Smrt arambaša Luke i Karapandža Marka
Poranio arambaša Luka
Poranio na babinu gredu,
Prije zore i žarkoga sunca,
Pa on gleda ponajvišu jelu,
Koju će mu podgrijati sunce. 5
Kad mu žarko podgrijalo sunce,
Podgrijalo tananu jeliku,
On dopade do tanane jele,
Pa se penje jeli u kičice
Još raskresa oko sebe grane, 10
Pa uzima svijetla durbina
Okrenu ga do Kaltoka b’jela;
Pa on gleda kulu prebijelu,
Kulu b’jelu gospodara svoga
Gospodara od Kaltoka bana: 15
Je li i sad uzvišena kula?
Da je nisu porobili Turci?
Porobili, vatrom popalili?
Ćerce l’jepe da odveli nisu?
Ćerce l’jepe dilber-Anđelnje? 20
Kad to viđe arambaša Luka
Al’ se b’jeli kula prebijela,
Jest u zdravlju prebijela kula;
Istom njemu oči utekoše,
Utekoše na gornje drumove, 25
Pomoli se Tursko momče mlado,
Na đogatu, vas u suvu zlatu,
Sav se sjaji kano ledenica,
Uvio se kano gušterica,
Prekrio se zelenom maramom, 30
Što no mu je Anđelija dala,
L’jepa ćerka od Kaltoka bana;
To se njemu na inlu[1] ne more,
Već polazi niz tanku jeliku,
Do pola je jele sahodio 35
A od pola jelike skočio,
Nit s’ ubio, ni vrata slomio,
Pa on viknu trideset hajduka:
„Braćo moja, sivi sokolovi!
Iznovice puške prepunite, 40
Iznovice kremen uvrnite,
Pa ajdemo na gornje drumove,
Eno ide Tajić Mehmed-aga,
Od Kaltoka, gospodara moga
I on nosi zelenu maramu, 45
Što no mu je l’jepa Anđa dala,
Ubilježa svom draganu vjernom,
Vi zapan’te za trijest jelika,
Krijte glave za jelike tanke,
Duge šarke za jelove grane, 50
Pa gledajte Tajić Mehmed-agu,
Nebi li ga s konjem rastavili
A sa crnom zemljom sastavili,
Jer on često ovuda prolazi,
Gospodaru od Kaltoka banu.“ 55
Al da vidiš trideset hajduka,
Zapadoše za trijest jelika,
Kriju glave za tanke jelike,
Duge šarke za jelove grane,
Pa gledaju Tajić Mehmed-agu, 60
Nebi li ga s konjem rastavili
A sa crnom zemljom sastavili;
U to dođe Tajić Mehmed-aga,
Na nj'ga puče trideset pušaka,
Sve trideset Ture pogodilo, 65
Niti pade ni rane dopade,
Kad to viđe arambaša Luka,
On se skače na noge lagane,
Pa uzima brijatkinju ćordu,
Te ispade na druma zelena 70
Pred Turčina Tajić Mehmed-agu
Pa on njemu ’vako besjedio:
„Kurvo jedna Tajnć Mehmed-aga!
Često ideš do Kaltoka b’jela
Pa ti ljubiš dilber Anđeliju, 75
Gospodara od Kaltoka bana,
Nećeš proći nnt’ pron’jeti glave
Da si vila, pa da nmaš krila,
Nebi t’ perje iznijelo t’jela,
Iz Kunare visoke planine, 80
Ja mi plaćaj tešku drumariju,
Meni samom stotinu dukata,
Drugovima po trijest dukata.“ —
Kad to čuo Tajić Mehmed-aga,
Na nj'ga Ture oči naoblači, 85
Brijatkinju ćordu poizvlači,
Prepade se arambaša Luka,
On potrže perna buzdovana,
Pa udara Tajnć Mehmed-agu,
Udari ga po svilenu pasu, 90
Kako ga je Luka udario,
Od Tajića živa vatra s’jeva,
Al da vidiš Tajić Mehmed-age,
Kad on trže od bedrpce ćordu,
Pa udari arambaša-Luku, 95
Udari ga po svilenu pasu,
Kako l' ga je kurva udario,
Presječe mu devet anterija
I pres’ječe, čet’ri jučerime:
Dvoje sitne ali jako sv’jetle, 100
I po njima paun-jučerima:
Posgava joj devedeset kesa
Pa pres’ječe od svile košulju
I malo mu zavatio t’jela,
Vide mu se crne džigerice, 105
Kad se nagne i b’jele se vide,
Luka pade a Turčin propade.[2]
Kad to viđe trideset hajduka,
Utekoše u goru zelenu,
No da vidiš arambaša-Luke, 110
Sada Luka gajret srcu daje,
On ustade na noge dlagane,
Pa uteže svoje grdne rane,
Pa on ode drumom zedenijem:
Pravo zdravo do Kaltoka b’jela 115
A do kule od Kaltoka bana.
Kada bio pod bijedu kulu,
Išet’o se od Kadtoka bane,
Išet’o se na vrh b’jede kule,
Pa sejiri gradu po bedemu, 120
On ugdeda arambaša-Luku,
Pa on stade u avdiju b’jelu,
Još besjedi od Kaltoka bane:
„Sdugo moja arambaša Luka!
Đe si bio, đe si dangubio? 125
A đe si mi rane pridobio?“
Besjedi mu arambaša Luka:
„Gospodine, od Kaltoka bane!
