Smrt Stefana Dečanskog/28
DEJSTVO PETO
(Grad Zvečan)
1.
DEČANSKI (sedi na stolici i drema), DOBRINjA
DOBRINjA: Ponoć prevalila i jedva je mog'o sklopiti malo oči od silne lupe neprijateljske. Bedni Stevane, da l' je koji kralj na svetu više stradao od tebe! U detinjstvu svome, Tatarima u zalogu predat, morao svaki dan strahovati da život ne izgubi. Jedva je kući božjim manovenijem stig'o. Nenavišću maćije lišio se najskupocenijeg blaga, što čovek ima, očiju svojih, i još je u tuđu zemlju otpravljen, da nikoga svoga kod sebe nema. Sad opet u starosti dočeka da ga rođeni sin goni od grada do grada, iz dvora u dvor. Bože, ti nam ga sačuvaj od bede i napasti, jer šta je narod bez Stevana? Hrabar je Dušan i na oružiju okretan, al' se mudrost zahteva, da se zemljom upravlja. (Čuje se napolju lupa oružija). Neprijatelj navaljuje, i Bog zna šta se može zbiti. Svaki pravi posadnik dužan je život dati za svojega kralja; a kako ne bi Dobrinja, koji je sve što ima od Dečanskog dobio? Ja ću neprijatelja obmanuti, i time ću sačuvati skupoceni ¬život kralja moga. (Pristupi polako i počne mu grb skidati, na jedanput se začuje melodija:
Derzaj, rabe verni,
Pridi v radost gospoda.
Soba se zasija, i Stefan se probudi).
DEČANSKI: Šta to bi?
DOBRINjA: Svetli kralju!
DEČANSKI: Jesam li zaista na nebesnim livadama bio, ili me je san obajao?
DOBRINjA: Svetli kralju, oprosti, moja je krivica, ko u tebe dira, taj dira u svetinju.
DEČANSKI (spokojno): Dobrinjo, moj se čas približuje. Svetitelj Hristov, čudotvorac Nikolaje, koji mi je nekada vid očiju povratio, javio mi se po treći put. O, dobro poznajem njegovo nebesno lice, njegov božestveni glas, i još mi se reči po vnutrenosti odzivaju: derzaj Stefane! Tvoja se beda svršuje. (Padne na kolena). Ti samovidče nebesni, tvorče i gospodi, koji srca zemnorodnih ispituješ, ti poznaješ moja; sudi mi po pravdi gospodi, i budi tvoja sveta u svemu volja. (Spusti glavu, napolju se čuje vika). Bunite se, maloumni ljudi, i molvite; ta jedan udar nebesni, pa je prestalo svo besnilo vaše.
|