Smrt Stefana Dečanskog/26
6.
RANKO, s njime četri vojnika, pređašnji
RANKO (još iza pozorišta): Svetković je u gradu, nikom pomilovanja ko ne prizna Dušana za kralja.
DOBRINjA (uplašeno pogleda na Dečanskog): Dečanski. Bože, ako kakav greh zahteva tvoje popuštenije: kazni mene, a poštedi moj nesrećni
narod.
RANKO: Ko je ovde kralj? Junaci, na nas lepa kocka pade, da kralja uhvatimo. — Svetli kralju, sad je kasno, Dušan je već proglašen za kralja. Predaj se.
DEČANSKI (stoji u misli pogružen, na jedanput trgne mač): Hodite, gusari i razbojnici! No, ne, (pusti mač) nećete do toga dovesti, da i Stevan na sebe zaboravi. Žao vam je, što odavno nije kralj nasilnom smrću umro.
DOBRINjA: Ranko, to li je pokornost, koju si pomazaniku božijem odavati dužan?
RANKO: Ja sam drugome obećao vernost i poslušanije. (Uhvati kralja za ruku).
DOBRINjA (obuhvati Ranka): Ne, Ranko, za ime Spasiteljevo, uboj se strašnoga suda.
MILORAD (zaleti se i rastavi Ranka od Dečanskoga): Ova je ruka sveta. Struma teče krvlju obagrena, kralj ne sme u ropstvo.
RANKO: Ti si luda. (Rani ga mačem ispod pozuva). Dalje!
MILORAD (izvadi mač jarosno): Opseno svetska besnila Dušanovog u ad se sakri od mača Miloradova. (Zamahne na Ranka, ovaj podmetne mač, no Milorad mu ga iz ruke izbije).
RANKO (momcima): Jeste li živi?
DOBRINjA (izvadi mač): I ja sam živ, Ranko, i umem za kralja mog poginuti. (Momci potrče na Milorada, no ovaj ih pomoću Dobrinje nadvlada, pa ih pojuri, koji se dadu u bežanje).
RANKO: Je li ovaj čist? (Pođe).
MILORAD: Stani, Bugarine, levo ti je krilo malaksalo. (Potrči na njega, Ranko pobegne).
DEČANSKI: O Viloviću, i u izstupleniju uma umnima pokazuješ šta je sin otečestva.
MILORAD (teško vraćajući se): Kralju, neprijatelj je pobeđen, ukrasi vencem Milorada Vilovića. (Iznemogavši padne).
DEČANSKI: Tvoj je sav život bio venac najlepšeg cveća. (Pristupi mu). On je ranjen. (Trudi se da mu krv zaustavi).
MILORAD (koji je istečenijem krvi nešto k sebi doš'o, odbija ga): Kralju, ostavi, moja se krv meša sa krvlju Zorkinom. Vidiš li, kako je prebelu ruku pružila? O kralju, ova ruka, ova ruka! (U ushitu hoće da ustane, no slabost mu ne dopušta).
DOBRINjA: Njega je ljubov do ovoga dovela.
MILORAD: Zorko, ko tebe ne poznaje, ne zna šta je ljubov. (Slaže ruke, kao da je grli). Tavna noć prostirala se po vnutrenosti duše moje kao crna mrtvačka haljina. Sad si opet moja — moja? Nebo! Ovu slast podneti ne mogu, čuvstva me guše, ja umirem . . .
DOBRINjA: Može li biti što trogatelnije od ovoga?
MILORAD (slabim glasom): O vi, koji posle nas ostajete, napišite na grobu našem tri četiri reči: ,,Ovde leži Zorka mirno sa Miloradom, dušmani, više im nauditi ne možete". (Opet sklopi ruke i izdghne).
DOBRINjA: On je izdahnuo, njega su neprijatelji da ovog doveli.
DEČANSKI: Velika čuvstvitelna dušo, ti si rođena bila da svet postidiš tvojim preimućstvima. O, Zorka se tvoja dičiti mogla s takvim srcem, kao što si ti imao. Počivaj tiho onde gde kruna i zlato ništa ne vredi, gde ćuti zavist i pakosne zlobe jezik, neščastivi mladiću, onde ti sladosti pokoj uživaj, i gledaj kako tvojineprijatelji, ljudi nevaljali u plotskima valjaju se gresima. (Čuje se vika).
DOBRINjA: Opet buna.
DEČANSKI: Pošteni Viloviću, da je svaki tvoga ¬lepog srca, ne bi bilo bune na zemlji. Nesrećni Svetković najviše ako još deset godina uživi, više ne može; i za ovih deset godina sujete prodaješ, jadni čoveče, večno duše spasenije!
|