Ja sam jutros rano podranio,
Podranio na babinu gredu, 130
Prije zore i žarkoga sunca,
Gdedao sam po Kunar’ planini,
Koju ć’ jelu podgrijati sunce,
Prije sviju drugije jelika;
Kad je žarko podgrijalo sunce, 135
Podgrijalo ponajvišu jelu,
Ja dopado do tanke jelike,
Pa se penjem jedi u kičice,
Pa ja krešem oko sebe grane
A uzimljem svijetla durbina, 140
Okrećem ga tvojoj b’jeloj kuli
Pa sejirim tvoju b’jelu kudu,
Da je nisu porobili Turci,
Porobidi, vatrom popalili;
Kad ugdedah uzvišenu kulu, 145
Sva se b’jeli kano gruda sn'jega,
Al istom mi oči utekoše,
Utekoše na gornje drumove,
Pomoli se Tursko momče mdado,
Na đogatu vas u suvom zdatu, 150
Uvio se kano gušterica,
Sav se sjaji kano ledenica
Prekrio se zelenom maramom
Što no mu je tvoja Anđa dada,
A ja pođoh niz tanku jeliku 155
Do pola sam jele sahodio
A od poda jelike skočio,
Nit s’ ubio, ni vrata slomio,
Pa ja viknuh trideset hajduka:“
„Braćo moja sivi sokolovi! 160
Iznovice šare prepunite,
Iznovice kremen uvrnite,
Pa ajmote na druma zelena,
Pred Turčina Tajić Mehmed-agu
Zapadajte za trijest jedika, 165
Krite gdave za tanke jeliks,
Duge šarke za jelove grane,
Sve gdedajte Tajić Mehmed-agu,
Nebi li ga s’ konjem rastavili,
A sa crnom zemljom sastavili 170
U to dođe Tajić Mehmed-aga
Istom puče trideset pušaka
Ni jedna mu ne zadaje rane,
Nit’ on pade, nit’ rane dopade,
A ja skočih na noge lagane, 175
Pa ispadoh na druma zelena,
A besjedim Tajić Mehmed-agi:“
„Kurvo jedna, Tajić Mehmed-aga!
Da si vila, pa da imaš krila,
Neće t’ perje iznijeti t’jela, 180
Iz Kunare visoke pdanine,
Ja mi plaćaj tešku drumariju,
Meni samom stotinu dukata,
Drugovima po tridest dukata! —
Al da vidiš Tajić Mehmed-age, 185
Na me Ture oči naoblači,
Brijatkinju ćordu poizvlači,
A ja sam se tuđe prepanuo,
Pa potegoh perna buzdovana,
Pa udarih Tajić Mehmed-agu, 190
Udarih ga po svilenu pasu,
Kako sam ga lako udario,
Od Turčina živa vatra s’jeva,
Ražljuti se Tajić Mehmed-aga,
On poteže brijatkinju ćordu, 195
Udari me po svilenu pasu,
Kako me je lahko udario,
Pres’ječe mi devet anterija
I pres’ječe čet’ri jučerime:
Dvoje sitne, ali vrlo sv’jetle, 200
Dvoje krupne, adi vrlo skupe,
I po njima paun-jučerima,
Postava joj devedeset kesa;
Pres’ječe mi od svile košulju
I malo mi zafatio t’jela: 205
Vide mi se crne džigerice
Kad se nagnem i b’jele se vide.“ —
To izusti a dušu ispusti.
Tuđe njega saranio bane
Pa se misli od Kaltoka bane 210
Pa se misli a na jednu smisli,
On uzima divit i kalema
I artije knjige nepisane,
Pa on piše b’jelu knjigu lista:
Rukom b’jelom na koljenu l’jevom; 215
Kad je bane knjigu nakitio
I na knjizi pečat pritisnuo,
Šalje knjigu u Tišu planinu
A na ruke Karapandža-Marku:
„Eto knjiga Karapandža-Marko! 220
„Jesi l’ čuo vjerna slugo moja?
„Pogin’o mi arambaša Luka,
„Čuvajući druma zelenoga,
„Ven podigni za trista ajduka,
„Povedi ih u Kunar planinu, 225
„Pričuvaj mi druma zelenoga,
„Da ne prođe Tajić Mehmed-aga,
„Sa Udbine sa Turske Krajine,
„Da ne ljubi ćerce moje drage,
„Ćerce moje dilber-Anđelije“. 230
— Ode knjiga u Tišu planinu,
Dođe knjiga Karapandža-Marku,
Knjigu gleda Karapandža Marko,
Knjigu štnje a na nju se smije,
Đe je Luka izgubio glavu, 235
Pa on viknu za trista hajduka:
„Braćo moja, sokolovi moji!
„Iznovice šare prepunite,
„Iznovice kremen uvrnite,
„Pritežite na kajiš opanke, 240
„Jer nam treba dugo putovati.“
— Sad hajduci poslušaše Marka:
Iznovnce šare prepuniše,
Iznovice kremen uvrnuše,
Pritegoše na kajiš opanke 245
A uzimnju puške po kajišu,
Poprtiše torbe prtilice
A za torbe bugar-kabanice
Pa pođoše iz Tiše ilanine[3],
Te odoše u Kunar-planinu, 250
Sve hajduci kano gorski’ vuci,
Hitro spali u Kunar-planinu
I ovđe su konak ufatiln
I ovđe su noćcu prenoćili.
