5
Smrt Čengić Smail-age
Podiže se Petroviću Pero,
Te on ide preko Gore Crne,
A kad Pero u Moraču dođe,
U sokola Minja vojevode,
Tu ga Minja dočekao divno,
Dava njemu kavu i rakiju,
Zameđenu i zašećerenu,
Pa mu Pero tiho besjedio:
„Slugo moja, Minja vojevoda,
Pošlji mene knjigu poslanicu,
Neka dođe Malovića Đoko,
I nek’ dođe Cerović Novica,
I delija pope Dimitrija,
I nek’ dođe Karadžića Šujo
Da mi sovjet jedan učinimo”!
Vojvoda ga hitro poslušao,
Hitro knjigu poslanicu piše,
Odasla je u Drobnjake ravne,
Kad je njima knjiga dolazila,
Mnogo im je ona mila bila,
Svi se na put naglo opremiše,
A na kulu Minja vojevode.
Minja ij je divno dočekao,
A još ljepše Pero pozdravio,
Pa im stade Pero besjediti:
„Čujte mene tri vojvode mlade,
Koji bi se junak dobar našao
Da mi smakne Čengić Smail-agu,
Čestita ću njega ostaviti,
I dijete nakon baba svoga”!
Odgovara Cerović Novica:
„Gospodaru Petroviću Pero,
Jal’ ću svoju izgubiti glavu,
Jal’ ću smaknut’ Čengić Smail-agu,
Jal’ od njega donijeti glavu”!
U riječi u kojoj bijahu,
Dođe njima knjiga poslanica,
Od onoga Čengić Smail-age,
Ide knjiga Maloviću Đoki
Da mu kupi groše i arače,
Što ne bješe jošte pokupljeno.
U to doba i Rusto[1] prispjeo,
Svojom glavom u Drobnjake došao
Da on kupi groše i arače.
Al’ ne dadu groše ni arače,
Dok ne dođe stari aračlija.
Ode Rusto Gacku širokome,
Kaže babi kako mu je bilo.
Rasrdi se aga Smail-aga,
U ljutini jedno namislio,
Brže knjigu u Brestice piše,
Svome šuri Tanoviću Muji:
„O moj šura Tanoviću Mujo,
Pokupi mi Turke Rudinjane,
Al’ valjane za megdan junake,
Pa ij vodi Gacku širokome”!
A drugu je sitnu načinio,
Odasla je u Nikšiće ravne,
A na ruke Amet kapetane:
„O Amete, moj po Bogu sine,
Sazovi mi četeres’ građana,
Po izboruljuti Nikšićana,
Pa ij vodi Gacku širokome”!
Treću knjigu u Mostare piše,
Ali-paši Rizvanbegoviću:
„Topal-pašo od Mostara grada,
Pošlji meni pedeset delija
Da ja s njima na Drobnjake pođem,
Da pokupim groše i arače”!
Kad je sitne knjige rasturio,
Silna mu je vojska dolazila,
Od tri mjesta tri stotin’ Turaka,
A toliko opet raje nakupio
Da Turcima uz put izmet čine.
Ode s njima u Drobnjake ravne.
A kad Smajo u Drobnjake dođe,
Niže kule popa Dimitrija,
Izlazi mu pope Dimitrija,
Poklon čini do zemljice crne,
Poklon čini, dobro došao, veli.
Govori mu Čengić Smail-aga:
„O delija pope Dimitrija,
Kamo meni groši i arači,
Il’ si valjda zemlju odmetnuo,
Zemlju tursku, careve timare,
Kao Jakov što bješe Grahovo”?
Odgovara pope Dimitrija:
„Nisam tursku zemlju odmetnuo,
I ako sam vjeru uvatio,
S gospodarom Petrovićem Perom,
Inačije živjet’ ne možemo,
Jer nam gone konje i volove,
Nesta nama konja i volova,
Nesta nama dosta sitna blaga,
No te živim Bogom zaklinjemo,
Spušti nama zemaljske arače,
S talijera na trides’ dinara.
To te moli tvoja raja vjerna”.
Silnom begu to je nažao bilo,
Pa od zemlje na noge skočio,
Odbi popu dvades’ degeneka,
Pop uteče u Drobnjake ravne,
Bjeloj kuli Karadžića Šuja,
I tu Šuja i Novicu nađe,
Pa im pope tako besjedio:
„Evo braćo, Smaja pod Jezera
Da pokupi groše i arače,
Nedajmo mu groše ni arače,
Dok ne dođe bego pod Mečita,
Ne bismo li njega uhvatili,
Dušmanina krstu izgubili”!
To je njima vrlo milo bilo,
Pa su sitnu knjigu učinili,
Spremili je Minji vojevodi:
„A ču li nas, Minja vojevoda,
Spremi nama moračke uskoke,
Ne bismo li silu salomili,
Pod Mečita Čengić Smail-agu”!
