Smrt Stefana Dečanskog/24
4.
DEČANSKI preobučen stupi, docnije DOBRINjA
DEČANSKI: Kralj beži od svojih podanika, sin protiv oca oružanom rukom besni. (Okrene se Nerodimlji). Dušane, Dušane, pod stenama Nerodimlje grobiicu video! No, zašto ga kunem? Nije li onaj car dao iskopati nevaljalom sinu samo jedno oko, a, da zakon u celosti ostane, sebi jedno? Jer krivicu sina u polak nosi otac. Moja je krivica dobrota. Šta je dobrota? Ta i ova je zemlja dobra, što se daje da je gazim po volji. Sve ja dobro uviđam, i ne mogu da upotrebim žestokost, da zmiji, što me grize, glavu razmrskam. Moji me oporočavaju, dobrotu bojažljivom mekošću zovu. O, iščupajte mi samo ovo čuvstvo, pa ćete videti ko je Stevan; ovako — nesnosan je sebi, nesnosan i drugome.
DOBRINjA (zabrinut trči): Svetla kruno!
DEČANSKI: Svetla kruno? Kako je lepo ovo ime za one, koji ga ne nose. Metni samo venac carski na glavu, pa ćeš videti kako ti goli mač iznad temena sisi.
DOBRINjA: Ja sam se uplašio, ne videći visoko ti kraljevstvo.
DEČANSKI: Uplašio što kralj ide bez obrane po zemlji svojoj? Tako je, Srbinu je suđeno živeti u nesoglasiju i raspri, pa zar jedan Dušan da od toga odstupi?
DOBRINjA: Dušan je dobar.
DEČANSKI: Dobar! Dok je bio slabomoćno dete, potrebovao nege i potpore, bio je dobar, osmehivao se kao anđelak i srce roditelju neopisanim punio blaženstvom. Sad to dete može sebi sam koru hleba otseći, ne potrebuje pomoći očine; treba da ga života liši. O, o, o! (Pokrije lice šakama).
|