— Dobro jutrom podranio Marko 255
Prije zore i žarkoga sunca,
Pa iziđe na babinu gredu,
Te on gleda po Kunar-planini,
Koju ć’ jelu podgrijati sunce
A kad žarko podgrijalo sunce 260
Podgrijalo ponajvišu jelu,
On dopade do žarke jelike,
Pa se penje jeli u kičicu,
Pa raskresa oko sebe grane
A poteže svijetla durbina, 265
Okrenu ga do Kaltoka b’jela,
Pa on gleda prebijelu kulu,
Gospodara od Kaltoka bana:
Jel' u zdravlju uzvišena kula,
Da je nisu porobnli Turci, 270
Porobili, vatrom popalpli,[4]
Kad to viđe Karapandža-Marko[5]
Al se b’jeli kula prebijela,
Jest u zdravlju uzvišena kula,
Istom njemu oči utekoše, 275
Utekoše na gornje drumove,
Pomoli se Tursko momče mlado,
Na đogatu vas u suvom zlatu:
Sav se sjaji kano ledenica,
Uvio se kano gušterica, 280
Prekrio se zelenom maramom,
Što no mu je Anđelija dala,
L’jepa ćerka od Kaltoka bana;
Al’ da vidiš Karapandža-Marka,
On polazi niz tanku jeliku, 285
Do pola je jele sahodio,
A od pola jelike skočio
Nnt’ s’ ubno, ni vrata slomio,
Pa on viknu za 300 hajduka:
„Braćo moja, sokolovi sivi! 290
„Vi zapante za trista jelika,
„Krijte glave za tanke jelike,
„Duge šarke za jelove grane,
„Pa gledajte Tajić Mehmed-agu,
„Nebi li ga s’ konjem rastavili, 295
„A sa crnom zemljom sastavili“.
To je društvo poslušalo Marka,
Zapadoše za trista jelika,
Kriju glave za tanke jelike,
Duge šarke za jelove grane, 300
Pomoli se Tajić Mehmed-aga,
Nanj'ga puče za trista pušaka
I sve trista Ture pogodilo,
Nijedna mu ne zadaje rana,
Sve na njemu pogorje od’jelo, 305
Rasrdi se Karapandža-Marko,
Pa privati gluvu nadžačinu
A ispade na druma zelena,
Pa besjedi Karapandža-Marko:
„Kurvo. jedna Tajić Mehmed-aga! 310
„Ti hajduka ni vidio nisi
„A kamo li Karapandža-Marka!“
Udari ga gluvom nadžačinom,
Od Turčina živa vatra sjeva,
Al’ da vidiš Tajić Mehmed-age 315
Kad poteže mača plamenoga,
Pa udari Karapandža-Marka,
Udari ga io svilenom pasu,
Presječe mu devet vučetina
I desetu mrku međedinu 320
I presječe dva para pušaka,
Presječe mu od svile košulju,
Malo mu je zafatio tjela,
Vide mu se crne džigerice,
Kada dine i b’jele se vide. 325
Sletilo se za trista hajduka,
Kada viđe za trista drugova,
Da je ranjen Karapandža-Marko:
Pobjegoše u Kunar planinu,
Marko pade na drumu zelenu, 330
Marko pade a Turčpn propade,
Ode Ture na ravnu Udbinu,
Pjevajući drumom zelenijem,
Marko kuka na drumu zelenu,
Al da vidiš Karapandža-Marka! 335
Eto Marko gajret srcu daje,
Pa on skoči na noge lagane,
Op uteže svoje grdne rane,
Na on ode drumom zelenijem;
Pravo dođe do Kaltoka b’jela, 340
Poranio od Kaltoka bane,
Poranio na bijelu kulu,
Pa sejiri gradu po bedemu,
On ugleda Karapandža-Marka,
Te on spade niz bijelu kulu, 345
Pa besjedi Karapandža-Marku:
„D’jete moje Karapandža-Marko!
„Đe si bio, đe si dangubno?
„Đe si Marko rana zadobio?“
Onda Marko njemu besjedio: 350
„Gospodine od Kaltoka bane!
„Posl’o si mi b’jelu knjigu lista,
„Posl’o si je u Tišu planinu,
„Da ja sađem u Kunar planinu,
„Da pričuvam druma od Turaka, 355
„Menn dođe bjela knjiga lista,
„Ja podigoh za trista hajduka
„I ja siđoh u Kunar plannnu,
„Još se jesam onđe obnoćio
„I dobro sam jutro poranio: 360
„Prije zore i žarkoga sunca,
„Pa iziđoh na babinu gredu,
„Te sejirim po Kunar planini,
„Koju ć’ jelu podgrijati sunce,
„A kad žarko podgrijalo sunce, 365
„Podgrijalo ponajvišu jelu,
„Ja dopadoh do tanke jelike,
„Pa se penjem jeli u kičicu,
„I raskresah oko sebe grane,
„Još potegoh svijetla durbina, 370
„Okrenuh ga tvojoj kuli b’jeloj,
„Sejir činim tvoju bjelu kulu,
„Da ti nije izgorela kula,
„Da je nisu porobili Turci,
„Porobili, vatrom popalili. 375
„Kad ugleda tvoju b’jelu kulu,
„Sva se b’jeli kano gruda sn’jega,
„Istom meni oči utekoše,
„Utekoše na gornje drumove,
„Pomoln se Tursko momče mlado, 380
„Na đogatu vas u suvom zlatu,
„Sav se sjaji kano ledenica,
„Uvio se kano gušterica,
„Prekrio se zelenom maramom,
„Što je njemu Anđelija dala, 385
„Ja se vratih niz tanku jeliku
Do pola sam jele sahodio
„A od pola jelike skočio,
„Nit’ s’ ubio, nit’ vrata slomio,
„Pa ja'viknuh za trista hajduka: 390
„Braćo moja sivi sokolovi!
„Vi zapan'te za trista jelika,
„Krijte glave za tanke jelike,
„Duge šarke za jelove grane,
„Pa gledajte Tajić Mehmed-agu, 395
„Nebi li ga s konjem rastavili,
„A sa crnom zemljom sastavili.“
„To su braća mene poslušala
„Zapadoše za trista jelika
„Kriju glave za tanke jelike 400
„Duge šarke za jelove grane,
„U to stiže Tajić Mehmed-aga
„Na nj ga puče za trista pušaka
„I sve trista Ture pogodilo,
„Nijedna mu ne zadaje rana; 405
„Sve na njemu pogorje odjelo,
„Kad ja viđoh Tajić Mehmed-agu
„A ja skočih na noge lagane,
„Pa prifatih gluvu nadžačinu
„Pa besjedim Tajić Mehmed-agi: 410
„„Kurvo jedna Tajić Mehmed-aga!
