Smrt Stefana Dečanskog/35
8.
SVETKOVIĆ i RANKO, s buntovnicima, vode DEČANSKOG okovana
SVETKOVIĆ: Kraljeviću, moja se žestina gasi. Evo ga u lancima, Zorkinog ubice, koji ljude kao buntovnike propisuje.
BUNTOVNICI: Osveta, osveta nad njim!
DUŠAN: Stan'te, braćo! Gde mi je otac? (Videći ga okovana, uprepasti se).
SINIŠA: Ah, ne daj, ne daj, bratac. (Uhvati ga za nogu).
DEČANSKI: Koga ja vidim? Je l' to moj sin? Ne, to on nije, to je samo oblik nekoga Dušana koga sam kao razbojnika poznavao.
BUNTOVNICI: Osveta, osveta!
DUŠAN: Stan'te, ja zapovedam. Hoću od njega sve da čujem, on je moj otac.
DEČANSKI: Tvoj otac? Ja nemam sina osim onog maloga; Bože, moje nejako siroče! (Metne ruke na oči).
SINIŠA: (pritrči mu). Ne plači, babo, braca će te izbaviti.
DEČANSKI: Čuješ li glas prirode? No priroda se poremetila, i utroba se na utrobu podiže. — Pogledaj ovo teško gvožđe, jedva ga nosim, i opet me tako ne tišti kao pomisao da si mi sin. Srbijo, Srbijo, tebi je zvezda potavnila, jer se s kraljem postupa kao s razbojnikom. (Narodu) Evo me posred vas, odrođeni sinovi otečestva, niti imam vlasti, ni sile. Kazujte, ko je od mene oglobljen, ko li uvređen, čiji sam dom oplenio, čiju porodicu ugasio, kome sam krivo presudio, ko je od mene otiš'o ucveljen i rasplakan? — Šta ste zanemili, zašto ne govorite, ta ja nemam moći koliko najhudiji sebar. Gledajte, kako je gvožđe jako. (Rasteže okove).
SVETKOVIĆ: Ti si moju kćer smrti predao.
DEČANSKI. Tvoju kćer smrti, ja? Prestole srpski, prevrati se u ništa, ne zaslužuješ da na zemlji blistaš.
RANKO: Našto tu toliko razgovora? On je povin, osveta nad njim!
NEKI OD BUNTOVNIKA: Osveta!
DUŠAN: Stan'te! (Pristupi Dečanskom). Je li s tvojim znanjem Zorka ubijena?
DEČANSKI: Hoćeš krunu? Eno ti je. Šta tražiš izvjeta da crno tvoje delo uviješ?
DUŠAN: Je li s tvojim znanjem Zorka ubijena?
DEČANSKI: Pitaj tvojih dvadeset godina da l' ti je otac ubica bio.
DUŠAN: Braćo, on je nevin, puštajte ga!
BUNTOVNICI: Osveta!
RANKO: Tako li se vera drži?
SVETKOVIĆ: Junaci, ko me sluša, kralja u tavnicu.
DUŠAN (izvadi mač): Ko će ruku na moga oca metnuti?
SVETKOVIĆ: U tavnicu.
(Buntovnici navale, odbiju Dušana, i Dečanskog odvedu).
SINIŠA: Ne daj, bratac.
DUŠAN (Svetkoviću i Ranku): Demoni, to li je vaša namera? (Sa Sinišom otide).
RANKO: Čuješ li, kume?
SVETKOVIĆ: Oni će se pomiriti.
RANKO: Pa onda? Na koga pada krivica?
SVETKOVIĆ: Njihovo pomirenje, naša propast.
RANKO: Pa smo skrstili ruke? Ovamo, dokle ne bude dockan.
SVETKOVIĆ: Kuda?
RANKO: Kuda: Stefana za gušu.
SVETKOVIĆ (trgne se): Kralja?
RANKO: Šta se trzaš, trebalo je napred o tome misliti. Sad ili on, ili mi. Žarko, kume, gde je tvoja jedinica, kud se dede zakletva naša? Sve li Stevan u odsudni čas rasu?
SVETKOVIĆ (naglo): K delu! (Zgrabi Ranka za ruku, i otidu).
|