Smrt Stefana Dečanskog/29
2.
MARIJA, DMITRIĆ, pređašnji
MARIJA: O užasa! bede i nesreće!
DMITRIĆ (koji je desnu ruku privezao): Svetla kruno, sve je izgubljeno.Izdade prokleti Desimir, neprijatelji vrve gomilama u grad.
DEČANSKI: Nek' slobodno uđu.
MARIJA: Tako spokojno o dušmanima? O, beži, beži!
DMITRIĆ: Još je ostao jedan potajni prolaz za koji niko ne zna. To je jedno izbavlenije.
DEČANSKI: Evo kraljice.
MARIJA: Zar ti ostaješ ovde?
DEČANSKI: Ostajem.
DMITRIĆ: Svetla kruno, svaki od njih viče: krv i osveta. Beži, tvoj je život u opasnosti.
DEČANSKI: Moj je život u rukama višnjega.
DOBRINjA: Beži, beži, ostavi mene ovde.
MARIJA: Tvoj život o končiću visi, beži!
DEČANSKI: Kud da bežim, zar nije svuda Srbija proklet ... ne, Srbija nije kriva. Pustite me videti da li Dušan lik čovečji nosi.
MARIJA: On će te života lišiti.
DMITRIĆ: Svetla kruno, nije za oklevanje.
MARIJA (uhvati ga za ruku). Hajde, hajde!
DEČANSKI: Nisam li dosad tri grada menjao, spasenija tražeći? Od ruke višnjega uteći se ne može.
MARIJA: Samo sad još.
DEČANSKI: Nije kralj, niti zaslužuje to ime, koji se kloni i najmanje opasnosti. Dmitriću, evo kraljice, izbavi nju i dete, ostavite mene. Marice, idi, opet ćemo se videti.
MARIJA: Na onom svetu? O Marijuco, šta si učinila! (Sklopi ruke) Izbavljaj, izbavljaj nas obojo!
DEČANSKI: Ja ostajem. (Čuje se buna). Idi i moli se Bogu.
DMITRIĆ: Svetla kraljice, nije za čekanje.
MARIJA: O Bože, ja propadam, ja ubih tako dobru dušu. (Pođe, pa se opet vrati). Stevane, oprosti; ovo je poslednji, poslednji rastanak. Nesrećna Marija! (Brizne u plač, i s Dmitrićem otide).
DEČANSKI (otre suzu): Kako je slab siromah čovek! No, ne mogu. Dužnost ide napred, pa onda dolazi suprug.
DOBRINjA: Svetli kralju, saslušaj molbu tvoga vernoga sluge.
DEČANSKI: Govori, verni Dobrinjo, al' je kralj siromah, da ti molbu ispuni.
DOBRINjA: O, moja je prosba vrlo malena; uzmi moje haljine, i tako preobučen ukloni se od jarosti opijenih ljudi.
DEČANSKI: I ti, Dobrinjo, i ti? Znaš li šta govoriš?
DOBRINjA: Svako je besnilo samo u početku opasno. Skloni se ovde u dvoru, dok ludilo prođe, ne daj prilike maloumnim ljudma, da se docnije kaju za svoje budalaštine.
DEČANSKI: To znači, kad je opasnost, da se krijem, a kad treba uživati, da sam prvi! Je li?
DOBRINjA: Za sačuvati život svašta je dozvoljeno.
DEČANSKI: Dosta sam bio otac, vreme je da jedanput i kralj budem.
DOBRINjA: Molim ti se, svetli kralju, poslušaj soveta vernoga sluge. Pusti da ostanem ja na mesto tebe samo za koji časak.
DEČANSKI (podboči se): Ta ovi su naumili načiniti me babom. Odmah da si mi ispred očiju otiš'o.
DOBRINjA (klekne): Nemoj, kralju, ta vidiš da si sam.
DEČANSKI: Sam hoću da dočekam neprijatelje. Udali se!
DOBRINjA: Smiluj se, kralju gospodine, ko će ti mačeve od glave odbijati?
DEČANSKI: Ti? — Ako se u tebi sastoji sva Srbija, svi verni podanici, ne trebaš mi ni ti. Poslednji put zapovedam: odlazi!
DOBRINjA (uzdahne, potom metne ruke na oči, i polako odstupi).
DEČANSKI: Ne, ja nisam umeo do sada vladati. Da vidim te zaslepljenike. (Metne krunu na glavu, i zaogrne se porfirom).
|