„„Ti hajduka ni vidio nisi
„„A kamo li Karapandža-Marka!““
„Udarih ga gluvom nadžačinom,
„Od Turčina živa vatra s’jeva, 415
„Rasrdi se Tajić Mehmed-aga,
„Na poteže perna buzdovana,
„Jednijem me perom dofatio,
„Pres’ječe mi devet vučetina
„I desetu mrku međedinu, 420
„Pres’ječe mi dva para pušaka
„I pres’ječe od svile košulju
„Još malo mi zafatio t’jela:
„Vide mi se crne džigerice,
„Kada dišem i bjele se vide, 425
„Al’ da vidiš za trista hajduka,
„Utekoše u goru zelenu
„A ja padoh u zelenu travu,
„Ja ti padoh a Turčin propade,
„Ode Ture na ravnu Udbinu 430
„A ja sebi garjet srcu dajem
„Pa ja ustah na noge lagane,
„Pa utegoh svoje grdne rane.“ —
To izusti a dušu izpusti.
I tu njega saranio bane, 435
Pa on dođe na bijslu kulu,
Pa on sio, pa de odmorio
I ladna se vina napojio,
Pa on misli, šta će i kako će,
Mili bože šta to biti može, 440
Pa uzimlje divit i kalema
I hartije knjige nepisano,
Pa on piše b’jelu knjigu lista
Pa je šalje na Tursku Udbinu
A na ruke Tajić Melmed-agi 445
„Eto knjiga Tajić Mehmed-aga!
„Jesi l’ čuo Tajić Mehmed-aga?
„A da ti se preudava draga,
„Za drugoga Pnvarić Mijajla,
„Ti pokupi kitu i svatove, 450
„Pa sakupi za trista svatova,
„Povedi ih do Kaltoka b’jela,
„U neđelju u oč’ poneđeljka.“
Onu šalje a i drugu piše,
Pa je šalje na Tursku Udbinu, 455
A na ime Jelačković Muji:
„Eto knjiga Jelačković Mujo!
„Jesi l’ čuo Jelačković Mujo?
„A da ti se preudava draga,
„Za drugoga Brankovića Vuka, 460
„Ti pokupi pet stotin svatova,
„Pa povedi kitu i svatove,
„U neđelju u oč' poneđeljka,
„Do Kaltoka bijeloga grada“.
Onu šalje a još jednu piše, 465
Pa je šalje Pivarić Mijajlu:
„Eto knjiga Pivarić Mijajlo!
„Ti povedi kitu i svatove,
„Tri hiljade i trista svatova,
„U neđelju u oč’ poneđeljka, 470
„Do Kaltoka, bijeloga grada“.
Onu šalje a još jednu piše,
Pa je šalje Brankoviću Vuku:
Eto knjiga Brankoviću Vuče!
„Ti povedi kitu i svatove, 475
„A nabroji hiljadu svatova
„Do Kaltoka bijeloga grada
„U neđelju u oč’ poneđeljka."
Onu šalje a još jednu piše
Pa je šalje Bugarinu knezu: 480
„Eto knjiga Bugarine kneže!
„Ti dovedi kićene svatove
„Tri hiljade i trista svatova
„U neđelju u oč’ poneđeljka,
„Do Kaltoka, bijeloga grada“. 485
Sada bane knjige rasturio
Pa je sio, pa se odmorio
Pa on pio vino i rakiju.
Dođe knjiga na Tursku Udbinu
A na ruke Tajić Mehmed-age; 490
Knjigu štije Tajić Mehmed-aga,
Knjigu štije ni drago mu nije,
Pa po onoj nama drugu piše,
Pa je šalje do Orašca b’jela
A do kule od Orašca Tala: 495
„Eto knjiga od Orašaca Tale!
„Jesi l’ čuo sladak pobratime!
„A da ti se hoću oženiti,
„Dođi, brate, meni u svatove
„I povedi hiljadu svatova“. 500
Onu šalje a još jednu piše,
Pa je šalje Tanković-Osmanu:
„Eto knjiga Tanković Osmane!
„Jesi l’ čuo sladak pobratime,
„A da ti se hoću oženiti, 505
„Dođi brate meni u svatove
„I povedi hiljadu svatova."
Onu šalje a još jednu piše,
Pa je šalje Musi Arbanasi:
„Eto knjiga Musa Arbanasa! 510
„Jesi l’ čuo sladak pobrotime
„A da ti se hoću oženiti,
„Pođi meni brate u svatove
„I povedi hiljadu svatova."
Kad je kurva knjige rasturio, 515
Pa je sio, pa se odmorio
I ladna se vina napojio,
Pomoli se Orašca Tale,
Tale vodi hiljadu svatova,
I ti sjaše a drugi najaše: 520
Pomoli se Tankovnć Osmane,
I on vodi hiljadu svatova
I ti sjaše a drugi najaše:
Pomoli se Musa Arbanasa
I on vodi hiljadu svatova, 525
Tu svatove kurva pokupio,
Odvede ih do Kaltoka b’jela.
Dođe knjiga Jelačković Muji
Knjigu štije Jelačković Mujo
Knjigu štije, ni drago mu nije, 530
Kada viđe, šta mu knjiga kaže,
On po onoj nama drugu piše,
Pa je šalje na Tureku Cetnnu
A na ruke Gledić Osman-agi:
„Eto knjnga sladak pobratime! 535
„Jesi l’ čuo Gledić Osman-aga
„A da ti se hoću oženiti,
„Pođi brate meni u svatove
„I povedi hiljadu svatova!“
Onu šalje a još jednu piše, 540
Pa je šalje pobratimu svome.
Pobratimu Nukić-Ibrahimu:
„Eto knjiga Nukić-Ibrahime!
„Jesi l’ čuo sladak pobratnme!
