◄   ПОЈАВА XII POJAVA XIII   ►

POJAVA XIII
Carica i vlastela, Nikša, Bojo; malo docnije s protivne strane Kraljević.

 
CARICA (Spaziv sina):
Ah!
BOJO:
Ubijen!
SVI:
Grozno!
UROŠ:
Ti l' si, mati?
CARICA:
Živ je, živ je! (Trči i saginje se k njemu)
UROŠ:
Pomoć.
CARICA (gledajući ranu):
Jaoh, sine!
Moj Urošu slatki! tešku li ti
Bezbožnici zadadoše ranu!
(Raskida haljinu da mu je priveže. Ulazi hitno Kraljević, pa staje izvan sebe).
NIKŠA:
Ti sad ovdje pokazat' se smiješ!
KRALjEVIĆ:
Dockan dođoh. Prolomi se, nebo!
UROŠ:
Kraljevićev čujem glas... Marko...
Tvoj me otac svojom rukom ubi.
KRALjEVIĆ:
On!
CARICA (Ustavši):
Osveta! ah osveta, ljudi,
Ili ova moja krv nevina
Na vas pala i svu srpsku zemlju.
NIKŠA:
Brže, braćo, za ubicom, da nam
Utekao ne bi.
(Odlazi s mnogima),
CARICA:
Ah ne, amo najpr'je; pomoć!
UROŠ:
Dockan...
Bježi, majko... bježi.
CARICA (Opet se saginje):
Vaj! Izdiše.
KRALjEVIĆ (baca sablju):
Ubijte me; najboljega cara
Osvetite na prokletom sinu
Njegovoga groznog ubojice.
BOJO:
To bi bilo skršit' pored ovog
Još i drugo plemenito srce.
PRVI VLASTELIN:
Nek ugine i pometak zv'jeri.
(Neki podižu sablje; Vojo staje pred Marka)
BOJO:
Braniću ga dok mahati mogu
Ovom sabljom; i on meni jednom,
A dvaput je odbranio život
Momu Nikši. Ili me na mrve
Isjecite, ili pustite me
Da mu vratim taj trostruki zajam.
(Svi odustaju, Bojo uzimlje Markov mač sa zemlje i daje mu ga.)
Svoj mač uzmi i odlazi, Marko.
KRALjEVIĆ:
A za koga da ga nosim više
Kad ne dospjeh da sačuvam život
Momu caru i mom prijatelju?
(Lomi mač preko koljena i baca ulomke)
Već nikada neka ne zablista
Pred očima ljudskim. Zbogom, Bojo;
Tješi, čuvaj tu junačku ženu;
Zbogom, dobri i nesrećni care,
Dok uzživem plakaću za tobom.
Ja u Prilip idem da sakrijem
Svoju tugu i stid doma svoga. (Odlazi)
BOJO:
Ustan' b'jedna carice, pa hajd'mo.
Već ne možeš povratiti život
U to t'jelo da se sva u suze
Nad njim stopiš, i poplaviš zemlju.
CARICA:
Ti si, Bojo?. Svi ste tu!... On jedan
On je mrtav!..
BOJO:
I osvetu ište.
CARICA:
Oh užasna djela! vidiš li ga
Ti sa neba, o životodavče!
Vidiš li ga?.. Avaj! nos'te, ljudi,
Ispred mene taj krvavi prizor;
Nosite ga u veliku crkvu
Da ga Srbi još jedanput vide.
(odnose Uroša)
Oh Urošu! — Eto, sve je prošlo.
Ja već nemam mog Jedinog sina,
Nemam nikog. I lavica sad bi
Od žalosti proljevala suze;
Ali ja ću tako urlikati
Da me čuje svijet, sav kolik je,
Da se zgroze nada mnom nebesa,
Da i crni zaplaši se pak'o.
Rat i pustoš nos'mo na sve strane,
Do koljena gazimo u krvi,
U pepeo grade obraćajmo;
Prevrnimo zemlju svukoliku.
Da ni jedan u njoj ne ostane
Živ Mrnjavac. Čuste li me, ljudi?
Ja sam vođa toj užasnoj vojni;
Ko je sa mnom?
BOJO:
Svi, carice.
SVI:
Svi smo.
BOJO:
Kunemo se ovom pravom krvlju
Koja jošte pred nama se dimi
Da nećemo ostavit' te nikad.
NIKŠA (Ušav):
Zakletvi se i ja pridružujem.
BOJO:
Šta bi, Nikšo?
NIKŠA:
Uteče mi krvnik;
Spasao ga vojevoda Srećko,
Koji stiže ovaj čas. Al' ništa,
Sl'jediću ga i do vrata pakla.
PLEMIĆ (Ušav):
Svi napolje; Gojkova se vojska
U daljini vidi.
BOJO:
Pridružimo
I građane oružane sebi,
Pa mu odmah pođimo na susret.
CARICA:
A u mraku koji već nastupa
Neka plamen ovog kletog dvora
Krvavu nam osvijetli borbu.
BOJO:
Dvor spalimo.
NIKŠA:
Dajte zublje.
SVI (Odlazeći):
Zublje

(Pada zavjesa.)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 121 godina.