zemlja Metohija,
Babu dođe Ostrog namastira,
Đe počiva svetac Vasilije,
Babu došli Đurđevi stupovi,
Babu došli visoki Dečani,
Da njegova budu zadužbina,
Onđe će mu počivati t'jelo.«
A kad začu Todore vezire,
Progovara caru Simeunu:
»Gospodine, care Simeune,
Jadan, care, lude ti si glave!
Ljuto ti te babo prevario,
Kad je uz'o Đurđeve stupove,
I uz'o ti zemlju Metohiju,
I Ostrota slavna namastira,
Đe počiva svetac Vasilije,
I uz'o ti visoke Dečane,
Ja sad šta je tebi ostanulo?
Su čime ti misliš carovati?
Da mi dadu da obiram ljudi,
Volio bih tri njegova dobra,
Već tvojijeh sedam carevina.«
Da vi'š, brate, Todora vezira,
Šta uradi, od Boga mu teško!
Đe on oca zavadi sa sinom?
Zamisli se care Simeune,
Objema se rukam' podnimio,
Al mu opet žao babe svoga.
A kad viđe Todore vezire,
Đe ga lako zavadit ne more,
Ovako je njemu govorio:
»Gospodine, care Simeune,
Ak' 'oćeš ti mene poslušati,
Ja ću tebi bolje učiniti,
Daj ti meni dvanajest vezira,
Da ja odem zemlji Metohiji,
Da zamolim mila babu tvoga,
Nek ti dade do tri zadužbine,
Daće tebi, poslušaće mene.«
Prevari ga Todore vezire,
Prevari ga, od Boga mu teško!
Car mu dade dvanajest vezira,
I odoše zemlji Metohiji,
Kad dođoše zemlji Metohiji,
Tu nađoše kralja dečanskoga,
Šta uradi Todore vezire?
Šta uradi od Boga mu teško!
Sveza kralju naopako ruke,
Od lakata, taman do nokata
Iz nokata crna lije krvca;
Pak napravi drvena vješala,
Odma' njega objesiti šćaše,
Kralj dečanski stade govoriti:
»Slugo carska, Todore vezire
Nemoj mene ovđe objesiti,
Već me vodi u više planine,
Da ja vidim ovce i čobane,
Da ja njima blagoslova dadem.«
A kad začu Todore vezire,
Odvede ga u više planine,
Navede ga poljem kroz težake,
Zaplakaše voci i težaci,
I ovako njemu govoriše:
»Gospodine, od Dečana kralje,
Sad ti jadan poginuti moraš,
Kakva peš nam blagoslova dati?«
Progovara od Dečana kralje:
»Svijetli vam voci i težaci!
Rodile vam i strane i ravne!«
Još im nešto govoriti šćaše,
Al' ne dade Todore vezire,
Već odvede njega u planinu,
Kad izvede njega na planinu,
Đe gođ nađe ovce i čobane,
Sve čobanim' božju pomoć daje,
Čobani mu prihvatiše zdravlje,
Suze rone, a kralju govore:
»Gospodine, od Dečana kralje,
Sad ti jadan umrijeti moraš,
Kakve ćeš nam blagoslove dati?«
Progovara od Dečana kralje:
»O, čobani, moja đeco draga
Bog vam dao i Bogorodica,
Ljeto južno a zimu sjevernu,
Kad vam bila ljeti jugovina,
Od neba vam rosa porosila,
A od zemlje rođa poplodila,
Te vam svaka sjemena rodila;
Kad vam bude zima sjeverova,
Vjetrovi vam brda omjetali,
I žarko vas ogrijalo sunce,
Te i zimi pasle vaše ovce.«
Još im nešto govoriti šćaše,
Al' ne dade Todore vezire,
Odvede ga u Kanavu pustu,
U Kanavu visoku planinu,
Pak napravi lanene tenefe,
Te ih njemu na vrat naturiše,
Progovara od Dečana kratьe,
Te doziva slugu Vidosava:
»Vidosave, moja prava slugo,
Vakat meni umrijeti dođe,
A ti sjutra u Dečane pođi,
Pozdrav ćeš mi milu sinu mome,
Mome sinu caru Simeunu,
Nek on baba potražiti pođe,
Nek me nosi Ostrog namastiru,
Do ćivota sveca Vasilija,
Nek tu budem godinicu dana,
Kad iziđe godinica dana,
Nek me nosi u Dečane ravne,
Onđe će mi počivati t'jelo.«
Kad to začu sluga Vidosave,
Proli suze niz bijelo lice.
Još kralj nešto govoriti šćaše,
Ne dade mu Todore vezire,
Već priteže lanene tenefe,
Te na pravdi kralja udaviše.
Kad pogleda sluga Vidosave,
Na Todora, na dvan'est vezira,
Svi dvanajest tu se skamenili.
Pak poleće sluga Vidosave,
Časom sluga u Dečane siđe,
Pravo kaže caru Simeunu,
Kad je care slugu saslušao,
Suze proli niz bijelo lice,
A zavika grlom bijelijem:
»Ej nesretni, Todore vezire,
Šta uradi, od Boga ti teško!«
Pak od zemlje na noge skočio,
Te podiže sve srpske vojvode,
I odoše u Kanav planinu,
Te prihvati mila babu svoga,
Odnese ga Ostrog' namastiru,
I njegove ispuni besjede,
Kad iziđe godinica dana,
Prenesoše dečanskoga kralja,
Iz Ostroga u Dečane slavne,
Đe će njemu počivati t'jelo,
Dok je v'jeka i bijela sv'jeta.


Izvor

Srpske narodne pjesme iz Bosne i Hercegovine: Junačke pjesme starijeg vremena. Knjiga treća. Skupio Bogoljub Petranović. U Biogradu, u državnoj štampariji 1870., str. 107-116.