„A da ti se hoću oženiti, 545
„Povedi mi hiljadu svatova,
„I pođi mi brate u svatove“.
Eto kurva knjige rasturio,
Pa je sio, pa se odmorio
I hladna se vina napojio, 550
Pomoli se i kita i svatovi
I pred njima Gledić Osman-aga
Sa svojije hiljadu svatova.
Ovi sjaše a drugi najaše,
Pomoli se kita i svatovi 555
I pred njima Nukić-Ibrahime
I on vodi hiljadu svatova.
Pa otalen svate podignuo
Odvede ih do Kaltoka b’jela.
— Dođe knjiga na Kladušu ravnu 560
A na ruke Rnjičić-Mujagi,
Knjigu štije Rnjičić Mujaga,
Knjigu štije ni drago mu nije,
Pa kad viđe šta mu knjiga kaže,
On po onoj nama drugu piše, 565
Pa je šalje agi sa Udbine:
Eto knjiga sladak pobratime!
„Jesi l’ čuo aga sa Udbine,
„A da ti se hoću oženiti,
„Povedi mi hiljadu svatova 570
„I dođi mi brate u svatove“.
Kada kurva knjige rasturio
Onda sio, pa se odmorio
I ladna se vina napojio,
Pomoli se aga sa Udbine 575
I on vodi hiljadu svatova:
Svi odoše do Kaltoka b’jela.
— Dođe knjiga Pivarić Mijajlu,
Knjigu gleda Pivarić Mijajlo:
Knjigu štije a na nju se smije, 580
Pa po onoj drugu knjigu piše,
Pa je šalje do Prilipa grada
A do kule Kraljevića Marka:
„Jesi l’ čuo sladak pobratime!
„Jesi l’ čuo, da sam s’ oženio? 585
„Povedi mi hiljadu svatova
„I ponesi krstaša barjaka[6] „Bićeš meni stari pred svatima".
Onu šalje a još jednu piše,
A šalje je Senju bijelome 590
A na ruke od Senja Ivanu:
„Eto knjnga od Senja Ivane!
„Jesi l’ čuo sladak pobratime
„A da ti se hoću oženitn,
„Povedi mi hiljadu svatova 595
„I poreni varakli-kočije
„I povedi svog sestrića dragog,
„Svog sestrića Luku barjaktara:
„Biće meni djever uz djevojku
Onu šalje a još jednu piše, 600
Pa je šalje na ravne Kotare
A do kule Janković Stojana:
„Eto knjiga Janković Stojane!
„Jesi l’ čuo sladak pobratime?
„A da ti se hoću oženiti, 605
„Povedi mi hiljadu svatova
„Pa mi dođi brate u svatove."
Onu šalje a još jednu piše
Pa je šalje do Sibinja grada
A do kule od Sibinja Janka: 610
„Eto knjiga sladak pobratime!
„Jesi l’ čuo od Sibnnja Janko
„A da ti se hoću oženiti,
„Povedi mi hiljadu svatova
„I sestrića Banović Sekulu, 615
„Bićeš meni vjeran kume Janko
„A prikumak Banović Sekula
„Povedi mi kitu i svatove
„I pođi mi brate u svatove."
Onu šalje a još jednu piše, 620
Pa je šalje Smiljanić Iliji,
„Jesi l' čuo sladak pobratime!
„A da ti se hoću oženiti,
„Povedi mi hiljadu svatova:
„Sve atlije teške meždraklije, 625
„Povedi ih mojoj b’jeloj kuli
„Pa mi brate dođi u svatove!"
Onu šalje a još jednu piše,
Pa je šalje na rosnu poljanu,
Na poljanu Kostreš-arambaši: 630
„Eto knjiga Kostreš-arambaša!
„Jrsi l’ čuo sladak pobratime
„A da ti se hoću ožennti
„Pođi meni brate u svatove
„I povedi šesdeset hajduka." 635
Onu šalje a još jednu pnše,
Pa je šalje Džakul-arambaši:
„Eto knjiga Džakul-arambaša!
„Jesi l’ čuo sladk pobratime?
„A da ti se hoću oženiti: 640
„Pođi meni brate u svatove
„I povedi šesdeset hajduka“.
Onu šalje i još jednu piše,
A šalje je Mijat-arambaši:
„Eto knjiga Mnjat arambaša! 645
„Jesi l’ čuo sladak pobratime,
„A da ti se hoću oženiti,
„Pođi meni brate u svitove
„I povedi šesdeset hajduka!
Onu šalje a još jednu piše, 650
Pa je šalje Starinn Novaku:
„Eto knjiga Starina Novače!
„Jesp l’ čuo da sam s’ oženio!
„Pođi meni brate u svatove
„A povedi stotinu hajduka“. 655
Ja da vidiš Pivarić Mijajla
Kad je junak knjige rasturio
Pa je sio, pa se odmorio
A kada se vina napojio
Primak’o se džamu i pendžeru 660
Iz pendžera čekmu izvadio
A na pendžer glavu paslonio,
Pomoli se Kraljeviću Marko
Pomoli se niz polje zeleno,
Na šarinu kano gorskom vuku, 665
Na šarinu noge prekrstio,
Naopako ćurak ogrnuo
I on nosi krstaša barjaka:
Na barjaku od zdata jabuka
Iz jabuke svilen-kite vire, 670
Sve kucaju Marka po plećima,
On dolazi do bijede kule
Sa svojije hiljadu svatova.
Onn sjaše a drugi najaše:
Pomoli se od Senja Ivane 675
I on vodi hiljadu svatova
Još on vodi svog sestrića mdadog
Svog sestrnća Luku barjaktara,
Pa on goni varakli-kočije,
Pod kočija dvanajst bedevija, 680
Pred njima je sura bedevija,
Ona pravi varakli-kočije,
Oj kakva je, ujeli je vuci!