Kad je Minja rječi razumio,
Knjigu čati, kupi Moračane,
Ode s njima u Drobnjake ravne,
A do kule Đoke Malovića,
Kad su braća na iskupu bili,
Veli njima pope Dimitrija:
„Braćo moja, drobnjačka Srbijo,
Nije l’ majka rodila junaka
Da otide pod Mečita Turcim’,
Da Turcima badžaniju baca”!
Sve je društvo poniknulo nikom,
Ma ne niče Maloviću Doko,
Nego Turcim’ pod Mečita pođe,
Smail-agu pod čadorom nađe,
Veli njemu Čengić Smail-aga:
„Đe si Đoko, izdajice stara,
Zar ćeš izdat’ gospodara svoga”!
Odgovara Malovića Tjoko:
„Ja nijesam izdajica stara,
Već do groba tvoja vjerna sluga,
No, čuli me Čengić Smail-aga,
Jesu Srblji sovjet učinili,
Ne bi li ti glavu izgubili
Da je nose Vrelu cetinjskome,
Nego daj mi silovitu vojsku
Da ja udrim na Moraču kršnu,
I po njoj ću pokupit’ arače,
A otole Brdam udariću,
Dovešću te na Cetinje ravno,
Da te vide oči vladičine”!
Kad je čuo Čengić Smail-aga,
Lijepe rječi Malovića Đsže,
Ogrnu ga crvenim binjišom,
Koji valja četeres’ dukata,
I posla ga natrag kuli bjeloj.
Pođe aga u Drobnjake dalje,
I dozivlje Tanovića Muja:
„O moj šura Tanovića Mujo,
Ti posjedi debela vrančića,
Otidi mi na Talinsko polje,
Dovedi mi Cerović Novicu,
Ja od njega donesi mi glavu,
I svrni se Karadžića kuli,
Dovedi mi Karadžića Šuja,
Jal’ od Šuja donesi mi glavu,
Daću tebi stotinu dukata”!
Rado njega Mujo poslušao,
Pa on ode u Drobnjake ravne,
A do kule TJoka Malovića,
Sve mu kaže što je i kako je.
No, veli mu Malovića T}oko:
„Pobratime Tanoviću Mujo,
Ti ne idi na Talinsko ravno,
Oba će ti dobaviti TJoko”!
Otole se Tanoviću Mujo,
Svome zetu natrag povrnuo.
Al’ vojvode srpske ne docnjele,
Veće svoju vojsku okupile,
Pa se sila u Drobnjake slila.
Pred njima je Cerović Novica,
Kad je vojska pod Mečita pala,
I kad silu tursku ugledala,
Ljuto su se bili ustrašili,
Jer je Srba preveć malo bilo.
Ali veli Cerović Novica:
„Ah, naprijeda, moja braćo draga,
Radi Boga i krsta časnoga,
Ne bojmo se strašljivi Turaka”!
Pa prihvati vezenu šišanu,
I otide pod Mečita Turcim’,
Još sa njime do šesdeset druga.
Progovara Minja vojevoda:
„Braćo moja, morački uskoci,
A zar ćemo izdati Novicu,
Nemojte ga, braćo, izdavati,
Radi Hrista i Bogorodice”!
Pa uskoci otle digoše se,
Za Novicom na Mečita sišli,
Kad pokliknu Cerović Novica,
Baš u zoru kada pjevci poju:
„Pobratime Đoko Maloviću,
Sada brate, jali ikadare”!
Dok ti tanke puške zapucaše,
I na turski čador udariše,
Skaču Turci od sna opojeni,
Mnogi bježe, a ne zna kuda će,
Mnogi su se od straha pomeli,
I svezane konje pojahali,
Uteče im Čengić Smail-aga,
A za njime Amet od Nikšića:
„Aj, za Boga, Čengić Smail-aga,
Kako pište pod čadorom Turci,
Ak’ ne žališ ti od Gacka Turke,
Kak’ ne žališ Islam-bega sina”?
Kad to začu Čengić Smail-aga,
Ne može mu na inako biti,
Krv je svoju teško pregoreti.
Vrati svoga hata od megdana,
Pa u vojsku konja nagonio,
Ugleda ga Aleksiću Mirko,
I opali tanka čeverdara,
Na prsi mu toke salomio,
Obori ga sa konja đogina,
Obori ga na zemljicu crnu,
Perčin mu je rukom prihvatio,
Kako će mu glavu ugrabiti,
No mu veli Čengić Smail-aga
„Bogom sinko Aleksiću Mirko,
Ustav’ sablju i desnicu ruku,
Ja bih tebi nešto besjedio”!
Za to Mirko ni abera nema,
No glavu od maha posječe,
U to doba tri vojvode mlade,
Dvades’ glava nose od Turaka,
Pa odoše Vrelu cetinjskome,
Kad ih viđe cetinjski vladika,
Divno ih je bio darivao,
Svakom daje pedeset dukata,
Mirku daje stotinu punanu,
A Novici odsjekao platu,
Na godinu stotinu dukata,
I suviše gospodska trpeza.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