Nu je tanka kano šivičica,
A dugačka kano vrljičija, 685
Sve joj miga glava iz plijeća,
Kano guja iz kamena ljuta.
I ti sjaše a drugi najaše:
Pomoli se niz polje zeleno,
Pomoli se Janković Stojane 690
I on vodi hiljadu svatova
Pa on ode na bijelu kulu.
I ti sjaše a drugi najaše:
Pomoli se od Sibinja Janko,
I on vodi hiljadu svatova 695
I sestrića Banović Sekulu
A za njima Smiljanić Idija
Sa svojijeh hiljadu svatova,
Sve atlija teški meždraklija.
Pa on ode na bijelu kulu, 700
I ti sjaše a drugi najaše:
Pomoli se Kostreš-arambaša
Sa svojije šesdeset hajduka
Sve hajduci kano mrki vuci:
Koji vodi danas pognnuti, 705
Neg’ s’ Turčinu sputa uklonuti,
Za njnm ide Džakul-arambaša
I on vodi šesdeest hajduka
A za njime Mijat-arambaša
Sa svojijeh šesdeset hajduka: 710
Za Mnjatom Starina Novače
Sa svojije stotinu hajduka;
Pa odoše na bijelu kulu,
Skupiše se kićeni svatovi.
Piju svati vino i rakiju 715
A sve gdedi Pivarić Mijailo,
Pa on ide u tamiš-odaju
Pa dolazi saptijan-sepetu
A probira svijetlo odjelo
Dobro svlači a bolje navlači: 720
On oblači od svile košulju,
Od meleza, od tankoga beza,
Pa je po njoj gaće melezlije
Po gaćama od čohe čakšire,
Pa oblači pancirli-košulju, 725
Uz košulju šivke od čelika,
Uza šivke pripletene guje
A do vrata izvedene glave
A od vrata povratile glave
A po glavi dragi kamenovi 730
Iz njih biju mavi plamenovi,
Spram njiha se vidi putovati
U po noći, kano u po podne.
Pa obuva od saje čakšire:
Čakšire su saje venedičke 735
A kroja su finog latinskoga;
U njima je sitna kovča kleta,
Sitna kovča — ma velika c’jena:
Jedna vredi stotinu cekina.
Pa pripasa mukadema pasa, 740
Od pojasa popustio rese,
Sve se pod njim vitka kula trese.
Pa pripasa mekana silaja,
Za-njga gurnu do dva džeferdara
A među njnh palu okovanu. 745
Pa oblači četri jučerime:
Dvoje sitne, ama vrlo svjetle,
Dvoje krupne ali vrlo skupe,
I po njnma paon-jučerimu:
Postava joj devedeset kesa. 750
Niz bedrice objesio ćordu
Sve mu s’ ćorda po kaldrmi vuče,
Njega balčak po plećima tuče;
Pa ustače kalpak i čelenku:
Na kojoj je sedam čelinjaka, 755
Osmo pero a kaplja deveta,
Kaplja kaže: koji vjetar puše?
Al’ će bura ali jugovina?
Al’ istoka od žarkoga sunca?
Na vrh njega pero paunovo: 760
Ono mu se na oči navilo
Ono čuva lice od sunašca.
— Sejizi mu doru opremaju:
Na sunjgal mu vodu pomlačiše
A na ćašal dlaku otvoriše, 765
Na-njga meće ćebe kitajliju
Po ćebetu sedlo šemarliju
A po sedlu mrku međedinu:
U međeda četerset nokata;
Svaki nokat u zlato zaliven 770
A iz njih mu zlatne pandže vire
A iz pandža sićeni sindžiri,
Iz sindžira njemački pranciri,
Po dnu njiju[7] groši i dukati,
To sve palo konju do kopita, 775
Pa sve kuca konja po kopita,
Po međedu puli risovinu,
Sve su po njoj zlatni kovrnjavi,
Kroz njih mogu lećet golubovi
A na njima pjevat labudovi; 780
Zauzda ga uzdom rešmalijom,
Izvede ga u avliju b’jelu
Zametnu mu đuzgum za jabiku,
Sam se dorat po avliji voda. —
Kad s’ opremi Pivarić Mijajlo 785
On podiže kitu i svatove
Pa odvede do Kaltoka bjela.
— Dođe knjiga Brankoviću Vuku
Kada viđe što mu knjiga kaže,
On se na nju grotom osmijava, 790
Pa po onoj nama drugu piše,
Pa je šalje Miloš Obiliću:
„Eto knjiga Miloš Obiliću!
Jesi l' čuo sladak pobratime!
A da ti se jesam oženno: 795
Povedi mi hiljadu svatova
I ponesi krstaša barjaka.“
Onu šalje a još jednu piše
A šalje je Jakšić Dimitriji
„Eto knjiga sladak pobratnme! 800
Jesi l’ čuo da sam s’ oženio
Povedi mi hiljadu svatova
I poreni varakli-kočije
I povedi svog brata rođena:
Svoga brata: Nikolaju malog.“ 805
Onu šalje a još jednu piše,
Pa je šalje Relji Bošnjaninu:
„Eto knjiga Relja Bošnjanine!
Povedi mi hiljadu svatova
Pa mi pođi brate u svatove." 810
Eto knjnge sada rasturio,
Pa je sno, na se odmorno,
Uze piti lozovinu vino,
Kad se junak napojno vina,
Prnmače se džamu i pendžeru 815
Iz pendžera čekmu izvadio
A na pendžer glavu naslonio,
Pa pogleda uz polje zeleno:
Pomoln se Midoš Obiliću!
I on vodi hnljadu svatova, 820
Pa on nosi krstaša barjaka,
Na barjaku od zlata jabuka,
Iz jabuke svilen-kite vire
Sve kuckaju momka po plećima.
Vodi svate na bijelu kulu. 825
I ti sjaše a drugi najaše;
Pomoli se Relja Bošnjanine
I on vodi hiljadu svatova,
Vodn svate na bijelu kulu.
I ti sjaše a drugi najaše, 830
Pomole se dva Jakšića mlada,
Oni vode hiljadu svatova,
Onn gone varakli-kočije,
Pod kočije dvanest bedevija,
I pred njima sura bedevpja, 835
Što mu pravi varakli-kočije,
Oj kakva je ujeli je vuci!
A jest tanka kano šivičica
A dugačka kano vrljičica:
Sve joj miga glava iz plijeća: 840
Kano guja iz kamena ljuta.
Pa odoše na bijelu kulu,
Skupiše se kićeni svatovi
Piju svati vnno i rakiju
A sve gdeda Vuče Brankoviću 845
A da vidiš Vuka Brankovića,
On se skoči na noge lagane
Pa on ode u Tamiš odaju:
Primače se sahtijan-sepetu,
Pa probira svijetlo od’jelo, 850
Dobro svlači a bolje oblači,
On oblači od svile košulju,
Po košulji gaće melezlije,
Po gaćama od čohe čakšnre,
Pa oblači pancirli-košulju, 855
Uz košulju šivke od čelika,
Uza šivke pripletene guje
A do vrata izvedene glave:
Sve z'jevaju kano da su žive,
Po glavama dragi kamenovi, 860
Spram njima se vidi putovati,
U po noći, kano u po dana,
Pa oblači četrn jučerime:
Dvoje sitne, adi vrlo sv’jetle
Dvoje krupne, ali vrlo skupe 865
I po njima paun-jučerimu:
Postava joj devedeset kesa.
Pa pripasa mukadema pasa:
Od pojasa popustio rese,
Sve se pod njim b’jela kula trese. 870
Pa pripasa mekana silaja,
Za njeg gurnu do dva džeferdara
Dva danika i dva venedika,
Što no harče litru tučenika,
A pokraj njih palu okovanu, 875
Niz bedrice objesio ćordu,
A sapinje puce pod gr’ocem,
U njoj stoji čaša od bnljura,
Š njome junak mamurluk razbija.
Pa ustače kalpak n čelenku, 880
Na kome je sedam čelinjaka
Osmo pero a kaplja deveta,
Kaplja kaže, koji vjetar puše:
Al’ će bura al’ će jugovina?
Al' istoka od žarkoga sunca 885
— Sejizi mu đogu opremaju,
Na sunjgal mu vodu pomlačiše
A na ćašap dlaku otvoriše.
Na nj-ga meću ćebe kitajliju,
Po ćebetu sedlo šemarliju; 890
A po sedlu mrku međedinu,
Po međedu puli — risovinu
A po njoj su zlatni kovrljavi:
Kroz njih mogu lećet glubovi
A na njima pjevat labudovi. 895
Zauzda ga uzdom rešvalijom,
Izvede ga pred avliju bjelu
Zavrže mu đizgum za jabuku:
Sam se đogat po avliji voda.
Tu se spremi Brankoviću Vuče, 900
Pa povede kitu n svatove,
Pa on ode do Kaltoka bjela.
Dođe knjiga Bugarinu knezu,
Kada viđe Bugarine kneže,
Kada vnđe što mu knjiga kaže, 905
Na nju se je grotom osmijao
Pa uzimlje divit i kalema
I artije knjnge nepisane,
Pa on pnše b’jelu knjigu lista,
Pa je šalje u zemlju arapsku 910
A na ruke bratu Džiumanu:
„Eto knjiga Arap Džiumane!
Povedi mi hiljadu svatova
I poreni varakli kočije,
Bićsš meni đever uz đevojku 915
A ostale kupi oko ssbe.“
Dođe knjiga Arap Džiumanu
Kada viđe, što mu knjiga kaže
Nama skočn na noge lagane
Pa uzimlje do dva aberdara 920
Pa iziđe prod b’jelu kulu
A ispali do dva aberdara
Ode jeka na četiri strane
Sve se kupi kita i svatovi.
On se vrati u tamiš odaju, 925
Primače se sahtijan-sepetu,
Pa probira svijetlo odjelo,
Opremi se, što god ljepše može,
Na se meće bolje od boljega
A sejize posla u podrume 930
Opremaju čakar — bedeviju
Na sungal joj vodu pomlačiše
A na ćašac dlaku otvoriše;
Na nju meću ćebe kitajliju,
Po ćebetu sedlo šemarliju 935
A po sedlu mrku međedinu,
Po međedu puli-risovnu
A po njoj su zlatni kovrljavi
Kroz njih mogu lećet golubovi
A na njima pjevat labudovi. 940
Zauzda je uzdom rešvalijom,
Izvede je pred avliju bjelu.
Oj kakva je ujeli je vuci!
U oba je oka čakarasta,
U sve četiri noge kalčinasta; 945
Na dva uva, dva rokću gavrana
Na dva oka, dva siva sokola
Na nogama četiri ćustaka
A na glavi četiri ugara
I nju drže četiri Madžara; 950
Da joj nisu četiri ćustaka:
Satrla bn četeri Madžara;
Tu se spremi Džiuman Arapine
I novede kitu n svatove,
Pa eto ga do bijele kule 955
A do kulo Bugarina kneza,
Ali kneže svate pokupio
I on čeka Džiuman Arapina
Pa otalen svate povedoše
Pa odoše do Kaltoka b’jela 960
Kada bili pred Kaltoka b’jela
Al’ došao Pivarić Mnjajlo
A doveo kitu i svatove.
Pa došao Brankoviću Vuče
I doveo kitu i svatove, 965
Ama nema nikog od Turaka
Pa među se vako besjedili:
„Bože mili, na svemu ti fada!
Što no nema nikog od Turaka?“
Al besjedi Pivarić Mijajlo: 970
„Braćo moja, sokolovi sivi!
Da je majka rodila junaka!
Da otiđe u Tišu — planinu,
Da obiđe i tamo i amo,
Jesu l’ došli sa Udbine Turci? 975
Kad to čuo Brankoviću Vuče
Rasrdi se Brankoviću Vuče
Pa odvede kitu i svatove
Odvede je u goru zelenu.
Kad to čuo Bugarnne kneže 980
Rasrdi se, rodila ga majka!
Pa odvede kićene svatove,
Odvede ih u goru zelenu,
Prepade se Pivarić Mijajlo,
Opet junak svijem grlom viče: 985
„Braćo moja sokolovi sivi!
Nije l’ majka rodila junaka!
Da otiđe u Tišu-planinu,
Pa da vidi u Tiši-planini,
Ima l’ iđe glasa od Turaka, 990
Da zapita Brankovića Vuka,
Da zapita Bugarina kneza:
Hoće li mi biti u pomoći?
Kad bi nama udarili Turci.“
To se niko nalazit pe more, 995
Već se nađe Džakul-harambaša,
On uzimlje dugu granaliju,
Poštapa se čelikli-nadžakom,
Pa on ode u Tišu-planinu,
Sve na skupu nalazio Turke: 1000
Bože mili, na svemu ti fala!
Ja koja je sila i ordnja.
Et’ kroza njih momak prolazno,
Pa on nađe Bugarina kneza;
„Čuješ li me Bugarine kneže! 1005
Ja ’š pomoći Pivarić Mijajlo,
Ja li hoćeš Tajić Mehed-agn?“
Besjedi mu Bugarine kneže:
Pobratime Džakul’ harambaša!
Ja ć’ pomoći Pivarić Mijajlu, 1010
Sa strane ću udariti Turke.“
Otlen ode Džakul-harambaša,
Pa on nađe Brankovića Vuka:
„Pobratime Brankoviću Vuče!
Ja ’š pomoći Pivarić Mijajlu, 1015
Ja ’š pomoći Tajić Mehmed-agi?“
Besjedi mu Brankoviću Vuče
Ja ć’ pomoćn Pivarić Mnjajlu,
Sa strane ću udarit na Turke.“
Kad to čuo Džakul-harambaša, 1020
On se vrati kroz Tursku ordiju
Prolazeći kroz Tursku ordiju:
Stotinu je Turak’ pogubio,
Pa eto ga do bijole kule
A do kule od Kaltoka bana, 1025
Pa on kaže, što je p kako je.
— Azur biše: kita i svatovi.
Čauš viknu a borija riknu:
Stari svate, opremaj djevojku!
A djevere, povedn djevojku! 1030
Azur biše, na se poslušaše
Povedoše kićenu djevojku:
Eto pođe kita i svatovi,
Ja da vidiš od Kaltoka bana,
On darova svoga zeta mlada: 1035
Dade njemu brijetkinju ćordu,
Koja sječe oklopa Turčnna.
Marku dade tešku topuzinu,
Djeverovma po dva aberdara,
Kumu dade tokmali-šišanu. 1040
Pa otalen svati polaziše:
Pravo zdravo u Tišu planinu,
Pod planinom curu ustaviše
Al u Tiši Turke susretoše
Pa na Turke složno udariše 1045
S jedne strane Pivarić Mijajlo,
S druge strane Brankoviću Vuče,
S treće strane Bugarine kneže,
Ala banda zavrže se kavga,
Tu se biju tri bijela dana: 1050
Pade tama od neba do tala,
Ne vidi se od mene do tebe;
Tu brat brata poznati ne more,
Kamo li će Turčin kaurina.
Po čemu se mogu poznavati: 1055
Turdi viču: Alah i Alija!
A kauri: Hristos i Marija!
Ja da vidiš Pivarić Mijajla,
On pobježe pod vr’ pod planinu,
Pa on moli boga velikoga: 1060
„Bože mili, na svemu ti fala!
Daj mi bože od Drine vedrine
Jugovine od Hercegovine,
Nek podigne maglu sa planine,
Da ja vidim, ko li pridobiva?“ 1065
Što molio, boga domolio,
Bog mu dade od Drine vedrine,
Jugovine od Hercegovine,
Pa rastjera maglu sa planine,
Kad to viđe Pivarić Mijajlo: 1070
Srpska vojska kraju pribjegnula
A od Turske ni zametka nema.
I to vr'jeme za dugo ne bilo:
Pomoli se Cakul-harambaša,
Savezao Tajić Mehmed agu 1075
Doćera ga Pivarić Mijajlu,
Pokloni ga Pivarić Mijajlu.
Pomoli se Kostreš-harambaša,
Savezao Rnjičić-Mujana,
Doćera ga Pivarić Mijajlu, 1080
Pomoli se Mijat-harambaša,
Savezao Jelačković Muju,
Doćera ga Pivarić Mijajlu,
Pokloni ga Pivarić Mijajlu.
Pa otalen draga braćo moja! 1085
Što je srpske vojske ostanulo,
To skupiše braća među sobom,
Pa digoše kićene svatove,
Odvedoše lijepu djevojku,
Pa odoše do Pivare ravne. 1090
A do kule Pivarić Mijajla,
Kad dođoše do bijele kule,
Nalaziše starca Igumana,
Pa odoše u bijelu crkvu,
Pa vjenčaše momče i djevojče, 1095
Još da vidiš Pivarić Mijajla;
Pir činio tri mjeseca dana
A veselje do života svoga;
Ode Vuče svojoj bjeloj kuli,
Pa odvede kićene svatove; 1100
Ode kneže svojoj bjeloj kuli
I odvede kićene svatove.
A da vndiš Pivarić Mijajla:
Lijep porod izrodio s njome:
Dvije kćeri i četiri sina. 1105
Ostala mu vjerna do vijeka!
Zabilježio u Imljanima Mile Obradović.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
